Српске буне

[JASON]

Н. Ф. Дубровин, Устанак Србски од 1806 - 1810, I - II,
превео Милорад Медаковић, Нови Сад, 1866.


Предговор.
Двіе причине дале су ми повода, да ово дѣло преведем на Србски єзик: прва є причина та, што до сад ніесмо имали из времена устанка ясніи и вѣрніи писама, єр су ондашнѣ наше поглавице 1813 год. бѣжећи из своег отечества, по казиваню єдніе спалили сва своя писма, а по казиваню другiе, што є вѣроватніе, предата су у руке Родофиникина и то у Земуну, па их є по свой прилици и спасао Родофиникин; па по томе и по другіема околностима, све што се од таквіе артія налази, сачувало се код Руса, кое они попечаташе у 'Военом Сборнику'; друго зато, што се у овіема писмима одкрива право ондашнѣ станѣ Србie, погрѣшке главара и управо причине пропасти онако племенитог устанка. Међусобном неслогом и раздорима главара србски є народ често западао у чемерно станѣ и управо люто страдао и найпослѣ претрпіо найжешће неволѣ и муке и подпао наново под жешћи ярам турски.
Бой на Каменици, ђе су Срби зло прошли и што се доцнie ніе дало никако поправити, лежи на души Младена Миловановића и Милоя Любичића. Да ніе Милое против волѣ другiе врсніе главара раздробіо войску под Нишом; да ніе біо првом кукавицом на юначком мегдану, не би Турци поробили и изсѣкли толики ядни народ; не би Карађорђе напуштio крваву стечевину у Старой Србіи. Претежнія турска сила обколила є била Карађорђа код Суводола, и да не би врсног юнака Вула Илића Смедеревца, сва войска, кою предвођаше Карађорђе, била би изгинула, а послѣдице по сав народ биле би найжалостніе. Да є Милое имао осѣћанѣ и срце юначко као Вуле, онда несамо да би Србія извоєвала и утврдила свою независност, већ би и остала наша браћа стенюћа под турскіем ярмом била присаєдинѣна препорођеной србской држави и уживали єднака права людске слободе, и Србія би још онда извоєвала све и утврдила своя основна права и политични живот, кои ни єдна 1813 година не би била у станю покосити. Послѣ боя код Суводола србски ратници допрли су били до Дробняка и ступили у свезу са Црном Гором. Св. почивши Митрополит Петар I. изишао є біо са црногорском войском на Планиницу на спрам града Оногошта (Никшића) у Ерцеговини у намѣри и договору да се сєдини са србском войском, па заєдно и са свом снагом да се извоює общта срећа, за кое бѣху сва наша племена готова; али Младен и Милоє упропастише найплеменитіе намѣре србскіе вођа и найтоплію желю свега србског народа; разорише храм светинѣ србске, кои се бѣше подигао и око коег се сва браћа усрдно Богу моляху. Милое упропасти у прве Србе на Каменици, а Младен доцніе предаде Делиград, найзнаменитію точку обране србске, и без пушке Турцима! Све є то добро било познато Карађорђу па су опет зато и Милое и Младен остали код нѣга првіема главарима, првіема савѣтницима, и чиніо є све оно, што су они желили и ћели! То є управо непонятно, скоро безпримѣрно, и од таквіе примѣра да нас Бог сачува.
Сваки савѣстни и родолюбиви Србин увидиће из овог дѣла жалостне послѣдице злie и бездушніе люди, кои да заязе свое ненаситимо грло, презираюћи сваку светиню и Божію и людску, немилице подкопаваю и упропашћую обшту срећу свега народа. Ти и тiема подобни люди предаю себе вѣчноме проклетству своега млађега нараштая и будућie вѣкова. Таквіема людма уврћуе се у главу та мисао, да ньиховоме животу края нема; мисле да ће преживѣти сва поколѣня людска, неосврћући се на природни течай и на временост, по коioй cу люди подложни свакоег тренутка судби вѣчности и измѣни среће земальске. Люди у поєдиности биваю и нестає их, али род людски трає безпрестано и нѣгов се свршетак израчунати неда. То зна сваки, само ако оће да суди зрело, са основом разума и са правом вѣром. Дошавши до тога познаваня, валя се одкланяти од граблѣня и од злie и пагубніе тежня, па се чувати срамоте пред своем родом и народом, и нашто ударати на себе печат ляге и стида, кое не пере ни єдна рука, па ни сви вѣкови?
Неслогом смо ми страдали и пропадали и бивали подсмехом своiе найвећie неприятеля. Граблѣнѣ нашіе великаша за господарством рушило нам є нашу слогу, нашу славу и наш понос пред свіетом. У юнаштву ніесмо били нигда послѣдньи, али и празно юнаштво без зрелie paзборитости и памети, ніе могло имати оне плодове, кое стѣчу други народи опираюћи се на разумности у свѣетноме раду. Неслога, мржня, завист и отимачина за господарством прати нас од Косова, па и пpie нѣга. У данашнѣму времену свуд се душевна свіест пробудила; видимо да є развитак душевни одскочio од пређашнѣга, па тако имаюћи више свіести, морали би сад већ болѣ познавати све оно, што нам на нашу обшту корист служи; треба да узимамо у разумни претрес злоудне поступке, па да са убѣђенѣм увидимо, што нам смета, што ми є причина нашіе неброенiе страданя и пропаданя, па да почнемо радити cви на томе и у таквом правцу, како ћемо стећи гласа и уваженя пред осталіем просвіештеніем свіeтом, а тiем славу и снагу свою.
