PALUBA
March 28, 2024, 01:49:33 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Na forumu PalubaInfo novoregistrovane članove odobravamo ručno, to može potrajati 24 h, ali je neophodno da novoregistrovani korisnik aktivira svoj nalog koji će dobiti putem e-pošte u navedenom vremenu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 292 293 294 295 296 297 298 299 300 301 302 303 [304] 305 306 307 308 309 310 311 312 313 314 315 316 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 721762 times)
 
0 Members and 2 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4545 on: January 02, 2023, 11:43:46 am »

Баш у оно доба када је Турчин почео да проваљује у Србију (у јуну и јулу 1809.), Наполеон је одлучно поразио аустријску војску код Ваграма (5. и 6. јула) и присилио цара Фрању да моли за примирје, а онда је склопио мир. Аустрија беше овим ратом толико понижена и изнурена да јој је углед потпуно пао. Како је у исто време читав српски народ једнодушно окривљавао Русију за своје несреће, сасвим је природно да се јавно мишљење Срба у тај критични час изјаснило за Наполеона, надајући се од њега обилној помоћи. О томе је српски Совјет расправљао 28. (16.) августа и закључио да се Србија стави под протекторат непобеднога цара, изабравши Карловчанина капетана Раду Вучинића за свога изасланика. Полазећи к Наполеону, Вучинић је примио од Совјета ово писмо: 'Ваше Императорское Величество! Слава оружија и подвигов Вашега Величества расејала се по целому свету. Народи налазе у Августејшеј Вашеј особи избавитеља и законодатеља свог. Сербскиј род жели те среће удостојити се. Монарх! обрати взор Твој на Славено-Сербов, у којима ћеш наћи мужество и верност ко благодетељу; време и случај оправдат ће ову истину и то да су достојни покровитељства великога народа. В надежди что Ваше Императорское Величество всевисочијшим отвјетом ушчастовите Вашега Императорскога Величества всенижајшега и покорнејшега слугу Кара Георгија Петровића, верховнога предводитеља народа сербскога, Правитељствујушчиј Совјет народниј сербскиј. В Белграде, 16. августа 1809.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4546 on: January 02, 2023, 11:45:39 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Огист Мармон.jpg (68.81 KB, 452x563 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4547 on: January 02, 2023, 11:46:59 am »

Уз ово писмо, Совјет је предао капетану Вучинићу и решење у петнаест тачака, којим тражи Наполеонову заштиту. У њему се вели: Србски народ у Србији не припада никоме, јер је, борећи се кроз седам година, стекао себи право да бира покровитеља. Тај покровитељ има да буде, по општој жељи србскога народа, цар Наполеон, коме обећавају вечну и непоколебиву верност, па ће, за доказ тога, примити у своје градове француску војску. Непријатељи Великога Народа биће и непријатељи Срба. Срби уверавају 'јего Императорское Величество', да остала собратија њихова, који живе у Босни, Херцеговини, Краљевству Маџарском, не избацујући ни Бугаре, поћи ће за стазама њиховима. С тога ће велика нација, кад буде имала под својим барјацима 'ове славјанске народе', потрести непријатељским државама Француске. Потом, описује се природно богатство Србије, а онда се вели: 'Србија, Босна и Херцеговина тако су срећне местоположењем својим' да, кад дођу под протекторат Наполеонов, 'нема државе која би могла завојевати њих'. А, ако не буде могућно да Французи дођу у Србију, онда српски народ моли помоћ у новцу, топџијама, инжињерима и лагумџијама. Помоћу новца српски народ лако ће побунити српску и бугарску омладину из суседних покрајина, која се томе веома радује. 'И тако, имајући ово војинство у помоћ, сербскиј народ очистит ће турски брег Саве и Уне воде, и сојединит ће се с војсками Јего Императорскога Величества (Наполеона) у Далмацији'; то може да се догоди и са Дубровником преко Херцеговине. Потом се вели; 'Маџарски колос, потпора Аустрије, брзо ће се развалити и јешче брже, када угледа да побједоносно војинство јего Императорскога Величества заједно са Сербљима удари на њега из Славоније, Срема, Баната, гдје милијони душа сербског рода стењу под јармом маџарске господе, који то народ, кад увиди у земљи својој браћу своју Србље с војском новога покровитеља, обрнут ће оружје своје заједно с њима против утјеснитеља својих'.
Када се сетимо онога што је касније речено о немирима Срба у Срему, Банату и по другим странама, онда нам је ово поуздање српскога Совјета посве разумљиво. Најзад, набрајају се сви досадашњи Карађорђеви успеси, а недавни несрећни резултати приписују се рускоме генералу Прозоровскоме, јер није Србима послао обећану помоћ.
« Last Edit: January 03, 2023, 12:24:47 pm by JASON » Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4548 on: January 03, 2023, 12:27:06 pm »

