PALUBA
March 28, 2024, 08:01:30 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Za sve probleme prilikom registracije obratite se mailom na brok@paluba.info
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 280 281 [282] 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 294 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722010 times)
 
0 Members and 3 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4215 on: July 13, 2022, 11:18:15 am »

3. Заузеће Ужица

Напоменуто је већ да је Ужице било после Београда највећи град у београдском пашалуку. Овде се има сада да дода: да је у томе граду живео и највећи број грађана Турака, подобних за борбу и за упорну одбрану и града и тврђаве Ужица; да су ти Турци били опаки и онда кад су се први пут 20. јула 1805. предали Србима и измирили оном поделом власти и суђења засебно Србима а засебно опет Турцима; ну да су позније, чувши да се царске војске крећу против Србије, постали још црњи и гори.
Природно је било што су мислили да им може лако доћи помоћ из Босне и из Херцеговине, али није лепо што су, ослањајући се на то, противно оној угодби, почели да чине Србима разна зла и пакости. И Срби су подуже зазирали од ове помоћи, коју може добити Ужице, и за то су донекле сносили трпељиво све што их је сналазило. Али је друкчија вера била у Срба, кад је босанска силна војска била скрxана на Мишару; кад су и Смедерево и Београд пали у српске руке и кад је и Подриње потпало под српску власт. И Срби нису хтели за то да трпе више ни у Ужицу турску власт.
Карађорђе је мислио у то време да устанак српски почне пренашати и у босанске, старо-српске а и херцеговачке крајеве, па узгред да опседне и нападне и Ужице, и за то је 2. априла 1807. год. јавио војводама Јакову Ненадовићу и поп-Луки Лазаревићу, да он иде на Вишеград да диже Босну; и да ће оставити на Ужицу 500 људи, препоручивши и њима, да с ваљевском нахијом и шабачком Мачвом пређу у Босну у истом смеру.
Ну Карађорђе није доспео да подигне устанак у Босни. Односи, које је имао с Русима и упад Мула-паше видинскога у неготинску Крајину, позвао је и њега на тај крај.
Ненадовићеве и поп-Лукине чете биле су упале у Босну, али с мало успеха. Турци Бошњаци окренули су сву своју силу против њих, потисли их у Србију, па почели и они прелазити за њима, те су ове две војводе имале доста посла, док су Турке Бошњаке потисли опет натраг у Босну.
(О овим сукобима Срба и Турака Бошњака писало се по негде као о великим биткама између великих војсака. Ну имена места у Босни: час Рамње, а час Равње, којих тамо нигде нема, и име војводе Стаматовића, који никад није постојао, и учашће Француза у овим бојевима, издају, да су те битке само лепо смишљене и комбиноване на хартији.)
Ну Карађорђе је тада хтео да сврши с Ужицем и с Турцима Ужичанима. За то је оставио колико је требало војске војводама Милану и Милошу Обреновићу с упутом, да бију Ужице и узму га од Турака ма како, а он је, са српском коњицом отишао у Крајину.
Милан и Милош оптекли су Ужице са свих страна и почели су тући га и из топова и из пушака.
Сем старе тврђаве, Ужице је имало тада и неколико засебних земљаних утврђења, и Турци Ужичани бранили су све то одважно и одушевљено. Срби су често јуришали на турска утврђења, али су их Турци одбијали вазда јуначки и наносећи им доста штете. Најгоре је било по Србе, кад су, усред ових и оваквих својих напора, разабрали, да је велика маса Турака Бошњака, пошла преко Златибора Турцима Ужичанима у помоћ.
И Обреновићима није тада остало ништа друго, него да подвоје своју војску, па с једним делом да продуже борбу с Ужичанима, а с другим да изиђу у сукоб овим Бошњацима; и по срећи, они су ову турску војску разбили на Златибору, потисли је назад у Босну и отели јој 90 комора хране.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4216 on: July 13, 2022, 11:21:18 am »

После ове опасности, Срби су, с још више енергије почели наваљивати на Ужице и на његова утврђења. Напади и јуришања на турске опкопе понављали су се из дана у дан, и при оваквом једном јуришу, војвода Милош Обреновић рањен је опасно од турског куршума, који га је згодио у прса, више леве сисе, али су и Турци тада почели малаксавати у својој одбрани и у скоро за тим понудили су Србима предају.
На овај корак морала је приморати Турке и велика оскудица у храни, јер се тада продавала у Ужицу ока брашна по 12 гроша, ока соли 5 гроша, а ока коњска меса 2 гроша, што је врло много кад се узме да је дукат у то време вредео, од прилике, 8 гроша.
Срби су примили понуду Турака и ови су им предали Ужице пред Петров-дан 29. јуна 1807. према чему изгледа да је опсада Ужица, и борбе Срба с Турцима на њему, трајала без мало 3 месеца дана.
Турци Ужичани, одселили су се са свом својом покретношћу у Босну, докле су их Срби отпратили поуздано и безбедно.
Команду над Ужицем задржао је и даље Алекса Поповић, а кад је позније он отишао у Београд у савет, Ужице је дошло под власт војводе Милана Обреновића, кога је познаје заменио ту војвода Милош Обреновић, који је после три месеца лечења преболео опасну рану, коју је у боју на Ужицу добио.
Кад су оно Турци Бошњаци пошли Ужицу у помоћ преко Златибора, Срби око Ужица, били су у такој опасности, да је Милан Обреновић писао лично Карађорђу, да му што пре дође својском у помоћ. То писмо нашло је Карађорђа у Неготину, и он је одмах похитао с 800 коњаника преко Пожаревца и Смедерева Ужицу у помоћ, ну дошавши у Смедерево, добио је од Обреновића друго писмо, у коме му се јавља, да су они ове Турке разбили и потисли у Босну. У Смедереву је услед тога држaто благодарење; с тврђаве смедеревске грмели су српски топови, Смедеревци су цео дан провели у весељу и у игрању и град је у вече био осветљен.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4217 on: July 14, 2022, 01:30:58 pm »

