PALUBA
November 04, 2024, 04:30:19 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mejlom na brok@paluba.info

 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 397 398 399 400 401 402 403 404 405 406 407 408 409 410 411 412 413 414 415 416 417 418 419 420 421 [422] 423 424 425 426 427 428 429 430 431 432 433 434 435 436 437 438 439 440 441 442 443 444 445 446 447 ... 509   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 865644 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4210 on: July 12, 2022, 10:36:04 am »

5. Добитак доњег дела београдске тврђаве

Брзо по предаји Србима, горње београдске тврђаве, настали су опет лоши и неповољни односи између Сулејман-паше и Срба, што је у скоро пренето и на све Србе и Турке у Београду у опште. Сулејман је хтео и даље да остане старешина Турака, којима су Срби допустили да могу да живе у граду и ту да воде своје радње и своје трговине, те су и Турци почели да се појављују опет као неки господари Срба.
Срби су још омрзли на Сулејмана и за то, што је он на молбу Срба узео на се да посредује код Турака Шапчана, да и они предаду Србима своју тврђаву, па је Србимә казивао да у томе смислу ради, док су Срби сазнали из неких његових писама, која је слао у Шабац, да ради код Турака супротно томе и да баш подстрекава Турке Шапчане против Срба. За то су Срби изјавили Сулејману, да не могу више да га трпе ни у доњој београдској тврђави и захтевали су од њега, да се сели са својим јаничарима у Турску.
Сулејман-паша пристао је на то, јер су му Срби обећали, да ће и њега с фамилијом му, као и све његове јаничаре, пропустити сувим кроз Србију и да ће се путу бринути о његовоме издржању и његовој безбедности, а за Турке Београђане казали су да ће их оставити и даље на миру у Београду и да ће се бринути о њиховој личној и имовној безбедности.
Поверовавши овим свечаним уверавањима Срба, Сулејман-паша предао је Србима и доњу београдску тврђаву, кренуо се на пут са свима својима 23. фебруара 1807. год. цариградском радом и праћен једном четом Срба која је требала да ја чува и да га брани док буде путовао кроз Србију.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4211 on: July 12, 2022, 11:33:49 am »

6. Невера и Срба и Турака. Смрт Сулејманова. Покољ Турака у Београду

Пред сеобу Сулејманову и баш пред његов полазак из Београда, стигао је у Београд. вративши се из Цариграда, српски изасланик Петар Ичко, доневши собом глас, да од мера нема ништа; да Турска није одобрила примирје углављено на Делигpaду с Ибраим-пашом и да је одрекла мир са Србијом, који је с Ичком била углавила.
Место фермана о миру, за који је Ичко био отишао у Цариград, султан је послао Србима арачке тескере, тражећи да се одмах покупи арач, и пошље у Цариград, и да Срби остану и даље покорна султанова раја.
Ово је Србе у толикој мери огорчило и озлоједило против Сулејман-паше и Турака у Београду, кривећи их да су они покренули султана на овај корак и да су Србе код султана опали и облагали, да су одмах намислили осветити се за ово и Сулејману и Турцима Београђанима.
Одмах су послали пред Сулејмана и његову фамилију и обезоружану војску, кнеза Радојка из Селевца с великом и јаком четом српских војника, и ови су сачекавши Сулејмана близу Екмеклука у згодној заседи опалили из пушака, па потпомогнути и оном четом која је Сулејмана пратила и требала да га чува и брани, и убила Сулејмана, све његове жене и децу, слуге и робове и све јаничаре, који су се с њиме заједно селили у Турску.
Истога часа настао је у Београду покољ и сеча и убијање Турака Београђана.
Српски бећари и драговољци, праћени многим српским војницима, појурили су одједном као дивља зверад кроз градске, београдске, улице, кољући и убијајући све што се клањало Мухамеду и било подобно да носи оружје. Кад су се улице испразниле проваљивале су се и рушиле турске куће и дућани, амами и турске богомоље и Турци су тражени по свима кутовима и подземним лагумима па клани и убијани. Жене и девојке примораване су на промену вере и преудају и удају за онога коме су пале шака, а деца турска покрштавана су и узимата у својину као да су била каква ствар и обична турска својина.
Што је најжалосније у овоме убијању, отимању, пљачкању и присвајању чак и живих душа, то је што су имале живог удела у томе и неке старешине српске.
Пуна три дана трајало је у Београду ово срамно мрцварење Турака од стране Срба и престало је тек трећега дана, кад у Београду није више било живе мушке одрасле главе, и кад је било остало још само неколико сулуда, наказа и богаља, и неколико гуравих бабетина, које нико није хтео да погледа и ови су само после покоља оправљени једном лађом у Видин. Многи Срби, староседеоци у Београду, седих власи и погурених плећа, гледећи овај нечувени покор, махали су брижно седим својим главама и дошаптавали један другоме: 'Не ваља, не слути на добро.'
Овако је Београд, који је деспот Ђурађ Бранковић онако себичњачки 1427. год. отуђио из српских руку, после 380 год. прешао опет у српску власт и у српске руке.
Срби су брзо очистили, дотерали и уредили Београд, тако да је он за кратко време постао и по угледу први град у Србији. Ни пуна година дана није прошла од кад су Срби узели Београд, а у њега се уселио државни српски савет, који је дотле био у Смедереву, те је тако постао до извесног степена престоница српска. Срби су позније 1808. засновали у Београду тополивницу, у којој су, поред топова, ливена од турских топова звона за српске храмове, а и радионицу у којој су израђиване све војне потребе.
Покушавано је да се у Београду заснује и фабрика за производњу барута али, кад се показало да је то у Београду не могуће, онда је она заснована - 1808 - у Страгарима.
Командант Београда био је у прво време војвода Младен Миловановић, а после Ђорђе Миловановић Гузоња из Железника, који је имао плате по 50 гроша месечно, и дневно по 8 ока хлеба, за њега и његових 4 момка, који су имали по 10 гроша месечно плате.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4212 on: July 13, 2022, 10:57:29 am »

