Српске буне

[JASON]

Сютрадан 8. Марта, позове княз Прозоровски све пуномоћнике на обѣд, а послѣ обѣда одведе их у свой кабинет, те сваког обдари. Уговарао их є да остану код нѣга до 12. Марта, па да заєдно прославе дан ступаня на престол цара Александра. Прозоровски одпуштивши пуномоћнике, явіо є Карађорђу, да ће скоро прекинути примиріе, а отворити рат. Он позива врховног вожда Србie, да учини све нужне наредбе за спрему, како би біо на први глас рата готов, али да раніе не починѣ, док не стигне коначни одговор од порте.
У први мах и за пріеке потребе послао є Прозоровски Србима 30.000 гроша, а осим тога обећао є послати им при првой удесной прилици 1000 пушака и у то исто време одредio є надворног савѣтника Недобу за помоћника Родофиникину, давши му нужна упутства.
Кад се започне на ново рат против у Турака, петроградски двор старао се сваким на чином, да се даде помоћ Србима и то зато, да би у предстоєћем рату заєдно са Русима воєвали и да не би оладнили спрам Русіе. Русія ніе нигда имала на уму да завлада Србіом. Руско правителство држало є немогућим присаединити Србію Русій, а држало є да то неби ни политично било. А што се Русія старала да убѣди Србе на заедничко дѣйствованѣ против Турака, то се чинило колико за свое олакшанѣ, толико и зато, да би се у будуће могла судбина Срба рѣшити по ньиховой жельи. (Писмо Княза Румянцева князу Прозоровском од 10. Априла.)
У свима писмима и обећаньма, коя є давало руско правителство Србима, а тако исто и у проектима, у записницима и предлозима, кои су намѣнѣни били устройству србскіе дѣла, свуд се види чоечност и безкористност, са коима су се Руси уплетали у послове Србског народа. Прiе би се могло пребацити ондашнѣму правителству - вели писац - да є тако рећи разсипало и сувише водило бригу о Србима, него да є тражило отуд какве пробитачности. Краћим ріечма рекавши: Ріеч покровитель, кою є често употреблявало Србско правителство у своим писмима, писаним руском, правителству, подпуно качествуе руске одношае спрам Србског народа.
'Цар допушта - пише гроф Румянцев князу Прозоровском, да Ваше Ciятелство у прве извѣсти Србе, да нѣгово Величество яко негодуе на порту, што є она у исто време, кад се почела договарати за мир са Русіом, вѣроломним начином заключила савез са Енглеском, и послѣ таквог поступка, ми се више нећемо ни найманѣ освртати на користи турског царства. Затим дайте надежду Србима, да, кад би се опет поновили уговори мира, то ће цѣль нашег стараня бити та, да Србію ослободимо од портине зависности и израдићемо то право, да Србія остане под покровителством Русiе и да добие свой устав по своiой вольи.'
Што є руско правителство поступило тако спрам Срба и спрам свію христяна налазећих се под турском власти било є причином то, што є за Русію било велико осѣћанѣ и любав христянског народа. То осѣћанѣ и та любав обратило є пажню сусѣдніе држава и као што смо виђели, Ћесарія є била прва, коя се упиняла из петніе жила, да оладни то осѣћанѣ и ту любав, а она да привуче Србе на свою страну.
Од оног доба, од како є Ђенерал Симбшен онако безуспѣшно ступіо біо у договоре са Србима и нудіо их, да траже покровителства у ћесарског правителства, надали су се єднако, да ће привући Србе на свою страну. Желя некiex главара да буду нереди и да нема управе, што би за ньих добродошло било, и као што се вели, ловити рибу у мутной води, давало є повода ћесаровцима надати се, да ће успѣти, да ће се удружити са Србима и задобити уплив за свое намѣре. Ћесарски трговац Милош Урошевић, кои є трговао по Србіи, бio є вѣрни слуга своег правителства, али безуспѣшно.
'Срца су србска - пише Родофиникин князу Прозоровском - са свіем предана Нѣговом Величеству, єр оне ладноће, коя бѣше послѣ повратка пуномоћника из Молдаве, нема више, осим у єдном Юговићу. Да не говорим ништа о народу, кои од свега срца люби име руско и обожава своег покровителя, него и већи діо главара на исти є начин привржен. Само нека лица, о коима се прie писало, не любе никог, до свой џеп. Ови люди траже, да буду независни, желе да разшире свою власт и да одрже народ у робству, а да ником не даю рачуна о своема самовластніема поступцима. Али и ти люди, и ако биваю ређа обясняваня шньима, увѣрили су се, да ми немислимо уплетати се у ньихове унутрашнѣ послове, а да устройство ньиховог политичног бића зависи само од Русіе, па по томе чини ми се, да би се сад могло и на ньих поуздати, да неће ни они ступити у тайне договоре са ћесарскіема уводама.' (7. Мая 1809. године.)