4. Устанак у Црној Реци

Како се чуло у Црној Реци за устанак Срба у Шумадији против Турака, почела је одмах и она да пламти од жеље, да се и сама придружи томе устанку и да и сама збаци са себе тешки терет турскога јарма. Ну то Црној Реци није било тако лако, као што је било Шумадији, Одвојена од Шумадије тешким теренским препонама: разним рекама и пустим и непроходним планинама, Црна Река није могла да добије помоћи од Шумадије ни у људима ни оружју, онако лако, као што су то добијали поједини крајеви у Шумадији један од другога. Сем тога, Црна Река била је саставни део пашалука видинског, под управом охолога и бесног Пазван-Оглије, који ју је чувао и држао, густо поседнуту, својим јаничарским стражама и јаким посадама у свима важнијим местима, те је и то угушивало сваку помисао на буд какве покрете.
Кад је устанак у Шумадији узео маха у велико и као што ваља, неколико Шумадинаца, да угоде жељи Црноречана, потекло је у Црну Реку под арамбашом Петром из Мале Крушевице у Левчу, али су ове Пазванџијини Турци сусрели код Вршке Чуке, похватали живе и казнили грозно, посекавши свима од реда и руке и ноге.
Ну то баш дало је повода Пазванџији да поверује, да у Црној Реци ври и тиња, па да би предупредио да то не избије у опасан пламен, мислио је да томе против-стане неким повлађивањем старијим и угледниjим Србима у Црној Реци. За то је дао Црној Реци кнеза, у лицу Милисава Ђурђевића из Ласова и препоручио му да пази и да чува, да се у Црној Реци не дође до каквих нереда, у чему ће га потпомагати и војвода турски у Зајечару, најпре Бајрам, а после и Ћор-Осман.
Кнез Милисав је био у Пазванџијиној војсци буљубаша, док се ова борила против султанове војске; ну, кад је дошло до тога, да се бира између Срба и Пазванџије, Милисав је знао куд му треба управљати своје погледе, и за то их је бацио на Србе у Шумадији. На једном црквеном сабору, о Ускрсу, 9. априла 1805. год. - кнез Милисав, неки поп-Радован и Ивко из Кривога Вира, који су, тако исто као и Милисав, служили у Пазванџијиној војсци, закључили су припитати најближег им кнеза у побуњеној Србији, ресавског војводу Стевана Синђелића; шта мисли о могућности устанка у Црној Реци. И послали су одмах Синђелићу у Ресаву, неколико својих људи с Павком из Ласова.
Синђелић је дао овима нешто оружја и муниције, препоручивши им да буду спремни, па кад им пошље Лазу Барјактаровића с још Шумадинаца, тада сви од једном да се дигну на Турке. Ну кнезу Милисаву и Црноречанима било је тешко остати на миру, кад су знали како Шумадинци витлају и гоне своје Турке. И за то су, Милисав, поп-Радован и Ивко, искупили око себе подоста околнога света из Црне Реке, и пошли су против Турака, који су им били најближи и највећма на сметњи. То су били Турци у селу Илину, где их је било на број њих 32, који су стално гарнизоновали у селу и имали у њему своју зидану кулу и којима је заповедао зли буљубаша Бећир.
Напавши на кулу, коју су Турци очајно бранили, Срби су изгубили доста својих људи, које у погинулима које у рањенима, али је и кула ускоро лежала у рушевинама, из које ни један једини Турчин није умакао жив. Срби су добили ту доста турског оружја, муниције и доста добрих турских коња.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4218 on: July 14, 2022, 01:33:33 pm »

