Српске буне

[JASON]

Да би захвалио Султану за учињене уступке Србији, Милош потражи од Порте дозволу за одлазак у Цариград, да се Султану поклони. Порта одобри Милошу, да може у Цариград доћи, а како тадање политичке прилике налагаху да се Милош удостоји нарочите царске пажње, царев ађутант, инжињерски пуковник, Ћамил-беј би послан у Београд, да Милоша на путу до Цариграда прати. Из Београда Ћамил-беј оде у Крагујевац, одакле се, пошто Милош узе у своју свиту неколико српских првака, кренуше преко Ниша, Шеркеја, Софије, Пловдива и Дренопоља за Цариград. Царски чиновници свуда на путу с нарочитом пажњом и великим почастима дочекиваху Милоша.
У накнаду за те почасти и леп пријем, Милош, пролазећи кроз Румелију, где се год задржавао, не пропушташе прилику, а да међу рајом не посеје буну. Да је Милош на тај начин дошао у Цариград, сваком беше добро познато. Дошав у Цариград, Милош се најпре састаде с царским министрима, а за тим, пошто доби аудијенцију, изађе и пред цара. У знак своје пажње, цар му даде скупоцен орден са својом сликом, а осталима из његове свите, према рангу њихову, даде ифтихарске ордене у дијамантима.
Доцније, пошто Порта посла у Румелију Ариф-Ићмет-беја, бившег Шех-ул-ислама, као инспектора, дознаде се, да је Милош по Румелији сејао буну.
Пре одласка Милошева из Цариграда, Султан му, на име српског народа, поклони једну батерију топова, да би одржавао ред у Србији. Полазећи из Цариграда, опет заједно са Ћамил-бејем, Милош се с том батеријом разметао по Бугарској, и оде у Србију задовољан, растуривши по Румелији бунтовне клице.
Још док се Милош у Цариграду бављаше, т. ј. на измаку 1250 год, тадањи београдски чувар Веџихи-паша би постављен за валију у Босни, а на његово место Порта наименова везира Јусуф-Мухлис-пашу, Сережанина, о коме смо напред говорили.
Пре повратка Милошева у Србију, Јусуф-паша стигне у Београд. Приликом пријема дужности од Веџихи-паше, овај му потанко разложи, шта је дотле у Србији било за време његове владе, и поименце му каза све оне који против владе раде, и оне који су јој верни. Тако напомену му, како је на Халид-бејеву препоруку Милош-беј узео Перменеџи-Исмаил-агу за својег писара, и како је овај ухватио писма нека, којима се доказује, да је тај Халид-беј тесно био везан с Милошем и да му је саопштавао државне тајне. Осем тога Веџихи-паша, предав му на писмено некоја потребна упутства, предложи му, да Халид-беја упути у Босну, како би он за тим наредио, да га онде убију.

[JASON]

(У то време прваци босански беху устали на оружје, и Веџихи-паши би наређено, да их казни и Босну очисти од рђавих људи. Између босанског првака Фердевс-зада и Баш-Атли-зада Ибрахим-беја беше се изродила нека распра. Како се Ибрахим-беј са својим пријатељима затворио у граду, Фердевс-заде опседне тај град, али после кратког времена напусти опсаду и побегне у Аустрију, а Веџихи-паша ухвати не само Ибрахим-беја, но још и друге прваке босанске, и пошље их у Анадол у заточење. Само Ахмед-беја погуби.
Фердевс-заде, имајући на граници аустријској своје рођаке и пријатеље, успе, те их побуни. Веџихи-паша пошље Али-пашу, који беше помилован као једномисленик Хусеин-капетана и постављен за кајмакама у Бељини, да их умири.
Међу тим исти Али-паша, напојен бунтовним мислима, у место да буну угуши, саветова им, да се само за часак смире, и да ће им он поручити, кад да је наставе. У чинивши то врати се у Бељину.
У то исто време, Веџихи нађе за потребно, да бањалучке племиће, чувеног Хафзи-ефендију и Мустафа-беја Петровчалију уклони из Бање Луке. Тога ради, под не знам каквим изговором, позва их себи у Травник. И у место да их протера, он их погуби. Услед тога Хафзи-ефендијин син Назиф-ага завери се са Сарајевцима и с пограничним становништвом Али-пашине кајмакамије, да ударе на Веџихи-пашу.
Овај пак, поведавши собом нешто војске, што око себе имаше, у друштву с мир-мираном Осман-пашом, сином Бошњака Сулејман-паше Скопљака, који беше подигао на оружје известан део верних поданика, удари на слабу гомилу Назиф-агину и разбије је. Назиф-ага и још неки побегну у Аустрију. Некако одмах за тим и Али-паша пође са својом војском Травнику, да Назиф-аги у помоћ притече. Али Веџихи-паша, дознав то, предсретне га на осам сати испред Травника, код места Врандука и нападне га. Како победа беше на Веџихи-пашиној страни, Али-паша са сином својим Мехмед-Али-бегом побегне у Бељину, и затвори се у шанцеве, и ту са својим присталицама заузму положај за одбрану. Веџихи-паша пак као лав појури за њим и опседне шанцеве и варош Бељину.
Али-паша, не могав издржати јаке нападе Веџихи-пашине, баш кад се стаде решавати, да ли да своје одупирање замени бегством, добије од Осман-паше писмо, те се преда Веџихи-паши. На неколико дана доцније послаше га у Трапезунт, где је и умро.
У то исто време, како се и Сарајевци беху заверили на устанак, крену се на Травник, али Веџихи-паша, дознав то, стигне их код места Витеза, разбије их и пође у Сарајево. Ту похвата извесне прваке, повеже их и отпрати у Цариград).

