Српске буне

[JASON]

Перво сраженіє догодило се на Дрини 15. Юнія около Лешнице. Везиръ босанскій пошлѣ єдну отабрану часть войске своє за прокушати у каковой су сили и приправности Сербске войске. Гнъ Лука Лазаревичъ предводитель авангарде дочека ихъ около рѣчице Лешнице храбро, и у логоръ къ везиру поврати. По томъ везиръ Босанскій са свомъ силомъ преправи се преко Дрине на Новомъ Селу у нашу страну и начне дѣйствовати силніє.
У исто време напала є войска Турска отъ Видина на Неготинъ, гдѣ ихъ є храбро Главный Началникъ оногъ края Г. Войвода (Г)айдукъ Велько храбро дочекиво и шъ нѣима боріо се и често ихъ отъ Неготина отбіо у ньіовъ лагеръ, кои потомъ усиливши се обкружили су крѣпость Неготинъ.
На войску турску отъ Ниша подъ предводительствомъ Крсли Али-Паше на Делиградъ приспѣвшу войска наша подъ командомъ Главнога Началника Гна Младена перву нощь на ону удари, много Турака побіє, гдѣ и предводитель Турскій Али-Паша погине. Но будући да су се Турцы пре укрѣпили были, остали су у своимъ шанцы. Разумѣвши Великій Везиръ да є Крсли Али-Паша у бою погинуо поспѣши самъ са свомъ войскомъ своіомъ, у числу 100.000 къ Делиграду оной войски у помощь, ту укрѣпи се и начне далѣ дѣйствовати. И тако Турцы са сва три пункта начину силно дѣйствовати противъ наши войска. Народъ у оваковой своiой и Отечества опасности мене между собомъ невидећи, и ни на єдномъ краю нечуюћи, говорили су: да є Господаръ наш живъ онъ бы между нама како и свагда пре быо; начне народъ унивати и храбрость свою губити, держећи ме за мертва. Ово ньіово мишленѣ подкрѣпіо є Митрополитъ Леонтiє, кои є своимъ пріятельима писао, да самь я умро, и да свакій бѣжи куда зна, єрбо другогъ спасенія неима. А ко небы своєму архипастиру вѣровао? Овакове гласе и грмляву топова на све стране чуюћи я, и разумѣваюћи изъ рапорта главны Началника надъ войсками, да є великоє на све стране претесненіє, чуємъ да є и Главный Началникъ нашъ надъ войсками отъ Видина Г. Велько отъ топа погинуо, и Неготинъ остає обкруженъ, тога времена извѣщени рапортомъ како є Везиръ Босанскій силно нападеніє на наше войске учинио, силно кровопролитіє было, и да су наши принуждени были два сата назадъ уступити оставивши у Лешницы шанцу 400 войника между Турцыма на Божію промисль, кои после 10 дана принуждени буду неимаюћи ни съ єдне стране помощи отдатися Туркомъ у плѣнъ. Турцы по томъ силно нападну на шанацъ Лозницу близу Дрине. Войске наше немогући и овде помощь дати, буде принужденъ гарнисонъ ону нощію оставити, и тако ова сва войска буде принуждена уступити 4 сата отъ своє позицiє Дрине на Симино Брдо близъ рѣке Ядра.

[JASON]

