Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ну кад му је ту, после неколико дана, опет стигао позив Миленков да похита у Србију, и кад га је Миленко уверио: да ће Руси и Срби, удружени, лако разбити  Мула-пашу на Малајници; да ће Русима бити лако да  пређу Дунаво, користећи се Великим Островом између Гогоша и Прахова, и да ће Срби спремити лађе за превоз  руске војске преко Дунава, он је опет оставио Крајево и дошао у Гогош где га је дочекао лично војвода Миленко Стојковић.
Да би ослабио Исајева од бриге за његовом одступницом и да му Турци не могу заћи за леђа, Миленко је утврдио ту са Исајевим, да Руси поседну Изворино-Албу и Калафат а Срби, на број њих 500, да чувају Гогош и Острово. У то време било је на Острову 200 Турака који су  га чували и бранили. Посада ова имала је ту на Острову и један свој опкоп.
Срби нису спремили лађе за превоз руске војске преко Дунава, јер, забављени с Турцима на Малајници и на Штубику, нису имали кад на то ни да мисле; ну по срећи баш у часу, кад је ова мука мучила и Миленка и Исајева, стигне Исајеву глас да низ Дунаво плове 6 турских лађа. Исајев нареди одмах, те се брже боље, извезе неколико топова пред лађе а неколико изнад њих и кад ови припуцаху и једну лађу потопе, све остале привезу се уз обалу острова и ту стану.
Исајев је тад наредио те је одмах, једна чета козака, под командом потпоручика Попова, препливала Дунаво до на острово Острово, и заузела лађе које су биле пуне пшенице. Угледавши Козаке на острову, посада оног турског  утврђења на њему, напустила је исто и скрила се у шибље, кога је било на острову доста, а за тим је напустила и  острово и превезла се на чамцима на српску страну Дунава.
Кад су се, скоро за овим и остале руске трупе, помоћу оних лађа житарица, превезле на острово, дошао је к њима ту и Карађорђе, те се договорио и споразумео са Исајевим о томе, како ће Руси напасти на Турке на Малајници. Исајев је одмах, после овога, почео превозити своју војску на српску страну, а Карађорђе је распоредио нешто српске војске дуж дунавске обале, да брани, да не би Турци, сувим или водом, пришли острову и узнемирили Русе за време прелаза.
17. јула (1807) били су сви Руси на српској страни  и то 600 регуларних пешака, 200 Козака, и 200 драговољаца (бећара) са два топа. (Антоније Протић зове их 'пангалозима' и каже да им је био командант, неки капетан Јоргаћ.) На Острову је остало 500 Срба под командом потпоручника Познакова.

[JASON]

(У Српском Устанку 1806 - 1817. Нови Сад 1866. год. који је писан санћим по Дубровину и онако збркано и пометено, се каже на стр. 28. и 29, да је Исајев пошао из Крајева 17. маја (1807.), да је 18. био на Острову (острово Илмора) а 19. да је пошао против Турака на Малајници. Лако је увидети неисправност ових података, кад се зна: где је Крајова  а где острово Гогош и Праово, да то износи у правој ваздушној прузи око 120 километара, па да је немогуће прећи све то па и Дунаво, за два дана и трећег дана тући се с Турцима на Малајници.
Ми смо узели по историји, руског пуковника А. Петрова, 17. јули за дан  прелаза Руса у Србију, за то, што нам се чини да је Петров врло поуздан у одређивању месечних дана и што је имао на расположењу врло поуздане изворе, као и за то, што се он слаже и са нашим очевидцем ових догађаја, Антонијем Протићем, који у својој 'Повесници' коју има (још!) у рукопису наше  Учено Друштво, каже: у понедеоник о Петрову посту, а 17. јуни 1807. године падао је баш у понедељак за време овога поста.)

