PALUBA
March 28, 2024, 10:34:51 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik za prenošenje vesti na forumu PalubaInfo
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 276 277 [278] 279 280 281 282 283 284 285 286 287 288 289 290 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721462 times)
 
0 Members and 8 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4155 on: May 30, 2022, 10:08:56 am »

б) Дахија Мус-ага Фочић у Шапцу. Турска Липница и Лозница.

За време ових сукоба Срба и Турака по Подрињу, и, како за то време нису биле још довољно и брижљиво уређене српске власти, које је у шабачком крају установио Ћурчија, пошто је позбацао оне, које су биле тамо пре тога и које је завео и уредио Јаков Ненадовић, бивши дахија шабачких јаничара Мус-ага Фочић, који је по предаји Шапца 17. априла 1804. био протеран у Београд, ну који је после дошао преко Аустрије у Босну, продро је изненадно и неочекивано у друштву с Бегом Новљанином и с доста других својих другова на Преображење 6. августа 1804. преко Мачве у Шабац и шабачку тврђаву. Чувши за то, Ћурчија је оставио Симино Брдо и појурио је с доста своје војске Мачви и Шапцу, ну Мус-агу нити је где могао наћи ни видети.
Изгледа да је истина, што се тада говорило, да је Мус-ага имао у Шапцу некакво закопано благо, и да је продро у Шабац да ово ископа и однесе, јер је остао у Шапцу врло мало, и пошто је ту, на Баиру и у шабачкој тврђави, убио око 70 Срба, отишао одмах натраг у Босну.
Силом у Прњавору сачекао га је на путу и испод Новога Села сердар Илија са својом дружином и убио му неколико његових пратилаца. Сазнавши за све ово на путу, и пре него је и доспео до Шапца, Ћурчија је, враћајући се преко Чокешине у Подриње, напао успут на турску. Липницу, а за тим ударио на Лозницу, па и њу спалио и настанио се за кратко време у Клупцима и одатле отишао после опет у Тршић. На путу овоме из Чокешине у Лозницу Ћурчија се нешто завадио и са поп Луком Лазаревићем, за то што је овај узимао у заштиту своје Мачване, које је Ћурчија нападао.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4156 on: May 31, 2022, 07:14:51 am »

в) Убиство хајдука Ђорђа Ћурчије.

Због свога одметања од српских власти и за то што је утврђене власти у Мачви и постављени ред у управи самовољно изменио, Ћурчија је јако окривљаван од стране врховне државне управе српске, и ово у толико већма, што се мислило и веровало да је само због тога Мус-ага Фочић могао продрети у Шабац и побити онолике Србе, и за то је суђен и по ондашњем обичају осуђен на смрт, и Јаков Ненадовић и кнез Сима Марковић послати су у Мачву с нешто српске војске, да ову осуду изврше. Дошавши у Ново Село Јаков и Сима позвали сук себи Ћурчију, како се каже, под изговором на договор, како ће у будуће да се брани Мачва од Турака и ту су га убили војници који су с њима били дошли.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4157 on: May 31, 2022, 07:15:43 am »

г) Примирје у Подрињу.

На скоро после овога измениле су се прилике у управи државној у Босни у корист султана и порте, а на штету јаничара, и према томе настало је и у Подрињу друго стање. Подрињем је почео.да управља Мехмед-капетан Видајић, старац од својих 70 година, а стриц и противник Али-паше Видајића. Мехмед је понудио Србе да и он са својих 5 синова уђе с њима у заједницу и помогне им у радњи против јаничара и против новина, које је Али-паша почео уводити и у Подрињу. Срби су нерадо улазили у заједницу с Турцима; ну српским старешинама у подринском крају, Анти Богићевићу и Јевти Савићу, поводом те понуде, испало је за руком да обезбеде свој крај од даљих напада Бошњака. Богићевић и Савић угодили су с Мехмед-капетаном, те су укинути у Подрињу јаничарски чифлуци, и Срби су опет почели плаћати Мехмеду данак одсеком, који су Богићевић и Савић прикупљали и предавали; и даље да Турци не излазе више из својих градића међ Србе, него само једном у години и то у време прибирања десетка од летине; и на послетку: да босанске војске, ако би ишле против Срба у београдски пашалук, не прелазе преко Подриња и да се Срби суде сами између себе и без икакве мешавине Турака.
Пошто су обе стране дале једна другој таоце у име утврђења да ће се држати тачно свега тога, остао је подрински крај неко време на миру и ако са свим одвојен од Србије. Угодба ова била је погодна и Србима у београдском пашалуку у толико, што су и они били тада обезбеђени од упада Турака Бошњака у Србију с ове стране, а и углављена је по претходном споразуму са српским управним властима у Србији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4158 on: May 31, 2022, 07:18:07 am »