[JASON]

И одиста, у то исто време, кад є Ћесарія обећавала дати Србима новацa зa ньихове потребе, (али само у заям) Русія є снабдѣвала Србію са свіема потребама, али без сваки условія. На примѣр: у Біограду била є само єдна црква, Срби намисле саградити другу, за кою су купили новце, али не могло дотећи. Русія пак платила є све остало и црква є била саграђена. (Од 20. Мая 1809. год.)
Син Карађорђев, од како є дошао у Біоград, ніе примао од своег оца ништа за свое издржаванѣ па ни саміе альина, већ су му те давала различна лица: данас га обуче митрополит, за тим кои трговац и т. д. Напослѣдак досадило им се чинити такве трошкове, тим више, што они, кои су даривали, давали су скупе альине. Видећи га я сасвіем одрпаног, упитам му оца: неби ли он пристао да му се син одіева по европски? На што ми одговори, да є дао сина мени, па тіем да є дао право, да чиним што оћу. И тако сам біо принуђен учинити овай трошак на правителствени рачун.
Єромонах  Доситей, кои е пазio и учio сина Карађорђевог, премда има код мене рану, али нема никаквог средства да се одіева, єр од овдашньи неприма никакве плате. Овай чоек има велико повѣренѣ код свега србског народа живећег у Ћесаріи и Карађорђе га особито уважава; я га ніесам могао оставити без помоћи, што сам и учинio, али та є помоћ одвећ умѣрена. (од 20 Мая 1809 год.)
И Турци су се надали, да ће се помирити са Србима, и особито сад, кад є біо изглед за рат са Русіом. Из Ниша дошао є біо поклисар Карађорђу од Измаил Бега, а иза тога послао му є велики везир нишки писмо по некоем девидару Аџи Абдулу, о коем он говори као о поузданом и искреном чоеку. и поради тога шалѣм га - тако би речено у писму везировом - да вам каже и преда неколико рiечи из моіе уста управо у твое уши. Тай пуномоћник дошао є Карађорђу с тим предлогом да се помири са отоманском портом, обећаваюћи му, да ће га од иста Султан признати врховним князом Србie и повући границе по нѣговой вольи. Говорio є и то Карађорђу, да є болѣ по Србію имати єдног господара него двоицу, каквіем оће да буде Русія т. є. ако Срби буду захтѣвали нѣно покровителство.
Карађорђе по своем обичаю, дође из своег села у Біоград, да се свѣтуе са Родофиникином, па договоривши се шньиме одговори везиру, да се са тіем предлогом обрати князу Прозоровском у Яш, єр оно, што се тамо заключи каже се у том писму - Срби ће примити као свето. Руски двор ніе мислio сметати Србима, да се помире са Турцима.
О томе є писао гроф Румянцев князу Прозоровском: 'Ако є све то сушта истина, онда не видим нужде, да им се смета у томе. Ньихово помиренѣ са портом, не само да не би шкодило нашой ствари, већ на против, оно би нам олакшало погодбу, умалило би наше исканѣ, єр тад точка о Србіи била би са свіем излишна. У сваком пак случаю, ми имамо то убѣђенѣ, да мир између порте и Срба дуго траяти неће и при првом трвеню тражили би они опет наше, покровителство.'