[JASON]

Бој на Малајници и на Штубику. Кад су Срби, под војводом Миленком и Добрњцем, дошли у Штубик, и опазили према себи у Малајници, видинскога Мула-пашу и његову многобројну војску у јаким опкопима својим, они су се зауставили и обградили на обема странама Земне, са 5 јаких опкопа, у које су се сместили. Мула-паша је имао у Малајници, тако исто, на обема странама Земне, три опкопа, и четврто велико и јако, на путу између Штубика и Малајнице, на средини. Кад је Мула-паша, по доласку Срба у Штубик, пришао к њима ближе и опколио их са својом војском свуд у наоколо, он је и ту, своју војску, сместио у пет јаких опкопа.
Овако опкопани и утврђени, и Срби и Турци провели су по дуже времена борећи се пуцањем из пушака из својих опкопа, при чему су Срби трпели много од Мула-пашиних топова. Уз ово, Срби су патили много овде још, и од глади и жеђи. Турци су надвишавали реку Земну, са које су Срби могли заитати воде, и тукли су их из својих нишана, како је који сишао доле на реку, те су Срби, тако, само по тамним ноћима могли безбедно добављати воде.
По срећи, сав òкô Штубика и Малајнице, био је обрастао јаком и густом шумом, те су се Срби, појединце, могли прокрадати ноћу мимо Турке и доносити опсађеним Србима по мало пшенице, коју су ови кували и хранили се њоме.
Кад је позније, дошао на Штубик и Карађорђе са својом војском Србима у помоћ, он је опколио она турска утврђења на Штубику са својих 6 опкопа и сместио је у њих своју војску. Од ових 6 утврђења, два велика и јака, четворострана редута, Карађорђе је наместио са стране Штубика према Малајници, те је тако држао раздвојене Турке у Штубику од оних у Малајници. Тако су у оно време имали Турци које у Малајници, које у Штубику, 9 утврђења, а Срби у Штубику и око њега 11 својих опкопа. У опкопима српским и турским, била је смештена само српска и турска пехота и артилерија и кавалерија и једне и друге стране, остала је ван ових, и то, српска, под командом Карађорђа и Хајдук-Вељка а турска, под Мула-пашом, Кара-Фејизом и Гушанац-Алијом, оним истим кога смо видели на Београду, кад је овај прешао у власт Срба.
По доласку Карађорђевом на Штубик само се изменило у неколико, стање оних Срба у штубичким утврђењима, који су били опкољени турским опкопима, а сва српска војска у опште била је још слаба да би смела да напусти своје опкопе, или да нападне на Турке у њиховим утврђењима. За то су и Срби и Турци и у то време, а и после, остали у истом стању у коме су били дотле, и Срби су чекали на руску помоћ. На српској страни, били су, сем поменутих већ, старешина војених, још: Главаш, Вуле и Танасије Чарапић.

[JASON]

Споразумевши се с Карађорђем још на Острову и сутра дан на српској земљи, како ће прићи Турцима на Малајници, где су биле и све главне старешине турске војске, и како ће напасти на Турке, Руси су се кренули, пре ране зоре, по киши, која је благо ромињала, дужом михаиловачке реке, из које су прешли позније, у реку Турију, која под Малајницом утиче у реку Земну, и кад су ову прегазили, ушли су у шуму кроз коју је водио доста тескобан пут, и у саму зору 19. јуна 1807. избили су изненада и неочекивано, на једну пољану пред самом Малајницом. Ту је Исајев одмах распоредио своје топове и почео тући турска утврђења на Малајници.
Међу тим се и руска пехота од олонецкога пука низала у бојне редове и како је била с овим готова, грунула је, при заустављеној топовској ватри, као гром на оно турско утврђење што је било на левој страни Земне, и крчећи себи пута са бајонетом, заузела га је одмах растеравши турску посаду која је била у њему. За време напада руске пешадије на овај опкоп, руски драговољци, кретали су се у добром реду, према она два турска утврђења у Малајници, на десној страни Земне, и грунувши о њих снажно и јуначки, заузели су их и посаду турску разтерали одмах на првом јуришу. Обилазећи она утврђења на Малајници, руски козаци, избили су изненада пред оно велико турско утврђење на путу између Малајнице и Штубика. Козаци руски, били су исте среће као и руска пехота и руски драговољци. Првом њиховом нападу подлегла турска посада утврђења, и док су турски војници гледали упропашћено како ће и где, бегством да се спасу, Козаци су заузели и посели и ово четврто турско утврђење на Малајници.
Турци су изгубили, при губитку ова 4 своја утврђења, око 1000 људи које од посаде самих опкопа, које од коњице и остале турске војске, која је била ван утврђења. Мула-паша, са својим доглавницима: Гушанац-Алијом и Карафејизом, као и свом осталом војском, која је била у његовој власти, или је измакла испред Руса, по освојењу турских утврђења на Малајници, окренули су се Неготину и Видину, и не хајући на то да имају своје војске још у утврђењима на Штубику.
Угледавши се на Русе, и Срби су мало касније него Руси, почели нападати на Турке у њиховим утврђењима на Штубику. И ако су били опкољени Србима и њиховим утврђењима са свих страна, Турци су одбили прве нападе Срба храбро и јуначки. Али кад су опазили пораз Мула-паше и својих, на Малајници, и они су клонули. У другом нападу на њихова утврђења и они су, после кратке борбе, почели ова напуштати и склањати се у околне шуме. И тад је сва турска сила и она са Малајнице и ова са Штубика, узмицала и бегала к Неготину и к Видину, гоњена руским Козацима и српском коњицом, оставивши српској и руској војсци на путу: 4 топа, 10 барјака, многу своју муницију и сву Мула-пашину, ратну касу. Говорило се да је тада и сам главнокомандујући турске војске, Мула-паша, рањен, доспео у Видин.
Од Срба, показали су се особито, у боју с Турцима на Штубику: Живко и Јово, - браћа Шљивићи, - Бело Црногорац, Вучетић, Одабаша Симо, Бошњак Христо и Марко Млади. Слава нека им је.
Тако су браћа, Руси, помогли први пут, браћи својој, Србима у њиховом првом рату за ослобођење, и пролили за њих, доста, крви своје 19. јуна 1807. год., и Карађорђе је, после овога боја на Штубику и на Малајници, звао све војнике олонецкога пука, 'својом браћом', и позније, кад год би где дошао с Русима заједно, упитао би тек 'нема ли ту ко од моје браће'.

