Српске буне

[JASON]

6. Покорење Ужица

По паду Карановца и ослобођењу сокоскога краја Карађорђе је похитао на другу страну Србије где је требало, а за ослобођење ужичкога краја и противу тврђаве Ужица одредио је Јакова Ненадовића. Ужице је било у то време велики град с 5000 турских домова и имало је прилично пространу и доста, јаку камену тврђаву, у којој су, као и у граду, заповедале јаничарске старешине: Омер-ага из Ниша, кога, је послао ту нишки гувернер Хафис-паша, Бего Новљанин, онај исти што је 1801. год. убио у Шапцу кнеза Ранка Лазаревића из Свилеуве, и Фочић Осман-ага, брат Фочића Мехмед-аге, дахије београдског, што је посекао у Ваљеву кнеза Алексу Ненадовића.
Српска војска, која је била одређена за напад на Ужице, бројила је до на 3000 људи и имала је два топа. Уз Јакова били су тада од чувенијих српских вођа: прота Матија Ненадовић, Милан и Милош Обреновићи, архимандрит рачански хаџи-Милентије Стефановић, прота гучански Милутин, капетан Радич Петровић - за управу с опсадним пословима - поп Лука Лазаревић, Цинцар-Јанко, Лазар Мутап и кнез Грбовић.
Идући у ужички крај, војска српска прешла је преко Маљена, а кад је била на Црнокоси, изашло је пред њу 12 Турака староседелаца Ужичана, да склоне цареву рају да не иде противу цареве тврђаве. Кад су ови Турци казали Србима, да Турци Ужичани неће примити захтев Срба да им издаду јаничарске старешине, који се баве код њих у Ужицу и у њиховој средини, јер им то не допушта њихова вера, и, кад су опипали рукама српске топове и уверили се, да су одиста метални а не од дрвета, како су они дотле веровали, заплакали су се на времена каква су настала и каква ће још настати, па су се вратили у Ужице, док су Срби продужили свој пут за њима. Турци Ужичани отпочели су бити се са Србима из пушака још док су се Срби приближавали Ужицу и опкољавали га са свих страна.  Ну и Срби, бијући Турке тако исто из пушака, избили су и опет око Ужица и опколивши га, наместили су се око њега на најзгоднија места. Кнез Милић Кедић из ваљевског Суводања и архимандрит рачански хаџи-Милентије Стефановић, стали су са Србима Сокољанима са западне стране од Поникава, Јаков Ненадовић са севера на Татинцу и на Крчагову до Крушчице, Милан и Милош Обреновићи се источне стране уз Ђетињу, и прота гучански Милутин с југа на Забучју. Оба топа Срби су наместили на Крушчици и с њима је управљао и командовао први српски тобџија, у овоме српском устанку, прота Матија Ненадовић.
Уз осталу муницију за ове српске топове имао је прота ту доста смолавих ђулади за запаљивање градова и кућа у њима, и мехова и других справа за усијавање топовских ђулади. Турци су опточили све Ужице заседама и метеризима од земље и од камена и наместили су се иза њих с пушкама у руци, да не даду Србима продрети унутра у град. Србе Ужичане били су стрпали и згурали у неколико зграда и ту су их држали затворене, да не би чиме год помагали Србима, који нападају на Ужице.
Ускоро после свога доласка на Ужице Срби су, у очи св. Илије ноћу – 19. јула 1805. -, настали тући град Ужице из својих топова уз пратњу жестоке пушчане ватре, тако да је све Ужице изгледало опточено ватреним оквиром.
Сутра дан, дакле на самога св. Илију - 20. јула 1805. -, опазили су Срби да је почело да гори минаре на турској џамији, која је била усред града. Скоро за тим распренут је турски метериз, који је био према Забучју, те се турска посада разбегла с њега и прешавши Ђетињу отишла у град, а прота Милутин дошао му је ближе и заузео га. На то су Турци почели напуштати и остале делове свога града повлачећи се ка тврђави ужичкој. Срби тада приону примицати се ближе граду и почну палити многе турске куће, а једно одељење Срба дојурило је до оних зграда, у које су Турци били позатварали Србе Ужичане, те их је ослободило и пустило одатле.
За мало па су све турске куће у граду гореле у бесном пламену, а око тврђаве врило је од старих и изнемоглих Турака, од жена и турске деце, јер у тврђави већ није било доста места да се сви тамо сместе. Око 4 часа по подне Турци су дали знак да хоће да преговарају са Србима о предаји и за то је одмах обустављена пушчана ватра свугде око Ужица. Једно дваестину старих Турака староседелаца Ужичана дошло је брзо к Србима с предлогом о измирењу и да се све што је било преда забораву и успостави мирно стање. Објаснивши се узајамно Срби и Турци закључили су погодбу о измирењу на овим основима:
1) да Турци Ужичани отерају из своје средине: Омер-агу, Бегу Новљанина, Фочића Осман-агу и све њихове јаничаре и Турке дошљаке и присталице ових;
2) да Турци Ужичани остану и даље у царској тврђави па и у самоме граду на своме иметку, али да не смеју излазити никуд из Ужица у српски народ;
3) да турски судови суде само Турцима у Ужицу, ну да се не смеју никако мешати у српске спорове;
4) да Срби имају своје засебне власти и своје судове, и да ови суде Србима независно од Турака и турских власти;
5) да Турци плате Србима у име оштете 50.000 гроша и да даду вођама српским и одличнијим војницима 80 својих хатова.
Фочић Осман-ага приморан је тада да да свога хата проти Матији Ненадовићу, у накнаду за хата кога је узео у Ваљеву од фамилије кнеза Алексе, кад је овога погубио његов отац или брат Фочић Мехмед-ага, а Бего Новљанин опет свога хата поп Луки Лазаревићу за казну што му је 1801 год. убио у Шапцу брата Ранка Лазаревића.
22. јула 1805. старешине јаничарске у Ужицу Фочић Осман-ага, Бего Новљанин и Омер-ага Нишлија, са свима својим присталицама и јаничарима, отпраћени су на Дрину и преко ове у Босну, и Ужице као царска, својина, и ако од Срба покорено, остало је под влашћу Турака онако исто као и тврђаве: Шабац и Смедерево. За српског старешину у Ужицу и целом ужичком крају одређен је Алекса Поповић из Субјела.

