Српске буне

[JASON]

Нак'л-беј.

По смрти Мустафа-беја, Халид-беј свакоме доскочи, а како га Милош-беј у сваком погледу заштићаваше, он не само што беше узрок те паша кажњаваше разумније а прве Турке, него још припреми земљиште, те по Милошевој наредби, убише иза бусије чувеног Карамустафа-агу, из Карановца.
На питања чувара београдског града, ко то убиство изврши, Милош одговори, да су га хајдуци убили! Услед многих неваљалстава те врсте, Турци беху до зла Бога угњетавани, и ником не беше допуштено да о томе што говори. Али ипак љубав према отаџбини нагна неколико првака, те у име становништва обратише паши пажњу на те догађаје, на што им он одговори, како ће, приликом читања фермана, држати и о томе говор, и како ће у споразуму с Милошем донети потребно решење да се том злу на пут стане. Али се и то не испуни.
Како не беше више никаква изгледа на могућност за даљи опстанак, Турци бише приморани да се селе. Рђавим својим радом, Хусеин-паша доведе Београд на ивицу пропасти и посеја семе, које уроди великим несрећама по турско царство и би узрок да руска политика постигне своју цељ у Србији.

[JASON]

Ак'л-беј.

Молим те кажи ми, како су се Срби понашали према Турцима из осталих градова, вароши и села и на који су им начин исплатили куће, земље, чифлуке и дохотке, јер ми се чини, да они не беху у стању да им све то исплате.

[JASON]

Нак'л-беј.

А, драги брате мој, тим твојим питањем, ти ми позлеђујеш старе ране. Али кад већ питаш, морам ти казати.
Пошто чувар београдског града беше лепо објаснио, како Турци могу продати или под закуп дати своја имања, они беху тиме задовољни, и многи од њих, и ако имађаху жељу да имања продаду, знађаxу да Срби нису у стању да им вредност у новцу исплате, јер су имања коштала на 200.000 кеса. Осим тога знађаxу и то, да кад би их под закуп дали, Срби би донекле давали кирију, а доцније, под разним изговорима, одустали би од тога, и имања би поступно присвојили, и на тај начин не би се могао сав новац извући. А на случај да би неко против њих повео парницу, исту би извиђали српски судови, који би је у њихову корист решили.
Милош знајући да ће, на основу споразума, обе стране одредити своје пуномоћнике, који ће саставити тефтере како о продаји тако и о давању под закуп и одредити цену, стаде радити да се такви пуномоћници не одређују и у тефтере имања не заводе. А с друге пак стране беше пустио глас међ' Турцима, како ће Срби на њих напасти и протерати их из Србије, и како ће им имања и ствари разграбити. И наравно таквим плашњама Турци беху прилично узнемирени. Несрећним Турцима не остајаше друго до то, да бар своју децу и жене најпре безбрижно отпрате у Босну, Арнаутлук или у Румелију, па после да се врате ради продаје или давања под закуп својих имања. Они тако и учине. Али тек што беху отишли из Србије, Срби заузму њихове земље, и на њих доселе своје људе.
По повратку, они Турци, којима земље још не беху одузете, обратише се Србима, да им на основу дотичног споразума продаду, али они одговараху како томе сад није време, и како од Милоша не смеју да одређују цене све дотле докле одређени пуномоћници не би дошли. И тако они беху приморани да се са жалосним срцем врате натраг.
На њихове жалбе по тој ствари, Хусеин-паша им је хладно одговарао, да се за то обрате дотичним пуномоћницима кад дођу, а они ће узети у обзир њихове жалбе. Уз то беше им обећао да ће их известити о доласку тих пуномоћника. Међу тим и од тога не би ништа.
Нека Хусеин-паша о свему томе даде одговора на страшном суду.
Само Турци из околине соколског града не хтедоше се селити за то, што они, будући у свему онаки као и Черкези, беху се договорили, да своје земље без боја не напуштају. Срби, дознавши за то, оставише их неко време на миру.
Како у то време ћупријски град беше разорен, муниција, топови и друго оруђе беху пренесени у Београд, а становници се иселише у Арнаутлук, Ниш, Лесковац, Врање и Куршумлију.
За исељење Турака из вароши у градове или у остале вилајете царства, беше одређен рок од по пет година. Они су у градовима могли остати, јер су се сматрали као градски чувари. Међу тим Срби их стадоше непрестано узнемиравати не дајући им да обрађују своје њиве у околини градова. А како највише беше Турака у Београду, Милош нареди, те им Срби заузму све њиве, чајире и друга имања, која се налажаху изван шанцева, па чак беше наредио да им не дају да по пољу пасу своју стоку и да дрва секу. Јербо његова политика циљала је на то да се све могуће употреби само да би београдски Турци натерани били да се иселе, а томе би и Турци из осталих градова следовали. На тај начин не би ни било чувара по градовима. Па и кад би нешто Турака остало, они би морали у градовима становати, али како у њима нема довољно места да могу са својим фамилијама живети, били би приморани да се селе. Према томе, мислио је Милош, или би Порта морала порушити или Србима уступити градове, јер не би имало смисла држати у њима војску, која би била као у вечитој опсади. У тој цељи, Срби почеше свуда по Србији угњeтaвaти и гонити Турке.
(Свима је добро познато, како, на основу тако удешеног плана, од почетка па до свршетка тога стања, као што ће се то доцније видети, српски судови ни једном Турчину, бар чуда ради, не пресудише парницу у његову корист.)