Оваке гласе слушаюћи, будући да се и болесть моя мало умалила принужденъ будемъ 7-га Августа съ последньимъ човекомъ изъ двора моєго поћи къ оной войски на Дрину и колико самь мого воєне потребе с собомъ понети, куда 14-га Августа приспѣмъ отъ войске съ великомъ радостію дочекань. Овди 15. Августа нападне нѣко отдѣліє войске Турске на насъ; войска наша видећи мене между собомъ, Турке храбро дочекамо побіємо и принудимо ихъ повратити се у свой первый лагеръ. Опасность Сербіє и последнѣ очаяніє видећи, да ће сва Сербія жертва быти, писао самь и за све силно турско нападеніє обявіо моєму Великому Покровителю Александру у главный квартиръ Теплицъ у Бо(г)еміи чрезъ нарочитога посланика Г. т. совѣтника Лазара Павковича, на коє смо и отговоръ у Цесаріи добыли одъ 16-гъ Септемвр. Овди добіємъ писмо отъ Началника войске наше отъ Делиграда Г. Младена, да є Неготинъ пао, да є сва позиція рѣкомъ Тимокомъ и Гургусовацъ шанацъ оставлѣнъ, и да є онъ главну єдну баталію изгубио гди є єданъ шанаць са 2.500 людiй страдо на Делиграду, и да су три храбре войводе Новакъ Драгачевскій, Георгіє Ражаньскій и Димитріє Парезанъ и бинбаша храбрый Ӏованъ Курцула погинули, и да су трећій данъ по тако силномъ сраженію Турцы Делиградъ претеснили, и да велика турска сила покрай Делиграда къ Морави отлази. Ово разумѣвши положивши позицію отъ Дрине горомъ Церомъ и шумомъ Китогомъ до шанца Равня на Сави рѣки на великому друму къ Шабцу отъ Босне. Трећій данъ по моєму пришествію овамо оставивши тверду позицію овди поспѣшимъ на Мораву за задержати позицію Моравомъ како што самы 1809. года. Разполагаюћи я овди позицію Моравомъ 20. Августа добыємь извѣстіє да є и крепость Кладово, коя є Дунаво бранила, Туркомъ у руке пала, и да су Турцы на Поречъ (у острову Дунава) сухомъ и водомъ дошли, куда помощь послати способа было ніє, будући да су турске войске отъ Ниша на Мораву и Дунавъ дошле быле.

[JASON]

По овой позицiи находећи се, добіемъ извѣстіє, да є Везиръ Босанскій силно напао на шанацъ Равнѣ и 15 дана дневно нощно біюћи га премда су све силе наше онога края овди за обрану употреблѣне быле, узео га є, гдѣ є 2.000 храбры и отабраны наши войника са своє 3 войводе, Ӏоксимомъ Карамарковичемъ Ужичкимъ, Петроніомъ Шишомъ Старовлашкимъ, и Зекомъ Прекодринскимъ съ нѣколико єще главны Капетана погинуло, а проча войска Китогу и Шабцу уступила, и да Турцы намѣраваю овымъ путемъ къ Шабцу проћи. Овай ударъ разумѣвши поспѣшимъ паки къ Шабцу за утвердити позицію около Шабца. Како су Турцы отъ Делиграда къ Морави прошли и шанацъ Равнѣ пао, бѣгао є народъ многочислено са сви страна у Немачку, кои ніє возможно было зауставити, и съ коимъ се наша войска примѣтно умалила (будући да су и Нѣмцы многе войнике наше ласкали и у свою службу примамливали, и по томъ 4 баталіона Сербски войника ово добровольно, а ово и на силу набрали). По отшествію моєму съ Мораве къ Шабцу разумѣмъ у путу да є и Поречь островъ пао и да є до полъ оногъ гарнисона са своимъ Капетаномъ Хаджи Николомъ жертвомъ быо, и да су и ови Турцы предводими Режепомъ водомъ и сухимъ дошли на Мораву, и соєдинили се са великимъ Везиромъ и да є на Морави весма опасно. Видећи већъ крайну нужду и опасность и недоумѣваюћи што у овако критическомъ положенію чинити, утвердивши около Шабца позицію поспѣшимъ съ моимъ первымъ секретаромъ Яникіомъ курирски у Београдъ, за посовѣтовати се съ кол. совѣтникомъ Импер. Рос. агентомъ Недобомъ, каково бы средство могло се сада употребити за спасти народъ и не дати на жертву и да бы могли у каковый преговоръ съ везиромъ ући, кои Г. Недоба видећи нашу опасность и чуюћи наша мнѣнія совѣтує, да ако се неможемо више держати да пробамо и да пишемо великому везиру, да войске обустави, да шанце ненападаю, и у внутреность да неступаю, и да иштемо термина єдно 6 неделя, да могу они изъ землѣ изићи, кои усудити се не смѣю у поданству Турскому остати и у томъ мислі сам време продолжити. По совѣту Господина Недобе писасмо овако:

[JASON]