[JASON]

Део други
Рат Турске са Србијом
I прозба Срба и српска депутација у Цариграду

Депутација српска, коју су Срби изабрали на скупштини у Пећанима да оде у Цариград и преда султану и порти прозбу Срба, да би им се олакшао живот и њихово стање у опште, кренула се на пут 1. маја 1805. и стигла је у Цариград 28. ист. м. и предала прозбу српског народа султану преко патријарха цариградског. Том својом прозбом Срби су молили султана:
1) да уклони из Београда свога везира и да ту не држи више никаквог везира, већ само једнога мухазила - чиновник без звања - преко кога ће достављати српскоме народу своје наредбе, које се буду тицале управе са Србијом;
2) да се Србија подели на 12 кнежина - кадилука - са по једним кнезом, и да над свима тим кнезовима буде један општи српски кнез; да све кнезове бира српски народ, а султан да их утврђује бератом; да главни кнез седи у Београду и прима преко мухазила султанове наредбе и преко истога да шаље своје предлоге султану у погледу управе у Србији;
3) да, кад се упразни место буд кога од кнезова, српски народ бира и поставља себи на његово место другога кнеза;
4) да се све, што Србија има да даје султану, сведе у једну суму новаца, па то Срби да предају султану, а он од тога да даје спахијама што је њихово;
5) да све дажбине, које се дају султану и спахијама, прикупљају и узимљу од народа српски кнезови, па то да предају султану у Цариграду преко једног српског изасланика и једног мухазиловог човека;
6) да главни српски кнез држи на окупу неки број наоружаних Срба ради чувања и одржања реда и безбедности у Србији;
7) да народ српски може, без икаквог скучавања, исповедати своју веру, поправљати своје богомоље и подизати цркве и манастире;
8.) да сваки Србин може по својој вољи и без икаквих препрека радити сваку радњу, трговати, куповати и продавати шта и како може;
9) да порта умоли Аустрију да не допушта Турцима у Београду доносити из Аустрије буд какву храну, да би се тако приморали да пусте царског мухазила да дође у Београд.
Уз ту своју прозбу Срби су предали порти и списак свију новчаних трошкова, које су имали око Турака и око Бећир-паше, од почетка свога устанка заједно с квитама босанских власти, на које су им Срби предали Бећир-пашине топове и муницију. Овим својим захтевима Срби нису нимало крњили суверена права султанова и његово господарство над Србијом. Кад су Срби отпочели своје борбе с дахијама и јаничарима, они су известили о томе султана и порту писмом, којим су их уверили у исто време о својој преданости султану, а после, и за све време својих бораба с дахијама и јаничарима, они нису ништа урадили што би ишло против султана, против његове државе и против његовог господарства над Србијом. Кад су освајали и отимали од дахија српске градове и покоравали турске тврђаве, којима су ови заповедали, они су остављали исте у рукама Турака, који су били предани султану, као султанову својину, а кад су догањали јаничаре и побуњене Турке до границе београдског пашалука, нису хтели да прелазе преко овихи да дирају у друге султанове области. И за све ово Срби су се могли надати, а имали су права и очекивати, да ће султан чути и уважити њихову прозбу.
Али тога није било.

[JASON]

