PALUBA
November 26, 2022, 05:42:28 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 285 286 287 288 289 290 291 292 293 294 295 296 [297] 298   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 494440 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4440 on: November 21, 2022, 11:51:09 am »

Ево сада дела митрополита и ватре, што је у народ посејавао, како смо се с непријатељем у битке пустили. Леонтие митрополит како се је наш вожд разболео, внушио је народу, да је умрео вожд. Леонтие у народ чинио је разгласити изпод завеси, да светога краља кивот шкрипи, и то да је знак, да ове године Србија мора пропасти, Леонтие испод завеси народ старао се је уверити, да Турци неће народу никаква зла чинити, него неколико само старешина истребити; и за чије господство народ да гине, и за кога? Леонтие из турске стране у само оно време, пређе него ће битке отворити се, писма је везира из Ниша примио, и писмоноситеље двоицу неколико дана скривене держао, и опет опремио у Ниш к везиру. Леонтие како је дошао у Београд из Крагуевца, одма старао се је изпод завесе терговце узбунити, да ишту дозволение от правителства, свое еспапе пренети у Немачку страну и себе обезопасити. Леонтие и Недоба, кад су видили да не могу ни у чем народа побунити, старали су се вожда пригласити као тајно, да све ствари драгоцене из Тополе пренесе у Београд, пак испод завесе дали знати у народ за вождово намереније, да се народ побуни; а вожда су опет плашили с буњењем народа. Леонтие и у цркви Београдској при окончанију Божественне литургие, када су деца појала: 'Спаси Господи и помилуј', није могао задержати своега јада у устима, него јавно је говорио 'да ће Господ спасти онога, ко има лађу, да се у Њемачку преко Дунава превести може.' Леонтие чрез добош јавио је у Београду, да је он лађу једну купио, за превозити народ у Њемачку страну; и да је он Руски каваљер, да се не бои никога. За то су вожду правителствујуштиј јавили, а вожд на то замолчао! Леонтие митрополит число војске стојеће у Београду уплашио је, да оставе град, и да у села к своим домовима побегну; исти војници казивали су митрополитове речи: 'За кога да гину, и да чувају град, а своју децу и жене да допуштају Турцима робити?' Ове све ствари и буне Леонтие разсејавао је, када успешно на свима пунктови Турке наши отражаваху. И по тому наше војске главниј заповедник, стоећи на ушћу Мораве код Дунава, узнавши за митрополитово прибитие у Београд, за повседневне и ноћне његове с Недобом договоре, и палење и жарење буне у Београду; позове митрополита, да дође у војску к њему, само за отдалитига от Недобе. Леонтие на онај позив био се је узмућио као ђаво у мало воде; но у то време дође вожд у Београд, и Леонтие отправи се с њим у једним колима у табор војске наше код Мораве. Тамо неко време пробаве; а куд су год проходили, митрополит, где вожд није могао чути, народу говорио је, да бежи куда ко зна. Такођер кад су војску нашу и предкрилнице наше облазили, при отходу пришапче митрополит у ухо војводи Вули Иличу, да како Турци преко Мораве пређу, да он своје топове, прах и олово у воду потопи, и да бежи куда ко зна.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4441 on: November 21, 2022, 12:01:35 pm »