III Покушаји измирења између дахија и Срба
1. У Тополи

Одмах по сечи и по убијању српских кнезова и кад су се Срби латили свога оружја и почели убијати јаничарске субаше и сејмене и палити њихове ханове и стражаре, дахије београдске увиделе су колико су зла учиниле тиме и себи самима, и за то су похитале да ово, ако се икако може, поправе измирењем са Србима.
6. фебруара 1804. послале су дахије калуђера Мату из Београда са четворицом старих Турака Београђана Карађорђу у Тополу, да га понуде да одустане од непријатељства с Турцима и дахијама и да умири српски народ, обећавајући му за то 500 кеса. (Једна кеса износила је 500 гроша, према чему цела сума изнела би 250.000 гроша или нешто више од 30.000 дуката, кад се вредност дуката узме у 8 гроша, колико је дукат тада вредео.)
Калуђер Мата, кога су Турци водили собом да ради у њихову корист, нашао је пута и начина да, по поруци митрополита београдског Леонтија, дошане Карађорђу да никако не верује Турцима и не мири се с њима, а и да га замоли да и њега не пушта више с Турцима у Београд, већ да га задржи код себе.
Карађорђе је на то одговорио Мати, да се за тада врати у Београд, а он ће наћи пута и начина како ће та од њих ослободити кад затреба, а Турцима је рекао: да неће више никако да трпи по селима српским турске ханове, јаничаре и њихове субаше и сејмене, а ни срамоте и зла, која су они дотле наносили Србима, а пристаће на измирење ако дахије буду у стању склонити немачкога цара да буде jeмaц, да ће се Турци држати строго свега онога, што буде угођено, истим и таким одговором вратио је у Београд и Турке и калуђера Мату.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4159 on: May 31, 2022, 07:18:52 am »

2. У Дрлупи

Неколико дана после тога дахије су одредиле свога друга дахију Аганлију и послале су га у истом циљу Карађорђу са 300 других Турака и јаничара. Аганлија је дошао са свом том турском војском и с нешто Срба, које је успут прикупио око себе, у Дрлупу и ту је позвао к себи и Карађорђа.
Примивши тај позив, Карађорђе је дошао с доста своје војске 11. фебруара 1804. у Рогачу, па не отевши ни он да иде Аганлији на ноге у Дрлупу, нити њега да позива к себи, поручио му је да се састану на путу између Дрлупе и Рогаче, и сутра дан 12 фебруара 1804. дошли су обојица на уговорено место.
Карађорђа је пратио Станоје Главаш са десетак момака, а Аганлију око дваестак његових момака. И Аганлија је почео преговоре, нудећи Карађорђу доста новаца, само да умири српски народ.
Карађорђе је на то испричао Аганлији сва зла, која су јаничари нанели дотле српскому народу, због чега се он латио оружја и дигао на Турке зулумћаре, додајући да ће се он код свега тога измирити под повољним условима с Турцима, ако ови буду у стању дати поуздана јемства, да ће се држати онога што се уговори.
Аганлија је одговорио да је дахијама тешко дати јемство цара немачког, пошто он за њих и не зна.
У томе часу чула се у Дрлупи са стране Турака једна пушка. Срби су помислили да Турци гађају Карађорђа, те су и они опалили из својих пушака и ватра пушчана отела је маха на обема странама тако, да су и Аганлија и Карађорђе и сви њихови момци имали доста муке док су је сталожили.
Ну дотле је погинуо на српској страни Карађорђев момак Јован Ђавуровић из Барошевца и рањен у главу Станоје Главаш, док је на турској страни убијен један Аганлијин црнац и рањен у ногу сам Аганлија. То и што је ускоро настала ноћ било је узрок што је прекинуто даље преговарање за тај дан и уречено да се продужи сутра у Раниловићима близу Кљештевице.
Ну сутра дан рано Срби су сазнали да је Аганлија преко ноћ, овладан боловима у рањеној нози, оставио Дрлупу и отишао у Београд.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4160 on: May 31, 2022, 07:20:08 am »

3. У Паланци

Приписујући случају неуспех преговарању о измирењу у Дрлупи, што је на турској страни била испаљена она једна пушка, Турци су мислили да им треба наставити преговарања на другом ком месту, и за то су опремили десетину старих својих Турака ерлија с митрополитом Леонтијем и калуђером Матом у Паланку, позвавши тамо опет и Карађорђа.
Калуђер Мата, кога је Леонтије послао унапред у Ратаре да позове Карађорђа, испоручио је и тада Карађорђу митрополитову поруку, да се ни пошто не мири с Турцима и да и њега самог а и калуђера Мату не пушта више с Турцима у Београд.
Карађорђе је дошао у Паланку 16. фебруара 1804. са 40 својих момака, оставивши сву осталу своју војску близу Паланке. Ну и тада није се дошло до измирења, јер Турци и опет нису могли дати јемства која би Србе задовољила.
Пошто је Карађорђе дао разумети митрополиту Леонтију, да он треба да се врати у Београд; и да ће га Срби, кад затреба, отуд лако извући, вратили су се у Београд сви с уверењем, да нема изгледа да ће се Срби и Турци, ма кад, путем преговарања, измирити.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4161 on: May 31, 2022, 07:28:11 am »

