PALUBA
November 12, 2024, 12:50:50 am *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Važno - Prilikom registracije lozinka mora da sadrži najmanje osam karaktera, od toga jedno veliko slovo, i bar jedan broj, u protivnom registracija neće biti uspešna
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 400 401 402 403 404 405 406 407 408 409 410 411 412 413 414 415 416 417 418 419 420 421 422 423 424 [425] 426 427 428 429 430 431 432 433 434 435 436 437 438 439 440 441 442 443 444 445 446 447 448 449 450 ... 509   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 867057 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4240 on: July 25, 2022, 08:50:36 am »

Одмах по овоме стигло је Карађорђу, ту, и писмо главно-командујућега руске војске, генерала Михелсона. То је писмо било упућено на Карађорђа, на све српске војводе и на цео српски савет, те је изгледало као прокламација српском народу, и гласило је:
'Ево је једном, куцнуо час, да јунаци вере хришћанске, збаце мухамедански јарам, и, да се подјармљена хришћанска племена, поврате њиховом достојанству, слави и благостању њиховом.
Отоманска порта објавила је Русији рат, за то, што се Русија стара и брине о благостању једноверних јој народа за то, што се приближују вама, драга нам браћо по вери.
Српски народ, пример је свему свету, шта може да учини херојски дух, пламтећа хришћанска вера и љубав к отаџбини својој.
Нове победе Руса, над гордим освајачем Јевропе, Бонапартом, који не зна ни за какве границе у својим напредовањима, изазвале су силу рускога оружја.
А шта ће бити кад се руска и српска сила здруже и уједине?
Мени је одавно, познато ваше срећно освојење Београда; ја сам вам то честитао и честитам вам га и опет; ну и вама ће бити познато, да сам ја, с војском, коју ми је поверио мој Господар, освојио Хотин и Бендер, Акерман и Килију, покорио бужакске Татаре, заузео сву Молдавију, побио буљуке крџалија Мустафе Барјактара и ослободио од њихова зверства Букарешт, и освојивши сву Влашку, продро до Дунава, и, да сам готов, да идем и даље и тучем непријатеља.'
Михелсон је хтео овим писмом да раздражи наде Срба на Русију и да изазове Карађорђа да се реши на сугласност радње српске војске с радњом Руса и њихове војске. Карађорђе је био тада зле воље, што није видео већу руску силу у Србији, а и на Паулучија је с почетка доста сумњао, ну после ових писама и после посредовања генерала Исајева, почео је поверавати се Паулучију тако, да је Паулучију, на послетку испало за руком да склони Карађорђа да закључи уговор између Србије и Русије о њиховим будућим међусобним односима.
Паулучи, као странац и бивши француски официр, морао је да буде већи Рус, него што су прави Руси, а Карађорђе је желео да види своју отаџбину ослобођену од Турака, па ма се он, после тога, одмах вратио своме дому и своме плугу, и за то је тај уговор и испао онакав какав је.
Ну, као да и Руси сами нису Бог зна како и колико полагали на њега, јер нису тражили никад и никакве његове примене. Све, зашта би се могло рећи да је његова последица, то је, што су Руси, скоро после њега, послали у Србију свога нарочитога заступника, у лицу саветника Родофиникина, ну Срби су, преко својих депутата, и мимо овога уговора, молили руску владу да им пошље једнога свога човека, који ће им помоћи у њиховом државном уређењу и изради пројеката за ово.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4241 on: July 25, 2022, 08:55:28 am »