Кад се ово убрзо чуло у Зајечару, војвода зајечарски потекао је, врло хитно, против устанка Црноречана, у село Илино. Ну и устаници су били пошли њему у сусрет и сукобили су се с њиме код Бољевца, разбили га, потукли и потисли назад к Зајечару. Тек после тога стигао је у Црну Реку и Лазар Барјактаровић с неколико Шумадинаца, које је по датом обећању упутио тамо војвода Стеван Синђелић.
Барјактаровић са својим Шумадинцима и с Костом буљубашом из Мирова, који се био придружио овима с подоста устаника Црноречана, настанили су се тада на Рашинцу, а кнез Милисав и поп-Радован с осталим устаницима Црноречанима, у Трешњеву, под Тупижницом, где су се и једни и други утврдили јаким опкопима.
(По објашњењу, на коме нека је хвала г. Стевану Николићу полицијском старешини у Бољевцу, Трешњево је место у атару села Леновца, северно од Тупижнице, а за 24 часа јужно испод Леновца. То су два повијарца с долином између њих, који почињу од подножја Тупижнице и протежу се к Леновцу, па свршују лепом узином. Ту су били и Црноречки збегови, где су се склањале жене и деца устаничка, кад им је требало уклонити се испред навале Турака.)
Како је после овога Пазванџија послао у Црну Реку велику и голему своју војску, која је претила да преда све огњу и мачу, ако се народ, коме је он унапред послао свој опроштај, не умири, и како је оно мало Шумадинаца, што је Барјактаровић довео собом, било, према пространству Црне Реке, одвећ мало, то су и Барјактаровић и кнез Милисав распустили кућама све устанике Црноречане, који су имали омање учешћа у устанку, а они су се, с онима који су могли изгледати Турцима много криви, повукли у Ресаву, да очекују боље прилике, да се тада отуд опет, с већом силом понова лате покрета у Црној Реци.
Бавећи се у Ресави, Кнез Милисав састао се једном у селу Сењу, близу манастира Раванице, својводама: Стеваном Синђелићем, Петром Добрњцем, Илијом Барјактаровићем и Илијом Стошићем из Жагубице и ту су, сви у скупу, закључили, да се још једном, ну, с више озбиљности са стране Шумадинаца, приступи к покрету и устанку у Црној Реци.
И Милисав је тада добио до на 300 Шумадинаца и Ресаваца и отишао је с њима на Поникве изнад Кривог Вира. Даље и дубље у Црну Реку није хтео, да не би понова увлачио Црноречане у грех, за који би, у случају неуспеха, грозно одговарали.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4219 on: July 14, 2022, 01:36:57 pm »

Међутим и сам овај његов долазак на Поникве, произвео је у Црноречана доста врења. На много места у Црној Реци, почеле су искрсавати српске хајдучке чете, ну ни оне нису долазиле с Турцима до сукоба и отворених бораба, јер су и Турци били почели боље да пазе на себе и били су у својим утврђењима вазда под оружјем. Обоји су само пазили једни на друге, ну Црноречани су и од тога били у добити у толико, што су били обезбеђени од турских пљачкаша и харамија. Што ни Милисав а ни хајдучке чете нису у ово време ништа предузимале против Турака у Црној Реци, било је и до узрока и догађаја неких у Шумадији.
Некако баш у то време спремао се нишки Хафис-паша да пође против Србије са својом силном и многобројном војском, да је умири и покори, и Добрњац и Стеван Синђелић позвали су кнеза Милисава с његовим устаницима у Иванковац, да им помогне сузбити беснога Хафиса.
И Милисав је похитао са својим устаницима у Ресаву, где је имао удела у главној победи Срба над Хафис-пашом. И кад се Милисав и после тога опет вратио на Поникве, стање у Црној Реци остало је опет исто као и пре. Опет Шумадинци нису могли дати Црноречанима веће и јаче помоћи у људима и у оружју и опет су позвали к себи Милисава и његове устанике, кад су 1806. године пошли: једни против Крушевца, а други против Параћина, Ражња и Алексинца, те су знатно помогли у ослобођењу ових крајева Србије.
Ну ослобођење ових крајева имало је утицаја и на Црну Реку, у толико бар, што су Турци, који су дотле живели у Соко-Бањи, кад је пао Србима у руке Алексинац, побојавши се да ће се Срби винути одатле на њих у Бањи, напустили ову и повукли се са свом својом покретношћу у Ниш.
Милисав је и опет послат да пази на Црну Реку, ну он се тада примакао мало ближе и настанио се на самој Пољаници изнад Кривог Вира, а за старешине у Соко-Бањи поставио је Милојка из Блендије и Ивана из Мужинца, људе познате већ и Србима и Турцима по своме јунаштву.
Ну кад се после тога било чуло, да ће паша нишки да пође с јаком својом војском из Ниша право на Алексинац и да ће у исто време и јака одељења видинских јаничара ударити на Алексинац преко Књажевца и преко Соко-Бање, кнез Милисав и војвода Синђелић, који се тада био десио код Милисава на Горњој Пољаници, прешли су на Тркању, да одатле бране овим другим Турцима избити на Алексинац.
(Тркања је данас, по објашњењу г. Јеврема Шишмановића, среског начелника у Соко-Бањи, на коме му велико хвала, мало пољашце крај Моравице, при излазу из алексиначке и бањске клисуре, у атару села Бовна, ну у време, о коме се овде говори, тако се звала цела алексиначка – бањска - клисура.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4220 on: July 14, 2022, 02:51:38 pm »

