PALUBA
March 28, 2024, 12:46:54 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jednu cifru, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 268 269 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 [280] 281 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721718 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4185 on: June 23, 2022, 08:36:06 am »

а) Боj с Турцима на Бељину и на Вукодражи.

Ова турска војска, која је бројила преко 30.000 људи, прешла је у Србију према Бадовинцима 6. јула 1806. год. па је, узевши и она турска одељења, која су и дотле била у Бадовинцима и с којима је Стојан Чупић често имао посла, пошла одмах пут Шапца. Ту турску војску искупљао је у Босни Бећир-паша, али он собом није прелазио тада с њоме у Србију, већ ју је поверио многим другим пашама: Сулејман-паши, Скопљак-паши, Синан-паши, Ћаин-паши, Хасан-паши бањалучком, Хасан-паши сребрничком, Али-паши Видајићу и Мехмед-капетану Видајићу, те су они тада њоме командовали и водили је.
Потискавши овлаш проту Смиљанића и Стојана Чупића из Китога и Мачве, ова турска војска стигла је у Шабац 10. јула 1806., дакле у исто време, кад је Хаџи-бег сребрнички, надирући у Србију са стране Сокола, био избио на Рожањ, па одатле мало позније дошао на Братачић. Неки дан по доласку своме у Шабац, ова је војска пошла даље пут Београда, надајући се да ће на Ушћу затећи ону турску војску, што је требала преко Сокола дотле да избије ту.
Поп Лука Лазаревић, који је био које на Думачи које на Добрави с нешто мало своје војске и пазио на Шабац, повукао се назад испред ове турско силе, јер не би имало на смисла упуштати се у борбу са шаком људи против толике војске.
Срби су знали за кретање ове турске војске, за њене намере и за путове којима ће она продирати к Београду, и за то су се војводе: Јаков Ненадовић, Јанко Катић и поп Лука Лазаревић стекли са својим војскама код Ушћа на Вукодражи и ту подигли неколико земљаних утврђена, помоћу којих мислили су да не даду Турцима продрети даље у Србију и доћи у Београд.
Сем главнога пута, којим се ишло из Шапца у Београд и који је пролазио преко самог Ушћа, имао је овде још један пут, који се одвајао од главног пута пред Ушћем и ишао изнад овога висовима преко Бељина, и Сулејман Скопљак-паша, дошавши на распутицу ова два пута, ударио је главним путем, а одвојио је од своје војске неколико хиљада људи и послао их је под командом Хасан-паше оним споредним путем преко Бељина, мислећи да се опет сједини с том војском кад пређе Ушће. Ну и на томе другоме путу Срби су имали доста своје војске и то под командом својих најсмелијих и најхрабријих војвода: Јанка Катића и поп Луке Лазаревића.
И кад је Хасан-паша, идући оним споредним путем са својом војском, почео 20. јула 1806. на св. Илију1 да избија пред Бељин, излетели су преда њ: Јаков Ненадовић, Јанко Катић и поп Лука Лазаревић и напали га с фронта, с бокова и с леђа изненадно и тако снажно да су се Турци одмах с почетка и у првом том налету дошли у таку забуну, да нису знали ни где су ни шта бива с њима, а кад су одмах после тога још и нове српске снаге почеле налетати на њих, они су окренули леђа и надали су, у највећем нереду, бегати натраг к Шапцу.
Срби су тада јурили за Турцима бесомучно, гонећи их и убијајући, док није њихов војвода Јанко Катић при томе пао од руке старог неког Турчина, који га је убио из пушке на дугим њивама код воде Петковца, између села Крњића и Власанице, и то у часу кад је и он био скоро већ ухваћен и заробљен.
Она друга турска колона, што је ишла право на Ушће главним путем, застала је испред Вукодражи, кад су пред њу изишле српске предстраже, уз јача одељења српске војске, и отпочела је ту са Србима пушчану борбу, која је са стране Срба била јака и упорна, и ово је трајало све до пред мрак истога дана, док се није у то време повратила и она српска војска што је дотле гонила Хасан-пашу и његову разбијену војску.
Тада је и ова српска војска, као и остала одељења оне српске војске, што је била с оне стране реке Вукодражи, почела нападати на главну турску војску, и пушкарање с обе стране продужило се преко целе ноћи, при чему су Турци употребљавали и своје топове, али без икаквих повољних ресултата. И видев да не могу да одоле српској сили, Турци су, сутра дан рано, почели да одступају натраг к Шапцу и с овом својом војском, коју су Срби такође донекле гонили били и узнемиривали.
Већи део све ове потиснуте турске војске, са својим пашама и везирима, зауставио се код Шапца и у тврђави шабачкој, али је било много Бошњака и много њихових бегова, који нису хтели ни да погледају ни Шабац ни шабачку тврђаву, већ су бегали даље преко Китога и преко Мачве и зауставили су се тек у Босни – с оне стране Дрине.

1 Баталака, у својој 'Повесници' (још у рукопису) вели да му је поп Лука причао, кад су после пропасти Србије 1813. год. били у Хотину, да је овај бој био о духовима 1806. год., што је са свим не могуће, јер су Духови те године били 20. маја, а Турци су, као што смо видели, тек јула месеца прешли из Босне у Србију и пошли на Београд. Можда је поп Лука запамтио да је био празник, па је св. Илију помео с Духовима, а могао је и Баталака да не запамти добро празник, који му је поп Лука казао, и ми смо за то узели да је овај бој био 20. јула 1806. год. о св. Илији. Међу тим да је овај бој био истог дана кад и бој на Братачићу, види се из Мемоара проте Матије, стр. 171, oнде где му је Карађорђе казао да је Јанко Катић погинуо.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4186 on: June 24, 2022, 10:57:21 am »

б) Бој на Мишару.