[JASON]

Међу тіем у Србіи є біо неред као и пріе. Нека села близу Мораве била су се побунила, те 800 породица са женама и дѣцом и са свіем иманѣм оставе свой завичай и оду на саму границу, те се тамо улогоре. Повод ове побуне била є регулата войска, кою су заводили сліепци, а учили сліепци, па то є било народу яко теретно, а било є и теретніе, но што се показивало у самой ствари. Све се то догодило у половини Марта т. є. у оно исто време, кад су се србски пуномоћници враћали из главног руског военог стана. Писма и гласови, кое су они собом доніели, све то имаше велики уплив на повратак мира у Србіи. Нову обяву рата, примили су Срби са радошћу, те се они одма почну спремати за рат противу Турака и ако тай ніе био свуда са успѣхом. Тако заповѣдник войске Миленко и ако є искао помоћ Исаева, ніе могао заузети положай на Дунаву. У нѣговой войсци и у многим селима били су се появили нереди поради увађаня нове регулате войске. Време є било превећ важно: требало є било стати Турцима на пут, єр иначе остали би Срби без свезе са Влашком. То є и принудило Карађорђа и савѣт народа србског, да озбильніе мотре на те нереде.
Познати Младен Миловановић бio є послат са войском да усмири побунѣне и да их поврати у своя села, коя су они напуштили били. По захтѣваню Родофиникина, нѣму є било заповѣђено, да побунѣне усмири ліепим начином, само никако убиствама, коя би могла произвести iош веће нереде и бити по несрећу Србie, а особито у предстоећем рату. Дознавши Младен, да є главни и найвећи скуп побунѣника у Делиграду, те он пође тамо, али га непуште са войском у шанце. Они се стану договарати. Побунѣни су захтѣвали, да ако оће Младен, да се шньима из ближе разговори, то да дође међу ньих са двоицом или троицом своих тѣлохранителя. Младен пристане на то. Из ньиховог разговора дозна Младен, да су се войници из пет нахія, кои су били гарнизоном у Делиграду, броем 2000 люди, ріешили ићи у Біоград, да и тамо побуне, па да побію све главаре и да заведу нови ред у Србіи. Младен их є укоравао, да є нѣга послао Карађорђе и савѣт, да попише све ньихове теготе, па да ће развиђети и задовольити ньиховой жемьи. Незадовольници пристану на Младенове ріечи. Затим су они говорили, да се они ніесу избавили од турског ярма зато, да опет буду робови; они неће да би их главари по сад као што су досад употреблявали на различне свое работе; неће да се уче военом знаню и то зато, што се осѣћаю можніема одупирати се непріятелю по пређашнѣму своем начину. Уз то изразе се жешће жительи ресавске нахіе, да они неће да се покораваю своему кнезу, већ траже да се тай збаци. Младен обећа и то. Он задовольивши таквим начином незадовольнике, пошлѣ по свештенике, закуне све на све вишеречено, те им ови очитаю опростителне молитве. Затим одпушти све кући. Младен остави заповѣдником у Делиграду войводу Петра Добрньца, коег є народ яко любіо, Петар пође сам ресавском кнезу, помири га са народом и остави га опет кнезом. Главним бунџіяма Срба, били су неки прешавши из Ћecapie, а од мѣстних капитан Поповић и єдан подофицер, кое народ нie хтѣо издати. Младену пође за руком, те их поведе са собом у Біоград, под именом, да се извиди ньихово владанѣ, али их на путу обѣси обоицу.