Великому Везиру, царскому
Векилу Мурсайбіи Светлога Девлета

Мы чуємо, да сте вы са свомъ силомъ на Дунавъ по рѣки Морави дошли; савъ є народъ по той страни Мораве погублѣнъ, села су и вароши попалѣна, жене и дѣца у плѣнъ отведени; намѣрени сте видимъ и сву Сербію уничтожити: коє надамъ се нећете моћи ласно и безъ много кровопролитія совершити, а ако совершите, биће вамъ грѣшно предъ Богомъ, а цару никакове файде отъ пусте землѣ. Зато ако хоћете цару файду и себи севапъ (богоугодно дѣло) учинити, дайте намъ времена, да се о миру почнемо разговарати, Народъ да остане цѣлъ и подъ вашимъ поданствомъ, и тако цару велика файда а вама великій севапъ; и болѣ є, да примите народъ како єдну цвѣтущу бащу него сасвимъ изгублѣнъ и никому файда да не буде. Ако се на то согласите, о миру да говоримо, пишите и Босанскомъ везиру и дайте на знанѣ свимъ войскама окружающимъ Сербію, да престану дѣйствоват' противъ насъ за єдно 6 неделя, да имамо времена договорити се и послати вамъ депутацію, и кои остати несме, за ово време изъ Сербіє да изиђе и куда хоће да иде.

[JASON]

Отправивши ово писмо великому везиру на Дунавъ, коє кадъ є приміо и прочито, много є мисліо, хоће ли согласити се на ово наше прошеніє. Призове своє поглаваре, совѣтовао се о томъ съ ньима, и они говорили му: 'ово є дѣло већъ близу концу приведено а мы смо доста крови досадъ пролили, ако садъ опетъ остане за 6 неделя, то ће и зима доћи. То Серби само насъ лажу, како што су и за ово 10 година лагали за продолжити време'. На то великій везиръ ништа нама неотговори, и заповѣди войскама, да довершую како є почето.
Ове све везирове речи явіо є нама священикъ Николай, кои є при везиру писма сербска прочитаво и на она отписиво, да везиръ на миръ непрестає, и войске своє дѣйствіє продолжаваю. Потомъ я отправимъ моєго Секретара Яникію у войску къ Шабцу, а самъ останемъ у Београду спремаюћи воєне потребе и самъ поћи на Мораву намѣраваюћи.

[JASON]

У исто време моєго у Београду пребыванія добіо є Господинъ Митрополитъ Леонтіє писмо отъ Началника войске наше на Морави Г. Младена, да онъ, Господинъ Леонтіє дође къ нѣму на Мораву и посовѣтовавши се тамо съ нѣимъ могао отправити се у Немецку страну у Ковинъ на разговоръ Режепу, аки старомъ єго познанику, да бы посредствомъ и ходатайствомъ овога кодъ везира разговоръ о миру повести могли. Коє писмо Господинъ Леонтіє покаже ми, притомъ извѣсти ме, да онъ тамо самъ поћи сумня се. Я и тако спремамъ тамо поћи понудимъ га са мномъ да пође, кои согласи се, и тако у дружству дођемо на устьѣ, гдѣ Морава у Дунавъ пада. На коємъ мѣсту шанацъ и войску имао є Г. Вуле Иличъ спрамъ турске войске на другомъ брегу Дунава лежеће. Видећи я овди велику опасность и жертве свакій минутъ отъ наше браће изъ Турски топова и кумбара, охрабримъ ихъ колико є могуће было, и заповѣдимъ, да се овди крѣпко держе, и обнадеждимъ, да ћу єще послати помощи и топове изъ Београда за утвердити се болѣ Дунавомъ и сувымъ. Отправимъ се позиціомъ узъ рѣку Мораву до Господина Младена, съ коимъ совѣтуюћи се: є ли потребно више пошиляти къ Режепу о миру говорити, кадъ намъ везиръ ніє хотео на писмо наше и прошеніє отговорити, нађемо да ніє више полезно, и тако заключимо держати се овако, докле можемо, а я отправимъ се съ Митрополитомъ у Београдъ. Идући путемъ и видећи многій народъ бежећій у Немачку повраћао самь ихъ натрагъ, но ништа успѣти нисамъ могао. Прибывъ у Београду 20. Септемвр. нађемъ моєго Секретара Яникія послата отъ свію Началника изъ Шабца къ мени и Совѣту съ писмомъ свію старѣйшина онога края явити мени све нужде онога края, и последный совѣтъ и воєне потребе колико више можно искати, у коємъ истомъ разговору, и жалостна извѣстія съ Мораве дођу, да су Турци перву нощѣ по моємъ съ Мораве отшествію провалили и на нашу страну преправили се, да є войска наша принуждена была оставити и ову позицію и видећи варвара у серцу наше землѣ, кои по обичаю своєму хара, жене и дѣцу у плѣнъ отводи, разасула се и свакій свою дѣцу тражити и спасати отишао. Овай ужасный гласъ разумѣвши и неимаюћи више войске поћи противъ непріятеля, нити регулате или какове нибудъ за затворити се у градове, будући да є већъ и последный човекъ изъ све землѣ на позиціє изишо быо. Видећи последню пропасть ово немило извѣстіє обявимъ войскама нашимъ около Шабца, при томъ обнадежденъ одъ Російскаго агента, да се чрезъ Австрію у Росію спасти могу, преправимъ 21. Септемвр. у Австрію, такожде народа и старѣйшина мала часть спасла се у Австрію, нѣка часть преправляюћи се на Сави и Дунаву у Австрію пала Туркомъ у плѣнъ и  подъ мечъ а нѣка утонула отъ страха турскога у воду, а нѣка часть осталась по шумама и пещерама и потомъ подала се Туркомъ у поданство.
Но ево бъде и жалости отъ мене, при оволикой жалости моєй, и пропасти у Австріи.