За времена устанка подвлачиле су се сплетке са свію страна, а налазило се опет по несрећи людих у земльи, кои су те сплетке пригрлявали и разплођавали их на штету свое браће. Французи, Турци, Ћесаровци тражаху раздора у нашему народу и они су у томе чинили успѣхе. Начело то, кoє є убитачно за нас, упражнявало се и у Црной Гори. Митрополит Петар I. имао є необични духовни уплив над Црногорцима и словом еванђелским могао є приклоняти свое горштаке, и ако са великим трудом, на пут истине и добра; али Франьо Долчія абат, учени Дубровчанин, из своје личніе користи пушти се у спрегу са Французима и біо є ревностніем радником Французкie сплетака. Будући се у писмима устанка говори о Долчію и о протођакону Филиповићу, кои є поради споменутог Долчія утекао из Црне Горе, то є нужно обяснити какав є био и шта є радіо Долчія.
Абат Франьо Долчія, учинивши неко преступленѣ у Дубровнику, добѣжи у Црну Гору. Митрополит неоћаше презрети станѣ бѣгунца, нити достоинство римског свештеника, прими га под свой кров и држао га є да нiе могао лѣпше. Долчія по обреду римске цркве носіо є и у Црной Гори фратарске альине. Митрополит уважавао є способност Долчія. У време Наполеоновог рата, кои є већ біо овладао Далмаціом, упушти се Долчія у тайне договоре са Французима и почне о томе радити, како да се под чини Црна Гора Французима. О том є имао Долчiя обширну преписку, па є саставляо акта од имена Црногораца и ньиховог правителства. Тадай є бio обичай у Црной Гори, да се земальски печат састояше из два діела, од коег се єдна половина налазаше код Митрополита, а друга код гувернадура; па кад є требало, да се прилаже земальски печат, саставляли би обе поле у єдно. Долчію є било то све врло добро познато, те набави себи цѣлокупни печат и прилагао га є на оне преписке, кое є имао са Французима. Митрополит нiе ни найманѣ сумняо, да би се Долчія могао упуштити у такво яче преступленѣ, па ніе о томе ништа ни знавао.
Руси дознаду ту опасну преписку и яве Митрополиту, али овай ніе могао томе вѣровати. Долчія є храніо свою преписку са Французима и печат у своему сандуку у манастиру под Маинама. Руски чиновник Мазуревски дође у Црну Гору на Станѣвиће и убѣди Митрополита о поступку Долчевом. Сандук Долчаев донесе се из под Маина у манастир Станѣвиће и ту се заиште од Долчія ключ, да се отвори сандук; али Долчія рече: 'Убите ме, само не отворайте сандук'. На то се освртaло ніе, већ му се одузме ключ, отвори се сандук и све се нађе по руском казиваню. Тако є Долчія радіо и обршio у Црной Гори; а у колико є споменути протођакон бio у свези са Долчоiм, то се неможе опредѣлити. Протођакон Филиповић ніе родом Црногорац, већ иностранац.
Ово є наведено зато, да се види какве су биле намѣре Француза; а покрай тога може се рећи, да є подобнie Долчія било доста у Србіи. Срби траживши и боривши се за избавленѣ изпод турског ярма, по несрећи, ватали су се за сваког као утоплѣник и за сламку, не били нашли олакшице и помоћи за своє избавленѣ; али тіем су они горе чинили за свое предузиманѣ, єр ови назови приятельи непримаху к срцу ньихове патнѣ и да им є люта неволя, већ се стараху, како ће прiе упропастити Србію.
Да су туђинци били противни нашему народу и да нам нежеле да подигнемо главу, о томе нетреба ни говорити, єр то сваки зна, кои и мало мозга има; али су већи яди и неволѣ те, кад браћа против браће раде, издаю се, и то само за свою себичност. Неупуштаюћи се нити у похвалу нити у куденѣ Карађорђа, мора се рећи то: біо КараЂорђе какав му драго, да су били главари другчій или управо да су били како треба, не би онie яда и неволя било, не би стране сплетке биле у станю наудити слоги србской. Младену, кои се біо обогатіо и осилio, завртio се бio несрећни црв у глави, да обори Карађорђа. Он се упиняо, да збаци или да убие или отруе Карађорђа; а тай Младен, по свойству нѣговог характера, біо би куд камо гори од вожда. Види се, да є Младен тежіо, да се дочепа господарства у Србіи, а ніе се осврћао на несрећне послѣдице по сав народ од нѣговіе злie и противзаконіе намъра. Родофиникин браніо є вожда и зауставляо є Младена да неизврши умишлѣно зло против вожда. Што є Родофиник браніо вожда, то му се може приписати у заслугу, єр є вожд біо господаром народа. Те зле ћуди и зли умишляи против господара народа треба да єдном престану и код нас. Што се чешће міеняю господари у земльи, тіем є горе по народ и свака таква промѣна баца га у назадак. Трагови пређашньiе зала, науке зле и сплетке іош се и данас повлаче; али време би било да се та болест изліечи, па то било ма коiем средством. Найплеменитій ліек біо би тай, кад би люди сами освieстили се и зреліем разсудком одбацили и оканули се свакоєг невалялства, а особито дволиченя и лисиченя, па да сви єднодушно напрежемо свое силе за оно, што нас уєдинява, снажи и спрема за већи задатак нашег политичног бића.
Сви оплакуемо нашу чемерну судбину, али ніе доста то, већ се валя старати, да се тie смртніе грѣхова опростимо, те да их уступимо нашіема злотворима.
Наш безсмртни, учени Србин и жарки родолюбац Доситей Обрадовић споминѣ се на некіема міестима, али само као Єромонах Доситей.