Родофиникин је дошао у Србију - у Београд - 2. августа 1807. год. а у инструкцијама од 16. јуна 1807. о његовим дужностима у Србији, у колико се искључиво тичу Србије, било је између осталога: да буде увек уз Карађорђа или тамо, где буде народни савет; да убеђује Србе, да се само од Русије могу надати помоћи и избављењу од Турака, и да је Русија готова увек указати им помоћ заједничком радњом, оружјем, војним потребама и новцем, ако се Срби буду прилагођавали радњама Руса, и да дознаје намере и планове Карађорђа, како и где мисли радити нападно, а где одбрано, и где и како у сугласју и вези са Русима.
28. јуна, кад је Карађорђе потписао уговор о коме је реч, јавио је и Паулучију и Исајеву, да је добио писмо од војводе Милана Обреновића са Ужица, да многи Турци наваљују из Босне, Ужицу у помоћ, и да га због тога зове овај, тамо у помоћ. Карађорђе је за то узео 800 својих коњаника, од војске која је дотле била на Неготину, и похитао је с њима на Ужице, Обреновићима у помоћ.
По одласку Карађорђевом са Неготина, кад је уједињена руска и српска војска онако ослабљена - 800 коњаника српских, које је одвео Карађорђе - Исајев је, још мање, могао мислити да предузме што год противу тврђаве неготинске А кад је скоро за тим сазнао да се ради на некоме примирју између Руса и Турака, он се почео бавити мишљу: како ће да се повуче из Неготина, јер је знао да неће моћи да држи Неготин у блокади и онда, кад буде примирје уговорено и утврђено.
Исајев је, ускоро за овим, сазнао да ће се са овом својом, руском војском, морати и из Србије да повуче, јер му је Михелсон писао да пази, да га Турци не би одсекли од руске војске у Влашкој, у случају ако се не узмогне доћи до примирја. И што Исајев није одмах после овога напустио Србију, било је само за то, што су и сами Срби, на овој страни, сувише слаби, па није хтео да их оставља на жртву Турцима.
Ну опет, да би се у овоме помогло Србима колико толико, Михелсон је саветовао Исајеву да остави у Србији Ипсилантијеве пандуре и драговољце, под именом руске војске, а праву руску војску да пребаци у Влашку, на шта Исајев није могао пристати, јер му се ово учинило недостојно части рускога оружја. Налазећи по овоме и сам, да би било неугледно за руско оружје, жртвовати Турцима своје савезнике - Србе - Михелсон је писао и поручио Лошкареву, руском опуномоћенику, који је с Турцима преговарао о примирју у Слободзеји у Влашкој, да уговори ма шта за Србе, да би само он могао с чашћу повући своју војску из Србије, а одмах за тим, препоручио му је да уговори примирје и за онај део Србије, у коме се налази руска војска.
У Србији се чуло за преговарање о примирју још 3. јула (1807), и Исајев је за то, још тога дана, писао команданту Неготина, Гушанац-Алији, о овоме, но добио је од њега одговор, да он о примирју не зна ништа. У то баш време, војвода Миленко Стојковић, молио је Исајева да никако не оставља Србију, јер је добио вест из Београда, да се тамо чуло, да је Турска уступила Аустрији Босну и Србију за 80 милиона гроша свога дуга, те ако Србија узмора потпасти под нова господара, боље да потпадне под онога, који је исте вере, а никако не под онога, који је купује, ни под онога, који је продаје.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4242 on: July 25, 2022, 08:59:17 am »