[JASON]

Ак'л-беј.

Веџихи-паша се доста добро држао у Београду, али ипак не може се оправдати његов поступак у извесним питањима. Пре свега требало је, да удеси свој рад како је ваљало, јер знађаше ко је од грађана веран, а ко неверан влади. Изгледа ми, да он на то није довољно обраћао пажње. На пример чудим се, што није хотео да испита тефтере, које Халид-беј беше саставио о зеаметским и тимарским доходцима у смедеревском санџаку, за које је знао, да нису у реду, него их посла у Цариград, и ако је свакоме позната пословица, да се рђав рачун чак из Багдада враћа. Па кад је знао да су тефтери лажни, за што Халид-беја не отпусти из службе?

[JASON]

Нак'л-беј.

Томе смо се сви чудили. Да су тефтери враћени из Цариграда, не би се могло ништа поправити, а међу становницима свакако би се изродили немири. А пошто Халид-беј оста непротеран, не знам, да ли је за то, што је био Милошев човек, па није паша рад био, да ремети одношаје, или због неких других разлога. Није се могло о томе ништа дознати. Међу тим, услед тога многи су од грађана штетовали, а многи ћарити.
Овде ми дође на памет једна прича. Једном од босанских граничара, за време војевања против Срба, украду коња у ордији. Сутра дан исти граничар оде, те обноћ украде нечијег коња, и доведе га пред свој шатор. На то неки од његових другaрa упитају га, откуд му тај коњ?  Он им одговори, да га је украо. На њихову примедбу, да то није лепо, што је урадио, јер је човека оштетио, он им одговори: 'Онај, који је мојег коња украо, нека да задовољења оном, од ког сам ја коња украо. Зар ја сад без коња да останем?'
Исто је тако било и са накнадом зеамета и тимара, јер је подела неправо извршена.
Што се политике тиче, могу рећи, да ни државни чиновници ни грађани нису знали прави значај те речи. Мислили су, да политика значи то, да странцима ласкају, да с њима лепо живе, да раде онако, како су то обрекли, и да држави и народу не нанесу какву штету. Стога су гледали, да Френцима (Европљанима) ласкају, да не би службу изгубили, или својој трговини штете нанели. На тај начин, они су значај те речи погрешно разумевали. Реч политика значи, да у рату можеш чинити преваре, а то и Мухамед не брани, пошто барут и оружје увек не може у рату да помогне. Осем тога политика значи свака друга обмана, која се употреби, да се државним пословима олакша, или да се за државу и народ нешто добије. У Мухамедовом закону је све то предвиђено, и по његовим одредбама допуштено је тако радити. А нема сумње, да тако треба радити и у време мира, а не само у рату. По свима знацима изгледа, да се и Веџихи-паша држао политике. Знајући, да је Халид-беј Милошев пријатељ, није га хтео протерати, само да не би нарушио мир и тиме нанео штете држави.

[JASON]

Ак'л-беј.