Вожд врати се к Београду с митрополитом; а турске на неки мести прокраду се чете, пређу преко Мораве, и попушкају с нашима стражама. Војвода Вуле одма онако учини, како му Леонтие беше пришаптао будто от стране вожда, и после каже своему началнику, мислећи, да је вожд и њему такову заповест оставио. Главниј началник тај видећи јавно, што је похити к Београду одма, да се с вождом договори за издају митрополитову, колико ће војске у Београд послати, како ће непратељске плећи у нашим рукама остати. Истина колико је год било градова и шанаца у нас, сви су били напуњени праха и олова, и осталие потребније военије ствари за много година да се бране; и из Београда послано је било, а и све војске наше имале су војену потребу са собом оно годиште задоста. Само у Београду било је остало најмање праха и олова, што на граници Њемачкој вавек имали смо средство набавити потребу за Београд; а војска, која би била дошла бранити Београд, и она би донесла своју воену потребу са собом. Зато смо оне даљне пограничне шанцове и градове, с военим стварима били накупили, јер на случај не би нам било могуће њима помоћи га. Главни началник војске от Мораве доспе около подне у Београд 21. септ. 1813. али више незастане ни вожда, ни Леонтиа, ни колежског советника Недобе. Они, како су се известили, да су неке чете турске преко Мораве прешле, тако су једва дочекали вожда уплашити и превести с фамилиом и Енићием секретаром; у лађу лезли, и у Земун преправили се у саму зору тога дана, када је почело осветати. Леонтие при самом бегству успео је разаслати известије војскам, и по народу, за бегство вождово, бојећи се, да после њихова бегства кои началник војске наше не би ползовао се магновением оним, за устроити се између себе, и народ у слободи, без вожда наново у ред ставити, своје градове и шанцове бранити, и непријатеља отечество обдержати. На истиј начин Недоба, на три дана пређе бегства њихова, публично је викао, и даже председатељу магистрата Београдског г. Николи Делигеоргиевићу јавно у очи говорио је 'да за кога народ да гине? за господство три четири човека! да је Сербиа призната као собственост Турска, и да сам цар Александер хоће, да Турци заповедају и владају Сербиом.' Ево овако, што 1809. године, када су Турци до истога места, где и сада, доходили до Мораве; Леонтие и Недоба бежећи како сад, што онда ниесу могли успети, то сада, знајући ако вожд остане међу нама, да ћемо ми свакој интриги, издаи, и сили непријатељској преодолети, како и пређе - успели су вожда обсенити, преварити, и између нас украстига и превести; а нас све у земло под гробну даску закопати: и блажен онај, кои није био свидетељ погибели свое браће!.....
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4442 on: November 21, 2022, 12:03:15 pm »

Карађорђе када је земљу оставио, таки се је горко покајао. Но све је било всеуј. Док је у карантину Земунском био, хотео је о свом трошку курира цару Александру у Теплиц главниј постој Рускиј отправити, но Недоба није согласио се да други пође до цара кром Леонтиа митрополита и Енићиа секретара; - а кад време карантина изиђе, забрањено буде Карађорђу и свој свити за границу ићи. По кратком времену вожд Србскиј отправљен буде са чиновницима своима у Русију, и смести се у Хотину у Бесарабии.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4443 on: November 22, 2022, 10:54:28 am »