У то време стигла је и Србима и Русима на Неготину вест, да су Срби разбили оне Турке, што су ишли из Босне, Ужицу у помоћ, да су Срби ту задобили око 400 коња и мазага, натоварени потребама за Ужице, да се Ужице, одмах за тим, предало Србима, и да је турска посада пуштена из Ужица да оде у Турску. За ово време било је и на Неготину неких сукоба између Турака и Руса.
13. јула (1807) кад је Исајев писао о примирју самоме видинскоме команданту, Мула-паши, добио је од овога одговор, да он не пристаје ни на какво примирје, докле год не добије од свога султана заповест за то. Мула-паша не задовољи се само са овим одговором, већ 19. јула у 9 сати пре подне, избије са 6000 својих коњаника пред Неготин. Турска ова коњица напала је прво на руску коњицу, која због малог свог броја није могла да се мери с Турцима, те је Исајев одмах извео у бој стрелце из свога олпнецког пука, задржавши осталу своју пехоту размештену у јаке каре. До 4 сата после подне Мула-паша се три пута бацао на Русе, ал је сваки пут био одбијан пушчаном и топовском ватром, а после су га пратили и гонили руски козаци и руски драговољци. Оставивши на бојишту до 200 погинулих својих војника, Мула-паша се, на послетку, окануо даљих напада па Русе и повукао се са свом својом силом у Видин.
Не надајући се да ће се одржати на Неготину, ако Мула-паша дође опет из Видина са већом својом силом, а могао је отуд повући до 15.000 људи, Исајев је одмах после овога боја, истога дана, оставио Неготин и повукао се са свом руском војском на Острово, пославши Мула-паши писмо, да му пошље кога, с киме ће преговарати о примирју. Одговор Мула-пашин на ово био је: да Руси одмах напусте и Острово, на шта је Исајев одговорио, да нема још никакве заповести за одступање.
После овога, дошао је 28. јула (1807) к Исајеву, из Видина, француски агенат Маријаж, и јавио му: да Турци радо пристају па примирје са Русима, само што за Србе неће да чују, на шта је Исајев опет одговорио, да не може улазити у примирје друкчије, него да се оно примени и на Србе.
После дугог преговарања, било је између Исајева и Маријажа говорено и о томе, да погранична линија за примирије буде десна - српска - обала Дунава, коју да држи руска војска, а и Острово да остане у руској власти, али да турски бродови плове слободно Дунавом пошто их Руси прегледе да нема на њима ратних потреба. На крају ових разговора, Маријаж је изјавио Исајеву, како се нада да је мир између Руса и Турака, на надлежном месту, већ закључен, и да ће он скоро видети да руске трупе напусте и Србију и Влашку. По растанку са Маријажем, Исајев је добио 1. августа (1807) писмо од Исмајил-бега из Видина, да је примирје с Русима закључено, али се оно никако нема да примени и на Србе, које је он називао разбојницима. Исајев је на ово одговорио, да Руси војују у друштву са Србима, и да ће он за то бранити Србе, ако би их Турци напали, напомињући како би желео за у будуће, да се преговори о примирју воде без посредовања Маријажа и Француза у опште.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4243 on: August 01, 2022, 02:13:13 pm »

5. августа послао је опет, Исајев, Мула-паши у Видин капетана Бибикова, са захтевом да се примирје примени и на Србе, на шта је Мула-паша одговорио: - нек Руси не бране Србе, кад их Турци нападну, на шта опет Исајев није никако пристао. По сведоџби генерала Исајева, за све ово време, Срби су се налазили на Неготину у својим опкопима и код својих батерија, а војвода Миленко, који је почео да сумња на Русе, због њихова одступања, напао је на једнога Турчина, који је доносио Исајеву писма, тако, да га је Исајев силом могао да одбрани. У опште, по причању самога Исајева, Срби нису гледали на одступање Руса, као на какву војничку неопходност, већ су мислили да је то слабост или каква скривена намера.
Миленков брат (Живан), који је био заједно с Исајевим на Острову, са оних 500 Срба, што су чували Острово, како сам Исајев прича, писао је 19. августа 1807. своме брату, војводи Миленку Стојковићу, молећи га да га спасе, јер ће, како Исајев оде с Острова доћи тамо Турци, те ће уништити и њега и сву српску посаду, говорећи даље: - Руси су закључили с Турцима мир, а за нас нема мира, те је са свим очигледно, да ће сва турска сила поћи тада противу нас, и ми ћемо са свим пропасти кад нас Руси предају грабежу Турака.
Како је Родофиникин у то време био јавио својој влади, у Србији се тада мислило да Руси напуштају Србију за то да би олакшали Аустрији доћи у њу и заузети је и да су неке српске старешине говориле тада да пошљу депутацију цару Наполеону, да га моли да узме Србију под своје покровитељство, и да је он једва успео предупредити овако зле намере.
Ну на послетку, и у овоме, једва једном дошла је вест да је примирје између Руса и Турака закључено у Слободзеји 12, 24 августа (1807.), и да је њиме уговорено да се оно има да примени и на Србе, и за то је Исајев напустио Острово и прешао у Влашку приспевши 27. августа 1807. у Крајво.
Текст чланка уговара о примирју који се је дотицао Срба, гласио је:
Аrticle particulier… Comme il faut conformément a l'armistice signé en date d'aujourd'hui, hostilités cessent partout, les troupes ottomanes jusq'a l'arrivée des plénipotentiaries chargés des traiter de la paix, ne commettront aucum acte de hostilité dans les envirors de Vidin et de Feth-Islam, où il y a des troupes russes, réunies aux Serviens.
(Посебни члан… Како се захтева у складу са данас потписаним примирјем, непријатељства свуда престају, отоманске трупе до доласка опуномоћеника задужених за мировни уговор, неће чинити никакав чин непријатељства у околини Видина и Фетх-Ислама, где су руске трупе, уједињене са Србима.)
Према чему примирје је примењено на Србе, само у околинама Видина и Фетислама и вредело је до 21. марта 1808. год. или и пре, кад се састану опуномоћеници и утврде трајан мир између зараћених страна.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4244 on: August 01, 2022, 02:16:38 pm »