С овим писмом и овим решењем пошао је капетан Вучинић најпре у Букурешт, до тамошњега францускога вицеконзула Леду. Овај је онда Вучинића, у пратњи једног француског конзуларног чиновника, отпремио у Беч, где се тада налазио цар Наполеон, јер мир с Аустријом тада још није био утаначен. Но, кад је Вучинић стигао у Беч, мир с Аустријом беше потписан, и Наполеонов министар иностраних дела, Шампањи, бојећи се да не комплицира ствари, реши се да не предведе Вучинића цару, него му изјави да ће о томе повести разговор тек у Паризу. О томе онда обавести, 17. октобра, и самога Карађорђа. Своје мишљење о понуди Срба јавио је Шампањи још истога дана и вицеконзулу Леду у Букурешт, нагласивиши му да 'цар, који је у миру са Портом и који жели да остане тако, не може дати отворену заштиту онима које султан сматра бунтовницима'. Али, опет, 'Његово Величанство не може потпуно равнодушно да гледа судбину једнога народа који је показао толико сталности и храбрости, и, с тога, неће се одрећи да одржава са њим извесне односе, али, који се не смеју изнети на јавност'. С тога нека Леду подржава везе и даље; али, тако 'да се не увреде ни Порта ни Русија'. Што се самога предлога Карађорђева тиче, министар Шампањи држи да цар, живећи у миру са Портом, не може Србима засведочити своје интересовање друкчије него заузимањем и интересовањем за њих. Али, ако би, ипак, Порта, заведена подбадањима Енглеске, загазила у рат са Француском, Срби могу да рачунају на веома издашну помоћ цареву.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4549 on: January 03, 2023, 12:37:33 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Букурешт.jpg (152.17 KB, 698x352 - viewed 0 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4550 on: January 03, 2023, 12:47:40 pm »

У исто време образована је и Наполеонова Илирија, и капетан Вучинић врати се сада из Беча, преко Љубљане и Хрватске, у Београд. Шампањи је желео да се везе са Србима одржавају преко Илирије, па је с тога и преместио из Видина у Љубљану конзула баруна Мериажа, јер је тај већ раније имао неких веза са српским устаницима. Мериаж преузе сада код илирске владе реферат за српске послове. Већ 1. јануара 1810. јавља он министру Шампањију како се васкрс имена илирскога мили тамошњем народу и како га испуњава великим надама у будућност на основу једнакости језика и вере; тај исти народ живи још и по Босни, Србији, Славонији, Срему и Банату. А онда додаје ове пророчанске речи: 'Бечки двор мораће у будућности на то обратити озбиљну пажњу'.
Међутим, повратком Вучинићевим Карађорђе није напустио идеју францускога протектората; шта више, он именова капетана Раду Вучинића српским послаником на француском двору, давши му 'пуну власт пред престолом Његовог Императорског Величества вољу, жеље и тегобе народа изјаснити'. Истога дана, 22. (10.) јануара 1810., у споразуму са Совјетом, Карађорђе издаде своме посланику инструкцију, којом је имао Наполеону поново да понуди покровитељство над Србијом. Карађорђе пише цару:'Монарх! Ви сте праведно названи Великим, ибо многи народи Вама имају благодарити своје садашње сушчествовање и благодеиствије, а особито нововоскресша Илирија, у којој живе наши соплеменици. Подобну милост соизволите по природној шчедрости и благоутробију Вашему всемилостивјејше излити и на наш српски народ, а ми од наше стране усиловат ћемо се вјерностју, покорностју и привјазаностју к Вашему всевисочајшему лицу удостојити се такове милости'.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4551 on: January 03, 2023, 12:50:35 pm »