[JASON]

(О дану битке на Малајници и на Штубику, по српским записницима још се не може поуздано да утврди време, кад је баш, и тачно и кога дана био тај бој. Ми смо се зарадовали делу пуковника руског А. Петрова, мислећи да ће нас он извести из неизвесности о овоме дану, јер је он то могао да учини најпоузданије, према документима која је имао, пишући своју историју 'Война Россiи въ Турцiей 1806 - 1812 год.' у коју су ушла и 'Воениыя дѣйствiя в Сербiи'. Али је једна штампарска погрешка учинила ово немогућим. Пошто је, на стр. 232. овога дела, казао: да су Руси прешли са Острова у Србију, 17. јуна, што потврђује и наш очевидац Антоније Протић, А. Петров, мало испод тога каже како се Исајев, видео с Карађорђем 18. јуна, а одмах за тим, како су се Руси, 12. јуна (!?], - што мислимо да је штампарска погрешка, место 19. јуна, - кренули на Малајницу.
Узевши у оцену све оно што М. Ђ. Милићевић пише о дану боја на Штубику, у својој 'Кнежевини Србији', на стр. 971., ми смо узели за дан тога боја 19. јуни, како га утврђује Михаиловски, Данилевски, и 'Српски Летопис' за 1827. год. стр. 30, за то што је он и по А. Петрову највероватнији, а њему пуковнику - сада генералу - Петрову обратили смо се лично и молили га за објашњење о овоме дану.)

[JASON]