Док су ови Турци дошли преко Књажевца у Бању и ову узели, па се у њој и јако и добро утврдили и пошли даље унапред, пошли су унапред и Турцима у сукоб и кнез Милисав и Синђелић, а с њима и Петар Добрњац, Илија Стошић и Пауљ из Мељнице и наишли су на Турке, на 1 час хода пред Соко-Бањом у селу Џивџибарама, и ту их напали и тако грозно разбили, да су Турци оставили ту много оружја, барута, одела, коња, па чак и новаца, и ако је ту било Турака до 3000 људи, док је на српској страни било свега 800 Срба.
(Село, које се у време, о коме говоримо, звало Џивџибаре, по објашњењу г. Шишмановића, среског начелника у Соко-Бањи, сад се зове Бели Поток, удаљено је од Бање за 1 час пешачкога хода и спада у општину ресничку. У време првога српског устанка, на месту, где је сада Бели Поток, биле су две мáле, управо два чифлука, од којих се једна звала Џивџибаре, а друга Бели Поток. Позније, под Србима, кад су се ове две мáле саставиле у једно, превладало је над обема српско име Бели Поток, те се тако име: Џивџибаре са свим изгубило. Џивџибаре су пре тога спадале у општину мужиначку, а после у шарбановачку, а од кад су 1885. изнова састављане општине, оне су под именом Бели Поток ушле у општину ресничку.)
Од турских старешина били су у овоме боју: Јусуфага из Берковице, Пореч-алија, Рушен-ага војвода пиротски, Ћор-Солиман, старешина зајечарски и Ђеиџ-ага старешина турски из Ловча.
(Спомиње се понегде да је у овоме боју био и Пазван Оглија сам собом. Ми нисмо нигде нашли основну потврду тога, ну сумњамо јако у то, јер је Пазванџија на 3 - 4 месеца после тога умр'о у Видину од јөктике, а као јектичав, и тако скоро пред смрт, мучно да је могао правити тако велике походе и делити мегдане.)
Она друга турска војска, за коју се било чуло да ће право из Ниша ударити на Алексинац, није никако ни долазила. Био је само пуштен глас, да би се заварали Срби, ну тај им није ни мало наудио.
Срби Црноречани, под кнезом Милисавом, остали су још неко време ту на Тркањи и пазили на Турке, који су се повукли и настанили у своје опкопе на Соко-Бањи, те бранили овима да не излазе никуд у околна села и у народ српски. С Тркање повукли су Срби кнеза Милисава и његове Црноречане још дубље у Шумадију.
Шумадинцима је требало да се упусте у одсудне борбе с Турцима Београђанима и да узму Београд, па су позвали кнеза Милисава и његове Црноречане да буду с њима и тамо. И тек по заузећу Београда дошло је време да Шyмадинци укажу одлучнију помоћ Црноречанима и да им помогну устати, као што ваља, против својих Турака у Црној Реци. Тада су Хајдук-Вељко из Леновца, округа црноречког, кнез Милисав и поп-Радован молили Србе за већу помоћ у оружју и у драговољцима, да би с њима поново подстакли устанак у Црној Реци. И Карађорђе им је то допустио, и поред оружја и муниције дао им је и заставу, под коју ће искупљати своје драговољце.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4221 on: July 14, 2022, 03:01:22 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* манастир Раваница.jpg (238.01 KB, 723x477 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4222 on: July 14, 2022, 03:06:48 pm »

Хајдук-Вељко је с овим знамењем и са својим друговима, Милисавом и поп-Радованом, дошао у манастир Раваницу и ту је искупио ускоро своју јуначну драговољачку чету. Искупивши око себе онолико драговољаца, колико је мислио да ће му бити доста, Хајдук-Вељко, на кога је тада, по признатом му личном јунаштву, прешла улога вође устанка у Црној Реци, пошао је с Милисавом и поп-Радованом и свом искупљеном дружином преко Честобродице и планине Брезовице у Црну Реку. На овоме своме путу Хајдух-Вељко је избио на село Подгорац, знајући да је ту смештен у једној кули, која је била обграђена јаким палисадима, Осман-бег с 38 својих Турака.
Хајдух-Вељко је стигао у Подгорац у очи Младенаца 1807. год. и сутра дан рано на саме Младенце 9. марта 1807. напао је на Осман-бега у његовој кули, и пошто је порушио и сасекао палисаде око ње, напао је и на саму кулу и почео је палити.
Видевши се у највећој опасности Осман-бег је понудио Хајдук-Вељку предају, коју је овај одмах и примио.
Пошто је примио од Осман-бега све оружје, које су Турци имали, муницију спрему и храну и лепога Османова хата Кулаша – Кушљу - кога му је Осман поклонио, Вељко је испратио Османа и његове Турке до Сумраковца и пустио их да одатле даље од сами у Зајечар.
При овоме судару Срба и Турака, Срби су изгубили 12 људи погинулих, а Турци само њих тројицу, ну Вељко је добио ту од Турака и доста новаца, од којих је нешто дао својим момцима, а нешто послао у Београд ународну касу.
Стеван Синђелић, који се у то време десио на Пољаници, поручио је Хајдук-Вељку, да одмах пође даље к Зајечару. Тада се опазило одмах живо кретање међ Црноречанима и повећа маса ових почела се искупљати у Трешњеву под Тупижницом, и под командом Петра Ђорђевића Џоде и Ђорђа буљубаше из Подгорца.
Ну и Турци су тада почели озбиљније да мисле на своју одбрану и на одбрану свега онога што су мислили да је њихово. Истина Пазванџија тада није више био жив (умр'о је 15 јануара 1807 год.), те и није више задавао Србима онолике бриге, али на његово место дошао је Хидриз-паша, који је дотле био мола код Пазванџије у Видину, те су га Турци с тога звали: Муола-паша, а Срби: Мула-паша, а он је био одважан човек, те је Србима требало и од њега да се узму на ум.
И одиста Мула-паша наредио је, те се одмах почела искупљати доста велика турска војска у селу Бојници у Бугарској, наспрам Вражогрнаца, да отуд упадне у Црну Реку и угуши устанак у њој.
Хајдук-Вељко је био у селу Ласову кад је ова турска војска ушла у Црну Реку и дошла у Врбовац, одакле је вођ турске војске, старешина зајечарски, Ћор-Солиман, поручио Хајдук-Вељку, да ће му доћи сутра на ручак у Ласово.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4223 on: July 15, 2022, 08:28:23 am »