Капетан Раде Вучинић отишао је у Париз и понудио Наполеону да Србију учини независном и да узме за себе и своје наследнике титулу 'Протектора Србије', којом ће владати Карађорђе и његови потомци. Вучинић је том приликом (18. августа 1810.) уверавао француску владу да Срби претпостављају Наполеоново покровитељство сваком другом, јер 'они не би хтјели да одвоје своју судбину од судбине илирских провинција, гдје је иста вјера, исти језик, исти народ'. Још пре тога (23. јуна 1810.), капетан Вучинић изјавио је и ово: 'Само име Илирија, које је Француски цар ускрсио за овај народ, толико га је обрадовало да се све очи скрећу спрам његове узвишене личности, као спрам обновитеља старе његове славе. Колика ли ће тек бити приврженост његова, паче и одушевљење његово, кад му Наполеон буде покровитељем'.
Али, сви напори Вучинићеви остадоше јалови. Политички европски заплети нису допуштали Наполеону да се живље заинтересује српским питањем. Ипак, из свега се види да је илирско име прво загрејало наш народ за ширу базу народнога јединства, показујући му га делимично и реализована у Наполеоновој Илирији. Велики Карађорђе није, додуше, остварио свој сан о ослобођењу и уједињењу читавога нашега народа, о чијем је јединству и робовању под Аустријом, Мађарском и Турском имао како видесмо заједно са својим саветницима и суборцима, сасвим јасне појмове. Али, семе што га посејаше Карађорђе и Наполеон брзо је никло и озеленило васкрсом модерне Србије на једној, и романтичним илиризмом и ученим југословенством на другој страни; а плод ових напора најплеменитијих људи нашега племена јесте заједничка слободна држава Срба, Хрвата и Словенаца.      - Написао др Фредо Шишић (1924).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4552 on: January 03, 2023, 12:59:35 pm »

Карађорђев устанак и неослобођено српство


I.
Српски народ показивао је од увек велики смисао за државни живот, и борбом за државну слободу исписане су најлепше стране наше народне историје. Али, унутрашња снага српскога народа, која је споља добијала свој израз у борби за стварање или за одржање слободне државе, дуго времена била је слабија од туђих утицаја и снага, које су тежиле да униште слободне српске државе и да покоре српски народ. Сем тога, слабљење државне власти помагала је и географска расцепаност и подвојеност српских земаља, а највише сепаратистичке тежње појединих српских области и појединих династија.
Тако су се прве српске државе средњега века, после размерно кратког живота, рушиле или саме од себе, услед недовољне своје унутрашње снаге, или под ударцима спољашњег непријатеља. Али, пропаст државе изазивала је код Срба одмах тежњу за њеном обновом, и та тежња добијала је израза у устанцима и новим борбама за оснивање независне државе. После више неуспелих покушаја пошло је српском народу за руком да оснује две државе, оне су живеле напоредо једна са другом, које су успеле да се одрже три стотине година и да развију своју високу културу. Босанска и Немањићска држава, постојале су од половине XII до половине XV века, и оне су, особито Немањићска држава, сматране, после тога, све до данас за главне представнике српског државног живота у прошлости.
У току XV века турска најезда, покорењем свих српских држава, уништила је сав државни живот српскога народа и све тековине народне културе, стечене у току три стотине година. Настало је мучно доба робовања. Срби нису више имали своје државе. Али, у српском народу остала је стално жива и необично снажна тежња за слободом, и силни устанци српскога народа против Турака, готово у свима српским земљама, од првога дана турске власти па све до потпуног ослобођења, били су не само израз протеста против робовања и тешког живота, него и израз тежње да се оснује нова слободна српска држава.
Пошто нису имали своју државу, на коју би се ослонили у борби за слободу, Срби под Турцима ослањали су се на Аустрију, у нади и уверењу да ће се помоћу ње моћи ослободити турскога ропства. Али, у свима борбама и ратовима, и када су помагали аустријску војску и када су се уз њу борили против Турака, као главни и крајњи циљ Србима је увек лебдео пред очима идеал да оснују своју слободну и независну државу.
Главни и најизразитији представник те идеје у XVII веку био је лажни деспот Ђурађ Бранковић. Због његове идеје и тежње да оснује независну српску државу, Аустрија га је бацила у тамницу, где је остао све до своје смрти. Али, због те идеје о слободној држави и због онога што је претрпео за ту идеју, српски народ у Аустрији сматрао га је народним мучеником и главним представником својих тежња и идеала. Мада се у својој борби против Турака стално ослањао на Аустрију, мада је због тога помагао сваку акцију аустријске војске, српски народ, и онај у Турској, и онај у Аустрији, долазио је све више до уверења да је Аустрија туђа кућа и да се отуда не може надати правом и потпуном ослобођењу. Истицање Ђурђа Бранковића као главног представника народних тежња и идеала, баш код Срба у Аустрији, показује како су и они који су се већ били ослободили турског ропства сматрали да ће им слободан народни живот бити обезбеђен само у слободној народној држави.
У крајевима под Турцима, мисао о слободној држави била је још јаче развијена. Тамо се, још од првога дана ропства, још од онога доба када су били живи људи који су се сећали слободних српских држава, уздисало за слободом, и са тугом су се помињала времена када је српски народ имао своју државу и представнике државне власти. Што су та времена даље одмицала у прошлост, тим су се све више заборављале зле стране старе српске управе и тежак живот у старим слободним државама, и све светлија постајала је успомена на стара времена славе и величине.
Обнова старе српске државе, обнова Душановог Царства, постала је идеал српскога народа, и оног у Турској, и оног у Аустрији. Тако се сав српски народ вековима васпитао и спремао да поздрави оснивање нове српске државе, као почетак и први предуслов за остварење својих народних тежња и идеала.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4553 on: January 04, 2023, 12:58:54 pm »