Бој на Неготину и на Острову, заузеће Прахова и одлазак Руса из Србије. Одмах по поразу Турака на Малајници, Карађорђе и Исајев, оставили су 500 Срба, да чувају опкопе на Малајници и на Штубику, а они су се кренули са свом осталом руском и српском војском к Неготину и Видину и избили су око Неготина 24. јуна (1807). Исајев је мислио с почетка, да одмах нападне на Неготин и кад њега насилно и на јуриш узме, да пође одмах даље к Видину; ну кад се уверио да град Неготин, има своју, и то прилично велику и јаку, камену тврђаву, опточену пространим рововима и окружену још, и с неколико земљаних опкопа, који су помагали лакшој и упорнијој одбрани тврђаве, он је одустао од тога и опколио је Неготин, хотећи сад и тако постепеним борбама на њему да га принуди на предају.
Од војске, која је оптекла Неготин с једне стране, јер је није било доста, да би га могла обухватити са свију страна, Срби су намештени на левом крилу са стране к Дунаву, где су се обградили јаким, земљаним опкопима, а Руси су се разместили у центру и на десном крилу.
Још док су Руси и Срби прилазили Неготину и размештали се око њега, Мула-паша, видински, послао је, на 12 својих лађа, подоста турске војске противу Срба на Острову, да ово заузму и тако пресеку везу Срба и Руса у Србији, са руском војском, која је у Влашкој. Кад је из ових лађа избило на Острово око 400 Турака, Срби су, под командом руског потпоручика Позњанова, и брата војводе Миленка Стојковића (Живан?), оборили, противу њих и њихових лађа, оштру топовску ватру и плотуне из пушака, и кад је од овога, једна турска лађа потопљена са свим и две још, јако повређене, устукнули су они Турци што су били на Острову, у своје лађе, па су сви, живо и хитно препловили у Прахово.
Чувши, мало за тим, да су Руси и Срби већ на Неготину, сва ова видинска, турска флота, напустила је и Прахово и спустила се у Видин. Срби су, одмах за тим, дошли у Прахово и заузели и њега и земљана утврђења која су Турци имали туна. До тога времена, дошло је Видину у помоћ до 15.000 Турака, под Ибрајим-бегом, и од ових, одредио је Мула-паша, неколико хиљада и оправио Неготину у помоћ и за ојачање посаде тврђаве му. Како на страни Неготина, коју су држали Срби - лево крило - није било никаквих топова, Исајев је тада, ставио Карађорђу на расположење, 6 топова с муницијом, те их је овај распоредио по постаду српске војске.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Истога дана, кад су Руси и Срби стигли и избили око Неготина, - 24 јуна - дошао је ту и руски пуковник Паулучи, који је упућен Карађорђу од стране руске владе. Паулучи је био негда француски ђенералштабни официр, који је позније прешао у руску службу, и њега је била послала руска влада у Далмацију, да сазна како стоје тамо Французи, с упутом, да се, у повратку отуд, сврати и у Србију и види како стоје Срби. Упути које је овај официр имао, у колико су се дотицали Срба и Србије били су: да дозна односе Срба према Аустрији и према Угарској; да се увери о сили српској, о стању српских градова и њиховој посади; да саветује Србе да се не би опет покорили султану или предали каквим обећањима Француза, да се увери у колико су Срби предани Русима и да увери Србе о готовости Русије , да помогне Србе парама , оружјем и т. д.; и на послетку, да дозна како Карађорђе мисли да ратује т. ј. да л одбрано или нападно и какву везу жели да има са Русима.
Паулучи је донео и предао Карађорђу писмо руског министра Будберга (од 11. маја 1870.), у коме овај јавља Карађорђу: како се радује победама које је Карађорђе одржао до тада, над непријатељем хришћанске вере, уверавајући га да Паулучи долази к њему, да сазна потребе Срба и да се увери о користима, које се могу постићи сугласном радњом руске и српске војске, и на послетку: да увери Карађорђа о истинском покровитељству великог, сверуског императора.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Одмах по овоме стигло је Карађорђу, ту, и писмо главно-командујућега руске војске, генерала Михелсона. То је писмо било упућено на Карађорђа, на све српске војводе и на цео српски савет, те је изгледало као прокламација српском народу, и гласило је:
'Ево је једном, куцнуо час, да јунаци вере хришћанске, збаце мухамедански јарам, и, да се подјармљена хришћанска племена, поврате њиховом достојанству, слави и благостању њиховом.
Отоманска порта објавила је Русији рат, за то, што се Русија стара и брине о благостању једноверних јој народа за то, што се приближују вама, драга нам браћо по вери.
Српски народ, пример је свему свету, шта може да учини херојски дух, пламтећа хришћанска вера и љубав к отаџбини својој.
Нове победе Руса, над гордим освајачем Јевропе, Бонапартом, који не зна ни за какве границе у својим напредовањима, изазвале су силу рускога оружја.
А шта ће бити кад се руска и српска сила здруже и уједине?
Мени је одавно, познато ваше срећно освојење Београда; ја сам вам то честитао и честитам вам га и опет; ну и вама ће бити познато, да сам ја, с војском, коју ми је поверио мој Господар, освојио Хотин и Бендер, Акерман и Килију, покорио бужакске Татаре, заузео сву Молдавију, побио буљуке крџалија Мустафе Барјактара и ослободио од њихова зверства Букарешт, и освојивши сву Влашку, продро до Дунава, и, да сам готов, да идем и даље и тучем непријатеља.'
Михелсон је хтео овим писмом да раздражи наде Срба на Русију и да изазове Карађорђа да се реши на сугласност радње српске војске с радњом Руса и њихове војске. Карађорђе је био тада зле воље, што није видео већу руску силу у Србији, а и на Паулучија је с почетка доста сумњао, ну после ових писама и после посредовања генерала Исајева, почео је поверавати се Паулучију тако, да је Паулучију, на послетку испало за руком да склони Карађорђа да закључи уговор између Србије и Русије о њиховим будућим међусобним односима.
Паулучи, као странац и бивши француски официр, морао је да буде већи Рус, него што су прави Руси, а Карађорђе је желео да види своју отаџбину ослобођену од Турака, па ма се он, после тога, одмах вратио своме дому и своме плугу, и за то је тај уговор и испао онакав какав је.
Ну, као да и Руси сами нису Бог зна како и колико полагали на њега, јер нису тражили никад и никакве његове примене. Све, зашта би се могло рећи да је његова последица, то је, што су Руси, скоро после њега, послали у Србију свога нарочитога заступника, у лицу саветника Родофиникина, ну Срби су, преко својих депутата, и мимо овога уговора, молили руску владу да им пошље једнога свога човека, који ће им помоћи у њиховом државном уређењу и изради пројеката за ово.