Султан и порта одбили су молбу Срба тако грубо да су Срби могли врло лако из тога разумети, да они желе да успоставе у Србији исто стање, које је било за време дахија и јаничара, против кога су се Срби дотле и толико борили. Султан Селим имао је у то време пуно тешких неприлика у својој царевини: и јаничари у Цариграду и по другим већим градовима царевине почели су били у велико да показују знаке свога незадовољства, што султан ради на томе да установу јаничара са свим укине и на место ње да заведе регуларну турску војску; Али-паша јањински устао је у то време противу султана; Египат је такође почео да тежи за својом самосталношћу, док су и Вагабите у Азији били устали против султана и заузели сва турска света места.
Све ово ишло је у корист српских захтева и давало повода веровању да ће султан испунити жеље Срба, те да царевина бар са стране Србије буде на миру. Али ни султан ни порта то нису хтели. Порти и султану истина тада су дошаптавали Французи, да Аустрија радо гледа заплете Срба и јаничара на својој граници и да је за то удвојила своје гарнизоне у Земуну, и да се и Руси уплећу у ствар да би успоставили у Србији своју протекцију, и могла је, које због тога, а које и за то, што су Срби у својим преговарањима с Турцима о измирењу тражили јемство цара аустријског, да ће се оно што се уговори одиста и вршити и да он казни оне који буду грешили против тога, бити у сумњи о целој ствари, али су Срби знали извесно да све то не стоји. И кад су уз то још чули да султан не само да одбија њихову молбу, него да је наредио нишкоме везиру Хафис-паши, да искупи велику турску војску и да пође с њоме против Србије и покори је; и да је и српске изасланике у Цариграду ставио под надзор, Срби су се убрзо решили да и тој султановој сили стану на супрот с оружјем у руци. Србима тада није ни могло бити друкчије.
Они су до то доба били саломили турску силу у Србији, сем Београда, која је и самоме султану пркосила. Пред њима се поклонило неколико турских тврђава и у њиховој власти били су скоро сви српски градови, у којима су до скора владали султанови противници; и њима за то није могло подносити да и даље примају Турке у своје домове и прихватају им и водају коње њихове; да их госте и да им угађају од сваке руке; да крију од њих своје светло оружје, које их је дотле тако јуначки убијало, и за све то да трпе само срам и поругу, стид и бешчаст образа свога и својих породица.
А Србија је тада била и војнички уређена тако, да су се Срби могли поуздати да ће и с царевом војском изаћи на крај, пошто су и дотле имали посла с царским одметницима, који су се негда победно борили с царским везирима и царском силом. Срби су имали тада, поред свога вође, јуначнога Карађорђа, још својих војвода, које су српске победе над Турцима за ово истакле: Катиће, Чарапиће, Ненадовиће, Обреновиће, Миленка Стојковића и Петра Добрњца, Симу Марковића, Ђушу Вулићевића, Стевана Јаковљевића, поп Луку Лазаревића, Остоју Спужа, проту Смиљанића, Станоја Главаша, а уз ове још доста аустријских официра - Срба - који су напустили своје службе и издржавања у Астрији, па похитали у помоћ својој браћи у Србији, као што су били: Радич Петровић, капетан; браћа Жикићи, капетани; браћа Чардаклићи, од којих је један био ритмајстер; поручик Ђорђе Симић из Сремчице и Стеван Јефтић, научен и писмен човек, који је често употребљаван као секретар главнога вође. У српску војску долазио је тада већ сваки Србин, који је био подобан за бој и за борбу, и њена комора, која је доносила борцима храну, муницију и преобуку од њихових кућа и из војених слагалишта, била је већ тако уређена, да војска није никад трпела оскудицу ни у храни ни у муницији. На свака два борца било је по два коморџије од људи неподобних за борбу с два коња, који су наизменце одлазили од кућа и из села и ишли за војском с храном и другим потребама. И све то допринело је, да су се Срби у толико лакше могли решити на борбу с турском царевином, кад ова није хтела да чује за праведне српске жеље и кад је султан, место своје милости, настао слати на њих своју бесну и необуздану војску.

[JASON]

1. Бој Срба с Хафис-пашом на Иванковцу

Вредни и верни царев везир Хафис-паша ишао је даље но што је гласила царева султанова заповест. Није му било доста што је искупио у Нишу огромну војску, многобројнију него што му је требала према много мањој српској сили, него је, поуздан да ће победити, повукао собом, у доста кола, много капа абењача и доста малих бритвица, које ће давати побеђеним Србима, у знак да је опет покорна султанова раја.
Ну и Срби су се, за време док је Хафис искупљао своју војску, озбиљно спремали да ову дочекају како треба. Карађорђе је баш за то, како је узео Карановац, оправио Јакова Ненадовића против сокоскога краја и противу Ужица, а он је похитао к Јагодини Хафис-паши у сукоб. И спремио је ту брзо две српске војске: једну већу, у којој је било 4 - 5000 људи, на левој страни Мораве, на просторијама од Јагодине до Гиља, на Гиљу самом и око њега, у којој су били: Београђани, Смедеревци, Крагујевчани и Јагодинци и којом је он сам командовао. Ова је војска држала и чувала главни пут, којим се ишло из Ниша у Београд.
На другој страни Мораве, на споредном путу, којим се је могло преко Ресаве и преко Поморавља да избије преко доњег краја Мораве на Смедерево и одатле у Београд, Карађорђе је оставио Миленка Стојковића и Петра Добрњца с Пожаревљанима, којих је било ту на 2500 људи. Ту су били тада још Стеван Синђелић с Ресавцима, војвода Илија Стошић с Хомољцима, Пауљ Матејић из Мељнице с Горњо-Млавчанима, а ту и кнез Милисав Црноречанин са својим усташима Црноречанима, које је позвао на овај крај војвода ресавски Стеван Синђелић да помогну Србима Шумадинцима сузбити Турке.
Миленкова војска била је размештена код самога села Иванковца у два земљана опкопа, од којих је један био велики и поседнут само Пожаревљанима, а други мањи у који су били смештени сами бећари и драговољци. У маломе утврђењу опкопу био је намештен и један мали гвоздени топ.
Срби су тада били у једној незгоди и опасности, да им Гушанац-Алија, кад чује да Хафис-паша удара на њих с једне стране, не груне из Београда са својом војском с друге стране и слеђа. А старешине српске побојавале су се још да Срби неће хтети или можда неће смети упуштати се у бој с царском војском с онолико исто одушевљења и одважности, сколико су се борили дотле с дахијама и јаничарима. Али је један од изасланика српских у Цариграду отклонио вешто обе ове незгоде. То је био изасланик Стеван Живковић, који је, како је назрео да је Хафису издата заповест да пође против Србије, умео обманути Турке, да га пусте да се врати у Србију и да јави: да Хафис иде по султановој заповести, да не би Срби, не знајући то, изашли му у сусрет и потукли се с царском војском.
Док су се друга два српска изасланика спасла из Цариграда помоћу руског посланства, које их је натоварило на једну лађу и оправило у Одесу, одакле су позније дошли у своју отаџбину, Живковић је био у Србији баш, кад треба, на време. И он је јавио Гушанцу како је београдски пашалук био спочетка намењен њему, али га је после Хафис измамио себи митом и атаром, те је Гушанац за то оставио Србе на миру и волео да их види у надмоћију над Хафисом.
Србима опет Живковић је причао како је султан истина упутио Хафиса у Београд, али само с 300 људи, да умири Србију и Београд, и да, ако Хафис дође с више људи, ради то против султанове воље, и да га Срби за то могу сусрести с наоружаном силом и сузбити натраг.
Тако су Срби, спокојни и обезбеђени са сваке стране и у сваком погледу, стајали мирно у својим поставиштима на Иванковцу и око Гиља кад је Хафис-пашина војска, која је бројила преко 30.000 војника, избила 31. јула 1805. године на Параћин и кад су претходнице његове војске избијале истога дана око српских утврђења на Иванковцу.
Хафис је најпре тражио од Срба на Иванковцу да га пропусте да оде мирно даље пут Београда, али кад су му Миленко и Добрњац одговорили: да иде путем, којим су и дотле ишле царске војске, а то је преко Јагодине где га је чекао Карађорђе он им је отпоручио: да неће ни питати хајдуке којим ће путем ићи, и напао их је 6. августа 1805. год. са свом својом силом.