II.
Када су се, у зиму 1803/4. године, отреситији људи по Шумадији почели договарати да се дигну на оружје против дахија, и када је у почетку 1804. године заиста букнуо устанак, било је међу узроцима који су изазвали тај покрет веома мало или нимало националних примеса. Кад су се шумадијски сељаци прихватили пушке и ножа, сабили нејач и жене у збегове, устали на своје господаре, ушли у једно несигурно предузеће и пошли неизвесној будућности у сусрет, њих на тај очајан корак нису нагнали никакви сентиментални национални ни теоријски разлози, него велика и тешка невоља.
Људи који су у мутним фебруарским данима 1804. год. почели у рудничким и ваљевским планинама да пале ханове и убијају Турке нису мислили ни на освећење Косова, ни на обнављање Душановог Царства, ни на ослобођење и уједињење српскога народа. Све те мисли биле су далеко од њих. У борбу против Турака гурнула их је њихова непосредна невоља. Нерешено или управо лоше решено аграрно питање и несигуран живот били су први и главни разлози који су их приморали да се дигну. Недостатак личне и имовне безбедности главни је покретач првог српског устанка.
Али, већ после првих успеха, неколико недеља после почетка устанка, погледи устаника на циљ њихове борбе почели су да се знатно мењају, њиов хоризонт проширио се, њихове тежње постале су веће. Чим су видели прве успехе и осетили прве сласти слободе, устаници су почели да бацају погледе преко граница свога краја. Они су инстинктивно осетили да ће у сваком погледу бити боље осигурани ако створе што већу заједницу и ако устанак прошире на што већу територију. У том погледу они су, изгледа, већ пре устанка предузимали неке кораке и настојали да ухвате везе са српским племенима у Црној Гори и у Херцеговини, и позивали су их да се заједнички боре против Турака.
Када су дигли устанак и загазили у крв, њима је било јасно да треба кренути у борбу све што је са њима везано заједничком прошлошћу, заједничким невољама и заједничким интересима. Уз то је дошла и природна тежња уcтаника да донесу слободу и оној својој браћи која је још немају.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4554 on: January 04, 2023, 01:03:47 pm »