[JASON]

Ак'л-беј.

Реци ми, молим те, колико Веџихи-паша остаде у Београду и како је управљао? Како се понашао према Милошу и према осталим становницима. Је ли успео у својој политици или не; и ако јесте, до којег ступња? Је ли био одважан, и је ли за његово време издан Србима какав ферман? Је ли и он, као и Хусеин-паша, тумачећи наопако наредбе, нанео штете државној политици? Је ли био узрок да Порту доцније снађе каква брига, и је ли радио на томе да се Милошева политика оснажи?

[JASON]

Нак'л-беј.

Оног истог дана кад Мехмед Веџихи-паша беше стигао у Београд, Хусеин-паша крену се за Румелију. По уобичајеном реду, трећег дана по својем доласку у Београд, би прочитан ферман о његовом постављењу за чувара београдског града. Веџихи-паша је за тим држао говор о томе како ће са сваким у добром пријатељству живети. Пре читања фермана поклони чиновницима нову униформу, и ови се због таке пажње јако зарадоваше.
Милошу-беју беше послао на поклон једног ванредно лепог коња и друге поклоне; његовој жени неке драгоцене ствари, а српским првацима ћилибарске чибуке и безброј поклона. Тим поклонима Веџихи-паша представи се Милошу као да нагиње његовој политици.
У то време дође у Београд руски консул, Вашченко, и одседе у једну кућу у чаршији, коју му Срби беху спремили. Приликом предаје своје ексекватуре Веџихи-паши и приликом подизања руске заставе, по обичају, топови са града (21 метак) поздравише тај чин. За тим беху извршене и званичне визите.
Одмах за тим стигоше и консули аустријски, енглески, који такође беху, на исти начин, поздрављени. Само се руски консул, као консул државе под чијим се протекторатом налазила Србија, мешао у све послове српске, дајући Милошу и српским првацима савете, и договарајући се са њима о њиховој тајној политици. Веџихи-паша, као паметан човек, није хтео због тога правити питање, али се трудио да оснажи политику царске владе.
На скоро за тим стиже из Цариграда ферман, у ком се поново објашњава смисао она два фермана, који беху, за време Хусеин-паше, један за другим Милошу послати. И тај се ферман прочита и смисао његов објасни, и Милошу предаде, али остаде још да се чека на долазак царског комисара. Тај је ферман издан 1249 (1833).
Син чувеног Хаки-паше, помоћник чувара београдског града, Ахмед Изет-беј, оценивши прилике у Београду, изјави како је све пропало, и напустивши дужност оде у Цариград. На његово место би постављен Мехмед-ефендија, дотадашњи Веџихи-пашин секретар.
У служби Милошевој налажаше се Абдул спахија, из Велеса. Милош осетивши тобож да он има намеру да га убије, нареди својим пандурима те га на Зереку нападну и обране. Абдул спахија, будући хитар и јуначан, одмери истом мером нападачима, и пошто уби двојицу, испи мученички шербет.
Доцније чињеним ислеђењем беше се дознало да је тим Милош хтео да заплаши Турке. 'Ето ја могу наређивати да се Турци отворено, пред очима целог света, убијају, па опет за то ми се ништа не рекне.' Веџихи-паша слао је Милошу због тога протест, али он на то и не одговори.
И то тако прође.

