Српске буне

[JASON]

А Турци ту исту ноћ, почем се добро смркне и све њихово и србско утиша и сталожи, поваде оне апсенике себи за калаузе, пак понајлак извукав се из шанца, реп на раме, и пут за крај, а припљунув у табане, те што икада и одкуда побрзају отале к Јагодини; но и то не странпутице да не лутају, веће управо друмом на Табориште, куда се никакој бусији ћоја не надаху, што им се чињаше, да су отуда сви србски војници под Крагујевац дошли, како и с Бјелице што су ту; тек случајно скорије опазе то Срби, него су Турци предполагали, да су они побјегли, те поскочи и потрчи за њима, што ко боље може, и небуде им узалуд, јер их пристигну на уходу планине, и ту им од прве Турци поизостављају оне све апсенике, међу којима и кнеза Ђуку Јагњилца, него свега јaтaгaн'ма исцијепана, и коњима прегжена, те мало жива, којега Срби послије однесу дома, и опета се некако излијечи, и за тим неколико још поживи слободан и утјешан. Пристигавши пак ту исте Турке предузму Срби сваким начином и халатом у јуначке плећи, а ђетко и у ребар једну и другу црним прахом и тешким оловом, док и четице их србске малеxне но и хитрушне претјецати стану исприједа, те и у прси тако, да свијем путем кроз ту планину негди неки Турчин остане до вијека и божјега суда на конаку и караули, сваки се пошехитивши, и рахат се и он и хат му по тлима изтегавши. – За то их једва и педесетина у Јагодину живи и здрави замакну од исте крагујевачко-турске силе и јуначне војске. Ту се догоди још и ово понајневјеројатније, што Срби уфате и живијех седамдесет Турака, међу којима и сами онај Смрдибуба главом и јунаштвом, које Срби са Бјелице у Јагодину за промјену својега робља и апсеника одпусте све, и Смрдибубу, али све без оружја. Овда већ јагодинска нахија остане опета нешто на Бјелици у шанцу, а нешто пође чувати друм од Београда и од Ћуприје к Јагодини.

[JASON]

Шта је овога времена радила нах. пожешка.

Латифага Слишанлија још је био на максупу свом у Чачку истоме, и како што је по нешто сваки други муселим другди по Србији, тако је и он имао при себи преко 1.200 сејмена, да му се на сваки могући случај одмах при руци нађу; јербо су Турци, послије Хаџи-Проданове безудобне а крајње-очајане побуне, још се нечему те већему и озбиљскијему надали од Србаља, док им се тек прољеће укаже, нити су могли себе тврдо увјерити, да је њиме изчезла и сва србска воља и жудња отети се Турцима по што стало да стало, а изнова и свесложно дигавши се на оружје. Не дакле по случају слијепе среће, но с намјерењем и по благоразумном себе чувању изаш'о је био исти Латиф с полом гарнизона свога у Карановац, и то зарана прије прољећа још о Савину дне, поприје и јава и начуја каква о новој србској узбуни; те тако се он ту деси, кад пукне глас, чему се тајом и надао, да су Срби тoпрв сви а сложно и јуначки устали на рат озбиљски са Турцима, и да је исти Милош, којег су се они поприје већ и побојавати почели, пред народом прва и најстарија глава, и да је исто за Турке дјело далеко мучније и опасније, што им је баш он собом с разјареним и очајаним народом на супрот устао. За то брже Латиф све своје у град Карановац прибере, имућство и Турке, те се стане својски чувати, и на свако појавленије мотрити, а брже боље и Адем-паши у Пазар књигу за помоћ опреми. Али је у тај мах и Радосаву Јелечанину, (бившему Карађорђа војводи на горњем Ибру мешто Димитрија Кујунџије, кад је ови окован), књига стигла од Милоша, у којој и њега, и војводу попа Филипа студеничкога, и сву нахију пожешку и студеничку, како и све друге по Србији Србе, позива, да сви сложно устају на оружје, и да бију Турке, своје и свачије од искона душмане, што боље могу; на то и ухитри свепоуздани Радослав, и подигне у збјегове народ онудашњи, војске сабере прилично, и разумјевши одкуда се Латиф нада помоћи, отиде с војском одмах у планину Стол, да у бусији чека новопазарске Турке. Видио је и то Радослав, да му је и војске мало на први таки случај; и што је имаде рједко је оружана, и слаба је фишеком, те међу двије мучно је опријет се силе, која свака на по се његову превазилази; али је првоме почетку нове дужности своје рад био и наумио свето и свијем повинут се, и срећу огледати, да би уграбио разбити најприје исте Пазарце-Адемовце, што су готови у помоћ дотрчавати, па што Бог да и за ове у Карановцу. Но при томе не изостави поставити се у бусију близу старе градине србске Маглича, да му се при нежељеноме случају спасиштем нађе, куда и бјежан сву одмакне, и у градину напусти, што год је могло станути у њу, а што не, то је око града близу намјестио, како би је колико год пушкама из града бранити могао.