IV Нова српска завојевања
1. Добитак Шапца

После мишарске битке, 1. августа 1806. год. и ако је тада, много Турака Бошњака побегло право у Босну, и не осврћући се на Шабац, ипак их је и у Шапцу остало много, да готово нису имали где да се сместе са шапчанима заједно, јер су били стерани од Срба у малу шабачку тврђаву и у онај тескобан део око тврђаве који је био опасан земљаним бедемом.
Срби су их држали опкољене са свих страна са сува, те су Турци неки месец дана после мишарске битке, трпели од велике оскудице у храни и људској и сточној, ма да су добијали ову кад и кад из Аустрије по врло скупе цене.
Сукоба између Срба и Турака на самоме Шапцу није било никаквих, који би били значајни по једну или по другу страну.
Срба није било овде у тако великом броју, да би с извесношћу рачунали на успех, јер је доста српске војске, која је била на Мишару, отишло на Делиград у помоћ српској војсци, коју је почео да напада скадарски везир Ибраим-паша; а нешто и на Београд, у помоћ оној српској војсци која је опкољавала Београд и тамо се често клала с Турцима, и за то нису ништа предузимали против Турака у Шапцу, рачунајући још, и да ће се Турци морати да предаду због оскудице у храни.
Тако су се исто и Турци морали да владају према Србима мирно и трпељиво. После своје погибије на Мишару, били су тако раслабљени и растројени, да се ни они нису могли надати никаквом успеху, ако би почели нападати на Србе, и зато су били мирни и хвалили Бога што и њих Срби остављају на миру. У Шапцу су били тада с турском војском: Сулејман-паша, Скопљак-паша Синан-паша, Ћаин-паша, Хасан-паша бањалучки, Хасан-паша сребрнички и Али-паша Видајић, синовац погинулога на Мишару Мехмед-капетана, и ови су сви нашли пута да поруче владици зворничком, да покуша не би ли, како год, могао да их измири са Србима на Шапцу.
И владика је, на скоро после тога, дошао у стан војводе Јакова Ненадовића, који је тада заповедао свој српској војсци на Шапцу, уз пратњу неколико српских свештеника и доста Срба из Босне, и саопштио је Србима понуду Турака Бошњака у Шапцу, потпомажући је и сам и старајући се да се Срби измире с Турцима.
Ну Јаков је одбио ту молбу попреко, изговарајући се да се та ствар не може да расправља без знања и одобрења врховног команданта Срба.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4213 on: July 13, 2022, 11:08:10 am »