[JASON]

Борба, која се тада отворила између Срба и Турака, која је трајала цео дан и у којој је по 15 Турака нападало на једнога Србина, била је очајна и страшна. Тек пред мрак тога дана опазило се да одбрана онога малога утврђења, у коме су били бећари и драговољци, почиње да малаксава. Онај мали топ гвоздењак, који су бећари имали у своме утврђењу, био се распрскао од многог пуцања и прекомерног пуњења, велики део посаде био је изгинуо и Турци су пред сами мрак узели и само утврђење. Ну посада великог српског утврђења одржала се у њему храбро и јуначки, а Срби, који су били ван опкопа и потпомагали њихову одбрану, били су чак у неком надмоћију над Турцима, којима су отели многу муницију. Губици у Турака морали су бити велики и знатни, јер је само убијених њихових коња нађено на бојишту око 400. Турци су се спремали преко ноћ да сутра продуже борбу на великом српском опкопу, али и Срби су се одушевљавали надањем да им и сутра дан против-стану још упорније и боље.
Ну баш је те ноћи и Карађорђе, уверивши се да Турци неће на њега на оној страни Мораве, прешао Мораву по мраку и избио на Иванковац. Опазивши Карађорђа и бојећи се да са својом војском не груне Турцима с бока или слеђа, Хафис је брже боље напустио отето мало српско утврђење и сва друга места, која је био заузео и држао, и повукао се још исте ноћи журно к Параћину са свом својом војском.
Срби су сутра дан рано 7. августа 1805. пошли за Турцима и посели су тога дана све висове над Параћином. Турци су и ту полазили против Срба и нападали су их неколико пута преко дан, али су их Срби одбијали и сузбијали доста успешно, а преко ноћ, Срби су опет почели да бију Турке у Параћину из својих толова.
Кад је при томе и Хафис-паша рањен у ногу, сва је турска војска, с рањеним својим војсковођом, почела напуштати Параћин и повлачити се нагло натраг у Ниш. Карађорђе није хтео да гања Турке даље од Параћина, нити је допустио да се и даље дира у Параћин, јер он је био ван граница београд кога пашалука, а он те границе ни тада није хтео да вређа. Турци Параћинци похитали су тада у српско поставиште над Параћином да захвале Карађорђу на томе и он им је препоручио да не дирају и да чувају околну рају. На захтев Карађорђев Турци Параћинци изнели су тада ван Параћина у поље: барута, олова и кремења и других потреба, те су српски војници куповали то од њих за готове новце, и за све ово време српске су страже чувале око Параћина, да нико од Срба не би ушао у Параћин, ни учинио тамо Турцима штогод на жао.

[JASON]

2. Заузеће Смедерева.