Одбивши Турке, који су насртали на ваљевски крај, и кад су сузбијени и Турци на Бељину, сва српска војска ваљевскога краја, сем оне што је под Грбовићем, Кедићем и Недићем остала према Соколу, слегла се је на Бељин, где је Карађорђе одредио Марка Катића за војводу, на место погинулог му брата Јанка, и ту се спремала за даље борбе с Турцима.
Карађорђе је одмах отишао, праћен са 150 коњаника, у Dвориште да казни Поцерце и Мачване, што су се одмах приклонили Турцима и почели доносити им храну и друге потребе, и ту је посекао неколико поцерских кнезова и поставио за војводу поцерског Милоша Стојићевића Поцерца.
Вративши се за тим у Бељин, и пошто му је дошао ту, одмах сутра дан, војвода Стојићевић с многим својим Поцерцима, Карађорђе је одмах кренуо сву српску војску ближе к Шапцу и дошао је с њоме 28. јула 1806. на Мишар.
Уз Карађорђа били су тада ту на Мишару од других српских војсковођа војводе: Јаков и прота Матија Ненадовић, два Обреновића Милан и Милош; кнез Сима Марковић, поп Лука Лазаревић, Марко Катић, кнез Теодосије из Кнића, Мутап, Цинцар-Јанко, Цинцар-Марко и Милош Стојићевић Поцерац.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4187 on: June 24, 2022, 10:59:49 am »

Срби су, како су дошли на Мишар, почели градити ту велико земљано утврђење за одбрану како из пушака тако и из топова.
Иако су Турци Шапчани, и они који су били дошли у Србију из Босне и хтели да продpy к Београду, били на Бељину и сузбијени и побијени, опет су, искупивши се после тога многи у Шапцу, били и сувише јаки, да би могли, кад се умали српске војске на овоме крају, опет кренути се к Београду, па и продрети тамо; и Карађорђе је за то хтео, кад се утврди на Мишару, да их напада у Шапцу и тако ту или са свим побије или уништи, или да их претера на ону страну Дрине, да би после са својом војском овога краја могао похитати Делиграду у помоћ, јер је био већ чуо, да се Ибраим-паша шкутарски креће из Ниша на Србију с те стране с 40.000 својих војника.
Опкоп, који су Срби израдили на Мишару, био је велики четвороугаоник, у који је могло да стане до 7000 војника, 1 кубус и 3 топа, колико је Карађорђе свега ту имао, и израђен је врло брижљиво и правилно; ровови, с којима је био опточен, били су широки и сразмерно дубоки, с бркљачама на ивицама и кољем по дну; у кутовима биле су саграђене табле с подлогама за топове, а споља према рогљевима биле су засеке и курјачје рупе; цео унутрашњи нагиб грудoбрана и топовских табла, био је обложен лесама и лепим плетовима; банкет је био довољно широк, те су борци могли да се разреде по њему у два реда; још су унутра у утврђењу била саграђена и нарочита склоништа за муницију.
Одмах како су Срби дошли на Мишар и почели да граде своје утврђење, некоја појача турска одељења војске, која су била ван шабачке тврђаве и чак на Добрави, почела су прилазити Србима и нападати их и узнемиривати, да би их помели у грађењу свога утврђења. Против тих турских одељења, Карађорђе је оправио Милоша Обреновића с Мутапом и Цинцар-Јанком с доста српске коњице и ови су растерали Турке с Мишара и с Добраве, па су чак и оне, који су били ближе Шапцу, стерали у шабачку тврђаву.
Сутра дан 29. јула 1806. кад је утврђење било прилично готово, опет је неки део Турака испао из Шапца и пришао српскоме утврђењу, али су их Срби и тада сузбили с прилично штете на турској страни.
Два дана после тога 30. и 31. јула Турци са свим мирни, али је Карађорђе сазнао од Срба с оне стране Саве из Аустрије, да је то с тога, што се Турци озбиљно спремају да га нападну са свом својом силом у среду 1. августа.
Знајући како су и са којих страна Турци прилазили дотле мишарскоме опкопу, кад су 28. и 29. јула насртали на њ, Карађорђе је предвиђао како ће и тада при томе своме одсудном нападу радити, па је за то, мислећи како ће и томе тада доскочити, наредио те се сва српска коњица, која је бројила до на 2000 људи и коња, сместила у селу Жабару, мишарском пољу са стране и скривено од Турака, а поп Луки Лазаревићу, коме је поверио команду над њоме, заповедио је: да с њима, кад Турци опколе српски опкоп и кад га буду најжешће нападали, груне им изненада и силовито с леђа и с бокова.
Унутра у утврђењу Карађорђе је разредио по банкету у два реда најбоље и најпоузданије српске стрелце; близу иза њих, на подножју усхода на банкет, разместио је опет у два реда друге српске пешаке, који ће истрчавати на банкет кад где на банкету малакше ватра или кад где који од бораца погине; по зади ових наместио је нарочите резерве за сваку страну и сваки крај опкопа.
Уз све то одређени су нарочити носачи, који ће односити и склањати рањене и погинуле, а и друге, који ће разносити и раздавати муницију.
Свако одељење, сваки крај и свака страна опкопа имала је нарочите и засебне старешине, који су имали да пазе најбрижљивије, да свако врши оно што му треба најтачније и најодсудније.
Изречно је заповеђено и лепо објашњено свима војницима и старешинама, да се почне бити и пуцати тек кад Турци буду у поузданом домашају оружја, да се ни пошто не пуца на сумце и не троши муниција забадава, а најодсудније је запрећено испалити пушку пре него што пукне Карађорђева пушка.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4188 on: June 24, 2022, 11:02:16 am »