[JASON]

По прибытію моєму у карантинъ Земунскій са семействомъ моимъ и первымъ Секретаромъ Яникіомъ у содружеству Г. Агента Недобе, первый єще, другій и третый данъ позивао є мене и моєго Секретара Яникію пограничный Австрійскій Генералъ Червенка къ себи у домъ, испытати, кога смо мы цара люди, и гди живити намѣравамо. На коє отговоримо, да є познато свакому, чіи смо мы люди, и чія є рука до данасъ на нама была, и да желимо за нѣко време около Фрушке горе преживити. Ha вопросъ повторителный тогоже Червенке Генерала: чіи смо сада, и писмено да отговоримо, гди мислимо остати живити, у Цесаріи или Росіи, отговоримо у Росіи. Заповѣди реченый Генералъ мене отъ фамиліє и моєго Секретара Яникіє, оставивши ихъ у карентилю, подъ стражомъ провожаємъ директоромъ контумаца Земунскимъ отаслати у монастиръ Фенекъ 20. верстій отъ Земуна, а Секретара подъ стражомъ поврате у Земунъ. По истеченію чрезвичайномъ 30 дана времене карентиля у отсутствію моєму заповѣди опоменутый Генералъ Червенка семейство моє подъ стражу узети и све до голе душе ограбити даже и вещи отъ Государя мени подарене, решкрипте на подарене ордене, и єще нѣка важна изъ Россіє писма, говорећи истый Полип - Майстеръ Земунскій, кои є быо послатъ отъ Червенке моє семейство ограбити: Подай Госпо сада срамотно, то вамъ є учинила ваша Росія; а да сте се держали нашегѣ двора, небы садъ тако срамотно давала. И свудъ до гола тела око жене и дѣце моє тражіо є, са(ш) ни скидо и отнео, што є нашао, како у новцыма тако у одѣянію и прочимъ вещма. Находећи се я овде дође мой посланикъ Г. Лазаръ Павковићъ изъ главне росиске квартире Теплице у Бо(г)еміи съ депешами на мене отъ 16. Септемвр. како гласи копія подъ А. На коє самь я хотео отговорити, но на повторителне молбе моє Г. Червенка недозволи моєму Секретару изъ Земуна къ мени доћи, кои Секретаръ и самь видећи наше бѣдноє сада положеніє и да намъ се већъ састаяти недаду, напише мени єдно писмо овога содержанія, и преда га єдноме калугеру изъ Фенека, да ми донесе:

[JASON]

Превосходителный Господинъ Георгіє!
мнѣ высокопочитаемый.

Я самь по заповѣсти Вашей хотео къ Вамъ доћи, но Генералъ Червенка недопуща ми више съ Вама састати се називаюћи ме рускимъ духомъ. Измежду тога разумео самь, да є онъ съ директоромъ намѣранъ сутра тамо доћи, и Васъ опетъ понуђавати, да писмено дате, гди сте намѣрени остати, или у Австрійскомъ илъ Російскому царству, коє мораћете што годъ отговорити. Но ни подъ кои начинъ да Васъ непреваре, да се подпишете остати у ньіовомъ царству, они васъ немогу силомъ принудити; но изволите имъ казати, да сте Вы російскій човекъ и да ћете у Росію ићи, будући да є дошло писмо отъ Государя Гнъ Недоби, да ће насъ у Росію избавити каковымъ было начиномъ и то ће бити старанѣ ньiово. А разумѣли сте доста и у писму оному, коє є Вамъ Гнъ Павковичъ чито. Разумѣвамъ, да се тамо около Фенека наоди много старѣйшина и народа; обявите имъ ово, да се ни єданъ неподпише Генералу Червенки, но да сви кажу, да ће у Росію ићи. А и Вы Господине мой опомените се, како су и стари наши страдали по немачкому царству. Чули сте како є Георгіє Бранковичъ последный Деспотъ Сербскій у заточенiю новомъ умро. Я васъ увѣравамъ, ако останете у ньовому царству да ћете и Вы онако дочекати. Не само мы но ни єданъ Сербинъ у овому царству спасенія неће имати. Явите то свима, кои вамъ до руке дође. Да се держимо Росiє, коя ће насъ избавити. Ваше све овде што сте имали до последнѣ паре, све є Червенка заповѣдіо ограбити.