[JASON]

Од Адем-паше брже сабрана и послана буде војска на помоћ Карановцу, а под управом његова Ћexaje Махмут-аге Љаје, и другога бинбаше Јусуфаге Баљеје, (презимена ова: Љаља и Баља, чини ми се да су арнаутскога језика и народа) преко петнаес стотина убојника Турчина, и хртника Арнаута, и стигне до уврх Стола, гди се само поодмори, па одмах низа страну путем те кроза сред бусије србске навру халачна и пискавна Шкипитарчад, гди се на њих проспе србска ватра, но којој и они живо својим оружјем одговоре; али се одуљи бој, и осторожни Латиф како чује први плотун, а бивши са свим спреман и на спремне коње појахавши, те брже тамо к њима понагли, потрчи, док и приспије у сами бој и с друге стране Србе нападне и засуче; али се нешто Србаља и према њему окрене и одупре тако, да им се и сам Латиф чудио и дивио, тко га, чиме ли, и како упорно предусрета; теке да их озго Адемовци још непочеше закружавати, узбили би сретно и славно те обје турске војске, него морадну на све готово стране живо и непрекидно пуцајући плећа своја к Магличу полахко примицати, док у њега и замакну, те се од конечнога и превршна разбитија уклоне, и спасу чест јунаштва и новог оружја важност. Но у томе одступу примакну се и Турци за њима до у збјег, који је по вишој части изван града био, те га нешто распуде, а вишу полу полове, у робство узму, и с тим шићаром час прије сви у Карановац сиђу и свале се оставивши и својијех мртвих доста, и рањенијех још више у брду истоме, којима такођер, мало послије повратив се Срби из града, свјема дохакају. Него и Латиф веома слаба здравја бивши, а и рана му стара још неизлечена и отворена, коју му је неки Јован Курсула на војводе Новачића шанцу више Делиграда потоње Карађорђеве 1813е године задао, к томе притовари му се и нова мука овда у Столу од умора и усилија зашићарена, те он исти трећи дан иза тога боја у Карановцу на велику турску, а на особиту жалост Ћexaja-паше, (који је већ овда у Чачак стигао био), него и на србску приличну радост и на то већу ползу одапне стриjеле и стрмекне у гроб.

[JASON]

Шта је ужичка нахија овога пута чинила.