Док су се остале српске старешине саветовале о томе, како ће и где дочекати и сузбити ове Турке, Хајдук-Вељко је проговорио: кад ће он нама сутра на ручак, боље да ми одемо вечерас њему на вечеру. И сва се војска Вељкова убрзо спремила и кад је настала дубока ноћ, Вељко је са свима својим избио око Врбовца, опколио га са свих страна и почео палити.
Турци су били у дубоком сну, кад је све село горело у пламену; кад су се обнезнањени и запрепашћени и у највећој забуни почели искупљати у неуредне гомиле, тражећи своје коње, и кад је Хајдук-Вељко, уз бесну вику са свима својим војницима, улетео међу њих, секао их, клао и немилице убијао. Само нешто од Турака, и то махом они, које је скрила тамна ноћ, избавили су се бегством и зауставили су се тек с оне стране Тимока.
После овога догађаја скоро сва Црна Река била је на ногама. И старо и младо устало је на Турке. Чете устаника јављале су се по свима кутовима и на сви з странама, и устаници су се обезбеђивали јаким опкопима те су тада подигнута српска утврђења у Вражогрнцу, у Грљану, у Кривом Виру, на Трешњеву и још на много и много места у Црној Реци.
Ну и Хајдук-Вељко и знaтaн број његових устаника морали су за неко време да се удаље из Црне Реке. Ми ћемо ускоро видети Вељка на Малајници, противу Мула-паше видинскога, ну отуда ћемо се опет вратити с њиме заједно у Црну Реку и у Тимочку Крајину.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4224 on: July 22, 2022, 10:01:04 am »

VIII. Страна помоћ Србији и бојеви с Турцима на Малајници, на Штубику, на Острову и на Неготину, 1807. год.

Страна помоћ. У почетку свога устанка, Срби су били у доброј вољи пограничних, немачких власти, и ове су се пријатељски понашале спрам Срба. Ово је, у неколико, било са свим природно, јер су се, и Срби и немачке власти, још живо сећали, како су се, пре 14 - 15 година заједнички борили с Турцима, и пријатељске везе из времена Кочине Крајине - Лаудановог рата; биле су још у живим успоменама обеју страна.
Кад су Срби, одмах, с почетка свога устанка (1804), затражили од немачких власти допуст, да пребацују своје фамилије на немачку страну, кад им у Србији, припрети опасност од Турака, немачке власти допустиле су им то драговољно и наредиле су да их Срби, који живе у немачкој држави, примају пријатељски и да се брину о њихном издржању.
Кад су мало за тим, затражили Срби од немачких власти помоћи у храни, оружју и у муницији, Немци су им давали и то, истина не јавно и отворено, и по цену како се кад могло, а често, и забадава. Немачке су власти, кад је требало, и посредовале између Срба и Турака, и гледале су да их измире, не губећи при томе, из вида користи Срба.
1804. године, немачке су власти допустиле да се Срби и Турци састају у Кленку, у њиховој држави и да се ту погађају о предаји Шапца, и при овом погађању немачки погранични командант Стојићевић, био је у неколико, званичан сведок за оно што је уговорено, као и кад су се Турци Шапчани 16. априла 1804. год. потчинили Србима и предали им условно шабачку тврђаву.
28. априла 1804. год., опет су, немачке власти допустиле Србима и Турцима, да се састану у Земуну у стану пограничног команданта, генерала Женеја, и да се ту, пред њиме, погађају о измирењу.
Кад је митрополит Јовановић, званичник и у служби немачкога цара, оправио Србима један топ с муницијом, да с њиме бију шабачку тврђаву, немачке власти нису спречавале да се топ пренесе у Србију, а овако су радиле и кад се разна муниција преносила у Србију.
Колико су Срби и немачке власти, у ово време, били блиски једно другоме, показује она понуда Карађорђева, капетану (Стевану) Шајтинском, да Срби уступе Немачкој: Србију, Београд, Шабац и Смедерево, само да им Немачка помогне ослободити се од Турака и да им да каквог свог принца за управника земаљског. Што је Немачка одговорила тада Србима, да им не може дати никакве помоћи, јер, према уговору, мора да живи с Турском у пријатељству, било је више из обзира према Француској и из страха од Наполеона, који су тада штитили Турску, јер је Немачка и тада, чинила кораке код Порте да олакша судбу Срба у Србији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4225 on: July 22, 2022, 10:02:08 am »