[JASON]

Г. Н. Дубровин, вадећи из писама са времена устанка грађу за повѣстницу времена царованя Александра I. цара руског, потрудіо се обяснити и нашу ствар и дати нам грађу за нашу повѣстницу; у той грађи за руску повѣетницу на много міеста споминѣ се о Србима, и то осим овог, што є одвоено о Србима извадіо. Неће бити сувишно напоменути све што се тамо о нама говори:
1808 год. мѣсеца Марта, кад су вођени договори поради мира, рекао є княз Прозоровски турском комисару: 'Мустафа паша на валюе, да се ускори заключенѣ мира. Порта, не осврћући се на то, шилѣ џебану у логор и издае фермане противу Христяна, премда не речено, кои су то по народности христяни; али почем смо и ми христяни, на кое се односи тай ферман; а осим тога, ми смо найближи сусѣди Турске, па смо принуђени предузети мѣре предосторожности, да се сачувамо од сваког нападаня.' Турске спреме и ферман намѣрен є біо против Србie. Маршал є то знао, па є зато и говоріо Турцима, да се то тиче и Руса.
Мустафа паша Баряктар желіо є и пріятельства и савеза са Русіом; он є предвиђао да са Французима добро проћи неће; само є єдно остало Мустафи у глави, да не могао нигда пристати, да руска граница буде Дунав. Мустафа предлагао є овай уговор мира:
1. Да Русія бира княжеве, кои ће владати у Молдави и Влашкой.
2. Да Русія одреди, колико ће исти княжеви владати.
3. Ако би порта послала ферман да ове княжеве збаци, онда Русия има право, и необявивши рат, ући са својом войском у Княжества.
4. Из свію градова изићи ће и руска и турска войска.
5. Жительи градски могу остати само у тврђавама.
6. Ни єдан Турчин нема права прелазити преко Дунава, па и они Турци, кое би слала порта, имаю се уставити у Рушчуку.
7. Посланик и конзул руски могу давати нужне листове турским трговцима.
8. Мустафа паша обвезуе се поставити сву свою воену снагу броем 350.000 люди против Француске.
9. Турска флота састоећа се из 62 убойна брода и фрегата и 245 корвета и преносни бродова остае на ту цѣль и служиће за превоз войске у Марсель, Тулон и Талію.
10. Турска войска неће нигда улазити у Србію и Срби ће се налазити под покровителством руског цара.
11. Порта ће прогласити свакоег Грка слободніем, кои устане са оружѣм у руци против Француза.
12. Руска войска изићи ће из Молдаве и Влашке онда, кад се већ укрца турска войска и почну се неприятельства против Француске.
13. Кад започну Турци рат противу Француске, онда ће доћи князеви Влашки и Молдавски у Яш и Букурешт и почеће управляти су обе области по закону.
14. Овай уговор између Русie и Порте, остаће тайніем.
Руски предлог за уговор мира бio є врло кратак и то овако:
1. Да порта пристане, да Дунав буде граница.
2. Да призна независност Србског народа под покровителством Русie и порте.
3. Да призна зависност Грузie, Имеретie и Мингрeлie од руског царства.
У Ноемвру напану Яничари на врховног везира Мустафу Баряктара и послѣ крваве борбе убію га. Погибіом Мустафе наступи опет яничарска власт. Знаюћи за све те догађае и промѣне руски посланак у Бечу гроф Румянцев, пише о свему томе врховном заповѣднику руске войске у Влашкой князу Прозоровском, па вели, да є за Русію найпробитачніе упуштати се у погодбу са Портом у главніема точкама и то: Искати да буде Дунав граница и да се обезбѣди судба Србie.