Дакле, немам више шта да те питам о Веџихи-пашиној влади. Молим те кажи, како је вршио своју дужност у Београду Јусуф Мухлис-паша, Сережанин?

[JASON]

Нак'л-беј.

На три дана по доласку Јусуф-паше у Београд прочита се ферман о његовом наименовању. Својом званичном беседом, коју је том приликом држао, запленио је срца свију становника. Према издатој му усменој наредби у Цариграду, Јусуф-паша одреди Eшреф-ефендију, инжињера, којега собом беше довео, и Рашид-беја Мустафа-бејевића, да начине карте и предрачун за оправку београдског града. Пошто предрачун би начињен, а износио је на 20.000 кеса, Јусуф-паша га посла Порти на одобрење.
По одобрењу из Цариграда, паша оправи по новој системи тврде јаничарске касарне у доњем граду, које беху остале иза Маџара, и обнови шиљбокане. Београдске сејмене отпусти, а на њихно место за чување града доведе 21-и пук редовне војске (низамије). Градске капије, стражаре и околне шанцеве, које дотле чуваху заптије, такође повери редовној војсци, придав јој у помоћ известан број местних мустафиза.
Милош-беј, вратив се из Цариграда, оде право у своју престоницу Крагујевац. У част његовог доласка по Србији се држаше велике свечаности. Јусуф-паша од своје стране посла у Крагујевац својег сина, потпуковника у редовној војсци, Осман-беја, да му честита сретан долазак.
У то време, на основу Веџихи-пашине представке о владању Халид-бејевом, као што је напред споменуто, Порта посла Јусуф-паши ферман, у којем се наређује, да се Халид-беј протера, а ако то не би било згодно, да се с овог света уклони. О доласку тог фермана Јусуф-паша ником ништа не говораше, него се према Халид- беју поче веома љубазно понашати, а тајно посматраше његово кретање и рад. Халид-беј, охрабрен тим, стаде се по ново светити појединим Турцима.
Осем тога, како се беше дознало, да он и даље даје савете Милошу, те овај стављаше Јусуф-паши тешке услове у појединим питањима, Абдул-ћерим-ага, Мустафа-ага Пазарџиклија, Али-спахија Кусаткалија и други, не могавши даље сносити то стање, очи у очи рекоше Халид-беју пред пашом, каква је зла и несреће до сад починио. Због тога Халид-беј их тужи суду.
После суђења, на коме би донесена пресуда у корист поменутих Турака, судије не хтедоше извршити пресуду, него насташе, те се Халид-беј измири с тим својим противницима.

[JASON]

На неколико дана за тим Абдул-ћерим-ага умре. И ако су његови синови, мустафизи, имали да наследе од њега наплату зеамета, Халид-беј не даде да то наследство њима припадне, него држави, а од таких наследстава, да се у будуће издржавају градске тобџије.
Да би се и даље светио Турцима, почне силом изводити људе на веџбање. То јако дирну становништво, те сваки поче јавно против њега говорити, вичући како је веома опак човек. Услед тога Јусуф-паша нареди, да се сви мустафизи придаду градским тобџијама, а под командом једног мајора, за којег је писао у Цариград, да му се пошље.
Јусуф-паша, у жељи, да се сви Турци сматрају као војници, посла у Цариград поменутог Рашид-беја и писара Халил-ефендију, да ондe у министарству војном изуче војна правила и тактику. После кратког времена, усавршивши се како треба у војној науци, вратише се у Београд и известише пашу, како ће и тај мајор кроз који дан стићи. Халид-беј, чувши да ће тај мајор доћи и заузети његово место у војсци, јако се сневесели, и од муке се сам отрова.
Како по смрти његовој паша одреди Рашид-беја за команданта војске, овај узе тефтере и друга акта, која се затекоше при Халид-беју.
При поласку Рашид-бејевом за Цариград, Милош му посла Вучић-капетана с поруком, да сврати у Крагујевац, да му том приликом да препоруке и путна трошка. Рашид-беј одговори на то, да нема потребе, да се с Милошем састаје, а још мање, да од њега прима препоруке и новаца. Милош, чувши тај одговор, рече Вучићу: 'И овај је као и отац му! Не могосмо оца придобити, па се ни овај не да!' После неког времена Јусуф-паша, извештен о томе, jaкo се зарадова, а Турци почеше још већма уважaвaти Рашид-беја.
Поменути мајор стигне из Цариграда и предузме команду над двема четама градских тобџија и двама буљуцима кумбараџија; а Рашид-беју би поверен надзор над осталим градовима у Србији. Он је по двапут преко године обилазио градове и мустафизе, и том приликом сазнавао и испитивао у појединостима свако добро и зло, које су Срби чинили. О томе је Јусуф-паши уредно подносио извештај.
У то време пиротска раја поче да отказује послушност царским властима. Због тога Јусуф-паша посла једног чиновника да ствар извиди. Међу тим Милош, знајући, да је при свом путовању за Цариград свуда подстицао народ на непослушност, а бојећи се, да се та његова агитација овом приликом не обелодани, посла својега ћају Аврама, да Пироћанима каже, да раја, која се налази на граници Србије, не сме бити непослушна него мора да се покорава властима, и да сад није време за таква предузећа. Ну колико је Милош настојавао, да та његова агитација не избије на видело, ипак се ствар у главноме сазнаде.