Ну, код свега овога пријатељског понашања Немачке спрам Срба, Срби, увидев да не могу рачунати на јавну и активну помоћ Немачке, настали су мислити неће ли, како год, добити ову од Русије. Срби су знали већ, за предлог митрополита Стратимировића, руском цару, Александру I да, помажући Србе, успостави словенско царство; и имајући у својој служби, бившег немачког капетана, Петра Новаковића - Чардаклију, чија је жена боравила у Русији, као негдашња друга руске кнегиње, а упокојене супруге бечкога палатина, мислили су да ће лако, помоћу њега и његових познанстава, доћи у неку везу с Русима, и за то су оправили у Петроград: проту Матију Ненадовића, Јована Протића, трговца из Пожаревца и истога Чардаклију, с упутом, да умоле рускога цара да помогне Србији.
Пошавши из Топчидера 1. септембра 1804. год. депутација ова стигла је у Петроград 26. октобра исте године, у пркос многим непријатељским сметњама на путу кроз Молдаву, од стране молдавског кнеза Мурузија, који је био према Србима жешћи Турчин него што су били прави Турци, и предала је своју молбу рускоме министру Чарториском.
Ну и Русија била је у то време у истом незгодном положају, у коме је била и Аустрија; и она је имала уговор с Турском да живи с њоме у миру и у пријатељству, а и она је, као и Аустрија, зазирала од Француске и Наполеона I, и Чарториски је обећао српским депутатима, да ће њихову молбу предати цару, а они да се обрате с молбом на султана, коју ће Русија потпомоћи преко свога посланика у Цариграду.
Како су Срби, после веза, које су имали с Русима за време цара Петра Великог, предати од самих Руса свери интереса немачких, они су се, после оваког одговора кнеза Чарториског, пошто су се депутати српски вратили у Србију око 10. јануара 1805. год. били су у Костољцу са двема својим представкама, од 21. и и 28. фебруара 1805. год. опет, обратили на Немачку, изјављујући јој: да они не војују против султана, већ против јаничара, који су отпали од султана, па одводе у ропство српске жене и српску чељад; и даље, да Срби купе и прибирају порезе за султана, само да немају начина да му их оправе у Стамбол, опомињући је, на послетку, на дужност да Србима помогне, јер је она као и Русија, везала с Турском уговор с којим је гарантована Србима лична и имовна безбедност.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4226 on: July 22, 2022, 10:05:04 am »