Тако се код њих, мада су се били дигли само да осигурају личну и имовну безбедност, веома брзо почела да рађа и развија мисао о ослобођењу, и то о ослобођењу не само своме и свога краја, него и о ослобођењу осталих српских земаља. Тако су устаници, још пре него  што су се сукобили са султановом војском, и пре него што су заратили на турску државу, док су још само војевали против дахија, које су прогласили за султанове одметнике, већ увелико почели да праве планове о обнови старе српске државе и о ослобођењу свега српскога народа.
Што су се те мисли тако брзо јавиле и што су одмах ухватиле корена код устаника заслуга је у првом реду књижевника и просвећених људи у народу, особито у оним крајевима где је просвећеност и култура била старија и развијенија.
Већ у новембру 1803. год., дакле пре устанка, архимандрит пивског манастира у Херцеговини поднео је руском министарству иностраних дела у Петрограду акт, у коме је предлагао да се 'Словени на југу уједине у једну целину и, састављајући славено-српско царство, сачињавају државу...'
Ускоро после тога, када је букнуо устанак у Шумадији, и нарочито када је устанак донео позитивних резултата, почели су најпросвећенији Срби ван Шумадије да траже обнову старог српског царства. То је тражио владика црногорски Петар I, то је тражио, у једној молби рускоме цару, епископ новосадски Јован Јовановић, то је тражио, у једном мемоару упућеном руском цару, карловачки митрополит Стратимировић.
У исти мах, одмах у почетку устанка, устаницима у Шумадији почели су да долазе из осталих српских покрајина, особито из Угарске, не само добровољци него и школовани људи, које су патриотска осећања понела да дођу у земљу где је почела да се ствара нова српска држава, да ту послуже своме народу. Они су устаницима говорили о старој српској слави и величини, о обновљењу старе српске државе и о потреби да се ослободе и остале српске покрајине које су у ропству. Даровити шумадијски сељаци одмах су прихватили те идеје. Земљиште за то било је код њих већ припремљено живим народним традицијама, које су причале о старој моћи и слави, чији су споменици још лежали расејани по њиховој земљи. Успеси у борби, сласт слободе и свест да ће се лакше постићи бољи резултати, ако се устанак што даље прошири и ако борба за слобoду захвати што већи обим, били су разлози који су изазивали тежњу да се и борба за слободу што пре пренесе и ван области где се прво јавио покрет и где је прво почела борба.
Тако су устаници, већ на два месеца после почетка устанка, пре него што су савладали дахије, у априлу 1804. год., предузимали кораке да устанак прошире и преко граница Београдског Пашалука, а у мају су слали изасланике у Црну Гору, да позову Црногорце у заједничку борбу против Турака. У току од неколико месеци циљ српског устанка сасвим се био изменио. Почет за осигурање личне и имовне безбедности, устанак се убрзо, утицајима у првом реду школованих Срба, који су одмах нашли одзива код устаника, развио у борбу за ослобођење и за обнову слободне српске државе.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4555 on: January 04, 2023, 01:08:23 pm »

III.
Вест о устанку Срба у Шумадији раширила се муњевитом брзином по свима српским земљама. Већ 30. јануара 1804. год. забележено је у једној црквеној књизи у Срему да је тога дана 'измежду Турака и Сервијанаца војна почела'. Тако рећи, за неколико дана после почетка устанка, већ се у свима српским покрајинама знало да су Срби у Шумадији устали на оружје против дахија. Занимљиво је да се свуда, можда више но у самој Шумадији, осетило да оно што се у тај мах догађало у рудничким и ваљевским планинама није обичан покрет и устанак, каквих је било безброј за последњих три стотине година. Напротив, сви су, изгледа, инстинктивно осетили да је оно што се у тај мах дешавало нешто друго, нешто много важније и веће као да се већ онда слутило да је то почетак новога живота и зачетак нечега великог.
Најпросвећенији Срби и најпознатији писци онога доба, Доситије и Трлајић, поздравили су одушевљено васкрс Србије, а мисао о обновљењу српскога царства обузела је одмах све духове. Већ на први глас о устанку прешли су многи просвећени и учени Срби из Угарске и дошли у устанички логор. У разговору са њима проширивао се и политички и национални хоризонт устаника. Они су устаницима дали идеју о потпуном ослобођењу читавог српског народа, они су их упутили на Русију, да тамо траже савета, помоћи и потпоре.
Али, нису устаницима дошли једино они Срби који су њиховој ствари могли да послуже само саветом и разним предлозима. Одмах од првога дана устанка почели су к њима да прелазе и многи  Срби који су били вољни да своју љубав према народу и слободи засведоче својом крвљу и својим животом. Многи млади Срби из Срема, Бачке и Баната, особито граничари, прелазили су од самог почетка устанка у Србију и борили се ту храбро и предано за слободу и живот нове српске државе.
Сем тога, ти су крајеви, од првога дана устанка, давали необично издашну материјалну помоћ устаницима у новцу, оружју и другим разним потребама. Прве зајмове што су их устаници чинили давали су Срби из тих крајева, особито Срби из Земуна, Новог Сада и Трста. Прве топове и муницију поклањали су Срби из Срема, Бачке и Баната. У тим крајевима, на глас о устанку, настало је грозничаво врење, и сви су се такмичили да помогну устаницима морално или материјално. Још веће врење него код Срба у Срему, Бачкој и Банату настало је, на прве гласове о устанку Срба у Шумадији, у српским покрајинама које су биле под Турцима. Херцеговци и Брђани скочили су одмах на оружје и почели да наваљују на црногорског господара и владику Петра I да и он крене на Турке.
Устаницима је било добро познато то борбено расположење у крајевима под Турцима, насељеним српским живљем, и с тога су настојали да то расположење међу Србима у Турској одрже и да га још појачају. Они су, у августу 1804. год., поново слали изасланике у Босну, Херцеговину и Црну Гору, са задатком да тамошњи народ дигну на устанак. Расположење за устанак у тим крајевима било је у тај мах ванредно; али, до озбиљног покрета тамо, ипак, није дошло, јер није било новца, оружја и муниције. Када су видели да сами не могу да почну никакву акцију, многи Срби из тих крајева дошли су у Србију, и многи од њих истакли су се у борбама својом храброшћу и умешношћу.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4556 on: January 05, 2023, 11:25:44 am »