[JASON]

Таквіем начином сврше се нереди и Младен за утишаванѣ истіе добіе од княза Прозоровског грамату и медалю на модрой ленти да є носи на прсима. 'Юче сам я пошао са Недобом у савѣт Србски, (пише Родофиник 30. Априла 1809. год.) и саобштим Младену знамениту милост, коя му є учинѣна; прочитам му грамату вашег Ciятельства и ставим му на прси медалю. Он се тако яко обрадовао томе, да є бio са свіем изван себе и ніе могао за неколико времена ни ріечи проговорити. Ова радост смела га є, да схвати све што є у грамати речено, єр тамо є било примѣћено о новим овдашньим работама, у коима є біо он главним радником, єр остали ніесу ништа друго били до орудiя. Примѣтба є мало жешћа, али є тако и требало, и я се надам у Бога, да ће она учинити спасоносно печатлѣнѣ на срце овог чоека.'
Међутим догодивши се рат, против Турака нiе найболѣ испао по Србе, те є то дало повода Карађорђу некако се поколебати у надежди на помоћ руске войске. Юговић є као и пріе убѣђивао Карађорђа, да Руси ласкаю Србима са голим обећаванѣм а све раде само за свою корист; он є говоріо, да Руси употребляваю Србе само зато, да се дочепаю свое цѣли, а никако се не стараю о будућой срећи Срба. У то исто време познати Милош Урошевић ніе преставао подбадати Карађорђа и предлагао му да є Србима помоћ у ћесаровцима. Сва та наговараня и подбаданя, била су причином, те се Карађорђе узколебао и мислio є, или се помирити или тражити помоћи у Француза или ћесароваца.
22. Юнія дође Младен Родофиникину и почне му разлагати станѣ Србie, гледао є да докаже, да у Нишу има 90.000 Турака, па уз то рече, другчie да неможе ни бити, єр турски цар нема рата с никим осим са Србіом, а зна се, да Руси сѣде мирно y Влашкой, па є сва сила турска навалила на нас. 'Я сам то давно предвидіо - рече Младен али ми нико ніе хтѣо вѣровати. Напослѣдак я сам наговоріо Карађорђа, да сакупи сву войску и да иде Нишу, па или да разбie Турке или сви да изгину, єр другог спасенія нема.'
- Ніе могуће - рече Родофиникин – да би могло бити толико Турака на єдном мѣсту и кад су већ єдном разбили Србе под Нишом, да би они стояли с миром, ада се не би постарали користити се своим напредованѣм. Турци сами веле, да треба войску пуштити при првой ватри, а нечекати док оладни прашина. Ви ће те сами као паметан чоек знати, да они тieм чине зло самим себе, кад ником не чине штету. Ви сте од иста на терет Русіи, а за корист никако, и све што чини Русія у корист Србie, то є само єдинa дoброта Нѣг. Величества цара, кои особито люби Србски народ.
Родофиникин убѣди Младена, а у исто време пошлѣ архимандрита Филиповића, да он поправи колико є могуће, натегнуту главу Србског вожда против Русie. (Писмо Родофин. од 22. Юлія.)

[JASON]