Не добивши, за дуго, никаква одговора на ово, Срби су се обратили по ново, 25. маја 1805. год. немачкој влади, тражећи опет од ње за готов новац муниције и какав стари топ, а уз то и једнога вештога тобџију, изјављујући своју преданост немачкој влади и да Немачка има на уму, за кога се Срби муче и проливају своју крв. Ну и ову молбу Срба одбила је немачка влада по предлогу свога ратнога савета, имајући на уму опет, опасности које прете немачкој царевини од стране Наполеона и Француске.
Кад су им овако одбијене све писмене молбе, Срби су, после неколико месеца, а то је било месеца јануара 1806. год. послали у Беч проту Матију Ненадовића, Грујевића и Урошевића, с упутом да за ово моле лично самога цара. Ну, и сад им је то било узаман, јер је Наполеон дотле, био скрхао и раздробио немачку царевину, разбивши у тројецарској битци на Аустрелицу (20. новембра 1805.) немачку и руску војску, и приморао је немачкога цара, пресбуршким уговором о миру, да се одрече круне немачке царевине и задовољи круном аустрискога цара, и аустриској влади тада, није било доста што није могла ништа да уради за Србе, него је казала српским изасланицима, да ће у будуће бити неутрална и да ни Србима ни Турцима неће више допуштати ни да набављају храну у Аустрији.
Али је и преко тога, цар аустриски примио од српских депутата молбе српског народа спремљене за султана и за руског цара и ове им је оправио где треба.  Аустриски министар Стадион није хтео тада, више, да ради на измирењу Срба и Турака, јер се није надао никаквом успеху. Срби су, како је он тада говорио, постигли прилично велике успехе према Турцима, те се неће задовољити буд чиме, а за Турке је веровао да неће дати Бог зна шта, па је за то држао, да му је најбоље да и не улази у ту ствар. Знајући за непријатељска расположења Наполеонова, према Турцима, и за злу вољу његову према Србима, Стадион је тешио Србе, говорећи им како ће људи који се већ толико дуго држе против Турака, бити ваљда у стању да им се одупру још за које време, док се не изради код султана опроштај и бар онакво унутрашње уређење Србије, како га може дати један турски султан; ну том је приликом бар, опет, одобрио Србима да могу, ако узморају, пребацивати своју чељад и своје фамилије на аустриску страну, везујући их за услове да то не буде на штету аустриских поданика, да их не скучује у њихним просторијама, да не умали сувише, њихову израну и да Срби, при прелазу, полажу своје оружје аустриским властима.
Стадион је јавио одмах, и Србима и Турцима, забрану извоза хране из Аустрије, а 8. марта (1806.) учинио је корак код Порте, тражећи да Турци поступају блаже и човечније са Србима. И аустриски ерцхерцог Карл, писао је тада пограничним турским властима, да се уздржавају од насилних мера, а то је исто препоручио и Србима.
Ал све то није донело Србима никаквог олакшања и никакве помоћи, и порта је одговарала да је доста већ поступила благо са Србима, и да ће се тек, од тога часа, латити нужних мера, да своје поданике учини себи покорним. Ну по срећи, у то време, биле су прилике између Руса и Турака прилично запете, те и министар руски Чарториски, једно с тога, а друго и за то, што су Срби молили за ово рускога императора с оном молбом, коју су му оправили преко аустриског цара, кад је оно српска депутација излазила пред овога у Бечу, писао 25. априла 1806. год. руском посланику у Цариграду господину Италинском, да и он настане код порте са пријатељским саветом, да би ова како год олакшала стање Срба у Србији.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4227 on: July 22, 2022, 10:17:04 am »

Турска се у то време, по наговору Француске и Наполеона I, одрекла уговора, који је имала с Русијом, да руске лађе пролазе кроз Босфор и кроз Дарданеле, и збацила је с престола влашкога и молдавскога кнеза, што није смела да уради, док се не споразуме о овоме прво с Русијом, и Русија је због тога кренула на турску границу 50.000 својих војника са 286 грла топова, под командом генерала Михелсона.
Док се руска војска искупљала на Дњестру, њен главнокомандујући послао је у Србију два руска официра, поручика Беја-Новокрштенцева и Угричића Требинског с упутом да се упознају изближе са српским приликама, и да виде: у чему могу Руси да помогну Србима, и како, и у чему могу Срби да буду од користи Русима.
Ми смо видели једнога рускога официра, са Србима заједио, у боју са Турцима на Врачару, 22. јуна 1806. год. који је у очи тога дана дошао из Аустрије у Србију преко Ковина. То је био један од ових руских официра. Августа месеца, после овога, Карађорђе је одговорио Михелсону просто, да Србима треба: пара, оружја и искусних војника, захваливши му на послатим му овим двама официрима.
Преговори Руса и Срба, вођени су у то време, преко господара Влашке, кнеза Ипсилантија и рускога повереника, тајног саветника Родофиникина, који је био код овога, и коме је била дужност, према 5-ом члану упута своје владе: да пази на Србе, кад руска војска почне ратовати, па да им ставља у изглед руску помоћ и ослобођење од њихова вековна непријатеља; да их храбри и склања к интересима Руса и да настојава да Срби увећају своју војну снагу, и да је не раскомадавају и деле, већ да је држе у скупу и употребљују тачно по упутима главнокомандујућега руске војске.
Ну како руска војска још није била прешла руску границу, Руси и нису могли указати Србима још никакву другу помоћ, сем помоћи у новцу и у средствима за рат, и како је Михелсон добио од министра руског Будберга писмо од 11. септембра 1806. год. да цар ставља Србима на расположење 18.000 дуката, и друго од 22. новембра 1806., да је цар наредио да се Србима даде помоћ у војсци, како се руска војска приближи српској граници и да пошље у Србију неколико вештих официра за обучавање Срба, ал тајно и кријући то од Турака, - Михелсон је крајем 1806. год. послао у Србију: 4 сабље за Карађорђа и за његове војводе, две архијерејске панагије и 6 златних крстова за свештенике и неколико златних и сребрних медаља за војнике.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4228 on: July 22, 2022, 10:17:53 am »