[JASON]

Родофиникин је дошао у Србију - у Београд - 2. августа 1807. год. а у инструкцијама од 16. јуна 1807. о његовим дужностима у Србији, у колико се искључиво тичу Србије, било је између осталога: да буде увек уз Карађорђа или тамо, где буде народни савет; да убеђује Србе, да се само од Русије могу надати помоћи и избављењу од Турака, и да је Русија готова увек указати им помоћ заједничком радњом, оружјем, војним потребама и новцем, ако се Срби буду прилагођавали радњама Руса, и да дознаје намере и планове Карађорђа, како и где мисли радити нападно, а где одбрано, и где и како у сугласју и вези са Русима.
28. јуна, кад је Карађорђе потписао уговор о коме је реч, јавио је и Паулучију и Исајеву, да је добио писмо од војводе Милана Обреновића са Ужица, да многи Турци наваљују из Босне, Ужицу у помоћ, и да га због тога зове овај, тамо у помоћ. Карађорђе је за то узео 800 својих коњаника, од војске која је дотле била на Неготину, и похитао је с њима на Ужице, Обреновићима у помоћ.
По одласку Карађорђевом са Неготина, кад је уједињена руска и српска војска онако ослабљена - 800 коњаника српских, које је одвео Карађорђе - Исајев је, још мање, могао мислити да предузме што год противу тврђаве неготинске А кад је скоро за тим сазнао да се ради на некоме примирју између Руса и Турака, он се почео бавити мишљу: како ће да се повуче из Неготина, јер је знао да неће моћи да држи Неготин у блокади и онда, кад буде примирје уговорено и утврђено.
Исајев је, ускоро за овим, сазнао да ће се са овом својом, руском војском, морати и из Србије да повуче, јер му је Михелсон писао да пази, да га Турци не би одсекли од руске војске у Влашкој, у случају ако се не узмогне доћи до примирја. И што Исајев није одмах после овога напустио Србију, било је само за то, што су и сами Срби, на овој страни, сувише слаби, па није хтео да их оставља на жртву Турцима.
Ну опет, да би се у овоме помогло Србима колико толико, Михелсон је саветовао Исајеву да остави у Србији Ипсилантијеве пандуре и драговољце, под именом руске војске, а праву руску војску да пребаци у Влашку, на шта Исајев није могао пристати, јер му се ово учинило недостојно части рускога оружја. Налазећи по овоме и сам, да би било неугледно за руско оружје, жртвовати Турцима своје савезнике - Србе - Михелсон је писао и поручио Лошкареву, руском опуномоћенику, који је с Турцима преговарао о примирју у Слободзеји у Влашкој, да уговори ма шта за Србе, да би само он могао с чашћу повући своју војску из Србије, а одмах за тим, препоручио му је да уговори примирје и за онај део Србије, у коме се налази руска војска.
У Србији се чуло за преговарање о примирју још 3. јула (1807), и Исајев је за то, још тога дана, писао команданту Неготина, Гушанац-Алији, о овоме, но добио је од њега одговор, да он о примирју не зна ништа. У то баш време, војвода Миленко Стојковић, молио је Исајева да никако не оставља Србију, јер је добио вест из Београда, да се тамо чуло, да је Турска уступила Аустрији Босну и Србију за 80 милиона гроша свога дуга, те ако Србија узмора потпасти под нова господара, боље да потпадне под онога, који је исте вере, а никако не под онога, који је купује, ни под онога, који је продаје.