У путу дозна Филиповић, да є вожд пошао у Біоград, и врати се. У вече 28. Юлія стигне врховна вожд србски у Біоград, а сютрадан пође Родофиникин с Недобом к нѣму.
Срби страдаю за корист Русie - говораше Ђopђe и на ньихова обећаня неможе се ослонити и то зато, што су ми пуномоћници мои сад обяснили, да у пуномоћію княза Прозоровског, коє им є он показивао, нема ни ріечи о Србима.
Представительи руски старали су се да умире Карађорђа, доказуюћи му, да є ружно, што є он говоріо и што се жалio. 'Жалбе овог чоека и примѣтбе нѣгове за оне, кои знаю, на колико се простиру нѣгова понятія - вели Родофиникин у своем писму - немогу произвести лютню, већ управо сажаленѣ.' – 'Шта се може чинити са оним людма - писаше Родофиникин у другом писму коих се памет окреће као точак? Карађорђе се сам клео свіем на свіету пред свом войском, да ће он, као што є Бог на небу, убити Милоя; али кад є дошао Младен к нѣму, окрене се са свіем другчie: Милое біо є оправдан; а што є найлуђе, са свію краева поврати се войска; друга важнiя мѣста, остала су била без снаге, а гомила снаге шилѣ се Делиграду, а ово се ніе зашто друго чинило, већ да се помогне личности Милоя, а не оно мѣсто, кое є он браніо и кое ніе било у опасности; доста би біо и четврти діо те войске, коя є тамо послата била, да се унутрашньост землѣ чува'.
Сютрадан добie Карађорђе писмо од пуномоћника Янићія Димитриевића, кои се бавио у главном стану руске войске, у коем овай између осталог извѣштава србског вожда, да му є главни заповѣдник руске войске шиляо чиновника Сиверса, да дозна, да ли ніе наканіо Карађорђе, да се помири са отоманском портом посредством Ћеcapie. Янићіе є писао, да се он ненада, да ће скоро пріећи руска войска на десну обалу Дунава. То є било доста за лакомисленог и лаковѣрног Карађорђа, па му се све показало много већим, но што є у самой ствари било. Он одма пође Родофиникину, те се у присуству Недобе, архимандрита Филиповића и єромонаха Доситеа, жалio, како су га Руси оставили, говорећи, да он сад већ добро зна, какву помоћ може очекивати од Русiе и како она мисли са србским народом. Он рече и то, да он зна, како є Родофиникину испод руке наложено, да остави Србію, а да преда Србію на жртву Турцима, против коiе нико нератуе, до єдиніе Срба.
- Сви су мои трудови узалудни - настави Карађорђе - єр су Младен и Милое преузели власт нада мном, обогатили се яко и владаю на све стране. Они су наканили дићи оружѣ и против мене, па зато нећу више ни у што да се мiешам. Я сам послао Младена да заповіеда са войском, коя се скупила под Нишом против у навале турске. Ето му, пак нек се погађа са Турцима како зна.
- Узалуд се ви боите Милоя и Младена, одговори Родофиникин, истина є, да су они преузели мах, али сте ви сами томе криви. Само ако ви желите и ако ме овластите писмено у сагласію савѣта, па ће бити доста, да се обоица уклоне из Србіе. А да ће се то тако извршити, то я све узимам на себе и то без сваке оружане помоћи.
Карађорђе ніе на то ништа одговорio. Послѣ неколико дана он опет дође Родофиникину, да се опрости и ту му покаже различна писма, коя є добіо од заповѣдника войске.

[JASON]