Кад је 31. декембра 1806. г. министар Будберг писао Михелсону да угоди да радња српске војске буде сугласна с радњом руске војске, Михелсон је послао јануара месеца 1807. у Србију Грка Монолаки с писмом од 11. ист. м. и с упутом да склони Карађорђа да крене своју војску према Видину, обећавајући да ће му дати и новаца и потреба, кад тамо дође. Захтеви генерала Михелсона гласили су управо: да Срби треба да пређу у Влашку са 4 - 5 хиљада људи и дођу у Крајово да бране горњи део Влашке, а Михелсон ће им дати артилерије и 5000 дуката, које ће покупити од Влаха, јер је и право да ово плати Влашка за своју одбрану.
Карађорђе је одговорио Михелсону, да ће се крајем јануара кренути према Видину, јер ће дотле имати посла с Турцима на западној страни Србије, молећи у исто време да руска војска дође што пре у Србију. Прилике с Турцима у Србији, на другим њеним странама, нису допустиле Карађорђу да пошље српску војску према Видину крајем јануара месеца, како је то био ставио у изглед. Ну ово је учинио позније, - у почетку марта месеца - и како му је било могуће, упутивши Миленка Стојковића и Добрњца са 1500 Браничеваца на овај крај.
Долазећи из Пореча, Миленко и Добрњац састали су се на путу са Хајдук-Вељком, па су сви заједно, идући даље, дошли до Штубика. Даље нису могли, јер им је Мула-паша видински, чувши за кретање ове српске војске, изишао у сукоб са 5000 Турака, Видинаца, до села Малајнице. Карађорђе је био у ово време код Ужица, и ту се борио с Турцима Ужичанима, а кад је доцније чуо за Турке на Малајници, похитао је и он тамо.
Предавши команду над српском војском око Ужица војводама Милану и Милошу Обреновићу, Карађорђе је сишао у Смедерево, те је одатле отправио, Дунавом до Пореча, војводу Вујицу са смедеревском пехотом, а он је узео коњицу, па је с њоме, идући преко Пожаревца и Честобродице, избио у Пореч, баш кад је тамо био приспео и Вујица са пехотом, одакле су се одмах, сви заједно кренули Штубику.
Не знамо тачно, дан, кад је Карађорђе дошао у Штубик; Милићевић у Кнежевини Србији, на стр. 971. помиње једно Карађорђево писмо, писано у Плавни, не далеко од Штубика, 24. маја 1807. год. те по њему можемо и долазак њетов у Штубик, метнути од прилике, у то време.
Кад је Мула-паша зауставио Србе на Штубику и ту их опколио и настао бити и тући, Срби нису више могли ни мислити да прелазе у Влашку и тамо да помажу Русима. На против баш, Миленко је тада био приморан, да замоли главнокомандујућег руске војске, да му пошље што пре руске војске у помоћ, да га ослободи од Мула-паше. И позније, кад је дошао на Штубик Карађорђе, са још српске војске, Срби су се могли само држати према Турцима и одупирати им се, али нити су могли потиснути Мула-пашу са Малајнице, нити се повући испред њега са Штубика, те су за то и тада молили за руску помоћ.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4229 on: July 23, 2022, 09:32:41 am »

Код Руса опет, са недоласка Срба у Влашку, настала је незгода, што су Турци могли тада, без икаквих сметња да прелазе у Горњу Влашку и што су отуд могли лако да грозе десном крилу руске војске, која је у то време била дошла, под генералом Милорадовићем, у Букурешт и овај заузела. За то је главнокомандујући руске војске, генерал Михелсон одмах наредио да генерал Исајев пређе преко реке Олте да брани Горњу Влашку и десно крило руске војске и да се како год сједини са српском војском. Исајев је учинио ово одмах и дошао је у Крајево са 2 баталиона пешака, нешто драговољаца и два топа од донске коњичке артилерије, свега од прилике са 1000 људи. Одавде је Исајев хтео да пође ближе к Србима, али му се то није могло тако одмах. Требао је најпре да увећа своју војску прикупљањем Ипсилантијевих пандура и драговољаца, који су били раштркани на неколико места по Горњој Влашкој и да прикупи турску храну, које је било ту доста, спремљено. А кад је и то урадио па пошао Србима ближе, неколико стотина Турака, под неким Дели-Башом и Хусејин-Агом, пошло је из Ђурђева и Видина против њега и он је морао прво , и с њима да издржи жесток бој код Изворне-Алба, па после тек, да мисли опет на Србе. Али и то му се није дало.
За време борбе на Изворино-Алби у којој су Турци разбијени, Хусејин-Ага је убијен и Дели-Баша заробљен. Исајев је чуо јако пуцање топова па српској страни. Верујући да је то на Штубику, и да Турци хитају да  тамо сатру Србе, пре него им Руси дођу у помоћ, он је  одмах послао, у потаји, три своја човека да разберу  шта је са Србима на Штубику. Али ови нигде нису могли наћи Миленка и Исајев није знао шта ће, док није  опет добио позив од Карађорђа да пређе у Србију, те  је тада – 17. маја 1807. - дошао у Гогош.
Ну и тада, не знајући да ли се Срби још држе па Штубику, Исајев је мислио да му и не вреди ићи у Србију ако су Срби већ разбијени, и кад је уз ово, још чуо, да је око 500 Турака прешло преко Дунава код Никопоља и да иду његовој војсци за леђа, он је напустио Гогош и вратио се у Крајево где је стигао 26. маја 1807.
Logged
Pages:  1 ... 270 271 272 273 274 275 276 277 278 279 280 281 [282] 283 284 285 286 287 288 289 290 291 292 293 294 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.045 seconds with 23 queries.