[JASON]

После напред поменутог фермана стиже још један. По смислу тога фермана, Веџихи-паша упита Халид-беја, на који се начин може сазнати права цифра доходака зеамета и тимара, и како се она може поделити. На то му он одговори, како је о томе пређе начињен тефтер, од којег је један ексемплар послан у Цариград, и један остао при њему, и да се сад по истом тефтеру може подели приступити. У след тога паша одреди својега помоћника, Мехмед-ефендију и њега, Халид-беја да начине други тефтер.
Халид-беј, будући опак човек, не хтевши пропустити тако згодну прилику да се освети још неким лицима, којима дотле не беше имао прилике да се освети, позове к себи својега партизана Хисар-заде Ибрахим-ефендију из Ужица, прозваног Ћучић-агу, и с њим кришом предругојачи исти тефтер онако како је хтео; на име, да би се извеснима освестио, смањи њихове дохотке, а повећа оне својих пријатеља, чиме је многе оштетио.
Како Халид-беј немаде времена да тај тефтер на чисто препише, јер је својом руком поправљао цифре, Мехмед-ефендија увиде у чему је ствар, али, не знам из каквих разлога, не хте о том ни пашу нити остале прваке известити. На основу тог лажног тефтера, приступи се подели, и на неколико месеци за тим, би опредељено колико ће које село односно њихов господар новаца добити. Паша, не посаветовавши се ни с ким о тој ствари, а да не би доходци изгледали велики, прикључи тефтеру једну белешку о ценама, и посла га Порти. У тој белешци беше ставио пшеницу по 10, раж по 7, а кукуруз по 5 гроша 100 ока. Према томе цео доходак зеамета и тимара изнесе на 4000 кеса, с предлогом да се та сума у четири рате по 1000 кеса годишње исплати зеамет и тимар-сајбијама. Доцније се увиде, да тај тефтер није веран, али како већ беше царским ферманом одобрен, интересовани се морадоше задовољити.
Осем тога Халид-беј беше починио и друге неправде. На име, зеамете и тимаре неких Туракаа из ћупријског града, који се беху иселили, огласи за маxљулате.
Тим махљуљатима исплаћиване су доцније 2 чете градских тобџија, којима беше одређена месечна плата у 20 гроша, 17 гроша им је давано од прихода.
Приликом исплате доходака, Халид-беј, на најочигледнији начин, по ново учини неправде. Тако у место да Мустафа-бејев син, Махмуд Paшид-беј, добије више од 100.000 гроша као доходак од својих 28 села, колико му је годишње припадало; Халид-беј учини те се Рашид-беју даде само 5600 гроша, а за себе изради, и ако је његов доходак једва износио на 2000 гроша годишње, да добије 12.000 гроша. Кад се све то дознаде, интересовани се стадоше жалити Веџихи-паши против таког поступка. А кад он потражи тефтер да по њиховим жалбама даље учини што треба, и кад га прегледа и испита, тек онда увиде, да је он посве лажан. Па и поред свега тога, Веџихи-паша не могаше ништа предузимати да ствар поправи, пошто тефтер беше већ поднесен главној благајни, а међу тим од маxљуљата беше одређена плата градским тобџијама, и што о свему томе беше изашла и царска наредба, те не беше могућности да се ствар измени. С тога паша мораде то оставити онако како је, а на Халид-беја беше се јако наљутио.

[JASON]

Из овога се може видети, како се нико не нађе да паши каже, колико је опак био тај Халид-беј и да је у свему био уз Милоша. Међу тим то је могао учинити само Мехмед-ефендија, који је свакако знао да Халид-беј с Милошем мути. Али не само што и он беше пристао уз њих, него не беше оставио пута ни друма да то учине. И тек после тих својих неправди, Халид-беј се стаде лепо понашати према Турцима, јер се дотле беше осветио онима, којима је желео да се освети.
У то време, Милош беше почео да зида за српску војску једну велику касарну на Врачару, недалеко од напред поменуте врачарске џамије а у близини Сава-мале. Услед тога, Веџихи-паша му одлучно поручи, да се остави зидања касарне, пошто је то противно споразуму; како чиновници за обележавање границе Србији још нису дошли; како место где се касарна подиже потпада под варош, опоменувши га, у исто време, како се званичан говор његовог претходника, Хусеин-паше, који и није разумео смисао фермана, не може узети као потврда, да он - Милош - има право да се меша у унутрашњост шанцева, и да држи под својом влашћу Сава малу, њене скеле и Палилулу, јер је све то противно јасним одредбама у ферману изложеним, који је у споразуму с руским посланством издат.
Милош не само да не хте водити никаква рачуна о томе, што му паша даде на знање, него му одсечно одговори, како не може од њега примати такве наредбе, и да ће, пошто на Врачару сазида касарну, подићи још друге бине, а ако би му се у то од пашине стране чиниле какве сметње, да ће бити приморан да зидање изврши с оружјем у руци.
У то време, српска полиција, која се налазила у унутрашњости шанцева, беше, без икаква узрока, уапсила пашиног сејиз-башу, хришћанина из Румелије. У след тога беше писато полицији да сејиз-башу пусти, а да се слични случаји не би и даље дешавали, објасни јој се у исто време, како ће, по тадашњем закону и правилима, турска власт кажњавати своје поданике, који се у Србији налазе, или који би у Србију долазили и одлазили. Српска полиција на то одговори, да сејиз-башу неће пустити, да јој та правила нису позната, и да ће Кнежевина Србија имати да суди сејизу и осталим турским поданицима тј. онима, који у Србију под хришћанским именом, буду долазили а нарочито Jeврејима и Циганима. Услед тога Веџихи-паша посла неколико каваза, те сејиза силом из затвора српске полиције узеше. Извештавајући о томе Милоша, паша му изјави, како није потребно, да српска полиција и даље остане у унутрашњости шанцева, на што му Милош одговори, да он одобрава поступак српске полиције. Услед учињене представке на Порти по тој ствари, изиђе царски ферман, у ком се паши и Милошу даје на знање, да ће и та питања, према стању ствари, уредити комисари, који ће доћи, да обележе границу.