Ово писмо моєго секретара попадне у руке Генералу Червенки, кои узевши съ нѣга копію, отправи га у Петроварадинъ, а изъ Варадина генералъ - команда у Бечъ.

[JASON]

Изъ Фенека, испытавши мене Генералъ Червенка и третый путъ и доставши отъ мене отговоръ 'у Росіи желимъ живити' отправи ме таки подъ стражомъ у село Голубинце са 4 єще главна чиновника: Г. Г. Младеномъ Миловановичемъ, Яковомъ Ненадовичемъ, Симомъ Марковичемъ, и Лукомъ Лазаревичемъ, а одавде послѣ 7. дана у Петроварадинъ 29. Октомвр. и подъ стражомъ поставе у горнѣмъ граду. Куда су и опоменути 4. началника наши єданъ по єданъ подъ стражомъ доведени были. Друге перве старѣйшине сербске заповѣдило є началство австрійско, гди є кога находило подъ стражу узети: како ти моєго перваго Секретара Яникію Димитрієвича, коєго є Генералъ Червенка съ паспортомъ снабдѣо и са стражомъ донѣкле испратити дао съ заповѣстію найскоріє ићи у Росію, задержали су у Сибиню (у Ерделю) и натрагъ у Варадинъ повратили и у тюрму посадили. Вуицу Вуличевића, Вула Илійћа, Янка Поповића и Іована Стефановића войводе держали су подъ стражомъ у крѣпости арадской и тако єще нѣке гди су ихъ фатали тамо и задержавали.

[JASON]

Чрезъ ово време моєго у Варадину до 6 Януара 1814. года подъ карауломъ пребыванія неописане бѣде и прекорения отъ ондашнѣгъ австрійскогъ началства претерпіо самь коє поставляюћи ми предъ очи приверженость мою съ народомъ, къ Росискому престолу аки нѣку велику мою погрѣшку, приглашивало ме свакимъ начиномъ подписати се и остати у цесарской земли, но видећи мою непоколебимость, за више пакости причинити ми, дало є добошомъ по варошима и селы обнародовати: 'комъ годъ има сербска страна што дужна, ако бы отъ коєго времена то было, да се има кодъ правительства у Варадину явити'. Притомъ правительство є подущавало люде нѣке напрасне дугове измишлявати и оне отъ насъ нѣколико старѣйшина наплатити искати, осниваюћи правицу на овому: єданъ плаћа за све, а сви за єднога. Но ни єданъ отъ овыхъ кредитора исправна документа на дугъ имао ніє.

[JASON]