Кад је после овога дошао под Београд, царски мухазил, Бећир-ага и позвао Гушанца Алију у име султаново, да преда Србима београдску тврђаву, коју је овај, као што знамо, одбио, и кад је ова заповест саопштена, одмах за тим, и Турцима у Шапцу, ови су, опет тад, одбили то, што нису знали шта ће Срби учинити с њима после предаје тврђаве. Ну, Шапчани су после тога замолили везира београдског да посредује код Срба за њих.
Везир београдски, Сулејман-паша, примио се тога и говорио је о томе с Карађорђем, али тек у време кад је и сам био приморан да преда Србима горњу београдску тврђаву, а он да се смести без оружја у доњем њеном делу; ну, и тада није радио као што је уговарао и обећавао, јер је учио Турке и Бошњаке у Шапцу, да предаду Србима Шабац, ако Срби пристану да у њему остане један од старешина турских у тврђави, као султанов мухазил с доста наоружаних Турака.
Карађорђе је за то, одмах сутра дан пошто су Срби заузели београдску тврђаву, послао преко Аустрије у Кленак војводу Милоја Петровића, где је овај стигао 23. јануара 1807. и састао се са Скопљак Сулејман-пашом, Хасан-пашом, Ћаја-пашом и Али-пашом и са још доста босанских бегова, и српских старешина: Јаковом Ненадовићем, поп-Луком, Стојаном Чупићем и Живком Дабићем.
После кратких угодаба, Срби и Турци мал' да се нису са свим погодили, да није било почело да запиње код избора лица, које ће обе стране узајамно да даду као таоце, да ће се све, што се уговори, тачно и извршити, ал' би се на послетку и у томе споразумели, да није пуковник аустријски Обућина, који је с месним командантом у Кленку мајором Голубичићем, био присутан овом погађању Срба с Турцима, постао нестрпељив и почео грдити српскога старешину Јакова Ненадовића, због чега су се на крају разишли и прешли на српску страну и Срби и Турци, не углавивши погодбу и не свршивши ништа.
Ну и то није много наудило српској ствари, јер, кад је тога истога дана у вече стигао на мишарско поље вођа Срба Карађорђе, кога су ту допратили: Марко Катић, Станоје Главаш и још доста српских коњаника, Турци су се изјаснили да ће преговарати с њима на српској страни и без присуства аустријских сведока.
И за то су се сутра дан, у четвртак 24. јануара 1807. састали више Топољака под једним брестом: све паше, које су пре једног дана биле у Кленку, са свима осталим Турцима, који су их пратили, с Карађорћем и свима српским старешинама, који су већ водили преговоре с Турцима, уз које су били тада још: и прота Матија Ненадовић и војвода Милош Поцерац, и ту су брзо утврдили: да Турци предаду Србима Шабац, а они сви да се одселе у Босну, но да остане опет у Шапцу, с неколико наоружаних Турака, старешина турски јаничар-ага као мухазил султанов.
Пошто су се Турци у петак 25. јануара 1807. спремили за пут и за сеобу, изишли су сви из града у суботу 26. јануара у 10 сахати пре подне и кренули су се у Босну, мушкиње сувим уз пратњу Стојана Чупића, а женскиње водом натоварено у две велике лађе.
У 1 час по подне ушао је у тврђаву шабачку вожд Карађорђе, праћен свима осталим српским војводама, поздрављен грмљавом топова с бедема тврђаве и уз свирку веселе српске музике.
На улазу у тврђаву пресрео је вођу српске војске мухазил тврђаве јаничар-ага, са својих десетину момака, и предао му кључеве од тврђаве, молећи га у исто време, да узме у своју моћну заштиту и њега и његове људе.
Срби су нашли у Шапцу 9 топова, 1 аван-топ, доста ђулади за топове и 9 сандука барута. За команданта Шапца одређен је одмах поп-Лука Лазаревић, који је добио својих 1000 момака за одбрану и чување тврђаве.
Кад је на месец дана после тога Сулејман-паша београдски био приморан да напусти и доњи део београдске тврђаве, и кад је и овај део Београда предао Србима, а он пошао са својим људма у Турску, и мухазил шабачке тврђаве јаничар-ага напустио је шабачку тврђаву и отишао у Босну, те су Срби остали стални господари Шапца.
« Last Edit: July 13, 2022, 11:13:12 am by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4214 on: July 13, 2022, 11:14:55 am »