Француски посланик у Цариграду Себастіяни, путуюћи по свіема источніема мѣстима, дође преко Влашке и Унгаріе у Беч, ђе є имао разговора са рускіем послаником у Бечу князом Курякином. Између осталіе разговора упита княз Курякин Себастіяна: 'А како вам се чини, шта би се могло учинити за Србе?' Себастіяни одговори: 'Hie вріедно за њих заузимати се.'
Княз Курякин настави: 'Та то є храбри народ и тай народ има подпуно право на руско покровителство и то зато, што є біо свагда привржен Русіи и шньоме є єдне и исте вѣре. За тим одговори Себастіяни: 'Ако би било могуће израдити што за Србе, то би се могло учинити оно, што и за Влашку: да буду васалніем княжеством турскіем; а княжеско достоинство да се даде Суци, єр он є чоек врло валян и кад би га Русія за добила на свою страну, біо би iой привржен. (Суцо є Грк и примао є за свою услугу ..... по 3000 фр. од Француске.
У другом уговору мира између порте и Русіе ставила є Русія поради Србіе ово:
'Чл. 5-ти. Блистаюћа отоманска порта обећава се дати Србима савршено опроштенѣ, да опрости све оно србскому народу, што є било, и да нико од тога народа, біо он ма каквог станя или званія, неће бити казнѣн, нити ће иког повлачити на одговор, од онiex, кои су за времена устанка участвовали заедно са Србима, било то у политичном или ратном смислу.
Блистаюћа порта за доказ истините желѣ мира и у знак уваженя оног участія, кое є нѣг. вел. цар руски приміо за єдновѣрни народ, даће Србима савршено право, да могу установити свое унутрашнѣ правителство по жельи свега народа и то под тieм условіем, да по данас неможе више нигда и ни под и єдніем извѣтом ући турска войска у унутрашньост Србіe; исто тако неможе се турско правителство под никаквіем видом уплетати у унутрашня дѣла Србie. Точне границе од стране портиніе области означиће комисари, кои ће нарочно зато бити одређени од обе стране са посредованѣм нѣг. вел. цара руског. Поради безбѣдности Србског народа, у овieма повластицама, кое су му дате, нѣг. вел. цар руски прима на себе ємство и покровителство над србским народом. У знак узаймног снисхођеня блистаюће порте, србски народ би ће обвезан плаћати порти годишньи данак од 100000 гроша, а ту ће суму плаћати србско правителство при свршетку сваке године, рачунаюћи од оног дана, у кои се заключи мир између порте и Русіе и то у Видину, кога порта за то одреди.'
Упутству руског пуномоћника (од 26 фєб. 1809 год.) речено є било поради Србіе ово:
'Чл. 5-ти и 6-ти тичу се Срба и садржаваю само оне пробитачности и преимућства, коя им є пріе овог обећала порта, осим єдиног царског покровителства, на кое надамо се, да ће пристати турски пуномоћници. Ако ли би се они изговарали, да Срби сад неиспуняваю свое обвезаности спрам Турака, и ако би ти пуномоћници тражили, да Русія, примаюћи на себе покровителство и ємство у корист Срба, принуди Србе да испуняваю свое обвезаности, да остану у миру и тишини, онда можете на то додати пуномоћницима, да ако Срби не би испунявали за ньих учинѣне установе, већ би почели ратовати против порте, то онда у таквом случаю да ће се нѣг. вел. цар одказати од покровителства, кое є приміо над Србима, па ће их оставити ньиховой собственой судбини и єдинственом разполаганю порте, а у томе да нема Русія никаквог уплива.'