Турци Смедеревци задовољни с угодбом од прошле године о покорењу Смедерева и подели српске и турске власти томе граду, били су први који су покварили тај уговор, подигавши своје оружје противу Срба и српске власти у Смедереву. На ово као да их је навео гувернер нишки Хафис-паша, који их је, још док се и он спремао да пође против Србије, наговарао да и они устану против Срба и послао им једну лађу пиринча и пшенице, а они, како се чини, као да су за то, ноћу између 28. и 29. јула 1805. кад је кнез смедеревски Ћуша Вулићевић био мало више него што је требало у веселом стању, није слободно располагао ни собом ни својом вољом, па је у томе прекорачио границу, која је делила у Смедереву тврђавску просторију, у којој су живели Турци, од града у коме су живели опет сами Срби, потегли из пушака и убили на место и њега и његове момке: Обрада Малог и Миладина из Липа и ранили Ивана Азањца, од чега је и овај наскоро умр'о.
Срби Смедеревци, престрављени овим убиством војводе свога краја и својега града, уклонили су се одмах из Смедерева са својим породицама у Вучјак и у Шугави Луг (код садашнег села Шалинца), а Турци су надрли за њима у град, опленили га и уништили у њему све што се није могло узети и однети.
Карађорђе је на овај глас похитао Смедереву, мислећи да казни за то Турке ма били и у царској тврђави, пошто после догађаја на Иванковцу није више мислио да му и даље треба обзирати се на то што је тврђава царска Султанова својина, али кад је дошао на Борак код Север-агине чесме, и кад су му изашли ту Турци Смедеревци да се извине, он је одустао од првобитне своје намере и само је поставио новога војводу за Смедерево и смедеревски крај и то: Вујицу Вулићевића брата Ђушиног, па се вратио натраг. Ну после неког времена дошао је опет својском на Смедерево и с намером да казни Ђушине убице и све Турке Смедеревце, што су онако опустели тај српски град.
Миленко Стојковић војвода пожаревачки, позван на Смедерево с народом пожаревачкога краја, прешао је преко Мораве на скели и дошао је на Јабучје, па одатле ударивши преко Липа и Ракинца избио  7. септембра 1805. пред Царину над Смедеревом, и састао се ту с Карађорђем и његовом војском у пољани, докле су били изашли Турци Смедеревци с оружјем у руци. Ту су се Срби пропушкарали мало с Турцима док Турци нису напустили своја места и повукли се к Смедереву.
Турци су се повукли на вис код Лауданoвoг шанца над Смедеревом, а кад су Срби, идући за њима, дошли на Кириловачки Поток, они су одступили и одатле и повукли се у град Смедерево. Ну ни овде нису остали дуго и како су Срби почели примицати им се ближе, они су напустили и град, па су се повукли у смедеревску тврђаву и у њу су се затворили.
Карађорђе је одмах наместио на вису над Смедеревом два своја топа, али кад први њихови метци нису могли да добаце до тврђаве, он их је сутра дан 8 септембра спустио доле и примакао ближе смедеревској тврђави.
Код свега усиљеног наваљивања Срба на Смедерево, борбе с Турцима туна трајале су дуго, јер су се и Турци Смедеревци бранили упорно. Ну опет ова упорна одбрана малаксавала је постепено, док Турци нису на послөтку о св. Аранђелу, 8. новембра 1805. јавили Србима да хоће да им се предаду те су услед тога Срби престали с пуцњавом из топова на тврђаву, и на божићне покладе, 14. новембра 1805., диздар смедеревски Мухарем Гуша, по рођењу Бошњак, предао је Карађорђу кључеве од тврђаве и изашао је са свима својим Турцима у српски град Смедерево.
Највећи део Турака Смедереваца оправљен је са свом својом покретношћу Дунавом у Видин. Неки од Турака из Хасан-пашине Паланке, који су се десили у то време у Смедереву, пуштени су у Паланку својим кућама. Некојим Турцима Смедеревцима допуштено је, по њиховој молби, те су остали и даље у Смедереву, где су имали и даље своју џамију и своју школу и живели ту спокојно и мирно.
Наскоро по заузећу Смедерева премештен је ту из Боговађе српски државни савет, и његов председник постављен је тада и за команданта смедеревске тврђаве.

[JASON]

3. Борбе Срба с Турцима око Шапца и на Шапцу

По паду Смедерева Срби су обратили своју пажњу и на тврђаву Шабац. Сећајући се упада Мус-аге Фочића из Босне у Шабац 6. августа 1804. год., и свога безуспешног напада на ту тврђаву 22. декембра исте године, и наставшег пријатељства између Турака Шапчана и Срба од тога доба, војвода Јаков Ненадовић почео је на крају 1805. године да искупља доста српске војске на Думачи и на Добрави с намером да, кад будне згодно за то, нападне на шабачку тврђаву и узме је.
Опазивши то Турци Шапчани, слаби да се сами бране као што би требало, затражили су помоћи у Турака Бошњака, и Мехмед-капетан Видајић, који се дотле био измирио са својим синовцем Али-пашом Видајићем, послао им је с почетка 1806. године доста Турака Бошњака у помоћ. Ова турска војска прелазила је из Босне у Србију на Ранитовачи код Бешнице у мањим одељењима.
Кад је Пејзо-капетан, прешавши тада у Србију, пошао из Бешнице дубље у Мачву, сусрео га је, 5. јануара 1806. године на путу код Новога Села, поп Лука Лазаревић, и ту је њега убио, а његове Бошњаке потискао назад к Љешници и к Ранитовачи.
Кад су се неколико дана после тога искупили Турци Бошњаци на Ранитовачи у повећем броју и хтели да пођу одатле даље к Шапцу, изашли су им ту у сукоб са српском војском: поп Лука Лазаревић с Цинцар-Јанком, Петром Молером, Петром Јокићем и бакал-Милосавом, где им је мало позније дошао у помоћ и Живко Дабић, и тукли су се с Турцима на Жичком Пољу, на Бешници и на Ранитoвaчи дуго и упорно.
У томе су стигли ту с још српске војске и КараЂорђе с Јаковом Ненадовићем и борба с Турцима продужила се и раширила чак до Новога Села: ну кад су ту 17.јануара 1806. рањени: Карађорђе у врат, а Јаков Ненадовић у главу, Срби су одступили и повукли се к Церу.
Карађорђе је био одступио к манастиру Чокешини, али кад је опазио да ће Турци да оду к Шапцу преко Мачве и Китога, он је, оставивши некоја одељења Срба у Церу, сишао доле у Дубље. Ну и ту се није задржао дуго, и кад су Турци доспели до Клења, он је отишао у Белотић, па је одатле, газећи по ритовима и дубоким барама, изведен Милованом Грбовићем у Метковић, одакле је Карађорђе отишао још даље у Јеленчу.
Док је српска војска доспела овако до Метковића и до Јеленче, и Турци, који су грабили свом снагом да се докопају Шапца, приспели су 30. јануара 1806. под командом Асан-паше у Шабац и не обзирући се при томе на Србе. Прибравши се у Шапцу колико толико, Турци су одмах сутра дан 31. јануара 1806. изашли из Шапца и напали на Србе у Јеленчи, где је Карађорђе био повукао и сву ону српску војску, која је дотле била на Думачи и на Добрави и мотрила на Турке у Шапцу.
Турака Бошњака било је ту тада у много већем броју него Срба, а и одморнији су били него Срби, јер нису газили преко дубоких бара и глибова, и што је још више значило, имали су више уздања у себе саме, јер су већ били у надмоћију над Србима, кад су их могли потиснути с Љешнице и с Новога Села, а за тим и с Дубља, и за то им је напад на Србе у Јеленчи био и смео и дрзак.
Срби су се истина и ту доста добро држали и бранили упорно, али су на послетку почели малаксавати, и Бог зна како би прошли, да баш у то време нису искрсли Турцима с леђа: Петар Молер с калуђером Партенијем, с Јованом Беловом и још нешто српске војске и напали их с бокова и слеђа, те које тим које виком и лармом преплашили Турке тако, да су се ови оканили са свим даљег насртања на Србе и вратили су се у Шабац.