4. У Земуну

С почетка српског устанка немачке пограничне власти понашале су се према Србима са свим пријатељски. Србима, близу немачке границе, допуштали су пребацивати своје породице на немачку страну, кад год је овима запретила каква опасност од Турака код својих кућа. Немачке власти превиђале су кад су Срби набављали приватно у Немачкој: барута, олова и других потреба за вођење рата с Турцима и јаничарима. Чак су Срби могли пренети из пограничних области немачке царевине и она два топа, која им је послао на поклон новосадски владика Јовановић. А видели смо како су при покоравању Шапца аустријски погранични официри и команданти суделовали као сведоци при утврђивању угодаба о предаји те тврђаве Србима. Изгледало је као да је немачка држава још водила рачуна од услуга, које јој је Србија чинила за време кад је она 1788 -1791. год. била последњи пут с њоме у рату и пролила за њу доста своје крви. Немачка је могла чинити све ово и за то, што јој је било у рачуну да нестане јаничара на њеној граници, јер су ови за време својих не дела у Србији прелазили често и на немачку страну и тамо убијали, крали, отимали и пленили.
Али све ово што је немачка царевина чинила, Србима није било доста, и они су често пребацивали немачким пограничним командантима, што их Немачка оставља самовољи Турака, кад овамо зна колика је преданост српског народа према немачкоме цару.
Кад је прота Матија Ненадовић, одмах по зачетку устанка у Колубари, прелазио на немачку страну, ради набаве барута, и писао митрополиту Стратимировићу и команданту града Петроварадина и молио их да помогну Србији: барутом, оловом, којим топом, официром и војником, одговорили су му обојица: да између Турске и немачке царевине постоји мирно стање и да влада за то не може дати Србији никакве помоћи, но погранични командант позваће и Србе и Турке к себи заједно и потрудиће се да их измири, саветујући при томе Србе, да не забораве да су поданици султанови и да му за то остану верни, јер ће и после своје побуне остати под влашћу султана, ма да су знали да је и Карађорђе сам собом говорио, 1. априла 1804., немачком капетану Шајтинском: да је жеља српскога народа да и тада опет потпадне под високи немачки двор, само да се спасе ћудљиве и неправедне турске управе, и да су Срби готови да понуде Немачкој: Београд, Шабац и Смедерево и да умоле цара да им да једнога од својих принчева за управника Србије, додајући, да ће се Србија, ако Немачка - Аустрија - не пристане заузети Србију, обратити за то другој којој сили, само да се једном ослободи од робовања Турцима.
И према одговору, који је прота Матија Ненадовић добио од немачких власти, добио је и Карађорђе од земунскога генерала Женеја, да му дође у Земун с неколико још српских вођа и старешина, где ће доћи и Турци из Београда и где ће се преговарати о измирењу.
Карађорђе је поводом овога позвао многе вође српске војске на Скупштину у Остружницу и 28. априла - 10 маја – 1804. прешли су с Карађорђем у Земун: Јанко Катић, Сима Марковић, Младен Миловановић, прота Матија Ненадовић, прота Алекса из Шопића, Павле Поповић из Вранића, Јуриша Михаиловић из Грабовца, Петар Ерић из Звечке, Ђорђе Миладиновић из Железника, Радоје Трнавац из Раниловића, Риста Радојичић из Блазнаве, Танасије Рајић из Страгара, Ранко Радић из Неменикућа, Рака Левајац, Пљакић и т. д. и од турске стране: два мухазима: Сулејман-ага и Ибраим-бег, ђумрукџија Ибраим-ага, Фочић-ефендија, Ибраим-ефендија, кадија београдски Рустем-ефендија, диван-ефендија Алајбег и Џебеца-баша с доста још других Турака ерлија и турских старешина.
Кад је генерал Женеј у башти земунскога команданта изговорио неколико речи с којима је поздравио и Србе и Турке и хтео да их умири и спреми на измирење, Срби су изнели своје захтеве, под којима ће се умирити, у ових 9 тачака:
1. да се све четири београдске дахије побију или бар протерају из Србије и да се у Србији укину чифлуци;
2. да се јаничари у турским тврђавама у Србији замене уредном турском војском, а док не дође у Србију, да се стави у службу београдског паше 1500 наоружаних Срба;
3. да се сви устаници српски помилују и да се нико од Срба не потрже на одговор за дела учињена за време устанка;
4. везири царски у Београду да управљају Србијом сходно хатишерифу од 1793 год. и да Срби плаћају Турцима само оно што је тим хатишерифом утврђено На 20.000 ожењених Срба по 20 гроша од главе, свега 400.000 гроша;
5. да се у сваком округу у Србији установи суд и да се ујемчи праведно суђење, и да нико не може да буде затворен без суда;
6. да Срби могу подизaти и обнављати своје богомоље; венчавање да зависи само од цркава а никако од Турака спахија, и свештеницима да суде само њихови архијереји;
7. да је Србима потпуно слободно трговати: куповати и продавати коме и шта хоће;
8. да Срби сами бирају себи кнезове и Турци да их признају и да Срби имају код порте свога човека - представника и да порта не може ништа наређивати по Србији мимо овога;
9. Срби ће бити верни и покорни поданици султанови, кад порта испуни све ове српске захтеве.
Лако је разумети да Турци за ове захтеве Срба нису хтели ни да чују и да за то ни овога пута није могло да се дође до измирења Срба са дахијама и јаничарима. У сред ових преговарања опазило се у Земуну како нешто гори горе у Топчидеру. То су биле неке баштованске колибе, које су Срби намерно и у то баш време запалили, да би могли окривљавати Турке пред аустријским властима за то, и имати јачег повода да не пристају ни на какву погодбу с Турцима. И после овога вратили су се и Срби и Турци сваки на своју страну.
Немачка влада jавила је порти о стању устанка и о захтевима Срба, уверавајући је о истинским својим жељама да види успостављен мир на граници своје царевине и препоручила је своме посланику у Цариграду, да склања порту на блаже поступање с устаницима при предузимању потребних мера ради угушења српског у станка.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4162 on: June 10, 2022, 11:12:33 am »