Борба Срба и Турака 1910. године

I.
Порази, које Срби претрпеше током 1809. године, сузише према истоку и југу границе Србије. На истоку је текла граница од ушћа Поречке Реке све до њеног извора, затим је ишла дуж Хајдучке Горе те се наслањала код Ћуприје на Мораву, а од Ћуприје се пружала преко Крушевца. На југу је преко Карановца, Чачка и Пожеге избијала на планину Округљак и на Златибор. Тамошњи кланци поврх Ћурклине и Биоче остадоше у српским рукама. Одатле је граница пошла јужно и протезала се дуж реке Лима до његова ушћа у Дрину. Остала граница дуж Дрине, Саве и Дунава била је непромењена. 
Земљиште између Тимока и источне српске границе као и земљиште између албанских планина и јужне српске границе, које су Срби испразнили, а Турци нису смели да запоседну, сматрало се неутралним и било је поприште вечитих разбојништава. Зима је била блага те се четовање започело већ у јануару 1810. Почетком јануара једна чета видинских Турака хтеде да појача посаду Брзе Паланке и да тиме отежа везу између Срба и Руса, али Хајдук Вељко дознаде за турску намеру и непосредно пред Брзом Паланком нападне са својом војском изненађене Турке. У покољу паде мртвих око 300 турских војника, а остали побегоше према Видину. 
Карађорђе је преко зиме водио живу кореспонденцију како са руским тако и са аустријским властима. Из Влашке је 16. јануара приспео у Београд Дејић, родом из Црне Горе, који се налазио у руској служби и донео је писма и усмене поруке од Родофиникина. Из Београда је Дејић у пратњи Ивана Савић-Југовића, секретара Правителствујушчег Совјета, одмах идући дан отишао Карађорђу у Тополу. Неколико дана после Дејића приспео је у Београд руски курир из Букурешта са депешама Карађорђу и Совјету. С једне стране ове руске поруке, а с друге стране гласови, да су се Миленко Стојковић и Хајдук Вељко Петровић поново одметнули од Карађорђа и Совјета, принудише Карађорђа, да напусти Тополу и да се врати у Београд, камо је стигао 22. јануара.
У Београду припреми Карађорђе одговоре за руске факторе у Влашкој и обрати се 24. јануара барону Симбшену, петроварадинском заповеднику, са писменом молбом, да даде пасош за пролаз кроз Аустрију куриру Ристи Петровићу, који је носио одговор у Влашку. У истом писму замоли Карађорђе Симбшена за дозволу, да Срби могу на аустријској страни купити и пренети муниције, а ту куповину и пренос ће обавити секретар Стеван Јевтић. Тих дана поднесе и Правителствујушчи Совјет молбу барону Симбшену ради дозволе земунском трговцу Димитрију Ратковићу, да београдском становнику Петру Дражевцу даде кремења место неког дуга, који у готовом новцу није могао да плати. 
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4444 on: November 22, 2022, 10:58:40 am »

Карађорђево писмо је донео у Петроварадин Риста Петровић, коме Симбшен 26. јануара даде пасош те он истог дана отпутова преко Темишвара у Влашку. Што се тиче извоза муниције, у коју се и кремење рачунало, Симбшен одговори 27. јануара Карађорђу, да не може дати дозволу, јер је то од више власти забрањено него ће и његово и Совјетово писмо послати у Беч па ће се тамо о њима одлучити. Истога дана пошаље оба српска писма цару Францу I. и предложи са своје стране, да се Србима изиђе на сусрет и да им се даде барута и кремена.
Ово предусретљиво држање Симбшеново према Србима било је последица промене у Карађорђеву понашању према Аустрији. Напуштање српских интереса у одсудним моментима од стране Русије и несрећно ратовање 1809. године, које је Србију довело до руба пропасти, уништило је код Срба негдашњу неограничену веру и наду у Русију те је Карађорђе почео да води аустрофилску политику, нудећи Аустрији покровитељство над Србијом. Аустрофилско Карађорђево држање изазвало је негодовање код руских присталица, нарочито код Миленка Стојковића и Хајдук Вељка те они отказаше послушност Карађорђу и Совјету. Њихов покрет доби на терену, кад је Совјет средином јануара расписао на све имућније становнике порез од једног дуката на главу, што појача незадовољство у народу те се побуна прошири на све крајеве између Поречке Реке и Мораве. Карађорђе узме собом београдску чету од 500 људи и похита 28. јануара у побуњене крајеве. Уз пут му се придружи 2000 момака и он са овом војском пређе почетком фебруара Мораву код Ћуприје. По његову налогу искупише се кнезови из околних села у неколико места и он обиђе сва та места и протумачи кнезовима, да се Србија не може ослонити само на Русију, јер она Србима није дала довољну заштиту него је потребно да се придруже оној хришћанској власти, која прва буде успела да их измири са Турцима. Затим Карађорђе наложи кнезовима да све ово саопште народу и да народ умире. У свима овим
местима остави по једну чету војника па се врати у Тополу. 
Чим је Миленко дознао да се Карађорђе с војском приближује, он се затвори са својим четама у Пореч, а Хајдук Вељко се повуче у Крајину и одлучи да се оружјем одупре Карађорђу и да се бори, докле год буде могао, а кад му дође до невоље, да се повуче у Влашку и да се придружи Русима. Но Карађорђе не хтеде на њих наваљивати него се ограничи на локализовање немира.
Почетком пролећа започеше Руси борбу с Турцима. Генерал Исаијев нападне 26. марта са 3000 људи из Мале Влашке турске позиције код Дудуја на Ђеми, које је бранио видински Ибрахим паша. Руси отму два топа, заробе 150 момака и натерају у бегство остале Турке. У исти мах пуковник Желтужин принуди на предају Велико Острво и омогући сједињење Руса са четама Хајдук Вељка, које су крстариле све до Тимока. Карађорђе не хтеде слати војску у помоћ Русима те се Исаијев почетком априла врати у Малу Влашку, али Велико Острво остаде и даље у руским рукама.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4445 on: November 22, 2022, 11:06:29 am »