1. августа 1806. у среду, кад је у велико био грануо дан, опазили су Срби јаке и недогледне масе Турака да се крећу из Шапца и ломе право к српскоме опкопу на Мишару. Наскоро па се цело мишарско поље угибало под теретом многобројне турске војске и силне њене коњице и артилерије.
Топови турски велики и мали почели су грувати из далека и још с одстојања и даљина, с којих нису никако могли ни добацити до српског утврђења. Многе бесне хатлије истрчавале су испред турске војске, утркујући се и џилитајући се по равноме мишарcкoме пољу, храбрећи тиме и осталу турску војску, да слободно и одважно иде напред.
Од једном, и док су Турци још увек били далеко од српског опкопа, чула се у њему једна пушка, Тек да је она испаљена, а Карађорђе је цикнуо: ко је по души га ? и докопао се свога пиштоља да казни смрћу онога, који ради против његове заповести. Не, господару, ако Бога знаш! узвикнуле су на то неке војводе и старешине српске војске, и Ђорђе се тргао, угледавши како, као веверица, пада с гране на грану високога бреста, који је био са стране мишарскога опкопа, убијен Турчин, који је одатле махао својим јаглуком, те казивао турским тобџијама, да им метци не допиру још до српскога утврђења, па га неки млади Урош није могао да трпи и гледа и потегао је из своје шишане и срозао мртва доле на ледину.
Срећа твоја момче, што си га тако леко згодио, проговорио је Карађорђе, враћајући свој пиштољ у силаје, на шта су и некоји војници из опкопа одговорили: срећан знак и у добар час, господару! и све се у српcкoме опкопу опет ућутало.
Пуцњава турских топова била је све јача и јача и, кад су Турци пришли на згодно одстојање, Карађорђе је дао знак, те су и српски топови почели грувати. Мало за тим па је почела и српска војска боље распознавати редове турске војске, која је охоло све ближе прилазила српскоме утврђењу.
Прво пред овом турском војском јахали су најчувенији босански бегови с развијеним барјацима у руци; за њима одмах јездили су на својим товним хатовима: паше и везири, окружени својим сердарима и буљубашама. Све мишарско поље за њима беше притисла и покрила силна и гордељива босанска турска војска.
Српска војска стајала је још увек на банкету у своме опкопу мирно са запетом пушком и јако биjућим срцем, очекујући жељени Карађорђев знак, да зајече и српске пушке. Старешине српске војске ишле су брзим корацима дуж врста својих војника, дошаптавајући им да буду мирни и присебни и да, кад буде време, само добро гађају и поуздано погађају.
Топови су непрестано грували на обема странама ; Турци су били на добар пушкомет пред српским утврђењем и у томе је планула Ђорђева пушка, која никад не промаша, и плануло је уз њу још хиљадама њих на српској страни.
У редовима турске војске опазили су се многи јаки и велики преломи; многи бегови и барјактари и сила друге самохваљиве господе бошњачке, састављени са земљом, ваљали су се у крви и борећи се с душом.
Од српских пушака није се могло око да отвори, а топови српски тада су тек настали рикати и грмети као што треба, и на турској страни: преломи, заустављања и таласања војске била су све јача и све приметнија.
Паше и везири, као и све друге старешине, јурили су кроз редове своје војске и успостављали су у њој ред, и Бошњаци су, долазећи к себи, настали, као надражени зверови, јурити опет и наваљивати на мишарско утврђење; али су и српске пушке још с пуно снаге и живом ватром циктале и праскале, а српске старешине јуриле су живо с једнога краја на други, бодрећи своје војнике.
Док су Бошњаци у све гушћим масама и све жешће наваљивали на Србе и на српско утврђење, и пушчана ватра на српској страни била је све живља; топови српски пуњени су крупним – курјачјим – ситама – сачмама - те су све жешће разређивали редове турске војске.
Карађорђе и Милош Обреновић беху једнога часа на једној топовској табли, и Карађорђе показиваше Милошу руком нешто подаље на једној страни мишарскога утврђења, и један часак за тим поп Лука Лазаревић са својих 2000 коњаника грунуо је као гром Турцима с леђа и са стране, секући, убијајући и газећи све што му је дошло до руку.
Сто громова да је ударило у Турке не би их грозније пренеразило, него што је био овај изненадан напад смелога српскога поп-Луке, и Турци су за један часак стали не знајући ни да мисле. Нити се знало за старешине ни за потчињене, нити шта то би, нити куда ће се сад; све је било занемело; нити је ко заповедао нити ко слушао, а Срби су секли, газили и премлаћивали све љуће и све грозније, док у томе није сва турска војска окренула леђа и нагла бегати у нереду натраг к Шапцу.
Вратнице на српскоме утврђењу поизотварале су се брзо и Карађорђе, Обреновићи и Ненадовићи, с многим српским одељењима, излетели су као помамни из српскога опкопа и надрли и они за Турцима, убијајући их и таманећи.
Поп Лука, чудо од јунаштва и храбрости, јурио је са својим коњаницима све даље и даље, док није и он допао тешких рана, пошто је нанео Турцима многе и многе и црње и горе.
Мишарско поље, до скора љупко, весело и зелено, изгледало је тад тамно и тужно, проривено које куглама из српских и турских топова, које копитама бесних босанских хатова, а засуто и покривено црним лешевима необузданих Бошњака и напојено сито њиховом крвљу.
Један од најглавнијих и првих војсковођа босанске војске, Кулин-капетан, па Синан-паша од Горажде, капетан од Дервена и Мехмед-капетан Видајић од Зворника, с два своја сина, два најлепша цвета турске босанске војске, уз некоју и некоју хиљаду других Турака Босанаца, остали су мртви на бојишту. Тако прођоше на славноме српскоме Мишару они охоли босански јунаци, што пред бој на Мишару поручиваху Србима: да положе оружје па да иду својим кућама; и кад добише од ових одговора: нек дођу да га узму, они и дођоше, али га не узеше, већ оставише ту Кулинову сабљу, и сад помамно беже валовитој Дрини и поносној Босни, не доносећи јој никаквих поношљивих и лепих гласова.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4189 on: June 25, 2022, 10:53:15 am »

в) Гањање Турака по Китогу, по Мачви и по Срему.

Многи Турци Бошњаци, престрављени погибијом на Мишару и губитком вођа, својих старешина и толиких бегова, нису се више осећали безбедни ни у шабачкој тврђави, и за то су одмах с Мишара бегали право у Босну, а многи, који су се са својим пашама били свратили у Шабац, напуштали су овај и ишли су за онима првима.
Сазнавши за то Карађорђе је послао одмах око 2000 српских војника под командом: Милоша Стојићевића - Поцерца, Стојана Чупића и проте Николе Смиљанића, да ове Бошњаке сусретају и бију у њиховом бежању кроз Китог и кроз Мачву. И тада су у Мачви, на Дубљу и на Клењу прота Смиљанић и Милош Стојићевић 13., 14. и 15. августа 1806. дочекали и разбили око 1000 Турака Бошњака, Одсекли око 150 турских глава, убили 200, и ухватили живих око 300 турских коња и отели од Турака све што су носили собом.
Стојан Чупић достигао је 7. септембра 1806. на Орашћу више Козје Баре и код Дреновца велико одељење Турака, разбио га и убио му вођу, Мулу Сарајлију, за кога су Турци Бошњаци давали злата колико је он био тежак, само ако је ма где у животу. Цинцар-Јанко и Лазар Мутап, гањајући Турке путем уза Саву преко Дреновца, кад су ови пребегли на ону страну Саве у Аустрију, прешли су и сами на аустријску страну и убили су на реци Босуту Острог-капетана и старога Хаџи-Мосту.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4190 on: June 25, 2022, 10:54:32 am »