5. У Београду

Вероватно услед корака који је Немачка учинила код порте, да би ова обуставила непријатељства између Срба и Турака на њеној граници, порта је препоручила босанском везиру Бећир-паши, ономе истоме, што је 1792. год. примао од Немаца Београд и Србију и управљао њоме неко време доста паметно и мудро, да искупи у Босни колико му треба војске, па да дође с њоме у Београд и учини крај размирицама између Срба и дахија. И, некако на крају маја или с почетка јуна месеца 1804. Бећир-паша је послао своје изасланике вођама српским, који су се у то време искупљали у Топчидеру и спремали да отпочну мало озбиљније и Београд узнемиривати и нападати, и јавио им је да ће доћи са својом војском.
И дахијама београдским јавио је Бећир-паша за свој долазак у Београд, преко свога дивитар-аге и препоручио им да обуставе своја непријатељства са Србима, што дахијама није задавало никакве бриге. А Cрби су дочекали Бећир-пашу онако како је приличило дочекати царева везира. На Дрини су га дочекали многи мачвански кметови, а у Шапцу га је дочекао и примио 14. јуна 1804. кнез Никола Грбовић, где се баш у то време десио и Ђорђе Ћурчија, кад је после заваде на Врачару ишао у Мачву и у Подриње.
Грбовић је допратио Бећир-пашу и његову војску до Палежа - Обреновца - а ту су га пресрели и поздравили: Јаков Ненадовић, кнез Сима Марковић и Јанко Катић са још 600 Срба коњаника и пратили даље на путу за у Београд. Кад је Бећир-паша био на Белим Водама, изашао је преда њ и сам Карађорђе с 2000 српских коњаника. Ово сусретање и праћење Бећир-паше, с овако великим бројем српских коњаника, било је за то, што је везир водио собом преко 3000 наоружаних Бошњака, те су Срби држали да им треба и од ових да се обезбеде колико толико. Кад је Карађорђе изашао сам собом пред Бећира, да га види и поздрави, Бећир га је почео уверавати, да ће се од тада ствари окренути на боље и да ће он отклонити и прекинути сва зла, која су дахије и јаничари дотле починили. 
Карађорђе, који је знао колико треба веровати у турска обећања, одговорио је Бећир-паши доста опоро и гњевно: да нема добра нити ће га бити докле год се дахије, живе или мртве, не предаду Србима у руке; да су они прошле ноћи побегли Дунавом у Адакале одакле ће у Видин, да тамо опет искупе доста турске војске, па пођу опет против Срба и Србије; и говорећи ово Карађорђе је био тако узбуђен, да је на крају појмио да оде, и отишао би, да га Бећир-паша сам собом није почео умиривати и стишавати, понудивши га чак да пошље своје људе да похватају дахије и да их потуку. И Бећир-паша одмах је написао заповест Ибраим-аги, команданту тврђаве Адакала, да изда дахије кнезу пожаревачком Миленку Стојковићу, кад овај дође тамо са својим људима. И Реџеп-ага, синовац Ибраим-агин, који је био у пратњи Бећировој и имао угледно и важно место у његовој војсци, писао је тако исто своме стрицу, да ће изгубити главу ако не изврши везирову заповест.
Примивши ова писма, кнез Миленко је одмах отишао с 27 својих момака у Адакале, где је по допусту Ибраимовом напао 25. јуна 1804. ноћу на кућу у којој су биле дахије, убио је сву четворицу и поодсецао им главе.
Дотле је Бећир-паша био сишао у Београд и сместио се у доњем делу београдске тврђаве са својом војском, јер га у горњу тврђаву није хтео да пусти Гушанац-Алија, где је он држао своје крџалије. Првог дана по Бећировом доласку у Београд, дошле су му на добродошлицу неке вође Срба с доста кнезова српских и изјавили му уз поздраве и своје беде и невоље од којих трпе и пате и како би им се могло да помогне у томе. Срби су показали тада Бећиру оних 9 тачака, које су полагали Турцима у Земуну и Бећир им је одмах одговорио, да ће им се све то дати и да ће добити и више само нека се окану оружја и нека иду својим кућама и раде своје послове.
Ну сутра дан, кад су Срби поново изашли пред Бећира и почели му говорити о јемству и надзору цара немачкога, да ће се све, што се уговори, и тачно вршити и да он казни оне, који против њега буду грешили, одговорио им је Бећир срдито: Олмаз, нема од тога ништа. У султанову царевину нико се не сме да меша, а султан има доста својих верних, који ће му казати ако ко, кад и у чему, погреши.
После оваког одговора Срби су се вратили у свој логор с уверењем да везир Бећир-паша не мисли на поправку српскога стања, већ би хтео само да Срби положе оружје и да се лате плуга и мотике, а Турци да продуже као што су и дотле радили. Ну, наскоро после тога Бећир се сам собом уверио да то не може да буде, према ономе какви су Турци с којима су Срби тада имали посла. Бећир је мислио, да је он у Београду госа међу својим Турцима и господар кога ће свако да слуша, као што би и приличило царевом изасланику и везиру, али је испало да је и он сам заточеник царскога одметника, Гушанца-Алије, који је тада баш био напустио своје крџалије да чине зла и пакости не само Србима, него им Турцима, па и самоме њему.
Реџеп-ага, имајући у својим рукама Бећир-пашину војску, мислио је да помоћу ње постане везир у Беoграду, али га је Гушанац ускоро уклонио из Београда, а од његове војске повратио је многе преко Србије сувим у Босну, па је и од својих крџалија оне, који су му се учинили непоуздани, опремио у Видин. Оне босанске војнике, што су се враћали у Босну преко Србије, Срби су дочекивали на Дубоком и премлаћивали, те је слабо ко од њих им доспео да види Босну, а Гушанчеве крџалије видећемо мало после на Морави, на Паланци и на Баточини.
У то време дошао је у Београд нов београдски везир Сулејман-паша, кога је порта одредила на место Асан-аге-паше, који је дотле био ту везир, ну кога је порта сменила, приписујући неуредности међу Турцима у Београду његовој слабој енергији и надајући се да ће нов везир својим устаоштвом и својом енергијом свему томе учинити крај. Ну ни тај нови везир није могао да изађе на крај с једним Гушанцем, и морао је да се уклони у Смедерево за неко време. Тада је и Бећир-паша стављен под стражу, и није му било допуштено да се мрдне ма куд из Београда, док не изда Гушанцу и његовим крџалијама плату за све време од кад их је Кучук-Алија довео у Београд. Бећир је тада прибегао лукавству само да се спасе беде у коју је запао. Гушанцу је обећао добавити плату, ако обустави своја непријатељства са Србима, који ће му, док се њихова ствар не реши у Цариграду, давати храну за њега и за његову војску, само ако он не буде с овом више излазио у српски народ и српска села. А Србима је казао да ће радити у Цариграду у њихову корист, ако даду колико треба новаца и ако га откупе од Гушанца да може отићи у Босну. Немајући колико треба готовога новца, Срби су се задужили код Срба Земунаца, који су положили Гушанцу нешто у готову, а нешто у облигацијама и Гушанац је после тога пустио Бећира да се врати у Босну.
26. октобра 1804. на Митров дан кренуо се Бећир-паша с нешто своје војске, што је још било у Београду, на пут у Босну и стигао је тога дана на конак у Палеж. Ту је Бећир-паша предао Србима све своје топове и муницију за њих, да му они све то дотерају на Дрину и тамо предаду, а он је отишао хитно даље са својом војском. Срби су урадили тачно по поруци Бећировој и предали су турским властима све Бећирове топове и муницију, узевши од њих признаницу на ово.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4163 on: June 10, 2022, 11:23:24 am »