- Я  сам му и то говоріо, да избie из главе ружне мисли, кое су му улили непріятельи Србіе, кои су и нѣгови лични злотвори, па да се стара за обрану землѣ, а остало да остави на Бога. Я га изпратим до нѣгове куће, ђе останем за неколико, продужаваюћи моя убѣђеня. Дѣло се сврши са сузама. Он ми даде ріеч, да ће слушати мое савѣте. Затим смо се изгрлили и разстали, а послѣ єдног сата, он пође у свое село, од куд се крене, примивши заповѣдништво над оніем одѣленѣм войске, кое се кретало пут Делиграда.
Савѣт народа србског нареди, да се Янићie Димитриевић поврати из главног руског военог стана, а мѣсто нѣга, опреми друга два пуномоћника. Од те двоице бio є єдан Велислав Милићевић, чоек не писмен, прост и без сваке науке, али є біо знатан своим постоянством и тврд у обрани народніе права. У помоћ му даду секретара Михаила Грицевића, кои є біо прешао из Ћесаріе; али као што пише Родофиникин - из неволѣ бio є привржен Младену, єр га є овай и поставio на дужност, кою он одправляше, па какав є ође бio положай, морао се и бояти Младена.
Ћесарско правителство старало се свакоякіем начином да ласка Србима. Оно є било забранило продаю соли у Србію, те овог пута изда наредбу, да се прода Србима по врло умѣреной ціени 1500 пудова, обећаваюћи, да ће им давати и у будуће. Те сплетке ћесарске парализуе княз Прозоровски тиме, што су Срби могли довозити со из Влашке. Иза тога пошлѣ ћесарски ђенерал Симбшен Карађорђу шест врло ліепи шаторова на дар; али тай знак любави ћесарског правителства Карађорђу остане без успѣха. У осталом пак смутнѣ ћесаpoвaца биле су шкодльиве по Србію, єр учинише те се разпали неслога и раздори, између првie србскіе войвода. Русія є могла бити слободно увѣрена, да нек чини ћесарско правителство, ма каква му драго обећаваня, оно ніе могло никако за добити любав србскога народа, єр су они непрестано мрзили ћесаровце, тим више, што су они Срби, кои живу под ћесарском влашћу, бѣжали на ову страну. У то исто врiеме, кад су се ћесаровци старали, да задобію уплив у Србіи, Срби живећи у Ћесаріи, били су се яко узруяли и Родофиникин добie мѣсеца Юнія 1809. год. од различніе лица извѣстія, да они желе устати, само ако се могу ослонити на руско покровителство.

[JASON]

Родофиникин имао є велико узданѣ, да ће ратованѣ прекратити нереде, али по невольи, рат є још умножіо раздоре међу главарима. Ти су раздори имали жалостне послѣдице, те су Турци скоро без сваког одпора србског, опустошавали Србію. Тако освое Турци баньски шанац и то само зато, што Миленко ніе добio помоћи. Миленко се крене са своiом войском пут Банѣ и пронађе начин, те ступи у договор са войводом Вельком, кои є познат са своiом одважношћу и юнаштвом. Они се договоре, у кои дан да ударе сложно на Турке. На три сата пред Баньом сѣдини се Миленко са Младеном и премда є први дознао од Велька, а исто тако и са друге стране, да Турака нема више од 4000; али ніе могао убѣдити Младена, кои є доказивао са iогунством, да има и 20.000 Турака, и за доказ своiе ріечи покаже писмо своег друга Милоя, кое му пише из Делигpaдa. И зато предложи Младен, да се не удара даню већ ноћу. Ова су договараня била явна, те по томе већина пристане на то, надаюћи се, да у помрчини неће бити опасности и да се лакше може бѣжати.
У мрак устави се србска войска близу шанца. Незна се, ко измeтне двіе пушке, те иза тога сва войска опали огань. Многи се коньи поплаше, почну бѣжати на све стране и са своiем рзанѣм задаваху іош већи страх Србима, кои се бораху са воздухом. Србима се учинило, да су на ньих напали турски коняници, па оће да их обколе. Све нагне бѣжати, не мислећи више ни на што па су оставляли конѣ и лубарде. Само є Миленко біо убѣђен, да та забуна ніе имала своег основа, па се ніе ни куд крећао; али и он нiе могао за уставити свою войску од бѣжаня: близу 1000 люди од нѣгове войске оставе га. У зору изиђу Турци из Банѣ и ударе на Миленка; срећа ратника мieняла се, али се Миленко біо ціелог дана непошенувши се са своег мѣста. Ноћу добie Миленко заповіед, да се повуче у Ћупрію, ђе є већ біо Велько и Младен. Одовуд су сви били пошли под предводителством Карађорђа пут Делиграда, а Велька пошлѣ су мало войске да чува узке горске кланце, кроз кое се пролази из Банѣ у унутрашньост Србie. У путу пође Миленку за руком, те убѣди Карађорђа, да є свой несрећи под Баньом біо крив Младен. Он є пребацивао вожду, што се ћораво повѣрава Младену и Милою; он докаже Карађорђу и то, да є Младен навалице учиніо ону забуну, да би с тіем обистиніо свое разтрублѣне гласове, да има премного Турске войске, коя є навалила на Србію. - Такви гласови - рече Миленко намѣнѣни су на несрећу нашег отечества.
Карађорђе се израчуна са Младеном: Он измаже поштено Младена 'са топузом и заповѣди да га више ни у чем неслушаю.'
Брзо се разнесе несрећни глас по Србіи, да су Турци од єдном разбили три войводе Србске. Народ клоне са свіем. Србски войници начну гомилама оставляти воени стан и разштркаю се на различне стране, само глас о побѣди код Лознице, кою су одржали Срби против 6000 Турака, ободраваше неколико оставше ратнике. Кад Турци ударе на Лозницу, Срби их дочекаю юначки из кућа, у кое су се били затворили, те су се борили ціелог дана и бранили Лознички шанац. Шабачки заповѣдник Лука, чоек особити юнак, бio є на Дрини, па се сѣдини са кнезом Симом, кои ніе далеко од нѣга стояо. Они нaпaну изненада на Турке, побію их жестоко и проћераю преко Дрине. У шанцу и на поляни нађено є 1200 мртвіе Tyрака. Улак, кои є доніо тай глас, казивао є, да се много Турака потопило у Дрини; Срби задобію сав турски пртляг, четири лубарде са коньма и џебаном. Тай радостни глас, охрабри овдашнѣ жителѣ (Біоградске), па га разпростру на све стране, а у овдашньой цркви од пѣваю се благодарително молитве и изметнуто є пет лубарада.