II.
Са војводом Милојем Петровићем завадио се Карађорђе још прошле године, јер је у њему гледао главног кривца за пораз српске војске у Бугарској и пред Нишом. Милоје се дуже времена крио од Карађорђа. Почетком 1810. године њихови односи су се тако погоршали, да се Милоје морао првих дана марта бегством у Земун спасавати од Карађорђеве срџбе. Обрштар земунски Перс пошаље Милоја у Петроварадин барону Симбшену. Карађорђе пошаље Симбшену свог секретара Јанићија Димитријевића и замоли га да му преда Милоја. Симбшен обећа да ће то учинити и обећање понови у писму, које је тих дана писао Карађорђу.
У ово време је Карађорђе одлучио да понуди Аустрији српске тврђаве и заштиту над Србијом под условом да Аустрија испослује код Турака склапање мира са Србима. Српско изасланство, које се средином децембра 1809. кренуло за Петроград, задржано је у Букурешту и извештаји ових изасланика као и поруке руских генерала нису биле у стању да умире и да задовоље Карађорђа, који је најбоље знао како је Србија изнурена и ослабљена дугом борбом и немоћна да се даље бори против турске царевине. Мисију споразума са Аустријом повери Карађорђе секретару Ивану Савићу Југовићу, коме даде три писма, једно за земунског обрштара Перса, друго за барона Симбшена, а треће за цара Франца. Перса је Карађорђе молио, да Југовића не задржава у контумацу него да га одмах и потајно пошаље у Петроварадин. Симбшена је молио да Југовића отпреми даље за Беч и да чим пре преда Србима, према ранијем обећању, главног злочинца Милоја Петровића. Цару Францу честитао је на веридби кћерке његове Марије Лујзе са Наполеоном I. и уверавао га је у писму о оданости српског народа. Остало је имао Југовић усмено да саопшти.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4446 on: November 23, 2022, 11:39:48 am »