6. У Пећанима

Кад и Бећир-паши није пошло за руком да умири Србе, порта је, на 5-6 месеци по његовом одласку у Босну, покушала још једном да их, ако се како год узмогне, склони на мир. Препоручила је кнезовима Влашке и Молдавије да они покушају то преко својих нарочитих изасланика. Примивши се тога посла, кнезови влашки послали су у Србију: Стапара Калигара и светогорског архимандрита и зографа Серафима ради понуде и преговарања са Србима. Кад су ови изасланици, априла месеца 1805., дошли у Србију, Срби су се искупили у Скупштину у Пећанима код Остружнице близу Београда, и Власи су им се јавили ту заједно с неколико Турака Београђана. Срби су изјавили тада влашким изасланицима, да ће пристати на мир и остати верни поданици султанови, ну под следећим условима:
1) да султан, средством каквога свога паше и чиновника, исели из Београда - из града и из тврђаве - а тако исто и из свију делова Србије, све Турке и турске спахије, а Срби ће плаћати и даље порти: харач, порезу и све остале дажбине, које су и пређе давали и плаћали, а даваће тако исто и све оно што су некад давали спахијама, ну само да се то све сведе у једну округлу суму новаца, и да сва ова давања прикупљају од српског народа сами српски кнезови и без икакве мешавине Турака у то;
2) да Србија добије своју засебну администрацију са својим кнезом, под киме ће бити 12 засебних кнезова, пошто се Србија подели на толико засебних кнежина; да, како општег кнеза тако и нахијске кнезове, бира независно српски народ, а султан само да их утврђује у њиховим звањима;
3) да султан тако исто потврђује и друге нове кнезове, па и главно: кнеза, ако би се стари кнезови показали неподобни за звања на којима су, па би српски народ место њих бирао друге нове кнезове; и
4) да главни српски кнез држи стално неки број наоружаних људи ради јавне безбедности и реда у земљи.
Изасланици влашки изјавили су Србима, да они нису овлашћени ни да приме ни да не приме ове српске захтеве, и да ће их саопштити својим кнезовима, а Србима су још саветовали, да се за све ово обрате султану писменом молбом.
За то, што су и Руси једном приликом говорили Србима, да изјаве преко нарочите своје депутације порти у Цариграду своје невоље и своје жеље, које ће они тамо преко свога посланика потпомоћи, Срби су одлучили ту 17. априла 1805. да пошљу такву депутацију у Цариград с прозбом, и изабрали су за исту: Стевана Живковића Нишлију, који је живео негда у Београду, па се после због дахија уклонио у Земун и отуд, у време устанка, опет вратио у Србију, и проту Алексу Лазаревића из Шопића и Јована Протића из Пожаревца, с тим, да Јован замени у Букурешту Николу Чардаклију, који ће с првом двојицом отићи у Цариград. Уза своју прозбу Срби су послали порти и ону признаницу босанских власти, по којој су им предали оне Бећир-пашине топове и муницију, што је он оставио у Палежу, да тиме увере порту о својој преданости султану и његовим властима, а уз то и један списак свију новчаних трошкова које су имали око Бећир-паше у Београду, око Гушанца-Алије и око Сулејман-паше везира београдског, који су износили неколико милиона гроша, у знак тешких терета којима су Срби били изложени. Ну да би овој својој молби дали већу важност и да би што јаче утицали на порту да узме у озбиљну своју оцену захтеве Срба, Срби су ту и на истој Скупштини још решили, да рашире и пренесу свој устанак jош и у пожешку, ужичку и сокоску нахију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4164 on: June 10, 2022, 11:31:55 am »