Ужичка нахија, како врлетнији Србије предјел имаде особито здрав и крепак народ, одкуда чврсте и храбре војнике, него и за то баш у међи својој над собом и особну стражу и стражарницу, т. ј. ужички град, међ' каменитима странама при огумку једноме на ријеци Ђетињи. У томе граду и око њега живи преко хиљаду фамилија турскијех, који не само то мјесто, него и окружије његово ревностно чувају и бране, а да га имаду на своју подпору, послугу и потребу, како им је још од србскога царства остануло, пак и за одржати своје туда земље и спахилуке и град сами у својим рукама јесу се негда и потурчили прађедови данашњијех Ужичана. Глас пак обштенародње воље сада, како и позиви Милошеве књиге допрла су и тамо, тек нијесу имати могла оно пространије пријемљење и посљедовање одмах, које су неке друге нахије показале с првога огласка позивања; јер су и Турци Ужичани свака, а особито ев' овога времена, како и друга свуда по Србији њихова браћа, сви а на сваки час и случај и ненад готови били с оружјем полећети куда би потребало, те и то како чују, што се од њих утајати није ни могло, и да се хоћело, па они тај час добријех хиљаду пјешака пошаљу у Пожегу варош, која је неколико посредније у томе окружију насељена, и млого чини и чува, да се од ње устручава тај вилајет и мрднути што, кад су му Турци одонуд за вратом а ев' овди у сред куће. Али чете од пређашњијех србскијех јунака, који се по Карађорђа паденију Турцима предавати нијесу хотјели никако и за никада, него у хајдуке се одметнули, те њих овда никако неузмогну Турци узаптити, баш ни колико су дотле, него што више и умложавати се уз те одпочну и нове чете јакошњих одметника тако, да отале сада никуда никакав Турчин крочити немогне из дома без добре и поуздане задруге, а то је тудашњему народу већ половину избавленија учињавало. Осим тога исте су чете како је више казано, и војводи Милићу Дринчићу помогле узбити и вратити ваљевске Турке, пошавше Чачку на помоћ, а шта су још у напријед и колико важно послужиле те чете, и шта је иста нахија труда и усрдија за обштенародње дјело принијела у њену кругу могућности, колико ли је ползе и сами њезин Јован Мићић приузроков'о, казаће се редом својим и свашто на својему мјесту и реду описивања овога пресведјејателнога времена.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Шта је нахија грочанска овда радила.

Нахија грочанска, малешна собом према осталима, важна је тијем, што је између два понајвећа трада, т. ј. међу Београдом и Смедеревом, те их може, кад хоће, једног од другог разставити и одвојити пресјекавши им њихове састанке, и тако њих оба у војеноме времену разслабити, да им се млого скорије судба решава. Ову њену важност и уручност одавна су дознавали Турци, те су и везири београдски свагда у Гроцкој по једнога својега војводу т. ј. Муселима у неголему шарамповку с неколико десетина сејмена држали; тако се то и овога времена застануло, и Муктиш-ага Белиградлија с једном је стотином сејмена у Гроцкој муселимом био, и том нахицом, како знао и волио, владуцао, а теке друм исти да чува што боље порад истога сообштавања и слазења оних двају мјеста. Исте нахије Срби, како стари вјешти војници, и осталој србској браћи у свему подобни страдалци, нијесу могли бити заборављени то л' искључени из онога самог обштега у Рудовцима договора и завјерија; но и Вићентије Петровић из села Кораћице, како бивши кнез и војвода нахије те, могао је за то знати и ћутати, ничему се вјештим чинећи, ни пазећи на што таково, кад овда у турској служби ни био није, но за себе дома радкао и живкарио потуљено само, ал' и на тајни састанак онај и уговор и завјерије озбиљско никако није поћи смјео ни могао, да се не опази, и да неби Турци из његова јединога корака штогод догледали, подозрели и осјетили се, како што су и без тога на њега боље и особитије пазили, па би им доста било и ухом о њему начујнути, а већ би знали, и повикали да: 'враг не спава, но бречи!' - а особито и свакојако што му је врат близу штете, док је близу београдскога зиндана и синџира. За то је и он, како и другијех нахија дјејствујући и собом важни кнезови и старјешине томе се и невјешт чинио, а све ослушкивао када ће народ свуда букнути, и устати на оружје према безмитним душманима својим.

[JASON]