Овди мало и о Народу Сербскоме, кои є у Австрійскимъ предѣламъ спасенія тражіо, и отъ меча Турска избавленія.
Народъ Сербскій за избѣћи робства и меча своєго непріятеля преправліо є се изъ Сербіє на многимъ мѣстамъ по Сави и Дунаву у Австрію, гдѣ свакій Сербинъ по закону онога государства оружіє своє на брегу положити є морао. Но будући є оружiє сербско много сребромъ оковано и позлаћено: молили су Серби, да имъ баремъ дозволе съ онога сребро поскидати, коє є у нѣкихъ цѣло имѣніє составляло. Но погранични началници, кои су оружіє отбирали, не само дали нису; но на очи онога Серба оружіє нѣгово помежду своихъ пріятеля подѣлили су, и премда су Серби молбе объ е томъ и Губернатору у Петроварадинъ подносили, ништа се ползовали нису. По отобранію оружія потребно є было Сербомъ неимѣющимъ време карентиля издержати (имущи нису были кужни), и поставлѣни су были измежду нѣки бара у Якову на Сави съ начала Септемвр. 1813. года. Будући да су у ово време многе кише пролиле се, баре су се ове наводниле, и оно мѣсто гди є народъ време карентиля издержавао, покрила є была вода тако да су люди до колена у води стояли и матере принуждене дѣцу у обятіяма держати или топити се гледати. Но при свемъ томъ Народъ є морао овди време карентиля издержавати, коє є началство аки съ нѣкимъ удоволствіемъ гледало. Множество народа людiй и жена а особито дѣце отъ зиме и воде овди є помрло. Коимъ милостивоє началство смиловало се за онай комадъ землѣ, у кои ће лећи, по 6 форинтій и више наплатити. Овди непишемъ, што є священикомъ за опѣло давато. По издержанію карентиля поселіо є се народъ по варошама и селима скупо плаћаюћи квартире. Было є и добродѣтелны жителя, кои су ову новодошавшу браћу драговольно подъ кровъ свой примали и угощавали. Но, текъ што су се помѣстили, већъ друга є заповѣсть отъ началства дошла, да се далѣ и у друга села премѣщаю. И таки, ако ніє началнику онога села или вароши што дао, морао є товарити. И тако цѣлу єсень и зиму были су почти све на полю у поселенію и многи отъ зиме и глади померли. Овди доста є прилична она латинска пословица: Qui vult vitare scillam, incidit in charybdim.
Овакимъ поступанѣмъ Австрійскаго владѣнія огорчени Серби заключе сви у Сербію повратити се, ако ће сви жертва Туркомъ быти, и поврате се кромѣ нѣке части, коя є по томъ са мномъ и другимъ чиновницима дошла у Хотинъ.

[JASON]

Бавећи се мы єще у Петроварадину разумѣмо, да є Австрійско владѣніє намѣрено насъ изъ Варадина у Грацъ (у Штиріи) преселити и све по єднога по варошама разсѣяти. Посовѣтовавши се мы 5 тамъ находящися за нуждно судимо ову нашу бѣду нашему Покровителю обзнанити, и просити избавленія изъ рукъ нѣмецкихъ. Запросимо Господина и Кавалера Архимандрита Филиповича ово дѣло на себе примити, кои драговольно прими и 10. Декемвр. отправи се у главный Россійскій квартиръ на рѣки Райни. 22. Декемвр. обзнани мени ово и Губернаторъ Петр. Сигенталъ, да ћу я и све моє старѣйшине у Грацъ на нѣко време преселени быти, за уклонити насъ одавде изъ очію турски, будући, говори, да васъ Турци ишту. Извѣстно сада узнавши намѣреніє Правительства посовѣтовавши се съ Господин. Недобомъ отправимо 3. Януара 1814. года и другаго нашего посланика Максима Якшића съ депешами на височайше имя у главну россиску квартиру.
7. Януара подъ стражомъ съ набієнымъ предъ моє очи пушкама отправе мене са старіимъ моимъ синомъ Алексіомъ у Грацъ, куда 22. приспѣмъ. На овай начинъ и све друге старѣйшине по єдногъ допрате до у Грацъ и, недозволивши ниєдному са мномъ видити се, разсѣю ихъ по разнымъ варошима Штаєрске. Я са синомъ Алексіомъ останемъ у Грацу. Господара Младена пошалю у Брукъ на Мури, Г. Якова у Цилу, Г. Симу у Марбургъ, моєго секретара Яникія у Петаву, Г. Луку у Юденбургъ са єго секретаромъ Лазаромъ Теодоровичемъ, Пауля Матеича у Леобу, Вула Илича у Штанцъ.
Равно щастіє постигло є и Г. Митрополита Леонтія быти у Клагенфурту, гди є прилѣжно обучаво се латинскому кньижеству. И тако свакій подъ смотромъ у своєму новому мѣсту пребыванія съ печалію покритымъ лицемъ, неизвѣстенъ какова єго судба дожидаєтъ, ожидаваше извѣстія отъ наши посланика изъ главне квартире. Перва писма примимъ отъ Его Сіятелства Господина Графа Неселроде препровожаєма писмомъ Госп. нашего перваго посланика Арх. Филиповича изъ Беча отъ 15-гъ Марта, у коима смо сасвимъ о благонаклоности всемил. Монарха нашего увѣрени. Отъ другаго нашего посланика Максима Якшића друга писма отъ Юнія примимъ, кои равно Государеву благонаклоность къ намъ повторава. Ове веселе гласе обявимъ я и другимъ нашимъ старѣйшинама, коима самь могао.