[JASON]

На кратко време по том, стиже у Београд царски риџал, Лебиб-ефендија, да обележи границу и да реши нека финансијска питања.
Одмах по свом доласку предаде Милош-беју београдски ђумрук, право кантарије, риболова и остале царине. Исто тако уступи му и право превоза робе у Земун чамцима, које је право, царским бeратом, дотле припадало извесним лицима, којима Милош, у име накнаде, даде само по 600 гроша.
Одмах за тим српска полиција замени дотадашње ноћне стражаре (пазванде) својим пандурима.
Што се тиче обележавања границе, према тадашњим околностима би решено, да се започне на Дрини. У комисију уђоше: од стране Видинског валије, чувеног Али Хусеин-паше (којег Порта беше одредила, да води надзор над обележавањем границе), Хаџи-Хасан ефендија, из Видина; од Милошеве стране Byчић капетан и још два првака; од стране Веџихи-паше, чувара београдског града, Салих-ага, официр, (чувар оружја); а од стране поменутог Лебиб-ефендије, један инжињер и један чиновниник. Тако састављена комисија би упућена на Дрину.
Турке из Лешнице и Лознице комисија исели у Босну, и повуче границу од ушћа Дрине у Саву код Раче, па на више све реком до места Шапке, које је у срезу Зворничком, удаљеном од Лознице за пола сата.
Српски комисари мишљаху, да се граница одатле опет Дрином продужи, како би им припао Зворник с градом, али остали нађоше, да ће погодити смисао фермана, ако не усвоје мишљење српских комисара, мa дa у ферману не беше јасно одређено, где да се граница повуче, него само, да се Србији уступе нахије Рађевина, Јадар и Подриње.
Кад су комисари хтели, да повуку границу код реке Дрињаче, која из Босне долази, због једног каменитог места морадоше сићи на ону страну тога брда. То се не допадне Бошњацима, те у околини Сакара дочекају комисаре, и опале на њих из пушака. Услед тога они беху приморани, да онде оставе своје ствари, које су на коњима носили, и да побегну.
Комисари, саставши се за тим у Лозници, обрате се зворничком мутеселиму Федаи-заде Махмуд-паши с тражењем, да им се ствари врате.
Поменути паша врати им све одузете ствари, задржав себи 8000 дуката, које беше нашао међ' стварима српских комисара.

[JASON]