IV Ширење српскога устанка
1. Изненадни и неуспешни напад на шабачку тврђаву

Пре но што би пришли к извршењу онога што је у Пећанима решено, да се устанак пренесе и у пожешки, сокоски и ужички крај, Срби су хтели да казне Турке Шапчане, што су онако невернички пустили Мус-агу Фочића да дође и уђе у Шабац и у шабачку тврђаву и да ту побије онолике Србе, а и да рашчисте с оним Гушанчевим крџалијама, које је он удалио из Београда и пустио у унутрашњост Србије, да би после тога лакше и безбрижније могли радити на ширењу устанка.
Јакову Ненадовићу и Јанку Катићу било је поверено да казне Турке Шапчане, и ови су хтели да изврше то изненадним нападом и заузећем шабачке тврђаве. И они су, ускоро по повратку Бећир-пашином у Босну, искупили на Добрави близу Шапца, колико им је требало српске војске, па су пошли с њоме на Шабац у време кад се Турци нису томе никако могли надати. Пошавши са Добраве ноћу, Срби су пред саму зору 22. декембра 1804. били под Шапцем, и војници, који су били први напред уз Јакова и Катића, пролазили су кроз вратнице тврђаве баш у часу, кад је турски хоџа био на мунарету џамије и хтео да позове Турке на јутрењу молитву. Опазивши Србе под тврђавом и на улазу у ову, хоџа је, место позива на молитву, надао вику да Срби улазе у тврђаву и Турци, који су били готови да пођу у џамију, потрче к вратницама тврђаве и ту се стану пушкарати и тући са Србима и потисну их натраг ван тврђаве.
Да овако лако потисну и сузбију Србе, Турцима је било могуће само за то, што су Срби, идући из далека по дубоком снегу, ишли тако раштркано да су они, који су били позади, били још врло далеко од тврђаве, док су они, који су били први напред, наилазили већ на вратнице тврђавине. Наишавши тако на отпор, коме се нису надали, Срби, који су били већ ушли у тврђаву, кад су потиснути отуд, нису у забуни могли ни да одступе далеко од тврђаве, него су заједно са својим вођама, Јаковом и Јанком, поскакали у ров тврђавски, у који по срећи Турци нису могли да бију и да пуцају с бедема, и остали су ту на зими и у снегу цео дан без јела и без пића, и тек у мрак почели су излазити из рова у малим гомилицама и грабити к баиру праћени ватром из топова и из пушака. Неуспешан овај напад Срба на шабачку тврђаву учинио је те су на Шапцу престали они односи између Срба и Турака, који су били дотле и од кад је, 16. априла 1804. била угођена у Кленку она условна предаја Шапца и стао је Србе до на својих 60 погинулих војника.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4165 on: June 10, 2022, 11:39:43 am »

2. Гушанчеве крџалије

Крџалије, које је Гушанац-Алија, поводом своје распре с Реџеп-агом у Београду, био пустио да оду из Београда својим кућама и којих је било на број до на 300 људи, дошли су на Мораву код Кулича око 10. до 12. јануара 1805. пошто су пре тога покушали да уђу у смедеревску тврђаву, где их Турци Смедеревци нису хтели да пусте, по поруци коју су добили од Гушанца из Београда.
Крџалије ове водиле су њихове вође: Топал-Дема и Бећир-Ђаковалија и Алија Призренац и хтели су да пређу преко Мораве у пожаревачки крај, па одатле да иду даље у Турску. Ну Миленко Стојковић, старешина пожаревачкога краја, изашао је пред њих на другој обали Моравe није им допустио прелазити Мораву, већ их је упутио да иду путем којим су и дошли из Турске у Србију. Док су се Миленко и крџалије препирали око тога хоће ли прећи Мораву или неће, почели су се искупљати око њих наоружани Срби, међ' којима су били и Карађорђе и Јанко Катић. Побојавши се од овога искупљања Срба и да то не слути на добро, некоје старешине крџалија докопали су се некако једне границе и отпловили су њоме и са 18 својих крџалија низ Дунав.
Ну Миленко Стојковић похитао је пред њих сувим а сусрео их је пред Градиштем, где су се били извезли на суво, и ту их је помоћу Градиштанаца, који су му притекли у помоћ, стерао у један кошар, где су сви, услед наставше борбе из пушака, кад је кошар запаљен, изгорели. Оне друге крџалије, што су били остали на Морави, склонили су се да пођу путем на Хасан-пашину Паланку, где су и приспели на конак.
Ну ту су им Срби узели преко ноћ неколико њихових коња и нешто оружја, те су се за то сутра дан позавађале и потукле крџалије са Србима, при чему је подоста крџалија платило главом. За то је Карађорђе одредио некога Грка Антонија Миздраклију да крџалије отпрати даље; али, кад су ови дошли на конак у Багрдан, опет су се завадили и потукли са Србима, при чему је опет пало доста мртвих крџалија, али међ' њима, на жалост, и њихов пратилац Антоније. Нешто мало још крџалија, што је остало у животу, доспело је у пратњи Срба којекако до на границу београдског пашалука.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4166 on: June 13, 2022, 11:45:57 am »