2. Заузеће Подриња

По паду Београда и Шапца у српске руке, Србима се није могло да трпе и даље Турке у Подрињу, које је потпадало под зворнички пашалук, ну које ту није имало никаквих природних граница са Шумадијом. И Срби су се за то, у другој половини месеца фебруара 1807. упутили тамо под војводом Јаковом Ненадовићем и поп-Луком Лазаревићем, да потисну Турке из њега и да га придруже Шумадији.
Идући преко Цера у Подриње, српску је војску сусрео на путу у селу Бадањи с 800 својих војника, Анта Богићевић, српски старешина у Подрињу и јавио је и Јакову и поп-Луки, да су Турци сазнали већ да српска војска иде противу њих, и да они за то хоће драговољно да напусте Подриње и да се селе у Босну, и да га за то моле да им јави на време долазак српске војске, како би се и они дотле могли да уклоне на другу страну Дрине.
Добивши одобрење Јаковљево, Богићевић је јавио Турцима шта је требало и колико је ваљало, а они су, услед тога, напустили Лозницу и прешли сви листом између 1. и 2. марта 1807. на другу страну Дрине.
Сутра дан, рано у зору, лицем на Тодорову суботу 2. марта 1807. ушла је српска војска у Лозницу и, не нашавши у њој ни једнога Турчина, посела ју је. За Турцима Лозничанима и остали Турци, који су живели по малим градићима - касабама подринскога краја - турска Липница, Бешница и Крупањ, напустили су ова места и отишли су у Босну.
Само у тврђави Соколу и у неколико села са свим близу Сокола остало је и после овога подоста Турака да и даље ту живе.
Кад је овако скоро све Подриње очишћено од Турака, постављен је за војводу подринског Анта Богићевић, дотадашњи српски старешина тога краја.
Док је Анта Богићевић увећавао и уређивао војску подринскога краја и спремао је да брани своје Подриње, ако би Турци преко Дрине пошли на њ, дошао је у Лозницу на кратко време Карађорђе, те је наредио и помогао Богићевићу саветом, како ће требати да утврди овај свој крај и како ће га чувати и бранити од Турака. И тада је подигнут у Лозници онај велики опкоп, где је сада лозничка црква, који су Срби прозвали 'градом', и опкопи: код Дрине на Тичарском Пољу, код аде Циганлије на Јадру, на Рожњу према Соколу, на Баурићу, на Јаребицама и на Јагодњи, изнад Костајника и још доста опкопа поред Дрине, у које су се сместиле српске страже.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4215 on: July 13, 2022, 11:18:15 am »

3. Заузеће Ужица

Напоменуто је већ да је Ужице било после Београда највећи град у београдском пашалуку. Овде се има сада да дода: да је у томе граду живео и највећи број грађана Турака, подобних за борбу и за упорну одбрану и града и тврђаве Ужица; да су ти Турци били опаки и онда кад су се први пут 20. јула 1805. предали Србима и измирили оном поделом власти и суђења засебно Србима а засебно опет Турцима; ну да су позније, чувши да се царске војске крећу против Србије, постали још црњи и гори.
Природно је било што су мислили да им може лако доћи помоћ из Босне и из Херцеговине, али није лепо што су, ослањајући се на то, противно оној угодби, почели да чине Србима разна зла и пакости. И Срби су подуже зазирали од ове помоћи, коју може добити Ужице, и за то су донекле сносили трпељиво све што их је сналазило. Али је друкчија вера била у Срба, кад је босанска силна војска била скрxана на Мишару; кад су и Смедерево и Београд пали у српске руке и кад је и Подриње потпало под српску власт. И Срби нису хтели за то да трпе више ни у Ужицу турску власт.
Карађорђе је мислио у то време да устанак српски почне пренашати и у босанске, старо-српске а и херцеговачке крајеве, па узгред да опседне и нападне и Ужице, и за то је 2. априла 1807. год. јавио војводама Јакову Ненадовићу и поп-Луки Лазаревићу, да он иде на Вишеград да диже Босну; и да ће оставити на Ужицу 500 људи, препоручивши и њима, да с ваљевском нахијом и шабачком Мачвом пређу у Босну у истом смеру.
Ну Карађорђе није доспео да подигне устанак у Босни. Односи, које је имао с Русима и упад Мула-паше видинскога у неготинску Крајину, позвао је и њега на тај крај.
Ненадовићеве и поп-Лукине чете биле су упале у Босну, али с мало успеха. Турци Бошњаци окренули су сву своју силу против њих, потисли их у Србију, па почели и они прелазити за њима, те су ове две војводе имале доста посла, док су Турке Бошњаке потисли опет натраг у Босну.
(О овим сукобима Срба и Турака Бошњака писало се по негде као о великим биткама између великих војсака. Ну имена места у Босни: час Рамње, а час Равње, којих тамо нигде нема, и име војводе Стаматовића, који никад није постојао, и учашће Француза у овим бојевима, издају, да су те битке само лепо смишљене и комбиноване на хартији.)
Ну Карађорђе је тада хтео да сврши с Ужицем и с Турцима Ужичанима. За то је оставио колико је требало војске војводама Милану и Милошу Обреновићу с упутом, да бију Ужице и узму га од Турака ма како, а он је, са српском коњицом отишао у Крајину.
Милан и Милош оптекли су Ужице са свих страна и почели су тући га и из топова и из пушака.
Сем старе тврђаве, Ужице је имало тада и неколико засебних земљаних утврђења, и Турци Ужичани бранили су све то одважно и одушевљено. Срби су често јуришали на турска утврђења, али су их Турци одбијали вазда јуначки и наносећи им доста штете. Најгоре је било по Србе, кад су, усред ових и оваквих својих напора, разабрали, да је велика маса Турака Бошњака, пошла преко Златибора Турцима Ужичанима у помоћ.
И Обреновићима није тада остало ништа друго, него да подвоје своју војску, па с једним делом да продуже борбу с Ужичанима, а с другим да изиђу у сукоб овим Бошњацима; и по срећи, они су ову турску војску разбили на Златибору, потисли је назад у Босну и отели јој 90 комора хране.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4216 on: July 13, 2022, 11:21:18 am »