[JASON]

Измежду овога времена Губернаторъ Штаєрскій принцъ (Г)о(г)енцолернъ често є мени пошиляо полковника Левачича съ позиванѣмъ, да се согласимъ и подпишемъ быти вѣрань австрійскому двоpy, и остати у земли ньiовой, увѣраваюћи, да ће мене реченый дворъ титломъ Княза пожаловати, и мене са своимъ войскама у моє отечество повратити, Боснію и (Г)ерцеговину подъ моє владѣніе дати, и да є кошуля ближа нежели хальина и да Сербія нигда Росима подпасти неможе. На коє му я отговоримъ ово: 'Господине! ако имате какова друга разговора са мномъ, изволите разговарати се, а о тому престаните ми више говорити'. Но истый полковникъ помоли потомъ єдну велику (х)артію златнымъ слови написану и великимъ печатомъ потверждену, пытаюћи ме, имамъ ли я овако отъ Росіє. Я самь отговоріо, да и болю имамъ, и све имамъ, што отъ Государя желимъ. Напослѣдокъ самъ гореименоватый Принцъ призове ме къ себи у домъ и по многомъ приватному разговору упыта ме кому самь я цару вѣранъ? Я показуюћи на орденъ отговоримъ: чій знакъ на себи носимъ, оному самь вѣранъ, и остаємъ до конца моєго, и, ако бы овому невѣранъ быо, и другому вѣранъ быти немогу. Принцъ є све оно, што и полковникъ мени представляо, и на она подписати се согласити ме трудіо се. Но видећи, да у томъ успѣти не може, са особитымъ негодованіємъ отпусти ме говорећи: 'Каяћешъ се', и по томъ до моєго похода свагда ме є хладно примо, и хладно се са мномъ обходіо. Ово є догодило се, када є царъ нашъ у Парижъ первый путъ ушо. При концу Юлія 1814. года добыемо пасоше и трошка отъ уполномощенаго при Віенскому двору Россискаго Министра Г. Графа Стакелберга за поћи у Росію. Дамо се на путъ 17. Септемвр. тек. лѣт. и оставивши све имѣніє наше у нѣмецкога началства рукама, о трошку Всемилостивѣйшаго великаго нашего Государя Императора, допратимъ се 26. Октомвр. съ чиновницы и нѣкою частію народа у Хотинъ въ Бесарабіи; гдѣ богатоє пожалованіє отъ Государя како я, тако и сви чиновници Сербски и народъ уживаюћи съ фамиліяма находимо се, у надежди и прелюбезноє Отечество наше Всемилостивѣйшимъ нашимъ Государомъ скоро избавленоє видѣти.
Написано у С. Петербургу 4. Маія 1816. года.

[JASON]

Кaра-Ђорђе у Хотину.
_{Спрема прекупља, и веџба добровољце. Позива га кнез Милош да у Србију дође. Ступа у сојуз са Грчким, Бугарским и Влашким Комитетом Етериста-патријота, да се сви христијани у турској царевини противу Турака подигну.}


Кара-Ђорђе кад се из Петрограда у Хотин зловољан с'малом надеждом врати, гди је се само уверио о наклоности Цара Руског спрема њему и народу Србском; но због ондашњи политични Европски околности, да му је Цар за онда слабу утеху и помоћ обећао дати, да народ Србски испод ига Турског ослободити може. Упитан буде од Србски Војвода: 'за Бога Господару оће ли бити што помоћи Руске, да се јадан народ од Турака ослобођава?' добију одговор: 'Ја! којекуде? нема од помоћи ништа, него уздајмо се само усе, и у своје кљусе'. И тако стане се он одма исте 1816. год. за рат спремати, купити бећаре - добровољце оружати ји и у екзерциру јавно ји у Хотину веџбати, с'намером да у Србију иде. А, пошто ступи у сојуз са Грчким Етеристама, почну се прекупљати добровољци не само у Хотину, и Кишињеву него и у Бендеру, Акерману, а и у Одеси и другим поморским варошима Бесарабске области, који се прикупе на 15-20.000 људи, који буду обучени у једнако одело (мундир); имали су на глави једнаке капе-калпачиће, на којима напред био је од метала шиљд (знак), на ком је била израђена мртвачка глава, са две испод исте прекрштене човечије кости, са надписом: 'Слобода или смрт'. Ове војнике, који су били Грци, Срби и Бугари; обучавали су Руски официри, који су обучени били у исто добровољничко народно одело; и они поделили су били ту сву војску на чете и баталионе. А оружати су били са Руским пушкама шоцама са бајонетом, а и са народним пушкама, јатаганом и пиштољима на кремен. Од који кад су поучени били најодбранији шиљати су тајно у Србију, Бугарску и друге пределе у Турском Царству у којима хришћани живе; те су народ за устанак приуготовљавали.