Враћајући им ствари, он им поручи ово што иде: 'И ако није потребно, да и босански валија има својег комисара у повлачењу границе на Дрини, ипак би оправдано било, да се чиновницима босанским увек на време јавља, кад комисари буду прелази границу, како би им они давали потребна објашњења.' Осем тога он им да на знање како Бошњаци никад неће уступити Зворник с градом, тим мање, што он никад није био у српским рукама, и што га ни Карађорђе за време устанка није могао отети него га је на 7 сати далеко опсео. Комисари и сами увидеше, у какој се обмани налазе, те се тргоше, и стадоше се саветовати.
Српски комисари услед тога променише своје тражење и предлагаху да се Србији уступи Мали Зворник, пошто не беше другог места за постављање границе.
Не могавши натерати Србе, да пристану, да се граница повуче планином, која се налази преко од реченог места Шапке, сагласише се и повукоше је почев од утока реке Радаља у Дрину за један сат испод Зворника, код аде реченог Махмуд-паше, па даље уз брдо до места Ф'ндкл'ка (Лесковика), а одатле планинским венцем, па преко Црвене Стене, што је за један сат више Зворника, у Дрину.
Како је та сува граница за 7-8 сати дугачка, Срби одмах саградише за чување исте 5 караула, и сместише по њима пандуре. И тако цела граница беше обележена: према Босни, Дрином, за тим Савом, па Дунавом, а одатле Тимоком.
Дужина границе доста је велика, али колика је не могу да знам, међу тим по оном, што сам чуо од људи из Београда, износи: Дрином 23, код Н. Пазара и Јавором 37, према Нишу 44, а према Видину 54 сата. Али, цела дужина свуд у наоколо, не знам, колико износи; то знају државни чиновници.
Иако је требало да се граница самом Београду обележи до немачког шанца, они решише, да граница буде ровом шанцева, т. ј. дoнде, како то беше определио Гованес Хусеин-паша.
Осем тога имала се још на неким местима одредити граница; а нарочито да би се граница поставила испред Алексинца код Тополнице, два сата од Ниша. Милош-беј беше обрекао Лебиб ефендији приличну суму новаца, и да ће му до смрти давати по 10.000 гроша месечно, а за потврду тога да ће му дати писмену обвезу од стране Кнежевине Србије. Међу тим беше се рашчуло, да му је Лебиб ефендија одсечно одговорио, како за све благо овога света не би то неверство учинио својој држави. Не могаше се онда дознати, на који начин обележи границу послати чиновник. Ах, ови чиновници, што год ураде, као чиновници ураде!
Лебиб-ефендија, пошто сврши посао за који беше дошао, оде у Крагујевац на Лепеници, давнашњу Милош-бејеву престоницу, а одатле у Цариград.
Ето, и том приликом не прегледа се тефтер о земљиштима и имањима, него она буд' за што и даље осташе у српским рукама.

[JASON]

Одмах по обележењу границе, Милош-беј, не известив пашу, кришом посла Вучића, да заузме имања од заосталих Турака по селима у околини Сокола, Крупња и на Дрини, и да их преко Дрине претури.
И поменути Вучић нареди те се за једну ноћ у близини Сокола тајно скупе Срби из околине Ваљева, Лознице, Шапца и Сокола, и с њима нападне турска села, протера Турке са женама и децом на ону страну Дрине. У том окршају изгине много Турака, а од имања и ствари учини се јагма.
Грађани града Сокола, дознавши за то, устану на оружје и разбију Србе, које Вучић беше на ту страну послао. С тога Вучић не хте дирати тај крај, а да се не би догодила каква несрећа, позва к себи двојицу од виђенијих и разумнијих Турака из Сокола и упита их: 'Ја сам одређен, да иселим пограничне Турке а нисам дошао, да дирам Турке из Сокола или њихна имања; што побисте толике Србе; каква вам је намера?' На то му они одговоре: 'Ево већ 300 и више година, како се соколски град налази у рукама наших прадедова, и никад није пао непријатељима шака. Осим тога ни у унутрашњости вароши, ни у околини нашој, која држи за 7-8 сати у наоколо, нема ни једне куће, ни дућана, ни земље српске раје, нити их примамо, да што и под закуп држе. До сад ни у ратно ни у мирно доба царска нам војска никад није слана, него ми сами чувамо град. Према томе видевши сад, како ви непрестано шаљете војску на ову страну, ти нас принуди, да те са оружјем у руци дочекамо. Разуме се, да за ту твоју мисију Веџихи-паша ништа и не зна, иначе би он свакако с тобом послао кога од својих чиновника, а пре свега позвао би нас, да нам објасни ствар. Али ако имаш злу намеру, да нас побијеш и да нам одузмеш имања, која су нам од прадедова остала, ето ми устасмо да их бранимо, докле сви не изгинемо; а не треба много памети, да се сазна, која ће страна зато бити крива, пошто одговорност има на вас пасти.'
Вучић, осетив да неће добро проћи, показа им се пријатељ и уговори са њима, да Срби слободно одлазити у Соко на пазар, а Турци у Србију, и да их нико не узнемирава. Тај споразум саопшти српским властима, да се према њему управљају.
Веџихи-паша, дознав за тај догађај, посла на лице места својег силехдара Салих-агу, да се о свему од Сокољана увери, како је шта било, а по повратку његову достави ствар Порти.