[JASON]

Тек неколико месеци после ових догађаја, и пошто су Срби одбили неке нападе турске на ваљевски крај преко Сокола о којима ће бити говора посебно Срби су се опет вратили на Шабац и покушали још једном да га узму. Било је маја месеца 1806. кад су се Срби били искупили на Добрави и у Варни, где су имали своја земљана утврђења.
Спремајући се за напад на тврђаву шабачку, Срби су уграбили од Турака једну шајку Мус-аге Фочића, на којој је био један топ, и за то су узели одмах и њу у комбинацију својих радова при нападању на тврђаву.
Напад је требао да буде овога пута ноћни, али јаван, и српска је војска 13. маја 1806. попаливши сав турски баир, сем три четири куће, прилазила шабачкој тврђави јавно и отворено у две велике колоне. Прву колону водио је Живко Дабић право на горњу тврђавску вратницу, а другу Цинцар-Марко - прота Матија Ненадовић каже: 'најбољи јунак' – на доњу тврђавску вратницу.
У време док су се ове две колоне приближавале тврђави, пушкарајући се с Турцима на бедему тврђаве, навезао се Цинцар-Јанко на Саву с горње стране тврђаве с оном шајком пуном српских војника и спуштао лагано низ воду према тврђави. По ономе како је унапред уговорено Дабић је требао најаче да наваљује на горњу вратницу тврђаве, да би тако привукао сву пажњу Турака на себе; ЦинцарМарко требао је да се забавља око доње вратнице, док се Цинцар-Јанко не спусти са шајком према граду са стране с које је он био отворен и не притрчи са својим војницима доњој капији и не отвори је, да кроз њу улети тада Цинцар-Марко са својом војском. Било је све лепо уговорено и угођено, али није било среће при извршењу, јер Цинцар-Јанко, или што није имао вештих лађара, те није могао да савлада воду и извезе се на обалу где је хтео, или што га је помела помрчина, пропловио је мимо тврђаве и отпловио је даље низа Саву баш кад су оне колоне са суве стране тврђаве биле на тврђавским вратницама у највећем пушкарању с Турцима.
Кад су Срби, који су нападали на тврђаву са сува, сазнали за неудес Цинцар-Јанка, одступили су пред зору на баир и на Думачу, претрпевши при томе доста штете од Турака с бедема. Ну око стотину Срба, који су се десили у то време у једноме рову тврђаве, остали су у њему, и кад је настао дан, те по јасном виделу дана нису могли ни да се врате, већ су остали у рову цео дан 14. маја и вратили су се к својима тек у вече тога дана по мраку. И ако и овај напад Срба на шабачку тврђаву није успео, опет је био Србима од користи, јер је задао Турцима Бошњацима у тврђави доста страха и доста бриге, због чега су нагло и у већем броју почели да беже из тврђаве.
У то време убили су Бошњаци команданта шабачке тврђаве Абди-агу (Абдагу) Видајића, за то што их је спречавао и сметао у њиховом одбегавању из тврђаве. Турци Бошњаци у Босни, и ако су дали већ довољно велику и јаку помоћ Турцима Шапчанима и тврђави шабачкој, ваља да које због ових бегстава Бошњака из Шапца и напуштања његове тврђаве, побојавали су се још увек доста јако за шабачку тврђаву, да је Срби како год не узму, па су за то, и после овог другог неуспелог напада Срба на шабачку тврђаву, прешли опет преко Дрине у Мачву с доста јаким одељењима своје војске, па су одатле, које пленећи Мачву, које надирући к Шапцу, тражили да помету Србе, који су остали и даље у околини Шапца и пазили на њега.
Против ових Турака Бошњака стражарили су у Китогу: прота Смиљанић, Никола и Стојан Чупићи и често су се сукобљавали с њима и сузбијали их. Највећи сукоб, који је Смиљанић имао овде, био је 23. маја 1806. Тада је Дервиши-бег из Градашца био упао у Мачву и уграбио од Мачвана доста плена; ну кад се враћао с овим у Бадовинце, прота Смиљанић препречио му је пут, побио се с њиме, разбио га и отео му сав плен.
Тако је исто Стојан Чупић добро исакатио Турке Бошњаке, стојећи у Али-агином салашу, кад су му дошли ту у помоћ: поп Лука и Живко Дабић и начинили, на Петрове покладе 27. маја 1806. год. земљано утврђење и послали сутра дан око двеста својих војника на Бадовинце, да заподену кавгу с Бошњацима и измаме их из њихова утврђења. Турци су тада заиста изашли из свога утврђења и почели гонити Србе, који су одступали живо, ударајући све на заседе српске, у којима их је чекао Стојан Чупић. Дошавши тако Србима на згоду, Чупић је грунуо брзо и изненада на Турке с леђа, разбио их, па гонио бесно по Китогу и убијао. Тај бој с Турцима трајао је од подне па до мрака, и у њему су изгубили Турци 116 мртвих и 115 рањених својих војника, мимо многих коња, које су изгубили Турци кад су им Срби запалили џебану једним својим топовским метком. Врло је вероватно да је тај бој дао Стојану Чупићу назив Змаја од Ноћаја.