IV.
После првог одушевљења за устанак и устанике, изгледа да је код Срба ван Београдског Пашалука настала реакција. Томе је, без сумње, доста допринело и то што је после погибије дахија настало затишје у борбама. Готово цео Пашалук, сем неколико градова, био је очишћен од Турака, и у земљи су почеле да раде српске власти. Устаници су ступили у преговоре са Турском, и, у први мах, изгледало је да је решење њиховог питања пренесено са бојног поља у дипломатске кабинете. То је свакако много учинило да донекле малакше оно одушевљење које се било јавило у свима српским земљама на прве гласове о устанку Срба против Турака.
Занимљиво је да ни битка на Иванковцу, толико важна у сваком погледу,и обртна тачка у односима устаника према Порти, није, како изгдеда, изазвала онолики утисак на Србе у крајевима ван Београдског Пашалука као што би се то могло очекивати. Али, утолико јачи подстрек у том погледу изазвала је 1806. година, а нарочито велика победа на Мишару. Та година почела је живим спремањем и грозничавим одушевљењем. Пошто су прекинули односе са Портом, занесени победом у првој борби са султановом војском, уверени у успех, устаници су за акцију 1806. год. изградили опширан план на веома широкој основи. Обезбеђени у Пашалуку, устаници су сада хтели да пођу у офанзиву на све стране: ка Крушевцу, ка Новом. Пазару, ка Вишеграду и ка Новој Вароши.
Тај велики план и спремање за рад на његовом остварењу били су добро познати у свима крајевима око Пашалука и изазивали су, као што је природно, велико интересовање и узбуђење међу Србима на све стране. У то су, усред грозничавог нестрпљења, очекивања и надања, стигле вести о великој победи на Мишару, и силно одушевљење и узбуђење захватило је све Србе у Аустрији и Турској. Аустријске власти озбиљно су се биле забринуле због оваквог расположења Срба, особито дуж српске границе. С тога су одмах предузете озбиљне и енергичне мере, да се стане на пут ма каквој акцији и покрету у тим крајевима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4557 on: January 05, 2023, 11:26:42 am »