Писма ова, датирана 16. марта, пренео је Југовић у вече тога дана у Земун. Још те ноћи пошаље Перс Југовића у пратњи једног подофицира у Петроварадин. Симбшен је задржао Југовића неколико дана, а 21. марта га је отпремио у Беч. Због важности ове мисије дао је Симбшен Југовићу као пратиоца и посредника свог сина мајора барона Јосифа Симбшена. Пре поласка им је дао препоруку на директора царског кабинета Андрију Најберга и на цара Франца I. Истог дана одговори Симбшен и Карађорђу, извести га о одласку Југовићеву у Беч и понови обећање, да ће му послати Милоја чим спроведу над њим истрагу ради неких ствари, што ће трајати неколико дана. 
Кад је истрага обављена, саопшти Симбшен Карађорђу, да ће војводу Милоја предати Србима у Митровици 12. априла. Карађорђе наложи шабачком заповеднику Луки Лазаревићу, да Милоја прими у Митровици, да га доведе у Шабац, да га у Шапцу даде убити и главу његову да пошаље у Београд.
Милоје приспе у Шабац ноћу 13. априла. Слутећи да ће морати умрети, поведе о томе разговор са Лазаревићем, а овај се трудио да га утеши, говорећи му да опасност није тако велика и дајући му наде да ће се измирити с Карађорђем (с којим је Милоје био у сродству). Милоја одведу у шабачку тврђаву Каменити Град, затворише га и ставише јаку стражу пред затвором. У вече 14. aприла дође Лука у Милојеву тамницу са своја два оружана момка, баш кад се Милоје бријао. Лука га стане тешити најлепшим надама. Међутим она два оружана момка зађу полагано Милоју за леђа те га из пиштоља убише. Главу му одмах одсеку и још те ноћи пошаљу уз јаку пратњу лађом у Београд.
Миленко Стојковић је још увек био у отпору према Карађорђу и Совјету те Карађорђе постави код Градишта војску од 5000 људи, да мотре на њега. Он се затворио у Поречком Острву, а један део својих чета је послао био Хајдук Вељку на Крајину. Кад се Исаијев повукао на леву страну Дунава, мислио је Миленко, да му је нестало руске заштите те ступи у преговоре са оршавским заповедником Реџеп-агом, да му преда Пореч са свима топовима и муницијом под погодбом да Порта ферманом даде народу амнестију, а њему клокочевачку околину као посед. Пре него што је стигао одговор Портин на ову понуду, Миленко промени одлуку и средином априла се поново подложи под власт Карађорђа и Совјета.
Крајем априла продре 7000 Турака из Албаније преко Приштине и упути се дуж десне обале Ибра према Крушевцу. Турска војска затвори и тешко притисне српског бимбашу Чолак-Анту Симоновића у његовим шанчевима међу Ибром и Уркупом. Чолак Анта би са својих 800 момака морао подлећи турској надмоћи, да нису за времена приспеле српске помоћне чете у јачини од 5-6000 људи под заповедништвом крушевачког оборкнеза Андрије и војводе Стевана Јаковљевића из Горњег Левча. Турци буду протерани, али су собом повукли преко хиљаду српских становника у ропство и велику множину марве. При овим окршајима изгубише Срби око 500 момака и све три вође допадоше рана.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4447 on: November 23, 2022, 11:42:15 am »

Југовић и мајор Симбшен су у Бечу примљени у аудијенцију од цара Франца I. али српске понуде не нађоше одзива код бечког двора. С једне стране се у Бечу замерало што је Карађорђева понуда нејасна, јер покровитељство и заштита над Србијом није довољно одређен појам, а с друге стране аустријски фактори нису хтели у овом моменту кварити пријатељске односе са Турском. Југовић се врати са својим пратиоцем 6. маја у Петроварадин, те генерал Симбшен одмах саопшти Карађорђу, да су се изасланици вратили из Беча, али ће их он задржати пар дана у Петроварадину, да Југовића поучи, шта даље да се ради па ће га онда заједно са својим сином послати у Београд.
Карађорђе се обрадује овој вести и одмах похита из Тополе у Београд пред Југовића и мајора Симбшена, а уједно сазове српске старешине, да дођу 13. маја у Београд на скупштину, која ће донети одлуку о даљем држању Србије. Карађорђе приспе у Београд 10. маја, а Југовић и Симбшен из јутра 12. маја. Карађорђе при поздраву рече мајору Симбишену, да му је мило што га види у Београду, али би му још милије било, да је дошао у друштву аустријских генерала и са десетак хиљада аустријских војника.
Аустријски кругови нису много полагали на оваке изјаве Карађорђеве. Знали су из ранијег искуства, да је он, кад год је требао помоћи од Аустрије, било у муницији, било у храни или у дипломатској акцији, увек био издашан у нуђењу српских тврђава па и целе Србије, али су сва та обећања и понуде остајале на голим речима. Мајор Симбшен се вратио 14. маја из јутра у Земун, а Карађорђе је после подне тог дана послао Стевана Jевтића у Петроварадин те је Јевтић 15. маја преговарао са генералом Симбшеном.
Из речи Југовића, мајора Симбшена и његовог оца генерала Симбшена видели су Срби да се од Аустрије не могу надати никаквој знатној помоћи.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4448 on: November 23, 2022, 12:06:15 pm »