После ове опасности, Срби су, с још више енергије почели наваљивати на Ужице и на његова утврђења. Напади и јуришања на турске опкопе понављали су се из дана у дан, и при оваквом једном јуришу, војвода Милош Обреновић рањен је опасно од турског куршума, који га је згодио у прса, више леве сисе, али су и Турци тада почели малаксавати у својој одбрани и у скоро за тим понудили су Србима предају.
На овај корак морала је приморати Турке и велика оскудица у храни, јер се тада продавала у Ужицу ока брашна по 12 гроша, ока соли 5 гроша, а ока коњска меса 2 гроша, што је врло много кад се узме да је дукат у то време вредео, од прилике, 8 гроша.
Срби су примили понуду Турака и ови су им предали Ужице пред Петров-дан 29. јуна 1807. према чему изгледа да је опсада Ужица, и борбе Срба с Турцима на њему, трајала без мало 3 месеца дана.
Турци Ужичани, одселили су се са свом својом покретношћу у Босну, докле су их Срби отпратили поуздано и безбедно.
Команду над Ужицем задржао је и даље Алекса Поповић, а кад је позније он отишао у Београд у савет, Ужице је дошло под власт војводе Милана Обреновића, кога је познаје заменио ту војвода Милош Обреновић, који је после три месеца лечења преболео опасну рану, коју је у боју на Ужицу добио.
Кад су оно Турци Бошњаци пошли Ужицу у помоћ преко Златибора, Срби око Ужица, били су у такој опасности, да је Милан Обреновић писао лично Карађорђу, да му што пре дође својском у помоћ. То писмо нашло је Карађорђа у Неготину, и он је одмах похитао с 800 коњаника преко Пожаревца и Смедерева Ужицу у помоћ, ну дошавши у Смедерево, добио је од Обреновића друго писмо, у коме му се јавља, да су они ове Турке разбили и потисли у Босну. У Смедереву је услед тога држaто благодарење; с тврђаве смедеревске грмели су српски топови, Смедеревци су цео дан провели у весељу и у игрању и град је у вече био осветљен.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4217 on: July 14, 2022, 01:30:58 pm »

