JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
 Offline
Gender: 
Last Login: Today at 10:44:44 am
Location: Prokuplje
Posts: 9 305
|
 |
« Reply #4709 on: March 20, 2023, 09:43:42 am » |
|
Н. Ф. Дубровин, Устанак Србски од 1806 - 1810, I - II,
превео Милорад Медаковић, Нови Сад, 1866.
Предговор.
Двіе причине дале су ми повода, да ово дѣло преведем на Србски єзик: прва є причина та, што до сад ніесмо имали из времена устанка ясніи и вѣрніи писама, єр су ондашнѣ наше поглавице 1813 год. бѣжећи из своег отечества, по казиваню єдніе спалили сва своя писма, а по казиваню другiе, што є вѣроватніе, предата су у руке Родофиникина и то у Земуну, па их є по свой прилици и спасао Родофиникин; па по томе и по другіема околностима, све што се од таквіе артія налази, сачувало се код Руса, кое они попечаташе у 'Военом Сборнику'; друго зато, што се у овіема писмима одкрива право ондашнѣ станѣ Србie, погрѣшке главара и управо причине пропасти онако племенитог устанка. Међусобном неслогом и раздорима главара србски є народ често западао у чемерно станѣ и управо люто страдао и найпослѣ претрпіо найжешће неволѣ и муке и подпао наново под жешћи ярам турски.
Бой на Каменици, ђе су Срби зло прошли и што се доцнie ніе дало никако поправити, лежи на души Младена Миловановића и Милоя Любичића. Да ніе Милое против волѣ другiе врсніе главара раздробіо войску под Нишом; да ніе біо првом кукавицом на юначком мегдану, не би Турци поробили и изсѣкли толики ядни народ; не би Карађорђе напуштio крваву стечевину у Старой Србіи. Претежнія турска сила обколила є била Карађорђа код Суводола, и да не би врсног юнака Вула Илића Смедеревца, сва войска, кою предвођаше Карађорђе, била би изгинула, а послѣдице по сав народ биле би найжалостніе. Да є Милое имао осѣћанѣ и срце юначко као Вуле, онда несамо да би Србія извоєвала и утврдила свою независност, већ би и остала наша браћа стенюћа под турскіем ярмом била присаєдинѣна препорођеной србской држави и уживали єднака права людске слободе, и Србія би још онда извоєвала све и утврдила своя основна права и политични живот, кои ни єдна 1813 година не би била у станю покосити. Послѣ боя код Суводола србски ратници допрли су били до Дробняка и ступили у свезу са Црном Гором. Св. почивши Митрополит Петар I. изишао є біо са црногорском войском на Планиницу на спрам града Оногошта (Никшића) у Ерцеговини у намѣри и договору да се сєдини са србском войском, па заєдно и са свом снагом да се извоює общта срећа, за кое бѣху сва наша племена готова; али Младен и Милоє упропастише найплеменитіе намѣре србскіе вођа и найтоплію желю свега србског народа; разорише храм светинѣ србске, кои се бѣше подигао и око коег се сва браћа усрдно Богу моляху. Милое упропасти у прве Србе на Каменици, а Младен доцніе предаде Делиград, найзнаменитію точку обране србске, и без пушке Турцима! Све є то добро било познато Карађорђу па су опет зато и Милое и Младен остали код нѣга првіема главарима, првіема савѣтницима, и чиніо є све оно, што су они желили и ћели! То є управо непонятно, скоро безпримѣрно, и од таквіе примѣра да нас Бог сачува.
Сваки савѣстни и родолюбиви Србин увидиће из овог дѣла жалостне послѣдице злie и бездушніе люди, кои да заязе свое ненаситимо грло, презираюћи сваку светиню и Божію и людску, немилице подкопаваю и упропашћую обшту срећу свега народа. Ти и тiема подобни люди предаю себе вѣчноме проклетству своега млађега нараштая и будућie вѣкова. Таквіема людма уврћуе се у главу та мисао, да ньиховоме животу края нема; мисле да ће преживѣти сва поколѣня людска, неосврћући се на природни течай и на временост, по коioй cу люди подложни свакоег тренутка судби вѣчности и измѣни среће земальске. Люди у поєдиности биваю и нестає их, али род людски трає безпрестано и нѣгов се свршетак израчунати неда. То зна сваки, само ако оће да суди зрело, са основом разума и са правом вѣром. Дошавши до тога познаваня, валя се одкланяти од граблѣня и од злie и пагубніе тежня, па се чувати срамоте пред своем родом и народом, и нашто ударати на себе печат ляге и стида, кое не пере ни єдна рука, па ни сви вѣкови?
Неслогом смо ми страдали и пропадали и бивали подсмехом своiе найвећie неприятеля. Граблѣнѣ нашіе великаша за господарством рушило нам є нашу слогу, нашу славу и наш понос пред свіетом. У юнаштву ніесмо били нигда послѣдньи, али и празно юнаштво без зрелie paзборитости и памети, ніе могло имати оне плодове, кое стѣчу други народи опираюћи се на разумности у свѣетноме раду. Неслога, мржня, завист и отимачина за господарством прати нас од Косова, па и пpie нѣга. У данашнѣму времену свуд се душевна свіест пробудила; видимо да є развитак душевни одскочio од пређашнѣга, па тако имаюћи више свіести, морали би сад већ болѣ познавати све оно, што нам на нашу обшту корист служи; треба да узимамо у разумни претрес злоудне поступке, па да са убѣђенѣм увидимо, што нам смета, што ми є причина нашіе неброенiе страданя и пропаданя, па да почнемо радити cви на томе и у таквом правцу, како ћемо стећи гласа и уваженя пред осталіем просвіештеніем свіeтом, а тiем славу и снагу свою.