Пре него се генерал Исајев, повукао са Острова на Крајову у Влашкој, Срби су послали главно-командујућем руске војске у Влашкој, свога депутата Гагића, који је тамо стигао 28. августа, - и писмо, следећег садржаја:
'Српски народ, који је, надајући се од Русије својој и свеопштој користи хришћанских народа, устао с великим одушевљењем противу непријатеља православне вере, налази се данас у очајању. Више свега Србе брине неизвесност њихове судбине после измирења. То нас доводи до очајања и за то молимо да нам се каже: заслужује ли српски народ, у својој отаџбини, да буде под покровитељством и заштитом височајшег руског двора, или треба да се преда вечној погибели.'
Друго писмо, српскога савета, које је Гагић предао главно-командујућем руске војске, гласило је:
'Ми смо позвани у бој противу непрпјатеља наше вере, манифестом Русије, која нам је обећала сваку помоћ, покровитељство, и утврђење наших слобода. Пре тога, ми смо се борили с турским, бунтовним пашама, а кад смо добили руски манифест, ми смо устали и против самога султана, који је због тога послао противу нас своје војске из Босне и све Албаније и који је искупио у Нишу многобројну војску под Рашид пашом, који иде на нас и хоће да искорени род наш. И у то време Русија нас оставља, оставља нас у време кад ми немамо ни барута ни олова.'
У даљем продужењу овога писма, савет српски, молио је: да би се генерал опет сајузио са Србима, али је Исајев, као што смо видели, у то време, био већ у Крајову у Влашкој. Страх од зле судбине, која им предстоји, и како су је Срби замишљали, давао им је оправдана разлога да овако пишу, јер нису познавали, у то време, прилике у којима су биле и Русија и Турска заједно с Наполеоном и његовом Француском; а да су знали то, и, да је, 17. маја (1807.), реформатор Турске, султан Селим, само због својих рефорама, збачен с престола и прокламован за султана Мустафа IV, и да им је, - даље, био познат састанак цара Александра I, императора Наполеона, и пруског краља Фридриха Вилхелма, у Тилзиту и ту утврђени уговор 25. јуна (1807.), и шта је цар Александар тада уговорио о Турској и урадио за њене хришћанске народе; и на послетку, да су знали: како се је, и на овоме уговарању примирја сад, у Слободзеји, Русија живо заузимала за Србе и бранила њихове интересе, они нити би били у страху, у каквом су били, нити би имали оправданих разлога да овако пишу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4245 on: August 01, 2022, 02:20:53 pm »

Бој на Чокешини
Недићи и битка Чокешинска
16. априла 1804. год.
Пише А. П. М. учитељ