Преводитель.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Устанак Србски од 1806 – 1810 год.

1804. год. мѣсеца Августа пођу у Петроград три пуномоћника из Србіe: Прота Ненадовић, Јован Протић и Петар Чардаклія. Они се поврате опет у Србію мѣсеца Фебруара 1805. и то са радостним гласом од руског правителства. Руски двор свѣтовао их є, да се найпріе са своим исканѣм обрате у Цариград, а да ће Русія употребити сав свой уплив кoд пopте за ньих.
Априла мѣсеца 1805 год. имали су Срби свой народски збор у Остружници, куда дођу и портини пуномоћници, коима є било препоручено од имена Султана, да обећаю србским главарима, да ће добити берате и званія врховных кнезова. Срби пак ніесу то тражили, већ су тражили, да по сад буду сви градови у Србским рукама и да им се поврате сви трошкови, кое су они имали у прошлогодишнѣму рату служећи Султану, а исто тако и новци, кои су издати троици пашама: Біоградеком Гушанцу Аліи, Бећиру и Сулейману, а найпослѣ и све трошкове, кое су они употребили на свое собствено оружанѣ. Порта не пристане на такве предлоге и то зато, што су Срби искали, да добію градове у свое руке, и такву суму новаца, коя є превазилазила годишњи данак, коег плаћаше Србія Порти.
Срби, да би дали своем исканю веће значенѣ и снагу, а исто тако уздаюћи се у руску помоћ, намисле, да напану на южне градове, у коима се iош држаху ньихови неприятельи. Карађорђе дође под Карановац, па му пође за руком, те принуди Турке, да се извуку из тог града. Яков Ненадовић упутио се бio к Ужицу, а у путу му се придружи Мелентіе архимандрит манастира Раче и Милан Обреновић из Рудника. У свію троице било є войске до 3000 люди, којом они и обсѣдну Ужице. Суво време послужи Якову згодом, те попали све куће у граду, кое су по турском обичаю биле саграђене из дрвета, те се тай град 1805 год. мѣсеца Юнія преда Србима. Зато, што су Турци добили допуштенѣ, да могу остати у граду, добію Срби од ньих 50000 гроша и 80 арапскіех коня.
Таквіем начином біо є южни край Србіе очишћен од Турака. и сами они Турци, кои су били вѣрни Султану и староме реду, радовали су се исто као и Срби, што су изтріеблѣне даiе. Али єдни и други говорили су са страхом међу собом и питали єдан другог: Шта ће бити у напріед? Турци и ако су били изтиснути из нахie, опет се ніесу ћели одрећи од своих спаинских права; а Срби су опет тражили, да им се допушти, да имаду градове у своим рукама. Сад є већ и Султан морао рѣшити ту борбу, єр су србски пуномоћници већ били стигли у Цариград и представили своя потраживаня.