За времена устанка подвлачиле су се сплетке са свію страна, а налазило се опет по несрећи людих у земльи, кои су те сплетке пригрлявали и разплођавали их на штету свое браће. Французи, Турци, Ћесаровци тражаху раздора у нашему народу и они су у томе чинили успѣхе. Начело то, кoє є убитачно за нас, упражнявало се и у Црной Гори. Митрополит Петар I. имао є необични духовни уплив над Црногорцима и словом еванђелским могао є приклоняти свое горштаке, и ако са великим трудом, на пут истине и добра; али Франьо Долчія абат, учени Дубровчанин, из своје личніе користи пушти се у спрегу са Французима и біо є ревностніем радником Французкie сплетака. Будући се у писмима устанка говори о Долчію и о протођакону Филиповићу, кои є поради споменутог Долчія утекао из Црне Горе, то є нужно обяснити какав є био и шта є радіо Долчія.
Абат Франьо Долчія, учинивши неко преступленѣ у Дубровнику, добѣжи у Црну Гору. Митрополит неоћаше презрети станѣ бѣгунца, нити достоинство римског свештеника, прими га под свой кров и држао га є да нiе могао лѣпше. Долчія по обреду римске цркве носіо є и у Црной Гори фратарске альине. Митрополит уважавао є способност Долчія. У време Наполеоновог рата, кои є већ біо овладао Далмаціом, упушти се Долчія у тайне договоре са Французима и почне о томе радити, како да се под чини Црна Гора Французима. О том є имао Долчiя обширну преписку, па є саставляо акта од имена Црногораца и ньиховог правителства. Тадай є бio обичай у Црной Гори, да се земальски печат састояше из два діела, од коег се єдна половина налазаше код Митрополита, а друга код гувернадура; па кад є требало, да се прилаже земальски печат, саставляли би обе поле у єдно. Долчію є било то све врло добро познато, те набави себи цѣлокупни печат и прилагао га є на оне преписке, кое є имао са Французима. Митрополит нiе ни найманѣ сумняо, да би се Долчія могао упуштити у такво яче преступленѣ, па ніе о томе ништа ни знавао.
Руси дознаду ту опасну преписку и яве Митрополиту, али овай ніе могао томе вѣровати. Долчія є храніо свою преписку са Французима и печат у своему сандуку у манастиру под Маинама. Руски чиновник Мазуревски дође у Црну Гору на Станѣвиће и убѣди Митрополита о поступку Долчевом. Сандук Долчаев донесе се из под Маина у манастир Станѣвиће и ту се заиште од Долчія ключ, да се отвори сандук; али Долчія рече: 'Убите ме, само не отворайте сандук'. На то се освртaло ніе, већ му се одузме ключ, отвори се сандук и све се нађе по руском казиваню. Тако є Долчія радіо и обршio у Црной Гори; а у колико є споменути протођакон бio у свези са Долчоiм, то се неможе опредѣлити. Протођакон Филиповић ніе родом Црногорац, већ иностранац.
Ово є наведено зато, да се види какве су биле намѣре Француза; а покрай тога може се рећи, да є подобнie Долчія било доста у Србіи. Срби траживши и боривши се за избавленѣ изпод турског ярма, по несрећи, ватали су се за сваког као утоплѣник и за сламку, не били нашли олакшице и помоћи за своє избавленѣ; али тіем су они горе чинили за свое предузиманѣ, єр ови назови приятельи непримаху к срцу ньихове патнѣ и да им є люта неволя, већ се стараху, како ће прiе упропастити Србію.
Да су туђинци били противни нашему народу и да нам нежеле да подигнемо главу, о томе нетреба ни говорити, єр то сваки зна, кои и мало мозга има; али су већи яди и неволѣ те, кад браћа против браће раде, издаю се, и то само за свою себичност. Неупуштаюћи се нити у похвалу нити у куденѣ Карађорђа, мора се рећи то: біо КараЂорђе какав му драго, да су били главари другчій или управо да су били како треба, не би онie яда и неволя било, не би стране сплетке биле у станю наудити слоги србской. Младену, кои се біо обогатіо и осилio, завртio се бio несрећни црв у глави, да обори Карађорђа. Он се упиняо, да збаци или да убие или отруе Карађорђа; а тай Младен, по свойству нѣговог характера, біо би куд камо гори од вожда. Види се, да є Младен тежіо, да се дочепа господарства у Србіи, а ніе се осврћао на несрећне послѣдице по сав народ од нѣговіе злie и противзаконіе намъра. Родофиникин браніо є вожда и зауставляо є Младена да неизврши умишлѣно зло против вожда. Што є Родофиник браніо вожда, то му се може приписати у заслугу, єр є вожд біо господаром народа. Те зле ћуди и зли умишляи против господара народа треба да єдном престану и код нас. Што се чешће міеняю господари у земльи, тіем є горе по народ и свака таква промѣна баца га у назадак. Трагови пређашньiе зала, науке зле и сплетке іош се и данас повлаче; али време би било да се та болест изліечи, па то било ма коiем средством. Найплеменитій ліек біо би тай, кад би люди сами освieстили се и зреліем разсудком одбацили и оканули се свакоєг невалялства, а особито дволиченя и лисиченя, па да сви єднодушно напрежемо свое силе за оно, што нас уєдинява, снажи и спрема за већи задатак нашег политичног бића.
Сви оплакуемо нашу чемерну судбину, али ніе доста то, већ се валя старати, да се тie смртніе грѣхова опростимо, те да их уступимо нашіема злотворима.
Наш безсмртни, учени Србин и жарки родолюбац Доситей Обрадовић споминѣ се на некіема міестима, али само као Єромонах Доситей.
|