[JASON]

II Нови напади Турака на Србију са стране Дрине и са стране Ниша

Порта није могла лако да преболи пораз своје војске на Иванковцу 6. августа 1805. год. и за то је наредила да се поново пође против Србије и то: и са стране Дрине и са стране Ниша у исто време, како би поделила српску војску на две стране и тако је лакше сатрла и победила. Заповест за искупљање нових турских војсака за те нападе на Србију издала је порта: босанском везиру Бећир-паши и шкутарском везиру Ибраим-паши, јер нишки везир Хафис-паша беше мeђутим преминуо. Искупљање ових турских војсака ишло је споро, и оне су тек у лето 1806. год. могле да почну крeтaти се против Србије.

[JASON]

А. Босанска турска војска

Везир босански Бећир-паша, кад је искупио сву своју војску, намислио је да удари с њоме на Србију с две њене стране и то преко Сокола у ваљевски крај и преко Бадовинаца кроз Мачву. Обе ове војске требале су да продру до Ушћа, ту да се сједине у једну војску, па одатле да пођу заједно даље к Београду. Ну по срећи, вештином и прегорењем самога себе, прота Матија Ненадовић помео их је у томе, те су се Срби, већим делом, могли тући са сваком од њих засебно.

[JASON]

1. Хаџи-бегова, босанска – сокоска - војска

Ова је војска турска била мања бројем од оне главне турске војске, што се искупљала према Бадовинцима за напад на Србију са стране Мачве, и она је, још у време кад је Мехмед-капетан Видајић успео да продре с Хасан-пашом и с Бошњацима шабачкој тврђави у помоћ, почела да прелази из Сребрнице у Соко и одатле дa нaдире у ваљевски крај.

[JASON]

а) Ваљево и Бранковина. Док су се Срби борили с Турцима, који су хтели Шапцу у помоћ, на Јадру, на Жичком Пољу и на Љешници, и ови Турци са Сокола лако су продрли кроз сокоски и ваљевски крај и допрли до Ваљева и до Бранковине. 3. фебруара 1806. год. -, дакле три дана после оне борбе Срба с Турцима на Јеленчи, Бранковина је била оплењена и црква у њој запаљена. За то је Карађорђе, како су одбијени Турци на Јеленчи и како су се обезбедили Срби спроћу Шапца од Турака Шапчана и Бошњака, који су им дошли у помоћ, похитао овоме крају, и Турци су се на то повукли одмах к Соколу, те се и Карађорђе вратио к остатку српске војске у Варну спроћу Шапца.

[JASON]

б) Бој на Чучугама. Ну кратко време после тога Турци су се опет кренули у напред с те исте стране. То је било с почетка месеца априла 1806. тада су ударили преко Пећске, избили на Свилеуву и ту попалили куће поп Луке Лазаревића, па одатле дошли до села Чучуга. Ну ту су их сачекали Јаков Ненадовић и поп Лука, па опколивши их са свих страна, напали ту 3. априла 1806. око 2 сахата ноћи, кад се Турци томе нису никако надали.
Престрављени тим изненадним нападом, Турци су одмах почели напуштати своје станиште и одступати у нереду, оставивши сав свој пртљаг; ну и Срби су се надали за њима, убивши им при томе доста људи и наневши им у сваком погледу доста осетне штете. Тек сутра дан узору 4. априла 1806. дошли су Турци мало к себи, зауставили се, прибрали и окренули против Срба.
Срби су се међутим и дотле били зауставили и настанили у неким виноградима и ту се били обградили и утврдили на брзу руку. Тада су Турци ту три пута једно за другим јуришали на Србе, али су их Срби сва три пута сузбијали, наносећи им и тада осетне штете. Но код свега тога није на послетку ни Србима било ту са свим добро, и ко зна како би прошли, да им није дошла помоћ са стране, јер је Турака било ту одвећ много, а Срба врло мало.
Сељани из околних села, чувши борбу Срба и Турака, почели су за рана искупљати се увеће гомиле и нападати на Турке, а у трећем нападу Турака на Србе доспели су ту: Милован Грбовић и Молер с војском с Кличевца, и кад су тада и они напали на Турке и кад је, баш у то време, погинуо вођа у Турака Џора Осман, Турци су почели узмицати, а мало за тим и бегати, у таком нереду, да чисто нису знали један за другога. Срби су се тад надали за њима и гонили су их и убијали прво сви заједно, а после су их оставили Милићу Кедићу и Михаилу Недићу, који су их догнали до самог сокоског краја.
Од 5000 Турака, колико их је било с почетка, погинуло је при томе 2800, мимо што је тада и много живих Турака допало Србима у руке. Срећа је била по Турке што их је било много на коњима, те су могли брзо умаћи, јер прича вели, да се од пешака ни један једини није спасао.