В. Главна турска нишка војска
а) Напади Турака на Алексинац и на Делиград

Ибраим-паша шкутарски искупио је у Нишу до на 50.000 Турака добро спремних и добро наоружаних с доста кавалерије и много топова, и кренуо се с њоме на Србију преко Алексинца и Делиграда. У среду 22. августа 1806.избила су некоја одељења Ибраимове војске пред Алексинац и ту су се борила дуго са Србима.
Борба је трајала целога тога дана и свршила се тиме, што су се Турци, кад је настала ноћ, повукли назад к Нишу. Ну кад је, после тога, нагрнула на Алексинац много већа турска сила, - Срби су напустили Алексинац и повукли су се назад у утврђења капетана Жикића на Делиграду.
Турци су надрли брзо, бесно и охоло за Србима, али им је Делиград, са својим јаким и лепо изведеним утврђењима, убрзо, умерио њихове кораке. Петар Добрњац, који је имао команду над целокупном српском силом на Делиграду, и његов капетан Жикић дочекали су Турке у ономе своме опкопу, који је био с десне стране пута Београд - Ниш и који је надкриљавао моравску долину. Станоје Главаш, Вујица Вулићевић, Вуле Илић, кнез Јефта и Антоније Пљакић, који су имали засебна своја утврђења, која је Жикић био тако вешто извео и распоредио, да су се сва узајамно и снажно потпомагала у одбрани, били су већ у својим утврђењима, те нису дали Турцима ни откуд обићи Добрњчев опкоп.
Жикић је био сва српска утврђења на Делиграду тако распоредио, да је свако од њих, кад је било нападнуто, могло да брани и себе само, снажно и упорно и да у то исто време потпомаже у одбрани и по два и по три друга утврђења, која су била њему са стране, тукући нападаче док су поред и испред подигнутога утврђења. Сем тога Жикић је саградио испред српских утврђења на Делиграду и многобројна препречна средства: засеке, курјачје рупе, дрљаче и т. д., те је и то отежавало долазак Турака до близу самих утврђења и олакшавало њихову одбрану.
Мимо војске, коју су Срби имали у својим утврђењима, имали су они доста јаких одељења и вештих утврђења и она су знатно олакшавала одбрану дeлиградских опкопа, залазећи Турцима час с бокова час опет с леђа, кад су ови полазили против појединих српских утврђења. И све то учинило је, да се Ибраим-паша неколико недеља дана мучио и ломио око Делиграда, не учинивши ништа ни њему ни српској војсци, која га је јуначки бранила.
Ибраим је скоро сваки дан јуришао с пешачким колонама, обилазио са својом добром коњицом, тукао из топова и дању и ноћу и покушавао чак да се по укопаним путовима - апрошама и траншеама прикучи Делиграду, али му је све било узаман. Срби су истина гинули у својим утврђењима, али Турака, незаклоњених и у отвореном пољу, падало је много и много више, а Добрњац и Жикић били су свуда и на свима тачкама, бодрили Србе и упућивали шта и како према приликама да раде и како да се бране, те да се при томе и Турцима што већма нахуди.
После дуге, очајне и јуначке, али славне одбране Срба и њихових команданата на Делиграду, Срби су чули за славне победе Срба над Босанцима у ваљевском крају и на Мишару, и то их је осоколило, да га и даље и још упорније бране; а кад су чули да им долази ту у помоћ и она српска војска, што се дотле борила с босанском војском, њиховом одушевљењу није било краја.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4191 on: June 25, 2022, 10:56:27 am »

б) Примирје између Срба и Турака

Свршивши с Турцима на Мишару, Карађорђе је узео војске, која је била ту, колико се могло одвојити с тога краја и похитао је с њоме Делиграду у помоћ, упутивши нешто ове на Београд, у помоћ српској војсци, која је чувала да Турци Београђани не излазе никуд из Београда.
Прилазећи Делиграду, Карађорђе је наредио, те је Станоје Главаш узео 2500 пешака и 500 коњаника и отишао је с овима преко Крушевца на Прокупље, да и тамо диже Србе против Турака и смете Арнауте искупљати се у тамошњем крају и прилазити Делиграду и Ибраим-паши у помоћ.
Главаш је славно извршио свој задатак. Растерао је Арнауте, који су били ту, и спалио је Прокупље, у коме су били готово сами Турци, па је продро и сишао чак до на Лаб, те и тамо разгонио Арнауте.
И Карађорђе је дотле био приспео на Делиград, али су се, брзо по његовом доласку, непријатељства између Срба и Турака у свој Србији морала да обуставе.
Срби су, и после своје победе над Турцима и Хафис-пашом на Иванковцу, мислили, да им треба још једном обратити се султану и замолити га, да би обуставио своја непријатељства спрам Србије, обећавајући му, да ће они бити његови верни поданици, само ако им да унутрашњу слободну управу у својој земљи и обезбеди их од самовољних турских спахија и необузданих Турака и јаничара у Београду. Срби су за то, још 12. јануара 1806. на СкупІштини у Остружници, написали писмену молбу султану, обећавајући да ће, ако им султан побољша њихово стање, поред своје поданичке верности, плаћати и већи данак што су га раније плаћали, и изјављујући у исто време да ће, ако султан пошље и опет своју војску на њих, волети да изгину сви од реда, него ли се повраћати у старо стање.
Из те молбе, и ако се не каже у њој изречно, види се, да Срби и опет траже од султана све оно, што су тражили од њега оном својом молбом, коју су му послали са Скупштине у Пећанима, по првој српској депутацији, коју су слали у Цариград. Ту нову своју молбу Срби су послали у Беч ayстријском цару по проти Матији Ненадовићу и секретару Божи Филиповићу, с молбом, да је он оправи султану у Цариград. Уз молбу за султана депутација је ова однела и молбу српског народа на цара руског и цара аустријског, да би и они ону молбу, управљену на султана, потпомогли код њега и са своје стране, и да би цар аустријски преко свога посланика доставио и руском цару ону молбу, што је била намењена њему.
Цар аустријски учинио је по молби Срба и оправио је куд треба обе молбе, а и од своје стране учинио је потребан корак, да би се султан умилостивио и учинио Србима по њиховој молби и олакшао им њихово бедно стање.
И вероватно је, да је услед те молбе Срба и препоруке од цара аустријског и цара руског султан издао заповест везиру Ибраим-паши, те је овај, баш време кад је Карађорђе дошао са својом војском на Делиград, предложио Србима измирење с Турцима, обећавајући, у име султаново, да ће се Србима дати све оно за шта су они дотле молили султана.
Карађорђе је примио ову понуду и закључио је с Ибраим-пашом примирје на 6 недеља дана, те је турска војска одступила с Делигpaдa к Нишу, а и Карађорђе је повукао с Прокупља и с Лаба Станоја Главаша са српском војском, па много српских војника пустио, на кратко време, својим кућама.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4192 on: June 25, 2022, 10:59:28 am »