[JASON]

У то време стигла је и Србима и Русима на Неготину вест, да су Срби разбили оне Турке, што су ишли из Босне, Ужицу у помоћ, да су Срби ту задобили око 400 коња и мазага, натоварени потребама за Ужице, да се Ужице, одмах за тим, предало Србима, и да је турска посада пуштена из Ужица да оде у Турску. За ово време било је и на Неготину неких сукоба између Турака и Руса.
13. јула (1807) кад је Исајев писао о примирју самоме видинскоме команданту, Мула-паши, добио је од овога одговор, да он не пристаје ни на какво примирје, докле год не добије од свога султана заповест за то. Мула-паша не задовољи се само са овим одговором, већ 19. јула у 9 сати пре подне, избије са 6000 својих коњаника пред Неготин. Турска ова коњица напала је прво на руску коњицу, која због малог свог броја није могла да се мери с Турцима, те је Исајев одмах извео у бој стрелце из свога олпнецког пука, задржавши осталу своју пехоту размештену у јаке каре. До 4 сата после подне Мула-паша се три пута бацао на Русе, ал је сваки пут био одбијан пушчаном и топовском ватром, а после су га пратили и гонили руски козаци и руски драговољци. Оставивши на бојишту до 200 погинулих својих војника, Мула-паша се, на послетку, окануо даљих напада па Русе и повукао се са свом својом силом у Видин.
Не надајући се да ће се одржати на Неготину, ако Мула-паша дође опет из Видина са већом својом силом, а могао је отуд повући до 15.000 људи, Исајев је одмах после овога боја, истога дана, оставио Неготин и повукао се са свом руском војском на Острово, пославши Мула-паши писмо, да му пошље кога, с киме ће преговарати о примирју. Одговор Мула-пашин на ово био је: да Руси одмах напусте и Острово, на шта је Исајев одговорио, да нема још никакве заповести за одступање.
После овога, дошао је 28. јула (1807) к Исајеву, из Видина, француски агенат Маријаж, и јавио му: да Турци радо пристају па примирје са Русима, само што за Србе неће да чују, на шта је Исајев опет одговорио, да не може улазити у примирје друкчије, него да се оно примени и на Србе.
После дугог преговарања, било је између Исајева и Маријажа говорено и о томе, да погранична линија за примирије буде десна - српска - обала Дунава, коју да држи руска војска, а и Острово да остане у руској власти, али да турски бродови плове слободно Дунавом пошто их Руси прегледе да нема на њима ратних потреба. На крају ових разговора, Маријаж је изјавио Исајеву, како се нада да је мир између Руса и Турака, на надлежном месту, већ закључен, и да ће он скоро видети да руске трупе напусте и Србију и Влашку. По растанку са Маријажем, Исајев је добио 1. августа (1807) писмо од Исмајил-бега из Видина, да је примирје с Русима закључено, али се оно никако нема да примени и на Србе, које је он називао разбојницима. Исајев је на ово одговорио, да Руси војују у друштву са Србима, и да ће он за то бранити Србе, ако би их Турци напали, напомињући како би желео за у будуће, да се преговори о примирју воде без посредовања Маријажа и Француза у опште.

[JASON]