Русија је међутим сменила генерала кнеза Багратијона са заповедништва и поверила почетком априла генералу Каменском управу над руском војском у Влашкој, те је нови заповедник сматрао за свој први задатак, да успостави што боље односе са Србима. У Влашкој се налазио читав низ Срба, од којих су једни дошли средином децембра 1809. у Букурешт као српски изасланици под вођством Милана Обреновића, а други су дошли раније, августа 1809, приликом бегства Родофиникина, Петра Добрњца, митрополита Леонтија и Јована Протића на аустријску страну. Каменски пошаље почетком маја неколицину од ових Срба и то Хаџи-Мелентија, Михајила Грујовића и Михајила Новаковића Чардаклију. Они приспеше 9. маја у Београд, носећи проглас Каменскога Србима, у коме се набраја, шта су све Руси до сад учинили за Србе. У прогласу се Карађорђе признаје за српског врховног вођу и гарaнтује се независност Србије те се Срби позивају да се са својом оружаном снагом придруже Русима, чим њихова војска пређе Дунав и да заједнички пођу у борбу против Турака. Са овим изасланицима је дошао и Никола Теодоровић, родом из Шашинаца у Срему, који се налазио у руској служби и донео је писма од Родофиникина.
С једне стране неуспех Југовићеве мисије, а с друге стране поруке и прокламација генерала Каменскога изазваше преокрет код Срба у корист Русије. Југовић, који је предлагао скупштини, да се Србија преда без икаквих услова аустријском двору, буде отпуштен из службе и скупштина се одлучи за заједничку акцију са Русима против Турака. После дужег расправљања напишу српске старешине одговор генералу Каменском и у том одговору пристану на руске захтеве. Крајем маја пошаљу овај одговор по Николи Теодоровићу у Влашку.


Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4449 on: November 23, 2022, 12:08:59 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Николай Михайлович Каменский.jpg (72.28 KB, 383x509 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4450 on: November 23, 2022, 12:14:28 pm »

После измирења са Карађорђем прикупи Миленко Стојковић крајем априла чете са намером да продре у Крајину, али му Карађорђе наложи, да се не упушта у борбу, те Миленко почетком маја отпусти већи део својих момака кућама. Карађорђе је чекао најпре повратак Југовића из Беча, а и иначе је изгледало да ће доћи до мира, јер је велики везир понудио руском војном заповедништву мир. Преговори се међутим убрзо разбише, јер Руси затражише за себе Молдавску и Влашку, а за Србију независност.
Чим се преговори раскидоше, послаше Турци у околину Ниша једну армију од 10.000 момака, међу њима 200 тобџија, под заповедништвом Ахмед Куршид-паше. Карађорђе и Правителствујушчи Совјет заповедише 2. јуна да се крене на војну 12.000 људи. Прва колона, која је имала да се сједини с Русима, састојала се од 6000 људи и кренула се 7. јуна према Пожаревцу и Мајданпеку. Заповедништво над овом војском имао је Миленко Стојковић. Друга колона, такође од 6000 људи, имала је задатак да појача чете Јакова Ненадовића на Дрини и кренула се истог дана из околине Рудника и Ваљева. 
Турска војска у околини Ниша нарасла је почетком јуна на 18.000 војника те се стога и српски збор од 12.000 људи, који се налазио код Крушевца, крене према Алексинцу и Сврљигу. Тамошња војска уз ово појачање порасла је око 20. јуна на 20.000 војника. Из Београда је послато у овај логор преко 150 товара муниције и 14 топова. У исто време су Срби живо радили, да Делиград поново ошанче и утврде и да подигну редуте код Ћуприје. И Турци су великим количинама муниције снабдевали тврђаве Лесковац, Ниш и Видин, нарочито после победа, које извојева генерал Каменески у Бугарској.
По ранијем плану требао је Миленко Стојковић да пође са својим четама у Крајину, али му средином јуна Карађорђе заповеди да се привремено улогори код Пореча и само поједина оделења да помакне према Кладову као појачање Хајдук Вељковим четама. Руски генерал-мајор гроф Цукато пређе са 2000 људи Дунав и сједини се са Хајдук Вељком те 26. јуна заједнички нападну на турску војску од 3000 људи ушанчену код Прахова и натерају је у бегство. Турци изгубише 300 заробљеника, 5 застава, 2 топа и 1000 људи мртвих и рањених. Остали се спасоше у Брегово и Видин.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4451 on: November 24, 2022, 12:54:05 pm »