Одмах за тим састали су се у Смедереву сви српски саветници и многе друге народне старешине и војсковође, да се посаветују о тој ствари још једном, и Срби су тада оправили султану у Цариград Петра Ичка Македонца, који је дуго служио као терџоман у турском посланству у Берлину и говорио добро турски, немачки и француски и био вичан дипломатским пословима, и који је био дошао у Србију у време српског устанка, да помогне својим сународницима Србима - с Милићем из Ћићевца, кнезом Живком Параћинцем и секретаром Стеваном Јевтићем, да искажу порти српске захтеве и закључе мир с Турцима. И у овим својим захтевима Срби су остали доследни својим ранијим захтевима, па су и сад као најглавније тражили: да им се предаду сви градови у Србији.
И већ у октобру месецу исте године Ичко се вратио из Цариграда с вешћу, да порта прима захтеве Срба: да Србија добије независну унутрашњу управу и све тврђаве у Србији, ну под условом: да у знак суверенства султанова над Србијом буде у Београду султанов мухазил са 150 Турака, и да Срби плаћају порти годишњи данак у 1800 кеса.
Ичко је тада донео собом из Цариграда некакво писмено на турском језику, у коме су побројана, у појединостима, сва разна давања Срба порти и султану у име: порезе, харача, тезира, чибука, мукаде, мајдана, риболова и ђумрука, која су, по преводу Анте Протића, износила у суми 80.600 гроша.
У овоме документу, познатом код Срба под називом 'Ичков Мир', исписана су и многа имена места и скела у Србији, која су вероватно требала да обележе обим и просторију Србије. Срби су били задовољни овим Ичковим миром и како га је Ичко свршио, и за то су одмах и опет оправили Ичка у Цариград, да узме на све то царски берат.
Кад је ово Ичко отишао у Цариград по други пут, Турци су, како је Ичко прешао на њихово земљиште, оправили у Србију султановог мухазила Бећир-агу и 150 Турака, који ће заменити у Београду султановог везира и упутити турску београдску посаду, као и ону осталих тврђава у Србији, у Турску. И с овим су прекинута са свим, и преко рока утврђеног примирјем, непријатељства између Турске и Србије, и Срби су за то на својим границама с Турском остали.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4193 on: June 26, 2022, 07:36:23 am »

III Освојење Београда
1. Београд 1806. године

Београд је имао 1806 год. два засебна дела: тврђаву и град варош. Тврђава је била, као и данас што је, на крају београдског висоравна, на самој утоци Саве у Дунав, где се ова стрмо свршава према Дунаву и била је подељена, према облику земљишта, на горњу тврђаву и на доњу тврђаву.
Горња је тврђава она половина што је на висоравни до њенога стрмога свршетка према Дунаву. У њој су биле: турске државне зграде за обитавање београдског везира с одељцима за његов харем и одељцима за његове канцеларије и администрацију, и подоста других зграда за све турске и везирове чиновнике; велика џамија, неколико оружница, барутних магацина и зграда за готову муницију, за одбрану тврђаве и неколико коњушница.
Сва остала просторија од стрмени платоа до Саве и Дунава звала се доња тврђава. У њој су биле: касарне за посаду тврђаве, нешто кућа и дућана београдских Турака, с турским радњама и трговинама, једна џамија и доста барутних магацина, слагалишта и коњушница.
На окомку - стрмени - платоа, на самим ивицама овога, били су јаки зидови, удешени за одбрану, и они су делили горњу и доњу тврђаву једну од друге тако, да су оне свака за себе могле да се сматрају као засебне и самосталне, и ако је било стрмих стаза и путова, по којима су пешаци, а и поједини коњаници, могли да прелазе из једног дела тврђаве у други њен део.
Град варош Београд био је свуда око горње тврђаве и делимично и према доњој тврђави на Дунаву, почињући за неколико стотина корака далеко од тврђаве, те је тако била између тврђаве и града лепа градска пољана - Калемегдан -, која олакшава одбрану тврђаве и кад град падне.
У граду Београду живели су измешано и Срби и Турци и имали су ту и једни и други своје куће с пространим градинама око њих, своје радње, дућане и трговине. И град Београд био је, као и београдска тврђава, опасан јаким бедемом јакога и великога профила, с дубоким и широким рововима. И тврђава и бедемови градски имали су доста великих топова свих врста, а тобџијску службу вришили су Турци Београђани ерлије и староседеоци београдски.
Фортификације тврђаве београдске и београдскога града, и по облику и по јачини, биле су 1806 год. исте онакве какве су биле 1789. год. кад су Аустријанци, под ђенералом Лауданом, освојили и узели Београд од Турака и како су га после, у 1792 год. вратили и предали Турцима. Аустријанци су, по заузећу тврђаве и београдског града 1789 год., поправили на свима београдским фортификацијама све оно што је те године за време опсаде Београда било порушено и покварено, и кад су предали Турцима Београд, били су, како на прикривеноме путу на - гласији тврђаве - тако и на ватреној линији градскога бедема, јаки палисади с урезаним пушкарницама у њима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4194 on: June 26, 2022, 07:37:15 am »