[JASON]

Милош у осталом никако не престајаше, да раји у Румелији и Босни улива у главу бунтовничке мисли, а нарочито после свога доласка из Цариграда, и онда поче још живље на томе да ради. Раји је преко својих људи поручивао: 'Ето, српски народ, истина, проли крв, али дође до слободе. И ви треба с времена на време да устајете и да отказујете властима послушност, а вашу ствар да стављате до знања Европи, па да се тако ослободите турског јарма и са нама, са Србијом, сједините, те да на тај начин обновимо српско краљевство, које је на Косову пропало'. Турска власт похвата неке преобучене попове, који су такве поруке разносили, а кад запиташе Милоша о њима и о њихној радњи, он одговори, да то нису српски поданици.
Да пређемо на главну ствар.
Да би и даље рушио београдске шанцеве, Милош наређиваше, да се jендеци равнају и на њима подижу куће и баште. Јусуф-паша, из политичких разлога, само да се не би изродио какав велики заплет, не брањаше то одлучно; али учини што треба, те из Цариграда дође ферман, којим се забрањује Турцима, да своја имања продају Србима. Због тога се Милош јако наљути, и упе се из петних жила, да добије други ферман, који би први поништио; али за све време Јусуф-пашино не успе у томе.
Милош поново издаде наредбу, да нико не сме изводити стоку на пашу, и да сиротиња не сме сећи дрва у београдској околини.
На представке Јусуф-пашине Порта му пошље 50.000 гроша и два златна полумесеца, за оправку опале врачарске џамије изван шанцева. Кад се приступило оправци, Милош то забрани, наводећи као разлог, да се Врачар налази под српском управом, а да Турци могу само у шанцевима градити шта хоће. Осем тога приметио им је, да се у унутрашњости шанцева налазе две цркве, у којима Турци држе муницију, а не дају Србима, да их оправе; па кад тако они раде на својем земљишту, не да ни он њима да оправљају џамију на српском.
Јусуф-паша имајући у виду ту околност, да приближавао рок одређени за исељење Турака, па у намери да би Милоша заварaвao другим пословима, сваки час улажаше у неке препирке с њим. Тако овом приликом, пошто оправи са оних 50.000 гроша другу неку џамију у унутрашњости шанцева, подену питање о зидању српске касарне на Врачару. Тој је тврђави Веџихи-паша у своје време правио сметње.

[JASON]