Већ пре тога, ускоро после почетка устанка, када је видела какво је врење и одушевљење међу Србима у монархији изазвао устанак, аустријска влада била је предузела кораке да међу српским становништвом на својој територији сузбије српску народну мисао. Она је затворила границу према Србији, прекинула све везе између устаника и Срба на својој територији и веома строго забранила прелаз добровољаца. Она је почела да забрањује књиге и списе за које је мислила да међу Србима подржавају идеју о слободи и јачају националну мисао. Тако су 1805. год. у Банату забрањене Доситијеве књиге и  списи. Особито оштра забрана била је издана против познате слике цара Душана са грбовима свих српских покрајина.
Али, све то мало је помагало. Напротив, забране су изазивале међу Србима све већу раздраженост, а лако запаљива машта и урођени оптимизам српскога народа стварали су фантастичне планове о остварењу народних жеља и идеала, на најширој основи у најближој будућности. Одмах на неколико дана после Мишарске битке, устаници су писали Србима у Трсту и молили их за помоћ у новцу, позивајући их да и они на свој начин помогну заједничкој отаџбини 'која се сада подиже'.
У октобру, врење у Аустрији било је, веома велико, те су аустријске власти предузеле енергичну акцију против агитације међу Србима у Јужној Угарској. У званичном акту о томе каже се како Срби у Угарској сматрају Карађорђа 'за другог Александра или обновитеља независности целог словенског народа'. У то доба, панчевачки свештеник Арсенијевић држао је јавно молепствије за Карађорђа и за успех српског оружја. У савременим белешкама помиње се како је у тај мах необично много Срба из Аустрије пребегавало у Србију, како је међу Србима војницима учестало дезертирање, и како су Срби граничари јавно говорили да хоће да иду у Србију, да се тамо са својом браћом боре за слободу.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4558 on: January 05, 2023, 11:29:02 am »

Одмах после Мишарске битке, Срби на Копаонику и горњем Ибру устали су на оружје и организовали устанак на доста широкој основи. Устаници у томе крају остали су под оружјем неколико година, све до пропасти Србије, и чинили су устаницима у Београдском Пашалуку велике услуге. Почетком 1807. год. покушали су устаници да подигну на оружје Босанце. Карађорђе, у то доба, слао је у Босну прогласе, у којима је позивао босанске Србе на устанак. У томе правцу радио је нешто и Јаков Ненадовић. Изгледа да је због тога била у Босни изведена и нека организација, јер се помиње да су Турци ухватили у Босни петорицу Срба, који су били повереници устаника, и побили их.
Истовремено десила се у Срему позната Тицанова буна. Мотиви за тај устанак Срба у Срему били су чисто аграрне природе, али, у њој су се јавиле одмах националне примесе. Тако је учитељ у Вогњу био изнео заставу и почео да окупља побуњене сељаке, позивајући их у борбу за слободу, уз изјаву да они хоће да се сједине са Србијом. Колико се у Србији знало за све те покрете и за расположеље народа у тим крајевима види се по томе што су устаници, у једном мемоару рускоме цару, 27. августа 1807. год., изјавили да имају намеру да се, у договору са Србима у Банату и Срему, ослободе турског и немачког јарма.
Аустријске власти, у то доба, енергично су биле предузеле оштре мере, особито против српских свештеника; али, све то није много користило. Ускоро се јавио и у Граници и у Бачкој јак покрет, са јасним тенденцијама ослобођења и уједињења са Србијом, а један аустријски повереник јављао је у то доба да Срби у Угарској чекају миг од Карађорђа да се дигну на оружје и да се придруже Србији. Међу Србима се, увелико, опет почела да растура забрањена слика цара Душана и разни забрањени календари, песме, књиге и списи, а у мају 1808. године дошло је до буне у Источном Банату.
У Банату се од почетка устанка осећало јако интересовање за судбину устаника. После српских успеха, особито после победе на Мишару, симпатије за устанике и тежња за слободом и за спајањем са Србијои почеле су да добијају конкретнији облик. Онда се из Баната писало у руски главни стан: 'Хоћемо сви једногласно да устанемо против Немаца... ма колико да Турци желе зла Србима, ... ипак их у томе превазилазе Немци'.
У то доба образовани су у Источном Банату тајни одбори, који су почели да  спремају устанак. У тајне одборе ушли су, сем грађана и сељака, неки свештеници, неки ислужени официри и, чак, и неки  активни официри. Са српске стране руководио је ову ствар Миленко Стојковић.
У мају 1808. године избила је буна у окодини Беле Цркве. Народ је прокламацијом позван на устанак. У исти мах растурани су и неки прогласи са Карађорђевим потписом. Буна Срба у Источном Банату угушена је, наравно, брзо и лако. Ратни суд је радио. Један од вођа и твораца побуне, поп Димитрије Ђорђевић, избегао је смртну казну; али, симпатични и одушевљени млади поручник Шкрибић завршио је свој живот на вешалима. Тако је и тај покрет у Банату за слободу и уједињење угушен у крви, исто као и други покрети у томе правцу у Срему, Босни и Старој Србији. Још је било рано да се изврши велико дело ослобођења и уједињења, још је требало много гробова, да се оствари тежња и идеал српскога народа.   – Написао Станоје Станојевић (1924).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #4559 on: January 06, 2023, 11:46:28 am »