За нашу причу о Београду сад овде довољно је да напоменемо у опште: да је тврђава београдска изгледала 1806 год. исто тако како изгледа и данас; да је бедем, који је обухватао град, почињао на Сави код садашње наше царинарнице и мало десно од ове, па ишао у правцу савских - басамака - степеница до на крај ових, па одатле скретао на десно ивицом стрмени према Сави – Косанчићев венац -, до почетка поп-Лукуне улице, одавде даље, Топличиним венцем до састава с Обилићевим венцем, па правцем овога и Глумачке улице до Видинске и Душанове улице, па десно поред Душанове улице и ближе Дунаву, у правцу према тврђави у искривуданој прузи, до на сами Дунав под тврђавом.
На овоме платну било је четири главна улаза за комуникацију са спољашношћу Београда и то: Сава-капија, поред самог царинског здања на Сави; Варош-капија, на самом почетку Поп-Лукине улице; Стамбол-капија, пред спомеником кнеза Михаила; и Видин-капија на саставу Видинске и Душанове улице, од којих су, она на Сави и она код споменика, биле озидане од камена, те су могле да против-стану и топовској ватри.
Ово платно имало је, сем других мањих, и четири главна и велика бастиона и то: код Караџићеве улице на саставу Топличина и Обилићева венца, па с друге стране Стамбол-капије и на крају Видинске улице.
Сав простор, ван овога платна, био је пусто и слабо обрађивано поље, обрасло коровом, шибљацима и по којим старим дрветом.
Од кућа и зграда за обитавање изван градскога платна, био је, на самој Сава-капији, велики турски хан, где је сада српско царинско здање; још мало даље од овога, на самој савској обали, неколико турских рибарских заклона и колиба и још даље у бари Венецији, ну на обали савској, око 60 турских кућа и једна џамија.
С друге дунавске стране било је опет, крај Дунава, рибарских колиба, а горе на београдској висоравни према Стамбол-капији на рогљу, према садашњем Коларчевом здању, где је сад једна бакалница, једна турска кућа као некакав хан, и на теразијама на месту где је сада гостионица Балкан, двокатна турска кућа од набоја, но тада већ доста опала и напуштена.
Још је било, у садашњој нашој Палилули, неколико српских станара и кућа подземљуша -земуница – и неколико турских чардака.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4195 on: July 01, 2022, 08:52:09 am »

2. Борбе Срба с Турцима око Београда.

С почетка овога устанка, Срби, оскудни у оружју, у муницији, као и у свакој другој ратничкој спреми, нису се усуђивали прилазити Београду нити покушавати да учине штогод јаничарима и Турцима у њему, а још мање да нападну на сами Београд. Срби су се тада задовољили тиме, што су престали доносити у Београд на продају храну и друге потребе за живот људи и стоке, и што су се налазили око Београда, кад даље кад опет ближе овоме, скривени у шуме и удољке, или у по који омањи опкоп, и што су одатле нападали изненада на Турке Београђане, кад су ови излазили из Београда у народ ради пљачке, плена и насилног отимања хране ил' набаве дрва.
И било је доста прилика кад су Срби пропуштали Турке у мањим гомилама, да изиђу подаље из Београда, и нападали су их тада, које са страна које с леђа, скривено и из потаје, и тако су их приморавали да се враћају у Београд празних руку и с губитком по којега од својих другова и старешина.
Старешине Срба око Београда у то време, били су: Васа Чарапић из Белог Потока, ну насељен у Рипњу, Ђорђе Гузоња из Железника, Милоје Петровић из Трнаве и Ранко из Остружнице, и имали су, у то доба, с Турцима Београђанима, врло често и доста, оваквих сукоба, који, и ако су били тако незнатни да се не могу да рачунају ни у знатније сукобе, а камо ли у значајније бојеве или омање битке, били су и опет по Србе овога краја од велике користи, јер су их навикавали на пушчану ватру и на борбе с Турцима.
Ну, и то је било још далеко од тога, да свикне Србе на борбу с Турцима, кад су ови излазили из Београда у већим масама. За то је Кучук-Алији, дахији јаничарском у Београду, и било могуће да 1. марта 1804. изиђе из Београда и продре готово неопажен чак до Врбице, и да тамо нападне на Србе онако изненада и да их онако разбије. Ну временом, и после тога, почело је бивати друкчије и на српској страни.
Напоменуто је већ, како су Срби, кад је Кучук-Алија отишао с Врбице у Крагујевац и одатле после у Јагодину, кад су се искупили на Врачару 6. марта 1804. у намери да пођу за Кучук-Алијом, кад их је напало ту око 2000 јаничара, сузбили ове и убили им старешину јаничарског, из Крагујевца, Хасан-агу. Још већег и много бољег успеха над Турцима имали су Срби, после овога догађаја 16. марта 1804. кад су, под командом Bace Чарапића, дочекали Кучук-Алију и Гушанац-Алију у повратку из Јагодине, на Кречанама код Лештана, где су побили онако много Турака и нанели им доста осетних штета. И после овога Срби су сузбијали Турке у већим масама, кад су ови опет били почели покушавати да излазе из Београда у плен и за то су на послетку, ови испади Турака почели постајати све ређи и ређи.
Ну Србима, опет, ово није било доста, и за то су се, тада, почели спремати и договарати, да се искупе око Београда у већим масама, где да се стекну и неке војске из унутрашњости Србије, па да предузму штогод и против самога Београда. За то су старешине српске уговориле, да се воjске: крагујевачког, рудничког, ваљевског, шабачког и београдског краја, стекну око Београда и искупе у Топчидеру о летњем св. Николи, 9. маја 1804. год. Ово нам управо објашњава онај неуспех аустријских власти 28. априла 1804. у Земуну, да измире Србе и Турке, кад су Срби, само да се не би дошло до измирења, запалили оне баштованске колибе у Топчидеру, па бедили Турке Београђане, да они пале српска села и српске куће.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4196 on: July 01, 2022, 08:53:12 am »