Победом код Прахаова успостављена је слободна комуникација између Руса и Срба те су се чете могле све до Тимока кретати. После овога се Цукато крене против турских утврда пре Брзом Паланком и наложи да се за одбрану његовог залеђа јачи српски одреди непрекидно крстаре Крајином код Тимока. При јуришу је опасно рањен војвода Вујица те га идући дан однеше кући у Смедерево на лечење, а команду над његовим четама преузе његов брат Никола Вулићевић. 3. јула предала се Брза Паланка. Посада њена од 732 војника добила је слободан пролаз за Видин и Оршаву уз погодбу, да годину дана неће војевати против Руса. У тврђави запленише хришћани три заставе, четири топа и велику количину муниције и провијанта.
После ових успеха улогорише се Цукатове чете код Прахова, а Миленкове чете, које су стајале код Пореча, поделише се почетком јула те се један део сједини са Цукатом, а други део поседне Гургусовац, кланац Вратарницу и сву леву обалу Тимока до подножја брегова у пределу Јеленице. У исто доба поседну руско-српске чете Неготин и Кладово. Миленково десно крило било је у вези са главном српском војском код Сврљига, а лево крило са четама Цукатовим и Вељковим.
У Влашкој је руски пуковник Нико Никић саставио један козачки пук од 10 ескадрона те се из Букурешта кренуо 22. маја према Србији и суделовао је при прелазу преко Дунава. Првобитно је козачка чета Никићева бројала 1270 коњаника, али кад је Никић почетком јула приспео у околину Гургусовца и сјединио се са четама Миленка Стојковића, износила му је чета свега 700 војника.
Међутим је Куршид-паша напао 13. и 14. јула код Сврљига и Бање главну српску војску, којом је управљао Карађорђе и нанео је пораз Србима те се они повукоше према Параћину и Алексинцу. У борби је учествовало око 20.000 Срба, од којих је мртвих и рањених било на 1500 момака. Поражена српска војска заузе позиције код Алексинца, Ћуприје и Делиграда. После ове победе Турци нису даље напредовали, шта више, један део њихове нишке армије напусти ово бојиште и оде у правцу према Видину.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4452 on: November 24, 2022, 01:00:55 pm »

Пораз код Сврљига и Бање као и опасност, која је од Босне и Албаније претила западној граници Србије, принудише Карађорђа, да 20. августа замоли руског генерала грофа Цуката, да му пошље руске помоћне чете и оних 4000 Срба, који су били сједињени с његовим четама. Гроф Цукато одбије и једно и друго, јер је његова војска у тај мах била забављена освајањем Неготина, Кладова и Прахова. Освојењем ових тачака хтео је Цукато да заштити источну границу Крајине од сваког турског напада и да осигура залеђе руске војске од сваке опасности, кад се после тога буде кренула према Нишу у помоћ Србима.
На западном ратишту су се босански Турци искупили у логоре код Јање, Бељине и Зворника под Ибрахим-пашом Фестетићем из Сутјеске. 18. јуна повукоше се Турци у унутрашњост Босне и пустише глас да су добили заповест да се придруже главној војсци на Дунаву. Срби поверују овом гласу те отпусте већи део својих чета кућама. Сад се изненада појавише Турци, на броју 18.000 људи, у старим позицијама код Јање, Бељине и Зворника и поставише 24. јуна јаке пикете дуж Дрине, а једно одељење њихово од 6000 људи утабори се код Главичице. Чим се за ово дознало на српској страни, одмах је издан хитан налог српским четама да се крену на Дрину те се већ 25. јуна улогори Ненадовић на Дрини, преко пута од Зворника, а Лука Лазаревић се са 12 топова и 5600 момака утабори код Лознице, где је подигнуто пет редута и шанчева. Кордон између Зворника и Парашнице је подвостручен, а источно од тврдог градића Сокола постављена је мала чета од 600 људи са 5 топова, у чврстој редути, под командом Петра Молера.
Босанску војску, скупљену на левој обали Дрине, појачао је Сулејман паша Скопљак својом четом од 5000 момака. Сулејман паша се сједини код Јање са Хасан пашом Фојтовићем те заједнички почну градити бродове, потребне за прелаз преко Дрине. Паше дадоше разгласити, да ће у исти мах на три места прећи Дрину и да ће кроз 4 недеље стајати већ пред београдском тврђавом. Ова вест баци у страх и у бригу становнике западне Србије, али су паше овим гласовима хтеле само да забашуре отпор неких кадилука и капетаната босанских против ратовања. Нарочито су се устезали Брибир и Брчка да пођу на војну.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4453 on: November 24, 2022, 01:10:16 pm »