Бранко Богдановић
Наоружање војске у Првом српском устанку 1804-1813. године


Један од битних проблема са којим су се суочили устаници у периоду од 1804-1813. године био је обезбеђење довољне количине лаког стрељачког наоружања. Прве борбе су започете скоро личним оружјем, заосталим из последњег аустро-турског рата 1788-1791. године, или оружјем сачуваним код припадника Народне војске из 1796/97. године.
За време Турака, по малобројним српским градовима, варошицама и паланкама пушкари су већином били муслимани, мада је било и Срба. Србима је било дозвољено да поправљају и дотерују оружје својих сународника. Израда сачме, куршума, фишека и пушака, сем у царским оружанама у Румелији, била је забрањена. Али не само услед ове забране, него и из многих других узрока (слаба експлоатација рудника железа, становништво без занатских традиција, стабилна турска власт) пушкарство на данашњој територији уже Србије није никада имало онај значај који је имало у крајевима где је владала крајња анархија и где није признавана царска власт.
Постоје неке индиције да су само у Мокрој Гори (Златиборска Висораван), у ковачкој радионици браће Петра и Павла Турудића (1780-1811. године), израђиване сабље и пушке 'бучевке', а у Ужицу и Јагодини ножеви и јатагани.
Тако је оружје, изузимајући оно које је било донето од стране најамника или узето из ратног плена, углавном набављано са Косова, из Босне и Албаније. Примера ради, почетком 1804. године је Чолак-Анта Симеоновић (из села Средска код Призрена) продао Карађорђу 7 товара пушака, а Андреја Игуманов, такође Призренац, пред сам устанак је лиферовао оружје за Србију.
Основно оружје устаника су чиниле пушке, пиштољи и јатагани, иначе погодни за борбу у расутом строју. Код коњаника су се, уз пиштоље, јављала копља и сабље.
Сви извори се слажу да су у Србији најчешће пушке биле 'крџалинке', потом 'арнаутке' са својим варијантама, као и јаничарске пушке 'шишане'. Пушка 'крџалинка' или 'рашак' се одликовала арапским односно берберским типом кундака који је био танак, повијен надоле, са заобљеним усеком врата и завршетком у виду рашљи. Овом пушком је била наоружана лична пратња албанских и босанских паша, а то су уствари били плаћеници-крџалије који се касније масовно јављају и у устаничкој војсци. Захваљујући овим најамницима, 'крџалинке' брзо постају омиљене и на територији Србије. Иначе пушке овог типа биле су у употреби на целом Балкану. Израђивале су се првенствено у централној Албанији, затим Македонији у Дебру и Тетову), а вероватно и у Шарпланинској гори. Узор за ово оружје је унет у Албанију првих деценија XVIII в. из пушкарских радионица северне Италије.
Пушке 'арнаутке' су у суштини биле западноевропског порекла. На нашу територију су доспеле посредством Млетачке Републике, и то недозвољеним увозом из оружарских радионица у северној Италији. Одликовале су се дугом цеви малог калибра (до 17 mm) – што је гарантовало већу прецизност и домет, као и специфичним танким типом кундака са завршетком у облику слова Т. Захваљујући тактичко-техничким особинама, ово оружје је било погодно за борбу на дистанци на брдском, испресецаном и пошумљеном земљишту, односно за партизански, тзв. 'мали рат'.
Праве 'арнаутке' су израђиване у Метохији (Призрен, Ђаковица), Скопљу, Котору, Рисну, Скадру и другим пушкарским центрима у северној Албанији.
'Шишане' су биле тешке пешадијске (јаничарске) и позиционе, тврђавске пушке оријенталног порекла. Одликовале су се вишеугаоно фацетираним кундаком и жлебљеном цеви. Биле су распрострањене на територији целе Отоманске Империје, па и на територији Србије.

Logged
Pages:  1 ... 292 293 294 295 296 297 298 299 300 301 302 303 [304] 305 306 307 308 309 310 311 312 313 314 315 316 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.042 seconds with 23 queries.