[JASON]

Но Кнез Милош Обреновић како му је Вуица у Болечу кад је из Бесарабије дошо, на питање његово казо, да ће и Кара-Ђорђе ако га Руси пусте, како се с' Царем Александром састане у Србију доћи. Добро је Милош утубио те Вуичине речи, а и Молерове у селу Прогари у Срему, а после и код Ваљева на Кличевцу, који му је казо да њи четворица, Молер, Милош, Цукић и Прота Ненадовић земљом управљају, докле се Кара-Ђорђе из Русије у Србију не поврати; па је се једнако бојао, да Кара-Ђорђе недође у Србију, да му власт из руку не избије; тим више, што је он са Марашли-Али-Пашом мир закључио, и код њега као главни Кнез био, који је у име Везира Марашлије, по Србији жаријо и палијо, и делећи власт са Марашлиом, имо је свакога Србина главу у својим рукама; па тако у договору са Турцима, а на рачун њин, чинио је што је хтео! Па за одржати себе у тој власти; оне Србе на које је сумњо да му опасни бити могу, пошто је од њи корист за себе извуко, - једног по једног скидао је мучки убиством са овога света; и одма у 1816. години убијо је Војводу Павла Цукића, после о Ђурђевадне у Априлу Преседника Србске канцеларије Војводу Петра Николајевића Молера, и Капетана Радича, предо и је Маришлији те и је удавио; а за овим, 16. Јуна 1816 год. Владику Шабачког Мелентија Никшића, после ови у јесен у Новембру стане тражити да убије и бившег Кара-Ђорђевог Попечитеља и Советника Кнеза Симу Марковића из Борка, и Капетана Драгића Петровића из Рапочева, но они дочувши за зле намере Милошеве крили су се које гди; но напоследку Милош ји ухвати, преда своме поочиму Марашли-Али-Паши, који оба на мученике 9. Марта 1817. год. посече. Па пошто ове као најзнатније људе у Србији потамани; а заоставше заплаши, једино имао је се јошт бојати они Војвода у Бесарабији, а највише Кара-Ђорђа, за кога знао је да га сав народ Србски и све Војводе љубе, и да су му превржени. Па како су они изван његовог и Турског домашаја, а под закриљем Руског Цара у Хотину били, и бојећи се да они у Србију не дођу и да му власт из руку неузму. Посло је био у Петроград као што је више речено Мијаила Германа свога љубимца са Петром Добрњцем да поради да се Кара-Ђорђе са Војводама ни у Влашку а камо ли у Србију не пуштају, које је то са договором Марашли-Паше учинијо. Но кад ништа успјети није могао; он смисли да Кара-Ђорђа лацкаво премами у Србију, па да га убије и тим себе осигура у власти, и свакидашње плашње ослободи! Па онда као с'вољом, и као с'озбиљом каже Вуици те пише у Хотин Кара-Ђорђу и позове га да у Србију дође. То писмо било је углавном написато овако: 'Кнез Смедеревски Вуица Вулићевић, у име Кнеза Милоша Обреновића моли вас господару Ђорђе, да час пре у Србију дођете, a за оно, што су Герман и Добрњац којешта за вас у Петрограду говорили и булазнили, да им за ото нико налог дао није, да говоре; па ми је казо да вам јавим да су све оно из своје главе измишљавали и лагали, и да су каже за то код њега у велику немилост пали? - Тако непочасите часа но што пре дођите, каже ми Милош, да жели видети свог старог Вожда у новим борбама са Турцима?'*)

*) Историја Србије и Русије од Нила Попова. Види стр. 131., а Кара-Ђорђе је позиват и од други Војвода искренно, који су му верни били и срдачно га позивали да у Србију дође. Види Мемоаре Протине од стр. 347-349.