У то време кнез Милош поче да ради са инглеским консулом, који и сам тражаше начина, да с Јусуф-пашом дође у запетост. Тако једног дана, кад паша изађе да обиђе војску, која се веџбала у градском пољу, инглески консул, без претходне пријаве или позива, дође тамо, да се с њим састане. Валија, како је био слаб и уморан, не устаде, но га седећи прими; а и да је хтео да устане, не могаше, јер га консул предухитри.
Тим поводом овај улучи згодну прилику, коју је, у осталом, и тражио, и упита пашу пред свима присутнима: 'Је ли, пашо, што ти не устаде на ноге, кад ме прими? Ја ћу да се жалим на тебе!' Паша му на то одговори: 'Немадох кад да устанем, а ви и сами знате, да сам слаб. Осем тога ја нисам званично дужан да устанем, кад ти овако приватно долазиш. Нити сам те званично позвао да дођеш, нити си ме претходно известио, да ћеш доћи, па да имаш права, да се жалиш. Али овако, без претходног позива, нема смисла изискивати церемоније. Ако се будеш жалио, неће ми бити криво.'
Инглески консул, наседнув тако, врати се и посла Порти протест. Доцније стиже паши из Цариграда ферман о томе, како на званичним примањимә треба примати консуле стојећи. Према томе консул оде паши, и не известив га о свом доласку. Како му паша ни том приликом не уста на ноге, он га упита: 'Је ли, пашо, зар се ти заповестима не покораваш?' На што му паша одговори: 'Ја се свакој наредби покоравам, али како ти противно досадашњем обичају поступаш, и нећеш да ме известиш, у који ћеш час доћи, ти си сам узрок оваком пријему'.
Паша, од своје стране, достави ствар Порти и замоли је, да се тај консул дигне са својега положаја. Порта, увидевши, да је паша имао право, учини што треба те после кратког времeна консула преместише. Услед тога и Милошева политика претрпе известан удар.
После неког времена стигне из Цариграда украшени царски ферман од 1254 (1838), који је садржао у себи Устав Србије. Јусуф-паша позове преко Милоша све српске прваке, да у Београд дођу, да им прочита ферман, и да им га од речи до речи објасни на 'бошњачком' т. ј. на српском језику. Препис тога фермана сачувао сам, и износим га на крају ове књиге под бр. 6.
Одавно навикнут, да самовласно влада Србијом, Милош не беше задовољан тим ферманом с тога, што се власт преносила у друге руке т. ј. на 'Совјет'; али која вајда, кад, поред свег настојавања, да се то измени, не успе. Међу тим свом силом настаде, да се уништи онај члан Устава, који говори о томе, како кнез не може постављати и збацивати чланове Совјета. Али ни у томе не успе, јер не могаше да потплати Јусуф-пашу, коме, преко својег секретара и терџумана, Сараф-Косте, обрече, да ће државној благајници приложити 10.000, а њему дати 2.000 кеса, ако би се тај члан у ферману уништио, а ако то не би могло да се изврши, да ће му дати 1.000 кеса, да га бар у преводу изостави. Паша му на све то одговори, како он може да уништи дотични члан, макар му он дао и 100.000 кеса , јер би то било од рђавих последица по царство, а тако исто, да не може ни у преводу изоставке чинити, пошто би то сваки уочио, а то њему верност не допушта.

[JASON]

Било како му драго, код града, на одређеном месту где ће се ферман читати, искупи се до 10.000 Срба, те им се ферман прочита и од речи до речи преведе и Милошу предаде; Милош га пак, пошто сенат би изабран од народа, њему (сенату) уручи. Приликом читања фермана, са града би избачен 21 топ, а за тим 2 батаљона царске редовне војске држаше и одаше почаст месту, на ком је ферман читан, плутонима из пушака.
Одмах за тим Милош, са свима Србима, оде право у цркву, те држаше благодарење по њихном обичају, најпре за руског цара, а после за турског. После тога Милош и остали прваци положише заклетву, да неће радити против датог Устава, и те вечери Срби приредише свечано осветљење вароши.
Што се пак несретних Турака тиче, они из далека посматраху, како олако њихна крвљу стечена имања и чифлуци прелазе у туђе руке.
У ферману од 1246 (1830) стајаше, како ни један члан Совјета не може бити дигнут са својег положаја, све докле год не би Порта признала да је какву кривицу учинио. Како Милош тим не беше задовољан, и како стаде свом силом радити, да се та тачка поништи, Јусуф-паша позове српске прваке, и објаснив им, како је то веома корисно по њих, предложи им, те послаше Порти молбу, на основу које она то у Устав унесе. О томе Милош ништа не знађаше, а Русија, као протекторка Србије, није могла, услед таког стања ствари, ништа предузимати, да се то осујети.
На неколико дана после тога, Милош са српским првацима (совјетницима) оде у своју престоницу Крагујевац. Тамо им предаде државног новца само 36.000 кеса, а у аустријску државну банку посла 200 хиљада дуката народног новца, које беше прикупио; од тога је вукао годишње прихода на 3.000 кеса, чим је у Влашкој накуповао чифлуке. Тако исто удав своје кћери за аустријске поданике, однеше и оне у Аустрију грдне суме новаца. Осем тога нешто је од народног новца при себи задржао. Ето, какво је неверство своме народу учинио!