Осим истога пак кнеза Вићентија, који је у овој нахији, како и друкуда други који старјешина, домаћином и довјерником био свачијим, имала је ова нахија од самога почетка рата Карађорђева још по једнога свог војводу, и под његовом руком и управом два три капетана, него их ни једнога од њих сад у Србији не бијаше; сви се морали спасавати у Њемачку, и тамо неки зачамуњали, а млади војвода им (трећи из Чарапића куће) и Русију нашао за вождом народњим отишавши. Али бивши капетан грочански Живко Михаиловић у Панчево пребјегав 1813а года о паденију Србије бавио се је ту при граници једнако како и млоги други Срби, а све питајући се неком живом и вјерном надеждом дочекат' и вратит' се у своје ипак ослобођено изнова отечество; те и њему не само немогне утајено бити ново-збиљско предпријатије за народ србски а народом истим, него му од пријатеља некојега још и поручено буде, т.ј. од истога кнеза Вићентија, да одмах и то како год може с почетка частнога поста у Србију пријеђе, а и то како и сви на Итлак-ферман царев, пак да на кућишту староме изновичну кућицу подигне, и ватрице што дјеци својој пропири, док и боље Бог да. Ово је он ка' и млоги могао разумјети како но је речено и к'о што му је поручено, па могао је и прије тога у Њемачкој начујајући још и одрукуда што се онда с Портом намјераваше чинити, то све на боље толковат' и слутити. Неколика инди дана пред сајам Рудовачки прешавши кап. Живко на Гроцку, и у своје село Унчаре опета пошавши намјести се кућарити, ал' тај час и позван буде испотајно, да и он тамо дође на исти рок: но како је јако прешао био, те се дан-два и позадржи, пак отиде; него у путу срете познаника једнога по имену Божу Н.... из Вукосаваца нах. крaг., који је тамо на скупу био, и кући се већ враћаше, и који му па питање каже све, гди је био, и шта је тамо учињено, тко ли долазио, и да су ово у кратко а жестоко закључили: 'Обшта народња и вјечна клетва да буде на онога Срба, како год на онога што је из Косовскога боја побјегао и браћу у своју издао, ако би који на ове Цвијети јавно и храбро с оружјем у руци неустао противу Христу и крсту душмана Турака.' Још му пријатељ тај каже, како је и бивши војвода качерски Арсеније Ломо, а тадашњи кр-сердар илити буљубаша пандурски од све рудничке нахије ту био, и да је овако њима свјема говорио: 'Браћо! Овај је сав наш збор и уговор добар и честит, али знајте сви, што знадем и ја, да никада ништа за нашега вијека бити неможе од истога збора и посла, тек ако само једини Милош рудничке нахије садашњи кнез у то с нама непристане.' Па му каже Божо још и ово, како су Ломи на то сви ови препоручили и божји му аманет учинили, да он истога Милоша у то дјело позове и пригласи од имена свега тога сајма, штоно је у име свега народа, и да му каже увјеривши га тврдом србском вјером, душом, и словом јуначким, да хоће свак и сви Милоша Обреновића за обште-народњега господара поставити и припознавати; те и Ломо да им се ту заклео и обећао, да ће га у то завјерије приглашавати, и да се узда моћи га таковим само позивом у завјерије овакво превољети, ако ли пак никојако пристати ни на то нешћедбуде, то им се зарекао, да ће га он први како Турчина сматрати, и у првој га згодној бусији сам собом смирити, да већ неслужи ни Турцима, кад неће своме прејадному народу и кукавној сиротињи у овакој нечувеној нужди и страдању, и тако да се најприје од њега почне, па онда толашње на Турке. К томе, да им је напоменуо Ломо ту још и ово, да они постарају се свакојако измакнути и кнеза Аксентија из Турака, какoнo се већ измакао био и Милош, да имају међу собом у вилајету којега паметна и опитна старјешину више; јер ако се он у Турцима затече, кад се амо започне, могли би га Турци убити, или ш њиме још горе и од истога убиства учинити те га на своју ползу а на србску штету и несрећу, и против његове употребити. Лома говор на истоме сајму о Милошу, за њега и противу њега, био је све по договору и согласију његову с Милошем предсајамноме; јербо је њега овај тамо испод руке a у име себе послао и упутио га свршити му то све по жељи, штоно је и Ломо волио, и како но је израдити успјео.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ово и овако да је тамо свршено и завјерено, и да су се сви већ разметнули оданде, и пошли свак на свој крај чекати обшти само рок, Цвијети, када чује од онога Боже краг. кап. Живко, прости се ш њиме, па док онај замакне путем, и овај се сврати у село Кораћицу својему староме и свепријатељскоме кнезу Вићентију, да се и ш њиме, како с тајним участником о свему томе разговори, и да се сложно и јединодушно, како и сви, тако и њих два опреме; кад али ту изишао и муселим грочански, да још искупља од народа оружје, те најприје од истога кнеза, немогавши му пушке узети, што му их је сам везир као кнезу и старјешини о предаји и прелазку његову из Њемачке оставио, поиште му сада сабљу сребром оковану, и срма-хамајлију, како што му је исти узео и доброга ђогата, кад је прешао и у село своје дошао; на које одговори кнез, да је истином он имао ту сабљу и друго штошта скупоцјено, него да је све у Њемачкој му нешто одузето, а нешто сам у невољи поиспродавао, те је ранио себе и своју кућу, па за то сада нејма од свега тога нигди ништа, а дао би, да што би. Оваки одговор прими муселим и од осталијех Србаља, који усумњивши га дигне отале, без ништа, те отиде на село Поповиће, у мали Пожаревац на конак, припријетивши томе кнезу, да му поискане ствари за њим у исто село на конак тај час и без ријечи пошаље. Но колико је кнез Вићентије рад био, да му се тај Турчин с алавантом својом кине ис куће и села, толико је и Турчин од њега се удаљити попаштио, а особито кад је видио и примјетио, да се накупља Србова све то више, и звани и незвани, и сваки му слободније у очи гледа, и једну му сви ријеч одговарају и то без околина и без преклона. Па када му и не отиде никако за њим исти кнез ни тај час ни други ни на очи, а то ли да му однесе и даде што иште, те муселим полахко и оданле зором првом у Гроцку на своје мјесто у завјетриште повуче се и прилегне. Сад и кап. Живко са старим кнез. Вићом и с новим кнезом Живоином Н.... из исте Кораћице, разговори се, и нашавши, једног и другога како их је и знавао, на све оно тамо уговорено спремне, отиде и он дома, да чека заклетвени а близски дан и доба; а кнез Вићентије пође и до Николе Катића у с. Рогачу, да му то сприобшти, који му каже да је то, што је чуо, све тако, а отуда знаде, што је он и собом ту био, и да се неомишља ништа, него само за оружје свак, и у јато своје! Па што Бог да свемилостиви. С тиме се разиду и њих оботроица оштрит' кремен, а чекати часа.