На ову реч изазвао ме је рад ђенерала г. К. С. Протића штампан у 'Отаџбини' (свеска за јануар и фебруар 1891. год. стр. 161-163) под именом 'Ратни догађаји из првог и другог српског устанка и т. д. - Бој на Чокешини.'.
Поменути чланак о битци на Чокешини, као одломак од великог дела, које је штовани писац припремио, написан је кратко, али јасно. Ондашње најближе, тако рећи, месне околности одлично су схваћене. И ма да је главна ствар лепо изведена, опет за то, на неке појединости могле би се учинити извесне примедбе.
Сматрајући да се овим мојим поступком неће увредити опште-позната 'субординација', узимам слободу критички пропратити неке појединости из поменутог чланка. Тако,
Тамо се тврди :
1. Да Ћурчија није могао суделовати у боју чокешинском, и ако сам ја то тврдио у мојим 'причањима' у Дневном Листу бр. 189-191 за 1889 и бр. 113-122 од 1890 год.
2. Да су вође српске војске биле главом: Дамњан и Глигорије браћа Недићи, и ако на камену стоји Димитар, а фамилија тврди, да се је други (млађи) Недић звао Јанко.
3. Да је битка била на Врањевцу потоку.
4. Да су баш сви Срби до једнога изгинули у поменутој битци.
5. Да су Србе Шумадинце онда нападали… 'јунаци Бошњаци…'
6. Да су '… српски борци – исечени… сви до једнога.'

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4246 on: August 02, 2022, 08:45:51 am »

На ове тачке ја ћу учинити примедбу, и то обрнутим редом.
a (6) – 'Испремлаћени и исакаћени српски борци - исечени су сви до последњега' (стр. 163, ред 9-12 озго).
На овај појетички, узвишени стих не сме пасти замерка. Ја је и не чиним. И да хоћу - не бих је могао учинити.
На лицу места од савременика, констатовано је ово као света, непоречна истина. То пише и на надгробним плочама. Тако стоји и у рукописној књижици, коју сам ја штампао у 'Дневном Листу' бр. 189-191 од 1889 г.
Моја примедба односи се на оно што тек иде, а овде ју стављам само за то, што ми долази на згоду.
Кад су очевидци сахранили испремлаћане, исакаћене, исечене, кијачки премлаћиване Недиће, поп Милана и још седам друга на месту где су пали: у Липовом потоку зашли су даље по бојишту, да разгледају сав ужас који ни замислити нису могли. Наилазили су на све веће и на све гушће гомиле изгинулих. Недића је мајка, а нарочито фамилија имала, сем два своја неумрла сина и пуно ближих и даљих сродника. Ваљало је дакле и друге мртве, и друге мученике обићи. И нашли су их. Они су ту били. Били су сви ту јер овде 'не шће брат брата изневерити.' -
Ходећи тако све даље, заилазећи и лево и десно наишли су збиља и на нова чуда. Како веле Чокешинци, чобани су упозорили сахрањиваче на неке тешке рањенике, који се налажаху подаље од Недића, на југ, у потоку јужно од оног теснаца, који Недићи беху заузели и који су бранили до истраге своје и својих...
Нађени рањеници били су већ на умору. Они се бораху са самртним мукама. Претешке ране везивиле су их за место на ком су лежали.
Битка је била 16, а они су ево нађени 21. Априла Однесени су били у погорели манастир. Онде су захрањени млеком и сиром. Кроз један сахат су се обнезнали и за тим су се опростили грозних мука и брига о овом свету.
Сви су помрли оног часа! –
Сахрањени су онде, на оном месту, где је сада споменик уза сами манастир Недићима и друговима им подигнут и свечано 7. окт. пр. 1890. год. откривен.
Имена су им:
Јован Деспотовић, Станко Илић. Димитрије Игњатовић из Каменице; Петроније Ненадовић, Крста Драгутиновић из Осечине (све ваљев. окр.); Спасоје Симеуновић, Илија Драгојевић и Марко из Шљивова (окр. подрински).
На ову белешку Томо Недић непосредни унук Глигоријев чини оваку примедбу. - Писац се јe – вели - збунио око њих и није им записао имена за живота. Услед тога не зна презиме Марково, а за првог Јована вели да је на Каменице; они су при том оба Деспотовићи и оба су из Шљивова (подрин. окр.).
Све ово Томо зна од своје бабе и своје матере, жене Јована, најстаријег сина Глигоријевог.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4247 on: August 02, 2022, 08:58:23 am »