[JASON]

в) Бој с Турцима на Братачићу. Подуже времена овога Турци су опет почели надирати на тај исти крај. Ну тада их је водио сам старешина сребрнички Хаџи-бег, за време устанка српског на дахије добар пријатељ Срба, који је, дошавши на Рожањ око 10. јула 1806., слао најпре омања одељења своје војске у околна села у палеж и у пљачку, па је после тога и он, с остатком своје војске, пошао даље унапред и дошао око половине јула месеца у село Братачић.
Против тих Турака искупили су се тада Срби у Дрену, спремни да им не даду продирати даље и да их, ако узмогну, сузбију опет натраг к Соколу.
Баш у то време долазио је Карађорђе на тај крај са својом војском и с два топа и био је с њоме на стану у селу Лајковцу, кад му је стигла вест о овоме надирању Турака у ваљевски крај. Уз Карађорђа били су тада ту: кнез Теодосије из Кнића, Павле Поповић и војводе Милан и Милош Обреновићи, Мутап и Јован Курсула с Гружанима, Рудничанима и Београчићима.
Карађорђе је одмах пошао одатле са свом својом војском у помоћ Ваљеву и свему ваљевскоме крају. Дошавши на Кличевац код Ваљева, послао је Милана и Милоша Обреновића с Лазарем Мутапом и Јованом Курсулом с једним делом своје војске на Братачић, упутив тамо и сву ону српску војску, што се била искупила у Дрену.
Наскоро за тим оправио је тамо и проту Матију Ненадовића са својим писаром Јевтом са 60 коњаника и с једним топом. Карађорђе с кнезом Теодосијем, остао је с нешто војске као резерва на Кличевцу. Милан и Милош Обреновићи саградили су земљано утврђење према Турцима како су стигли код Братачића и њега је посео са својом војском Милан Обреновић, док је Милош с осталом војском остао ван утврђења.
И Милош Обреновић, Мутап, Курсула, Живко Дабић, кнез Грбовић и Милован Кедић почели су са својом војском и с оним Србима, који су дотле били на Дрену, да нападају тада на Турке. Ове нападе одбијали су Турци, ну Срби су их понављали и они су трајали пуна 3 сата. Кад су Турци одбили последњи напад Срба, кренули су се и они напред и почели су нападати на Србе, и кад су их при овоме турски коњици обишли с друге стране потисли су их тако, да су се Срби повукли под заштиту Милановог утврђења. Милан дотле није ништа трпео од турскога напада, а кад је увукао у своје утврђење и онај топ што му га је ту дотерао прота Матија Ненадовић, он је из њега и из пушака почео да бије Турке, те је тако зауставио нападање Турака на Србе ван утврђења.
Како је у то време почео да се хвата мрак, сва су се српска одељења повукла к утврђењу Милана Обреновића. Бој овај с Турцима на Братачићу био је 20. јула и трајао је од зоре до мрклога мрака, а стао је Турке на 300 погинулих војника, док је Срба пало 60 мртвих и доста рањених, које су Срби одмах пренели у Ваљево на видање.
Док су се Срби, још с вечера тога дана, спремали и договарали како ће сутра дан да понове борбу с Турцима, дошли су им гласови, да се Турци спремају да одступе к Соколу. За то је, да би их на то још већма побудио, прота Матија Ненадовић наредио, да Михаило Недић зађе поиздаље Турцима за леђа и запали им њихово село Петрц. Кад је Недић ово извршио и кад су Турци видели за својим леђима своје место у бесном пламену, они су се пожурили и одступили су нагло да је самом Недићу било лако гонити их даље и нанети им још доста тешких рана.
Тако је одбијен и тај трећи насртај Турака са стране Сокола на ваљевски крај; и Недић, Грбовић и Милан Кедић остали су на спрам Сокола да пазе и да чувају да Сокољани или Турци Бошњаци не пођу опет на Србију и не почну поново упадати међ српски народ на овај крај и чинити му штете и пакости.

[JASON]

2. Главна турска босанска војска

Ова турска војска била је готова и могла је почети своје надирање кроз Мачву заједно с упадом Босанаца у ваљевски крај кад би, вероватно, и ова успешније радила и боље прошла. Али ју је у овоме, као што је напоменуто, помео прота Матија Ненадовић. Њему је јавио војвода Стојан Чупић, који је стајао у Мачви према Турцима, да Бошњаци говоре, да би одступили од напада на Србију, кад би Срби примили турске тескере и по њима платили султану данак.
Проти је у то време било стало до тога, да омете Турке да не надру на Србију док Карађорђе, који се тада бавио у Тополи због Ибраим-пашине војске, којој се надао да ће отуд поћи на Србију, не дође на овај крај, и за то је, метнувши главу у торбу, отишао заједно с Чупићем у Босну у турски стан и тамо заваравао старешине турске војске и задржао их од полаза на Србију за по више дана.