5. августа послао је опет, Исајев, Мула-паши у Видин капетана Бибикова, са захтевом да се примирје примени и на Србе, на шта је Мула-паша одговорио: - нек Руси не бране Србе, кад их Турци нападну, на шта опет Исајев није никако пристао. По сведоџби генерала Исајева, за све ово време, Срби су се налазили на Неготину у својим опкопима и код својих батерија, а војвода Миленко, који је почео да сумња на Русе, због њихова одступања, напао је на једнога Турчина, који је доносио Исајеву писма, тако, да га је Исајев силом могао да одбрани. У опште, по причању самога Исајева, Срби нису гледали на одступање Руса, као на какву војничку неопходност, већ су мислили да је то слабост или каква скривена намера.
Миленков брат (Живан), који је био заједно с Исајевим на Острову, са оних 500 Срба, што су чували Острово, како сам Исајев прича, писао је 19. августа 1807. своме брату, војводи Миленку Стојковићу, молећи га да га спасе, јер ће, како Исајев оде с Острова доћи тамо Турци, те ће уништити и њега и сву српску посаду, говорећи даље: - Руси су закључили с Турцима мир, а за нас нема мира, те је са свим очигледно, да ће сва турска сила поћи тада противу нас, и ми ћемо са свим пропасти кад нас Руси предају грабежу Турака.
Како је Родофиникин у то време био јавио својој влади, у Србији се тада мислило да Руси напуштају Србију за то да би олакшали Аустрији доћи у њу и заузети је и да су неке српске старешине говориле тада да пошљу депутацију цару Наполеону, да га моли да узме Србију под своје покровитељство, и да је он једва успео предупредити овако зле намере.
Ну на послетку, и у овоме, једва једном дошла је вест да је примирје између Руса и Турака закључено у Слободзеји 12, 24 августа (1807.), и да је њиме уговорено да се оно има да примени и на Србе, и за то је Исајев напустио Острово и прешао у Влашку приспевши 27. августа 1807. у Крајво.
Текст чланка уговара о примирју који се је дотицао Срба, гласио је:
Аrticle particulier… Comme il faut conformément a l'armistice signé en date d'aujourd'hui, hostilités cessent partout, les troupes ottomanes jusq'a l'arrivée des plénipotentiaries chargés des traiter de la paix, ne commettront aucum acte de hostilité dans les envirors de Vidin et de Feth-Islam, où il y a des troupes russes, réunies aux Serviens.
(Посебни члан… Како се захтева у складу са данас потписаним примирјем, непријатељства свуда престају, отоманске трупе до доласка опуномоћеника задужених за мировни уговор, неће чинити никакав чин непријатељства у околини Видина и Фетх-Ислама, где су руске трупе, уједињене са Србима.)
Према чему примирје је примењено на Србе, само у околинама Видина и Фетислама и вредело је до 21. марта 1808. год. или и пре, кад се састану опуномоћеници и утврде трајан мир између зараћених страна.

[JASON]

Пре него се генерал Исајев, повукао са Острова на Крајову у Влашкој, Срби су послали главно-командујућем руске војске у Влашкој, свога депутата Гагића, који је тамо стигао 28. августа, - и писмо, следећег садржаја:
'Српски народ, који је, надајући се од Русије својој и свеопштој користи хришћанских народа, устао с великим одушевљењем противу непријатеља православне вере, налази се данас у очајању. Више свега Србе брине неизвесност њихове судбине после измирења. То нас доводи до очајања и за то молимо да нам се каже: заслужује ли српски народ, у својој отаџбини, да буде под покровитељством и заштитом височајшег руског двора, или треба да се преда вечној погибели.'
Друго писмо, српскога савета, које је Гагић предао главно-командујућем руске војске, гласило је:
'Ми смо позвани у бој противу непрпјатеља наше вере, манифестом Русије, која нам је обећала сваку помоћ, покровитељство, и утврђење наших слобода. Пре тога, ми смо се борили с турским, бунтовним пашама, а кад смо добили руски манифест, ми смо устали и против самога султана, који је због тога послао противу нас своје војске из Босне и све Албаније и који је искупио у Нишу многобројну војску под Рашид пашом, који иде на нас и хоће да искорени род наш. И у то време Русија нас оставља, оставља нас у време кад ми немамо ни барута ни олова.'
У даљем продужењу овога писма, савет српски, молио је: да би се генерал опет сајузио са Србима, али је Исајев, као што смо видели, у то време, био већ у Крајову у Влашкој. Страх од зле судбине, која им предстоји, и како су је Срби замишљали, давао им је оправдана разлога да овако пишу, јер нису познавали, у то време, прилике у којима су биле и Русија и Турска заједно с Наполеоном и његовом Француском; а да су знали то, и, да је, 17. маја (1807.), реформатор Турске, султан Селим, само због својих рефорама, збачен с престола и прокламован за султана Мустафа IV, и да им је, - даље, био познат састанак цара Александра I, императора Наполеона, и пруског краља Фридриха Вилхелма, у Тилзиту и ту утврђени уговор 25. јуна (1807.), и шта је цар Александар тада уговорио о Турској и урадио за њене хришћанске народе; и на послетку, да су знали: како се је, и на овоме уговарању примирја сад, у Слободзеји, Русија живо заузимала за Србе и бранила њихове интересе, они нити би били у страху, у каквом су били, нити би имали оправданих разлога да овако пишу.