Још пре овога скупа српске војске око Београда, Срби београдског краја били су саградили у околини Београда неколико својих опкопа, да из њих поузданије пазе и бране, да Турци из Београда не помету ово концентрисање српских војсака око Београда.
Опкопе ове подигли су, и то: Васа Чарапић на Володеру код села Раковице, Јанко Катић на Реснику, и Сима Марковић на Железнику, у који је био наместио прво, да га чува Ђорђе Гузоња, а после је дошао у њега он сам.
Народ крагујевачког и рудничког краја са својим војводама: Младеном Миловановићем, Миланом и Милошем Обреновићем, стигли су у Топчидер још 5 маја 1804 — где је већ била војска београдског краја и где су дошле за који дан после тога, и ваљевске и шабачке војске под својим војводама: Јаковом и протом Матијом Ненадовићем, Грбовићем, Остојом Спужем, довукавши собом и онај топ, што су Срби добили из Аустрије на Шапцу.
Сазнавши за ово искупљање Срба у Топчидеру, дахије, Турци Београђани и јаничари београдски, испали су на сами дан св. Николе из Београда и напали су на Србе, који су се били већ испели на Дедину и сместили у кућу Мустај-пашину код чесме и пећине на путу из Београда у Топчидер преко брда, и око ове куће шедрван - водоскок и рибњак - тако жестоко, да су Србе, који су били око куће, потисли на реку Топчидер, где се jе 17 од ових - Рудничана - удавило, а оне у кући опколили су са свих страна и кућу запалили.
У то баш време прилазила је ваљевска и шабачка војска из Остружнице к Жаркову, па је чувши пуцање пушака у Топчидеру, похитала тамо где је остала војска српска, која је била већ у Топчидеру, притекла у помоћ Србима у запаљеној кући и спасла: Пљаку, поп-Сретена и Јанићија Михаиловића из Прокупља, који су били у кући с још 16 својих другова, који су се добро бранили из куће, али којима је почело да недостаје барута и олова.
Дотле се је била развила борба између Срба и Турака и даље према српском десном крилу, ну кад су Ваљевци приспели са својим топом и ушли и они у борбу, Турци су почели одступати с Дедине к Београду и Срби су, изгубивши 7 својих војника, одустали даље гањати их и вратили су се у Топчидер.
Српска војска разместила се после тога по Топчидеру на левој страни реке. Лево њено крило било је на Камењаку, одмах на Сави спрам аде Циганлије, и допирало је до Цареве - мене - ћуприје. Ту су били Београчићи под командом војводе Јанка Катића, кога је заменио кнез Сима Марковић, кад је, после неколико дана, Јанко отишао на Пожаревац.
На Царевој ћуприји, па даље до близу првог моста на топчидерској реци, били су Ваљевци и Шапчани, под командом Јакова Ненадовића и проте Матије Ненадовића и Грбовића. Даље у десно од ових, држећи се подножја висова до Хајдучке Чесме, били су Рудничани под војводом Миланом и Милошем Обреновићем. Код Хајдучке Чесме и даље још у десно према Камаљу, били су Крагујевчани под војводом Младеном Миловановићем. На самом Камаљу, на цариградском друму, био је Васа Чарапић са својим Грочанима.
С почетка је над свом овом војском био вожд Каpaђорђе, и кад је он, после мало, отишао на Пожаревац, сва је ова војска дошла под команду војводе Младена.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4197 on: July 01, 2022, 08:54:04 am »

И после овога сређења српске војске у Топчидеру, Турци су почешће излазили из Београда и заподевали са Србима сукобе на Дедини са страна, а и Срби су почешће прелазили преко Дедине и прилазили Турцима ближе Бөограду, кад су опет Турци излазили њима у сукоб, те су тако били сукоби на обема странама готово из дана у дан, али без икаквих особитих и значајних последица.
Мимо напада на Србе из преко Дедине и са сува, Турци су се извозили, по који пут, и уза Саву на шаjкама до аде Циганлије, али им Срби нису никад дали искрцати се на суво, при чему су Србима били од велике користи топови, с којима је обично и редовно командовао прота Матија Ненадовић. Један од ових топова Ваљевци су довезли собом и користили су се доста њиме при сузбијању Турака, кад су оно о св. Николи били испали из Београда, а други, који им је послао опет карловачки владика Јовановић на поклон, приспео им је за који дан после тога.
Најжешћи напад Турака издржали су Срби, око половине маја 1804. кад је Карађорђе био на Пожаревцу, где је био одвукао собом и један од топова, те су се Срби бранили тада само с једним топом, али је храброме и досетљивоме проти Матији и он један био доста, да помогне и олакша сузбијати Турке.
Турци су тада, под предвођењем самога ГушанацАлије, прешли преко Дедине и продрли су до саме Цареве ћуприје, захвативши сву просторију до близу места где је сад топчидерска црква, али су им Срби и тада против-стали упорно, и кад је прота Матија Ненадовић, употребио згодно и свој топ, Турци су се повукли назад у Београд, гоњени Србима до саме баре Венеције, где су Турци имали до 60 својих кућа и једну џамију што су им Срби тада све спалили.
После овога неуспелог и по Турке штетног напада на Србе, и кад је међу тим и Пожаревац пао, а и Смедерево се предало Србима, дошла је на Београд и војска пожаревачког и смедеревског краја.
Војвода пожаревачки, Миленко Стојковић, наместио се са својом војском око Кумодражи и даље к Вишњици, где је имао на Дунаву свој четокаик, а војвода смедеревски Ђуша Вулићевић остао је са својим Смедеревцима на Болечу, као резерва деснога крила српске војске око Београда, где је био подигао једно омање утврђење.
И ако је српска војска на Београду била тада овако поткрепљена и ојачана, Турци су опет и даље покушавали разбити их и разагнати из околине Београда. Највећи овакав покушај учинили су Турци 14. јуна 1804. напавши тада на Србе у свима правцима, али су Срби и тада нанели Турцима осетне штете и сузбили их натраг у Београд.
Ну Србима је тада и било много лакше мерити се с Турцима и сузбијати их, јер су тада били у живим и честим односима са Србима Земунцима и сазнавали су од њих, кад ће их Турци и где напасти. Земунци су прелазили често к Турцима у Београд, где су им односили и продавали храну, па кад су у тим приликама сазнавали турске намере од самих Турака, они су ово саопштавали Србима око Београда или усмено и лично, или ложењем ватара на супротној страни, у равнини Саве и давањем других знакова, који су били унапред уговорени.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4198 on: July 01, 2022, 08:54:57 am »