б (5) '… јунаци Бошњаци, навалили су са свом снагом и са свију страна и успели су савладати Србе' - (стр. 163. ред: 6, 7, 8.).
Овим је исказата једна лепа мисао. Она данас има своје вредности. Реализована је окупацијом Босне. Ну, за она времена није имала скоро никакве вредности; јер, да се је ко год усудио за онда 'братакати' Србе Шумадинце и бегове босанске, био би пљунут од обеју страна. И ова и она страна Дрине узвикнула би: 'Не дао Бог' --- Катић (Јанко) би за то мегдан делио, а бо'ме то исто учинио би и Кулин капетане!
Г. Бошковић (Стојан) криви и нас и Tурке (Бошњаке), што се нисмо после Косова помирили. Г. ђенерал - пребацује нама и босанским беговима, што смо се место братског загрљаја даривали сабљом и оловом.
Ја не могу да појмим довољно г.г. историке, јер не видим у чем смо ми криви што Турци не хтеше с нама правити уговоре пријатељства и савезништва после Косова. Или, ја не знам у чем смо ми кварили слогу између нас и Турака. Зар је Турска икад имала вернијег роба, подданика, но што беше наш деспот Стеван Високи, па чиме га је наградила?
Не разумем, шта смо ми били скривили босанским беговима, те да потпомажу дахиску самосталност београдског пашалука, или да после војују и уз цара противу нас, ако не једино ради своје користи, ради својих спахилука и ради обезбеде свога господства, свога елбетлука и свога кесеџилука.
Све што су хтели босански племићи, то је баш оно што ми нисмо хтели; то је противу чега смо ми устали и противу чега смо се борили на живот и смрт.
Дао би Бог, да бар данашње босанско племство усхтедне се показати достојно оволиког ласкања, каквим га г. писац обасипа, па ћемо ми бити задовољни.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4248 on: August 02, 2022, 09:05:40 am »

Прве две тачке сматрао сам за споредне, с тога сам о њима и говорио краће, а овде се већ морам позабавити, тим пре, што је ово прва тачка, коју, по мом мњењу ваља побити. - Тако:
Овај појетички израз може имати своје појетичке вредности, али са стварношћу долази у приличан сукоб. Митски Јелини јасније представљаху своје замисли, но ми наша стварна дела! Каква разлика?
У Грка све изгибе на Термопилима, под вођством краља Лава (Леониде), али тек - чујмо! - тек по цену издајства! Издајник Грк Ефијалт проведе тајном стазом Персијанце, те зађоше Грцима за леђа. Грци су били као у котлу. Изгинути се морало. Они су онде сви пали на беспримерно частан и мушки начин. 'Ово доносимо по причању персиских писаца' - веле премудре грецеске главе – 'јер од наших нико не оста жив'! И опет --- један се спасе и однесе глас о нечувеној погибији!!! –
Да чудна посла - Бого мили!
Тако се зби у грчкој, митској историји!
А у нас Срба, у нашој стварној данашњој историји има нешто јаче!
Један калуђер у Србији, а уза њ и српски историци знају, да баш нико ама баш нико није главе изнео из Чокешинског боја.
Ну и то је мало!
Стварни се докази износе и свет се убеђује је битка била баш прса у прса и опет од Срба нико не узмаче!
Да све ово није бесмислица - могло би послужити као права истина!
И калуђер и некоји од срп. историка знају, да се о Недићима и дружини им причају потпуно вероватно велике па и по неке, тако рећи, скривене ситнице из ове битке? –
Откуда се то зна?
Ја мислим да је калуђер то сазнао наитијем свјатаго духа, а историци су то усвојили са стојичком мирноћом а гласним узвиком: 'Вјерују' –
Наше резоновање.
Последњи српски ратови дају нам неколико одличних примера. Узмимо који пример:
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Yesterday at 08:03:45 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 330



« Reply #4249 on: August 02, 2022, 09:10:30 am »