[JASON]

Србски пуномоћници мѣсто одговара на своя потраживаня буду по заповѣди Султана Селима ставлѣни под стражу, а даде наредбу Нишком паши, да разоружа Србе. Срби дознавши кретанѣ Нишког Афис паше, спреме се за бой. На самой граници између Ћупpie и Параћина, Миленко и Петар Добрняц, утврде се са 2500 люди, а подалѣ иза ньихових леђа у Ягодинской гори стаяо є Карађорђе са 5000 люди.
С почетка обсѣдне Афис паша мало утврђено мѣсто и на брзо га освои; друго укрѣплѣно мѣсто бранили су Миленко и Петар од ютра до мрака. Пред вече, видећи паша, да му се войска яко проріедила и дознавши, да Србима иде у помоћ Карађорђе, рiеши се узмаћи. Ноћу он да наредбу, да се скину заставе, кое су биле пободене по бедемима около укреплѣног мѣста, а мѣсто заставе пободе у наоколо прошће, да тіем сакріе свое измицанѣ од Срба. Он се найпріе повуче Параћину, а за тим Нишу.
С почетка ніе се обраћала особита пажня у Цариграду на србски устанак и то зато, што су Србски пуномоћници увѣравали Порту, да народ Србски жели остати под султановим господарством, и да устанак има само ту цѣль, да изтисне турске бунтовнике, кои су били овладали Србіом. Али кад се знаменита ратна снага поче прикупляти на южной граници Русіе и кад су Срби узбили били турску войску, кою є біо послао Султан противу ньих, тад се већ увѣріо и Султан и диван, да є наступio одсудни час. Султан се бio pieшio, да са свіем укроти Србе. Султан є знао, да су Срби искали помоћи у Руса, па се зато біо и поплашio, дa штo пpie погази Србе, како ови не би имали времена, да изврше свое намѣре.
Босански везир Бећир и Скадарски Ибраим паша, добію заповѣд, да казне и обезоружаю непокорне. Они напану са више страна на Србе, кои су већ били спремни за одпор. Миленко затвори пловидбу по Дунаву, за узевши остров Пореч, кои се управо налази на оном мѣсту, ђе Дунав брзо тече кроз Ђердап.
Петар Добрняц заузме утврђено мѣсто Делиград на десной обали Бугар-Мораве; мѣсто то имало є свою важност по томе, што є равница, лежећа при сліеваню двіюх Морава у околинама града Ниша, била отворена неприятельском нападаню. Подалѣ од Делиграда заузео є Младен Крушевац; у Мачви направio є Яков неколико утврђеніе міеста. Разпространѣни устанак по своема южніема краинама, бio є користан за Србе тим више, што ніесу морали оставляти много войске за обрану по горским кланцима и пролазцима, єр их браняху мѣстни жительи.

[JASON]