Овима честим сукобима Срба и Турака око Београда, учинио је крај за неко време Бећир-паша, везир босански, кад је концем јуна 1804. како већ знамо, дошао у Београд с босанском војском и углавио примирје између Срба и београдских Турака, које је требало да траје све до краја 1805. год. дакле више но 1 и по годину дана.
И Срби су за све то време остали око Београда на миру и давали су Гушанцу, његовој војсци и Турцима у Београду, све што им је требало за живот и за издржавање, доносећи им све то у тврђаву и у град, те Гушанац није никако допуштао Турцима да излазе из Београда и да иду у српска села и Срби су, за то, држали око Београда само најпотребнији број стража, употребивши осталу своју војску на другим странама Србије.
Гушанац се, доста дуго, држао тачно закљученога уговора о примирју, ал' не за све уговорено време. Пред крај 1805. год. учинило му се мало све оно, што су му Срби за израну његове војске доносили и давали, и он је тада опет почео да шаље своје војнике у околна београдска села, да сами узимљу од Срба храну и друго што им треба, и ови су почели одмах да узимљу и што им треба и што им не треба. Почели су да изнуђавају и да отимљу, а при овоме да чине насиља и да убијају. И ово је учинило те се српска војска опет почела да стиче око Београда.
6. јануара 1806. год. баш кад су нека одељења српске војске прилазила Београду, изишли су многи Турци из Београда у Макиш и почели су тамо грабити српска сена, која су била сложена у пластове. Кад су Срби устали против тога, изишао је из Београда кабадахија Демо са својих 300 крџалија и напао је на кнеза Павла Поповића и ранио и њега и његова два момка, па после ударио на опкоп у Жаркову и посекао ту 7 српских војника и отерао из Макиша многу српску стоку. Одмах се искупило око 800 наоружаних Срба и потерало је за овим Турцима и после жестоког боја, који је трајао и сутра дан, сузбили су све ове Турке и стерали су их одмах у Београд.
Да би се стало на пут Турцима, да још који пут не избију у околину Београда у истоме правцу, Срби су, под Милојем Петровићем из Трнаве, подигли, према Београду, у бари Венецији, одмах испод садашње фабрике дувана, на месту где је негда био шанац принца Евђeнија, који је позније обновио и ђенерал Лаудан, четворострано утврђење, у које се сместила српска војска с неколико топова.
Ну Турци су почели тада испадати у другим правцима и мимо ово утврђење у бари. 27. јануара 1806. испавши изненадно и неочекивано, продрли су били чак до под Авалу, али их је војвода Васа Чарапић ту сусрео, напао са свих страна и сузбио натраг у Београд.
5. маја 1806. изишао је из Београда, са својих 2000 крџалија опет, сам Гушанац-Алија, који је прошавши подаље мимо утврђења српског у бари Венецији, надро преко Макиша к Остружници, али га је Милоје сусрео с војском, која је била ван утврђења, убио му неколико крџалија, а њега самог ранио, те се Гушанац због тога брзо и хитно вратио у Београд. И тада су се Срби, као оно 1804. год. што су, прикривали у згодне удољке и пропуштали Турке, да се мало поизмакну од Београда, па су их после нападали с леђа, разбијали и за тим гањали до Београда. За ово је једном послужио згодно, војводи Јакову Ненадовићу, онај каменолом на Врачару код гробља и цркве св. Марка, у који се он био прикрио са својих 300 коњаника Ваљеваца, па напао Турке с леђа, кад су ови били пошли у правцу Мокрог Луга, разбио их и заробио два везирова имраора-коњушара, и отео једна кола с коњима заједно.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4199 on: July 01, 2022, 08:55:50 am »

У то доба пада и догађај Срба самих и за себе, кад је Карађорђе покушао да се тајно и путем обмане и преваре докопа Београда.
Карађорђе се био договорио с некојим Турцима староседеоцима у Београду, да му они једне ноћи, отворе градска врата, да он потајно уђе у град, с нешто своје војске и нападне изненада на Гушанца и његове крџалије у Београду.
И Карађорђе је тада, праћен Станојем Главашем, Миланом и Милошем Обреновићем, Јаковом Ненадовићем, Јанком Катићем, Пљаком, кнез Симом и Грбовићем уз које је био пристао и игуман боговађски Жарко, - једна укољица прве врсте - с доста још најодабранијих војника, пошао с мокролушког потока, право у Београд.
Ну кад су сви ови дошли на старе аустријске опкопе, који су се вијугали окс садашње војне академије и даље, споречкали су се нешто међу собом око некакве ћopбалте, Главаш и калуђер Жарко, и кад је Жарко потегао сабљу на Главаша, те нехотице окрзнуо при томе Карађорђа по образу, и кад су на то Главаш и Пљако потегли пиштоље и убили Жарка, међу Србима се чуо застрашен узвик, да пуцају турски лагуми сва српска војска окренула је леђа и вратила се живим и брзим корацима натраг на мокролушки поток.
Ово је онај догађај за који је војвода Милош Обреновић рекао позније проти Матији Ненадовићу, 'да им је сваки скок, од Лауданoвoг шанца до Мокроrа Луга, вредео по сто дуката'.
Јуна месеца већ, Срби су били толико јаки, да су се у већим масама почели да примичу мало ближе Београду, ну кад су се 22. т. м. појавили на Врачару у броју до на 2000 њих, Турци су им изишли у сукоб у намери, да их потисну назад, али су Срби одбили турски напад, сузбили турску војску и после је гонили до самог Београда.
У томе боју био је на страни Срба и борио се с Турцима и руски официр Новокрштени, кога је главни командант руске војске у Влашкој, ђенерал Михелзон, послао Србима на договор неки и који је, дан раније, стигао на Врачар, долазећи из Ковина преко Смедерева.
Неколико недеља после 12. и 13. августа 1806. Срби су пришли још ближе Београду, вукући собом и неколико својих топова, те су Турци сутра дан 14. августа 1806. опет испали из Београда и напали их жестоко. Али су Срби тада већ били толико јаки и тако распоређени, да их није стало великих мука да Турке сузбију, стерају у Београд и да почну тући град Београд из својих топова, те су Турци за неко време после тога, готово са свим, престали испадати из Београда.
Logged
Pages:  1 ... 268 269 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 [280] 281 282 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.044 seconds with 23 queries.