У уторак, 6. Јула 1876. год. ми смо из Зајечара прешли Тимок на Грљану ноћу, и са Вршке Чуке и Грљана напали на Осман-пашу, који се беше утврдио на самом В. Извору. - Напали смо га са 35 батаљона и 42 топа. Наши официри причају, да Осман у почетку битке није био у Извору, а да су Турци имали 13 батаљона и 13 топова.
Кад су наши дошли до тачке, са које ваља јуришати на шанчеве и 'живе Турке голим рукама похватати' (како веле наши официри), тада су Турци са шрапнелима побркали наше трупе и поколебали им храброст и самоуздање. Наша се предња одељења повлаче са турских шанчева, тако рећи механично. Турцима пристиже помоћ. Они се охрабре, излете из шанчева и наше нагнају у бегство. - Турци пођоше ка Грљану, уз Тимок, а далеко на истоку, по висоравњу изворском и кулском, на турском земљишту ваљевска бригада I. класе тек почиње борбу.
Турска војска, која се беше из шанчева кренула у потеру за Србима ка Грљану, окрете на лево и пресече Ваљевцима повратак у Србију. У том је и кулска војска зашла Ваљевцима за леђа циљљајући да се испод Вршке Чуке састане са напред-реченом турском војском, те да тако опаше Ваљевце гвозденим појасом. Сав је овај план са малим изузетком и остварен. Пред Ваљевцима су били В. Изворски шанчеви, с левог и десног бока наступаше на њих јака турска војска, циљајући да се у позадности састави.
Сва су друга одељења наша била напустила бојиште, а ваљевских 5 батаљона једна батерија и један ескадрон (ови за време) имали су да се бију, да нападају, па да се бране, па и да одступају сами! –
Чему није могло одолети 35 бат., 42 топа и 10 ескадрона - томе је требало да одоле на послетку пет батаљона пешака, којима и муниција поче нестајати.
Шта је било?
Ваљевци су се извукли из клопке. Помогла им је њихова опште позната оштроумност и досетка! Изгубили су само мајора команданта, ађутанта официра, сина командантова, око 20 народних старешина и само један батаљон бораца!
Је л' да је ово мало?!
Ваљевци су учествовали са обема класама бар у 20 битака, а сви њихови губитци у 19 битака не износе ни четвртину од изгинулих на самом В. Извору, у бици од 6.Јула 1876. год.
За што то?
Да нису Ваљевци били 19 пута жене - а само једном мужеви?!!
У колико је мени познато, Ваљевци су се увек добро, храбро, мушки борили. Знам и то да чарке није могло бити, а да Ваљевац не погине! - To je већ и у пословицу било ушло код наше тимочке војске, при коjoj се је II кл. ваљев. увек борила.
Може говорити ко шта хоће, ја знам само то, да се не дави онај који на воду никад не наилази. И Ваљевци да су бежали и битке избегавали не би могли онолики изгинути.
С тога је врло умесно упитати се:
За што Ваљевци онако опако изгинуше на В. Извору, а на другим местима увек мање и по далеко мање, па било у биткама где су добили, било онде, где су битку изгубили? Борили су се и по неколико дана узастопце, па их није ни приближно пало онолико, колико их је пало од другог до четвртог (2-4) часа по подне 6. Јула? - За што и кроз-а што ?
Одговор је кратак и јасан:
Ваљевци су били опкољени 6. Јуна.
Да! - Тако је! – Hy –
То је тек пола одговора друга половина треба да буде одговор на питање:
Којом причином бише Ваљевци опкољени 6. Јула ? - Да није био командант луд или пуст? - Да нису ВаЉевци били помађијани? –
Све - не! –
Ваљевци су били опкољени 6. Јула на Вел. Извору само за то, што су у отсудном часу напустила била сва могућа српска одељења своја места, докле Ваљевци истрајаше још неко време сами на одређеном им месту. Они мушки истрајаше, али скупо и крваво платише своје јунаштво.
Logged
Pages:  1 ... 400 401 402 403 404 405 406 407 408 409 410 411 412 413 414 415 416 417 418 419 420 421 422 423 424 [425] 426 427 428 429 430 431 432 433 434 435 436 437 438 439 440 441 442 443 444 445 446 447 448 449 450 ... 509   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.029 seconds with 23 queries.