Са єдне стране близу Сокола укажу се Турци са 30000 люди; са друге пак близу Ниша ишао є Скадарски паша Ибраим. Яков Ненадовић почне се договарати са Турцима, кои су били ушли у Србію са стране Сокола, те то даде повода, да народ изгуби у нѣму вѣру. Почне се говорити, као да войводе оће да предаду Србе Турцима, па зато се почну Срби разилазити на различне стране. Многи се превезу на чамцима на ћесарску обалу и то управо у оно време, кад су се на другой страни чинила убиства и отимачине. Нека села била су се покорила заєдно са оним кнезовима, кое су били Турци понамѣштами. Народ се жестоко ядиковао против своих вођа; међутим примицао се Ибраим паша са 40000 войске.
Нужно є било предузети штогоћ одсудног, и утай час явio се Карађорђе спасителѣм србског народа. Он оддвои око 2500 люди под управом Катића против Ибраима, а сам пође Соколу. Катић заустави навалу турске силе, али є то главом платіо. Карађорђе стигне Турке близу Пећке, побie турску войску и дође у оне краеве, кое су заузели били Бошняци. Ту он побіе кнезове, кое су били понамѣштали Турци, а исто тако и оне, кои су подбадали народ, да се покори Турцима; сазвао є и саєдиніо є све бѣжавше Србе к својой войсци и крене се против Турака, кои су се упућивали Шабцу.
Имаюћи Карађорђе на разположеню 7000 пѣшака и 2000 коняника, стане близу Шабца на два сата и ту се ушанчи, па по србском обичаю чекао є нападанѣ Турака. Турци су тражили, да се Срби покоре и положе оружѣ, а Срби су одговорили: Дођите и узмите. Два дана узастопце нападали су Турци на шанчеве, били су се од ютра до мрака, и повраћали се у Шабац без свакоєг успѣха. Трећи дан ноћу пошлѣ Карађорђе мали брой коняника у гору, заповѣдивши, да се при првом пуцаню удари неприятелю иза леђа. Зором крену Турци сву свою снагу против Срба. Срби су стаяли мирно и ніесу пуцали, већ су чекали непріятеля у своим шанчевима. Кад начне пуцнява из шанчева, Турци се поплаше, окрену плећи и нагну бѣжати преко Дрине, а Србски коняници гонили су их.

[JASON]

Међу тим Скадарски паша Ибраим држао є у залуду шест неђеля дана Делиград у обсади, єр су га Срби тако очаяно бранили, да при краю 1806 године, први Ибраим предложи уговор мира, за кои є біо овлашћен од дивана, кои се бояо, да ће Србима притећи у помоћ Русія. Зато є біо договор у Смедереву, на коем су Срби предложили турском правителству своя исканя. Два кнеза и єдан искуcни у политичним пословима бугарин, Петар Ичко, били су послати у Цариград. Послѣ славно одржане побѣде, Срби ніесу могли искати манѣ, него што су искали први пут, и порта є скоро била на све пристала, благодарећи вѣштини србски пуномоћника. Петар Ичко знао є представити страшило и опасност по Турке од саюза Србie са Русіом, коя є у то време већ заузела била Молдаву и Влашку, те Порта пристане на таква попуштаня, коя су била необична и противурѣчива основним начелима нѣне управе. Већ при краю Октомвра врати се Ичко из Цариграда, и дође у Смедерево, обявивши Србима, да порта пристаe, да они сами владаю земльом и да имаю свое рођено правителство, па да заузму и саме градове, задржаваюћи себи право, као знак продуженога господарства, да задржи у Біограду мухафиса са 150 Турака и да за све пређашнѣ данке иште она само 90.000 гроша годишнѣг данка, да би тим новцима могла дати награде спахiяма. Преко тога Срби ніесу могли више ни желити. -
Они су се избавили од турског угнѣтаваня и сабираня порезе, постану властницима землѣ, добію право носити оружѣ и под турским началством држати градове. Час є овай біо важан по обе стране, єр само такво примирје било є у станю уклонити непосредни саюз Србie са Русіом, па заедно са пуномоћницима већ є біо дошао у Смедерево и сам Мухафис, кои є по уговору имао живѣти у Біограду. Срби се ніесу нимало колебали, већ су примили сва условія, и одма за тим пође Ичко су два кнеза у Цариград, да се то диваном потврди. Сви су имали ту вѣру, да ће се одма потврдити. Али є испало другчie: Порта одустане од свои намѣра.
Диван користивши се поновлѣнѣм уговора, ніе хтѣо потврдити уговор поднешени Србима. Причина є била та, што су се томе противиле Даie и Муфтie, кoи су се бояли, да ће остати без своих доодака. Срби опет почну радити противу Турака. Карађорђе обсѣдне Біоград, и са помоћ у некоег Арбанасина, кои є употребio одсудне мѣре, пође му за руком освоити варош, па и сам град. Још Фебруара 1806 г. предао се Шабац Србима, а 1807 г. мѣсеца Юнія Срби освое и Ужице.