3. Ослобођење Чачка

Угледајући се на Србе у Шумадији, а можда добивши и миг од српских вођа с те стране, славни борци јунаци, а у своме крају угледни и уважени људи: Лазар Мутап и Милић Дринчић, кад су опазили да у Чачку нема Бог зна колико Турака, а и то што их има, да неће да су мирни, што се зна и по ономе, како су трчали Руднику у помоћ, кад су Срби нападали Сали-агу у томе граду, па на послетку да и не вреди трпети их као такве на самоме прагу Шумадије, одлучили су се рано с почетка 1805. год. да протерају Турке и из тога града и да ослободе и очисте и њега од Турака. И ову своју одлуку извршили су много раније но што је решено у Пећанима да се устанак прошири и пренесе и на тај крај пожешки.  Искупивши до 350 људи добро наоружаних и добро спремних, које Рудничана које Чачана, Мутап и Дринчић напали су с њима на Чачак 24. марта 1805 год. 
У Чачку је било тада много више Турака, него Срба који су их напали и Турци су се зато могли бранити упорно, с чега је и трајала борба на Чачку готово читав дан, али је Србима помагала срећа и њихова праведна ствар, јер су Турци, док су Срби рачунали да ће се још дуго држати, пред мрак, кад се борба почела, сталожавати, почели напуштати Чачак и повукли су се неки у Карановац а неки у Ужице.
У војсци Мутаповој и у боју на Чачку показао се први пут позније чувени и славни српски јунак Јован Курсула, који је својим личним јунаштвом, за све време првога српског устанка, охрабрио многог Србина, као што је нагнао у бегство многог Турчина, а задивио многог Руса.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4167 on: June 13, 2022, 11:48:10 am »

4. Заузеће Карановца

У време, кад су Срби појмили да пренесу устанак српски и на пожешки и на ужички крај, било је у Карановцу око 70 турских домова, те је према томе и број Турака подобних за борбу био приличан. Ну, сем самих Карановчана, било је тада ту и доста Турака Новопазараца, које је послао Карановцу у помоћ везир новопазарски Капетан-паша. И кад се узме да су и сами Турци Карановчани били на гласу јунаци, а да и Новопазарци нису много иза њих заостајали, онда се може узети, да је Карановац имао за одбрану, према својој величини, доста живе снаге.
У Карановцу, међ' Турцима, био је и неки чувен делија Згура Мехмед-ага, храбар и дрзак човек, који је често својим лошим понашањем према Србима давао повода сукобима између Турака и Срба. И такав сукоб десио се у околини Карановца, баш пред долазак Срба из Шумадије на Карановац, кад је погинуло три Србина и девет Турака, те су се Турци за то били повукли у Карановац и ту затворили, прекинувши све везе са Србима око Карановца. Карановац је био леп град с угледним кућама и красним и пространим градинама пуним воћа и мириснога, цвећа, а имао је на једној страни велико земљано утврђење, опточено широким и дубоким ровом, које је било тако тврдо урађено, да је могло да се противи сваком па и најачем нападу, само ако се брани упорно и као што треба.
Намисливши да пође против Карановца, Карађорђе је искупио повећу српску војску на Јасеници, близу Тополе и у долини реке Груже, на путу из Тополе у Карановац. Тада су били ту уз Карађорђа од српских вођа: Јанко Катић, Сима Марковић, Васа Чарапић, Ђуша Вулићевић, капетан Радич Петровић, Младен Миловановић, прота Матија Ненадовић, Јован Курсула и Лазар Мутап и уз њих још: прота крагујевачки, прота јагодински и прота драгачевски с много других свештеника и калуђера. Сем ове војске, код Тополе и на Гружи, искупљала, се још и друга српска војска под Станојем Главашем, опет у долини реке Груже, код чесме Врбице, на путу, по коме ће она прва проћи кад пође на Карановац. Још су имали под собом омање српске војске Милан Обреновић и Јаков Ненадовић, с којима су стајали на граници ужичког, ваљевског и рудничког краја и бранили да Турци Ужичани не могу да притеку Карановцу у помоћ.
Пошто су се све ове војске српске искупиле где је требало и како је ваљало, Карађорђе је дошао к оној својој војсци код Тополе на Јасеници 12. јуна 1805., и сутра дан пошао је с њоме ка Карановцу. На путу је узео и ону војску под Станојем Главашем, па продужио пут уз Мораву док није 16. јуна 1805. избио на један вис над Моравом према Карановцу.
Сутра дан је капетан Радич Петровић, прешао преко Мораве с претходницом српске војске и растерао турске страже и Турке, који су били изашли из Карановца, при чему је Лазар Мутап убио једнога Турчина. Наскоро за тим прешла је преко Мораве и сва остала српска војска и оптекла је Карановац са свих страна, а пред вече истога дана дошао је к њој и Карађорђе са својим штабом. Пред ову српску војску, још док је она прилазила Карановцу, изашао је карановачки делија Згуро Мехмед-ага с доста својих Турака да помете Србе, али је ускоро тај свој покушај платио главом, која му је одсечена па везана о врат његове краве, послата Турцима у Карановац. Сазнавши за Турке Новопазарце да су у Карановцу и да ће и они да се бију са Србима, Карађорђе је поручио валији новопазарском, да не ради мудро што се меша у Турке другога пашалука, кад се и он до сада није дотакао његове области. Дотле су Турци Карановчани напустили своје куће, свој град и сав свој иметак у граду, па су се повукли у земљано утврђење и спремили се да се из њега одсудно бране.
Српска војска око Карановца бројила је до на 6000 људи, међ' којима је било 1000 коњаника. И сви ови отпочели су, по распореду капетана Радича Петровића, нападати на Карановац и на оно утврђење 18. јуна  1805. На турско утврђење Срби су прво почели пуцати из свога једног јединог топа, који су ту имали, а за тим је пошла против њега и српска пехота у правилним редовима и пуцајући живо на Турке у утврђењу. При овоме су Срби, кад је настала ноћ, запалили све напуштене турске куће. Пушчана ватра и борба Срба и Турака око утврђења турског и на њему самом трајала је целе ноћи између 18. и 19. јуна 1805. па и сутра дан 19. јуна до подне.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4168 on: June 13, 2022, 11:49:10 am »