Везир босански Ибрахим Халеми Вистули паша истакне 3. августа ратну заставу у знак, да ће се ускоро кренути на Дрину. На пољани Калесије код Травника требале су се скупити босанске чете, али се оне слабо одазивале те гувернер 15. августа дође у Тузлу са малом војном пратњом. Сада се кренуше према Дрини и Турци из унутрашњости, само капетани дуж Саве не одазваше се ни сада позиву везирову, изговарајући се да не смеју напуштати своје домове, јер ће ускоро напасти Французи и Аустријанци на њих. Порта пошаље везиру ферман, да је она са Француском и Аустријом у пријатељству те изговор капетана не прима, него сваког који не буде дошао на Дрину, треба смрћу казнити. Ова наредба је имала успеха. Почетком септембра кренуше се на Дрину и дотле бунтовни капетани.
Босанска војска била је у то доба овако распоређена: главни стан са топличком резервом, налазио се у Зворнику, у ком је било до 4000 Турака. Али-паша зворнички се са 4000 момака утаборио код Јање, где се налазио и Хасан-паша Фојтовић, Сали паша стајаше према Лозници, сребрнички Хасан паша са својим и Хаџи беговим четама од 5000 момака стајаше код Сребрнице. Босански резервни збор налазио се код Тузле, камо се прикупише чете капетана од Брибира, Градачца и Теочака. Сулејман паша Скопљак напусти 20. августа босанско ратиште и крене се са својим четама према Новом Пазару, да се сједини са албанском војском и помогне њене операције против Крушевца.
Српска војска била је у ово доба овако распоређена: чете шабачког округа, западне половине београдског округа и један део ваљевског округа налазиле су се на десној обали Дрине, од ушћа њеног до Зворника. Износиле су 8000 момака са 30 топова. Чете ужичког округа и остатак ваљевског округа чувале су предео од Зворника до Сенице у Старом Влаху. Бројале су 6500 момака са 8 топова. Чете чачанског и карановачког округа поселе су планине и кланце од Сенице до Крушевца. Било их је 6000 момака са 10 топова. Чете источне половине београдског округа, затим пожаревачког, рудничког, крагујевачког, јагодинског, крушевачког, ћупријског и поречког округа, подељене су биле на таборе код Ниша, у Крајини и на Морави. Бројале су 34.000 људи са 24 топа. Тополски округ са 4000 људи сачињавао је неку врсту унутрашње резерве. Према томе је почетком јула износила војна снага Србије без посаде у тврђавама око 58500 момака са 75 топова. Међу овим војницима било је до 3000 коњаника.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan fregate
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 7 256



« Reply #4454 on: November 24, 2022, 01:13:13 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Наполеон и Марија Лујза.jpg (178.07 KB, 956x538 - viewed 0 times.)
Logged
Pages:  1 ... 285 286 287 288 289 290 291 292 293 294 295 296 [297] 298   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.06 seconds with 23 queries.