[JASON]

У таквом положаю налазила се Србія, док и Михелсон, прешавши с войском преко Днѣетра, явio є Карађорђу, да цар Александер прима Србе под свое покровителство и да є готов дати помоћ. Глас о прелазку руске войске преко Днѣстра са найвећим усклицима дочекали су Срби, те су од свое волѣ єднодушно заключили: бити се за єдну и исту вѣру заєдно с Русима, за крст часни и за православног краля.
1807 г. желећи Михелсон, да би још болѣ утврдио свою свезу са Србима, пошлѣ им прокламацію, коя є имала велики уплив на одношае Срба к Русій. У прокламаціи својой обећавао є он то, што ніе бio у станю извршити. Тим є он ставіо у незгодни положай и везао руке и многим другим за ньим слѣдовавшим предводительима руске войске у Молдави и Влашкой. Найпослѣ вели Михелсон: дошао є час за юнаке, у коем да збаци христянство ярам турски, а да се поврате страдаюћа племена старом своем достоинству, своой слави и срећи. Порта Отоманска обявлюе рат Русіи, зато, што се она стара за срећу своих єдновѣрных народа и зато што се ми примичемо к вама. Србски народ служи примѣром, зато, што є у станю разпалити юначки дух за обрану вѣре христове и за свое отечество. Нове побѣде Руса над гордим бунтовником Европе, Бонапартом, кои ніе полагао границе своем нападаню, и осва янѣ показуе снагу руске войске.
'Мени є већ давно познато сретно освоенѣ Біограда и я вам зато честитам и опет честитам, а вама ће бити исто тако познато, да сам я са повереном ми од мог Господара войском освоio градове: Хотин и Бендер, Акерман и Киль, побѣдіо Буџакске Татаре, заузео сву землю Молдавску, побію Мустафу Баряктара и избавіо Букурешт од турског бѣснила, а скоро и сву землю Влашку, и допро сам до обале Дунава и готов сам и далѣ тући неприятеля. 19-ог прошлог мѣсеца послао сам вама осим они 4000 и iош 4000 дуката, а iош сам вам біо обећао помоћи; али што ме узнемирава, то є , што од давна немам од вас одговора. Я за вас имам помоћи од сваке руке и желіо би, да се рад мой за обшту срећу найудеснiе управи. Али незнаюћи ни снагу вашу, ни намѣре, нити нужде ваше, то немогу ни чинити разположеня; зато ускорите, да ме извѣстите о свему, што се код вас ради: каква є ваша войска, колико є има, ђе се и како налази; кажите ми, какве су ваше нужде, да вам могу помоћи, кажите, како ви мислите, ђе би могли имати поуздани саобраштай међу нама, како би и я могао учинити наредбе за све, што се клони к обштем у добру. Я пак мислим, да послѣ Біограда, остае вашим предметом Видин. Освоивши Видин, могли би сте навѣки увѣнчати и мир народа србског. Осврћући се на више изложено, не би сте ли ви са вашом главном снагом могли упутити се на споменуту страну и не би сте ли ви могли 4 или 3000 войске ваше превести у Кралѣво, да би заєдно са ове стране дѣйствовали са мном ? Молим, да ме о свему точно извѣетите. Порта у свобой незгоди увѣрила се, да є узданѣм своим у Французе преварена и тако се она неће узтезати, да све обећава, само да вас умири. Али Вас, вожда храброг народа, кои имате мудрости и постоянства, неће моћи засліепити. Вама су позната зла слѣдства таквіе примирія.
Народ Србски заслужуе бити народом. Он данас плаћа данак Турцима. Зар нie болѣ употребити те новце на воене потребе народа и за избавленѣ од турског ярма? Имам за вас и за ваше саучастнике знамените знаке одличія, коима цар руски изявлюе уваженѣ славним вашим подвизима; али мислим, да вам то пошлѣм по поузданой прилици. За войску, коя би овамо дошла, би ће ова моготова рана, а исто тако и за остало. Будите неуморими и надайте се у Бога и Александра І. и примите нелицемѣрно увѣренѣ моег пріятельства и почитаня.'