[JASON]

У то дође и тој нахији како и у друге позив од Милоша, и особита књига капетану Живку, како извјестноме поузданцу, да се свак оружа и да бије Турке, што боље може. Те одмах, како сви друкуда Срби, тако и кнез Вићентије и кап. Живко оружје у руке сподбију, и свак у своме кругу, селу и околини најприје почну одметати народ, и собирати војнике, које сваки одмах и неки негди омрсе и острве о турску крв, како и кап. Живко неколика Турчина испод Гроцке, тако и у Кораћици они на друмов'ма побивши, пак се за тим и најпре почну договарати да пођу сви Гроцкој поближи Срби право и одмах у Гроцку к муселиму, да му кажу, како се је народ свуд опета узбунио, а да они још нијесу, нити хоће, него да му дошили само јавити, да се утврди и опреми боље и боље, ако може, или да се уклони куда за овај мах; а они су већ напријед знавали, те и слутили, да се он, виђевши њих громилом и без позива ту, нејма су чим затворити, него ће морати, како то чује, издирати некуда како и Срби донагађају својом простом намјером; ако ли он што запођене, то их појако дружтво има, моћи ће и њега и његову малу тевабију и голим рукама погњавити и спрштити. С таким намјерењем пођу неколике стотине њих, а када буду на брдо више Гроцке, придомисле се, и оставе све, који су с дугим пушкама, те се ту прикрију у шевар, а да пођу само они што могу пиштоље гуњевима прикрити, пак ако би се доље у шарампову са Турцима свадили, и како но ти по своме обичају Турци ако би их шћели којега од њих уставити код себе и ухапсити, да се недаду никако, но сви за једнога да одговарају, макар се и побили, из брда им је помоћ готова дотрчати, како би прва пушка пукнула и глас издала, тек они за мало да се амо придрже и узaпpy.