4. Устанак у Црној Реци

Како се чуло у Црној Реци за устанак Срба у Шумадији против Турака, почела је одмах и она да пламти од жеље, да се и сама придружи томе устанку и да и сама збаци са себе тешки терет турскога јарма. Ну то Црној Реци није било тако лако, као што је било Шумадији, Одвојена од Шумадије тешким теренским препонама: разним рекама и пустим и непроходним планинама, Црна Река није могла да добије помоћи од Шумадије ни у људима ни оружју, онако лако, као што су то добијали поједини крајеви у Шумадији један од другога. Сем тога, Црна Река била је саставни део пашалука видинског, под управом охолога и бесног Пазван-Оглије, који ју је чувао и држао, густо поседнуту, својим јаничарским стражама и јаким посадама у свима важнијим местима, те је и то угушивало сваку помисао на буд какве покрете.
Кад је устанак у Шумадији узео маха у велико и као што ваља, неколико Шумадинаца, да угоде жељи Црноречана, потекло је у Црну Реку под арамбашом Петром из Мале Крушевице у Левчу, али су ове Пазванџијини Турци сусрели код Вршке Чуке, похватали живе и казнили грозно, посекавши свима од реда и руке и ноге.
Ну то баш дало је повода Пазванџији да поверује, да у Црној Реци ври и тиња, па да би предупредио да то не избије у опасан пламен, мислио је да томе против-стане неким повлађивањем старијим и угледниjим Србима у Црној Реци. За то је дао Црној Реци кнеза, у лицу Милисава Ђурђевића из Ласова и препоручио му да пази и да чува, да се у Црној Реци не дође до каквих нереда, у чему ће га потпомагати и војвода турски у Зајечару, најпре Бајрам, а после и Ћор-Осман.
Кнез Милисав је био у Пазванџијиној војсци буљубаша, док се ова борила против султанове војске; ну, кад је дошло до тога, да се бира између Срба и Пазванџије, Милисав је знао куд му треба управљати своје погледе, и за то их је бацио на Србе у Шумадији. На једном црквеном сабору, о Ускрсу, 9. априла 1805. год. - кнез Милисав, неки поп-Радован и Ивко из Кривога Вира, који су, тако исто као и Милисав, служили у Пазванџијиној војсци, закључили су припитати најближег им кнеза у побуњеној Србији, ресавског војводу Стевана Синђелића; шта мисли о могућности устанка у Црној Реци. И послали су одмах Синђелићу у Ресаву, неколико својих људи с Павком из Ласова.
Синђелић је дао овима нешто оружја и муниције, препоручивши им да буду спремни, па кад им пошље Лазу Барјактаровића с још Шумадинаца, тада сви од једном да се дигну на Турке. Ну кнезу Милисаву и Црноречанима било је тешко остати на миру, кад су знали како Шумадинци витлају и гоне своје Турке. И за то су, Милисав, поп-Радован и Ивко, искупили око себе подоста околнога света из Црне Реке, и пошли су против Турака, који су им били најближи и највећма на сметњи. То су били Турци у селу Илину, где их је било на број њих 32, који су стално гарнизоновали у селу и имали у њему своју зидану кулу и којима је заповедао зли буљубаша Бећир.
Напавши на кулу, коју су Турци очајно бранили, Срби су изгубили доста својих људи, које у погинулима које у рањенима, али је и кула ускоро лежала у рушевинама, из које ни један једини Турчин није умакао жив. Срби су добили ту доста турског оружја, муниције и доста добрих турских коња.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4218 on: July 14, 2022, 01:33:33 pm »

Кад се ово убрзо чуло у Зајечару, војвода зајечарски потекао је, врло хитно, против устанка Црноречана, у село Илино. Ну и устаници су били пошли њему у сусрет и сукобили су се с њиме код Бољевца, разбили га, потукли и потисли назад к Зајечару. Тек после тога стигао је у Црну Реку и Лазар Барјактаровић с неколико Шумадинаца, које је по датом обећању упутио тамо војвода Стеван Синђелић.
Барјактаровић са својим Шумадинцима и с Костом буљубашом из Мирова, који се био придружио овима с подоста устаника Црноречана, настанили су се тада на Рашинцу, а кнез Милисав и поп-Радован с осталим устаницима Црноречанима, у Трешњеву, под Тупижницом, где су се и једни и други утврдили јаким опкопима.
(По објашњењу, на коме нека је хвала г. Стевану Николићу полицијском старешини у Бољевцу, Трешњево је место у атару села Леновца, северно од Тупижнице, а за 24 часа јужно испод Леновца. То су два повијарца с долином између њих, који почињу од подножја Тупижнице и протежу се к Леновцу, па свршују лепом узином. Ту су били и Црноречки збегови, где су се склањале жене и деца устаничка, кад им је требало уклонити се испред навале Турака.)
Како је после овога Пазванџија послао у Црну Реку велику и голему своју војску, која је претила да преда све огњу и мачу, ако се народ, коме је он унапред послао свој опроштај, не умири, и како је оно мало Шумадинаца, што је Барјактаровић довео собом, било, према пространству Црне Реке, одвећ мало, то су и Барјактаровић и кнез Милисав распустили кућама све устанике Црноречане, који су имали омање учешћа у устанку, а они су се, с онима који су могли изгледати Турцима много криви, повукли у Ресаву, да очекују боље прилике, да се тада отуд опет, с већом силом понова лате покрета у Црној Реци.
Бавећи се у Ресави, Кнез Милисав састао се једном у селу Сењу, близу манастира Раванице, својводама: Стеваном Синђелићем, Петром Добрњцем, Илијом Барјактаровићем и Илијом Стошићем из Жагубице и ту су, сви у скупу, закључили, да се још једном, ну, с више озбиљности са стране Шумадинаца, приступи к покрету и устанку у Црној Реци.
И Милисав је тада добио до на 300 Шумадинаца и Ресаваца и отишао је с њима на Поникве изнад Кривог Вира. Даље и дубље у Црну Реку није хтео, да не би понова увлачио Црноречане у грех, за који би, у случају неуспеха, грозно одговарали.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:October 29, 2024, 10:51:31 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 327