У то време била се српска пехота примакла још ближе турском утврђењу и почела је јуришати на њега. Ну одвећ широки и врло дубоки ровови нису допустили да се Срби докопају грудобрана утврђења и неколико српских налета, у којима су Срби изгубили 16 погинулих и око 30 рањених својих војника, били су на празно. И плаховита киша, која је баш у то доба почела падати, приморала је Карађорђа да обустави даље јуришање Срба на турски опкоп и повукао је назад сву своју војску.
Српски војници били су покисли до коже, а и оружје им је било јако закисло, и како је Карађорђе уз то још увиђао да само с пушкама и оним једним топом неће моћи да учини ништа турскоме утврђењу, он је оставио Радича Петровића да с нешто Срба држи опкољен Карановац, а он је с осталом војском отишао натраг преко Мораве и оставио ту своју војску да се одмори, очисти и дотера своје оружје, па је брзо отишао у Тополу да отуд дотера још који топ.
Међу тим стигао је у Карановац силихтар новопазарскога паше с још неколико Турака Новопазараца, да јави Турцима Новопазарцима, који су у Карановцу, да се никако више не смеју борити са Србима, но да се одмах врате сви у Нови Пазар.
Сутра дан по одласку силихтлреву стигао је опет на Карановац Карађорђе с још једним топом шесто-фунташем и с доста муниције за њега. Убрзо по доласку Карђаорђевом, и кад су Карановчани видели да им Турци Новопазарци неће више да помажу, изгубили су и сами вољу да се и даље боре и изјавили су Србима: да би им се предали под извесним условима.
После неколико кратких преговора и погодаба утврђено је између Карађорђа и Турака: да Карановчани - Турци - напусте Карановац и оставе га Србима, а они сви да се иселе и оду у Нови Пазар заједно са свом својом покретношћу.
На сами Петров-дан 29. јуна 1805. Турци Карановчани послали су Карађорђу на поклон једнога лепог хата и предали Србима и утврђење и град Карановац, а они су се кренули путем за Нови Пазар. Срби су их испратили безбедно до Курилова, а одатле даље отишли су Карановчани заједно с Турцима Новопазарцима у Нови Пазар, вукући собом и сву своју покретност.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 115



« Reply #4169 on: June 14, 2022, 10:02:33 am »

5. Ослобођење сокоског краја

Како је Карановац прешао у власт Срба, Јаков Ненадовић, пошто више није имао да пази на Турке Ужичане да не приђу Карановцу у помоћ, кренуо се са свом војскoм, коју је дотле имао, у сокоски крај, да га ослободи од Турака. С Јаковом је био тада као војнички старешина архимандрит рачански Милентије Стефановић. Тврђава Соко, у присоју Рожња над реком Грачаницом, била је озидана од камена и јака не толико по себи самој колико по недоступности места на коме је била. Царска немачка војска, за време последњег рата Немачке и Русије против Турске, упињала се из све снаге октобра месеца 1789. год. да узме Соко; ну, и ако је имала доста и регуларне војске и добрих топова, опет му није могла да учини ништа.
Соко је био цура султанова, чиме су Турци хтели да кажу: да га нико и никад није могао узети од кад је у власти Турака. Јаков Ненадовић и архимандрит Милентије знали су за ову особину Сокола, те нису хтели ни да покушавају да га од Турака освајају. Али како су у околини сокоској по многим српским селима живели многи Турци Сокољани и чинили Србима ту многе пакости и неправде, Јаков и Милентије почели су нападати на те Турке и ускоро стерали су их све које у тврђаву сокоску које преко Дрине у Босну.
Logged
Pages:  1 ... 266 267 268 269 270 271 272 273 274 275 276 277 [278] 279 280 281 282 283 284 285 286 287 288 289 290 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.041 seconds with 23 queries.