« Reply #4219 on: July 14, 2022, 01:36:57 pm »

Међутим и сам овај његов долазак на Поникве, произвео је у Црноречана доста врења. На много места у Црној Реци, почеле су искрсавати српске хајдучке чете, ну ни оне нису долазиле с Турцима до сукоба и отворених бораба, јер су и Турци били почели боље да пазе на себе и били су у својим утврђењима вазда под оружјем. Обоји су само пазили једни на друге, ну Црноречани су и од тога били у добити у толико, што су били обезбеђени од турских пљачкаша и харамија. Што ни Милисав а ни хајдучке чете нису у ово време ништа предузимале против Турака у Црној Реци, било је и до узрока и догађаја неких у Шумадији.
Некако баш у то време спремао се нишки Хафис-паша да пође против Србије са својом силном и многобројном војском, да је умири и покори, и Добрњац и Стеван Синђелић позвали су кнеза Милисава с његовим устаницима у Иванковац, да им помогне сузбити беснога Хафиса.
И Милисав је похитао са својим устаницима у Ресаву, где је имао удела у главној победи Срба над Хафис-пашом. И кад се Милисав и после тога опет вратио на Поникве, стање у Црној Реци остало је опет исто као и пре. Опет Шумадинци нису могли дати Црноречанима веће и јаче помоћи у људима и у оружју и опет су позвали к себи Милисава и његове устанике, кад су 1806. године пошли: једни против Крушевца, а други против Параћина, Ражња и Алексинца, те су знатно помогли у ослобођењу ових крајева Србије.
Ну ослобођење ових крајева имало је утицаја и на Црну Реку, у толико бар, што су Турци, који су дотле живели у Соко-Бањи, кад је пао Србима у руке Алексинац, побојавши се да ће се Срби винути одатле на њих у Бањи, напустили ову и повукли се са свом својом покретношћу у Ниш.
Милисав је и опет послат да пази на Црну Реку, ну он се тада примакао мало ближе и настанио се на самој Пољаници изнад Кривог Вира, а за старешине у Соко-Бањи поставио је Милојка из Блендије и Ивана из Мужинца, људе познате већ и Србима и Турцима по своме јунаштву.
Ну кад се после тога било чуло, да ће паша нишки да пође с јаком својом војском из Ниша право на Алексинац и да ће у исто време и јака одељења видинских јаничара ударити на Алексинац преко Књажевца и преко Соко-Бање, кнез Милисав и војвода Синђелић, који се тада био десио код Милисава на Горњој Пољаници, прешли су на Тркању, да одатле бране овим другим Турцима избити на Алексинац.
(Тркања је данас, по објашњењу г. Јеврема Шишмановића, среског начелника у Соко-Бањи, на коме му велико хвала, мало пољашце крај Моравице, при излазу из алексиначке и бањске клисуре, у атару села Бовна, ну у време, о коме се овде говори, тако се звала цела алексиначка – бањска - клисура.)
Logged
Pages:  1 ... 397 398 399 400 401 402 403 404 405 406 407 408 409 410 411 412 413 414 415 416 417 418 419 420 421 [422] 423 424 425 426 427 428 429 430 431 432 433 434 435 436 437 438 439 440 441 442 443 444 445 446 447 ... 509   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.03 seconds with 23 queries.