[JASON]

У исто то време, кад су Срби славили одржану побѣду над Турцима, добію глас, да є руска войска прешла преко Дунава.
'Шилюћи Вашем Превосходителству нарочно лице - пише Прозоровски Родофиникину  29. Юлія - и являм вам овом приликом, да сам учинio наредбе, те су прешла преко Дунава два корпуса войске и то єдан под управом ђенерала Зала, а други ђенерала Платова, а осим тога и одѣленѣ войске ђенерала Гартига, и она су се већ утврдила тако, да одма започну рат. Ви о овом можете извѣстити врховног вожда и савѣт народа србског; а у исто врiеме кажите им и важност крeтaня овiе снажніе корпуса, єр я држим, да ћу овим обратити на себе сву силу врховног везира, а исто тако и сву нѣгову пажню, те тако, он неће бити у станю, да одвая войску против Срба, тим пріе, што по званичним гласовима, кое сам добіо, тешко да ће он имати више од 50.000 войске и то заедно са оном, кою он очекуе, да му се у путу придружи. Сад, по технично военом изразу, кад сам тако рећи оседлао Дунав, мени су руке развезане и могу без свакіе сметня давати Србима она упутства, коя би изискивале околности. Я сам увѣрен, да ће овай глас имати велико печатлѣнѣ на Србе, а исто тако, да ће бити пробитачно за наше користи.
Бой на Лозници и извѣстie княза Прозоровског о прелазку руске войске преко Дунава, поправило є бивше стравично станѣ Срба.
Серезки Измаил Бег, кои се біо примакао Делиграду и имавши до 15.000 люди, утврди се у шанцу близу Делиграда и протегне своя утврђеня до Мораве, те тіем пресiече сваку свезу са Делиградом. Остао є біо само єдан пут преко Мораве у Любић, коим се могло са великом муком и опасношћу додавати рана и џебана.
- Непазећи на све то, юнаштво, постоянство, дух одважности и благоразумност србског войводе Петра Добрньца, кои у одсуству Милоя, управля србском войском у Делиграду (єр є Милое біо пошао преко Мораве; под видом, да се договори са Карађорђем) дає ми надежду да ће се он iош за неколико време држати у Делиграду. Од нѣговог разпореда и рада зависи сад удес Србie, єр се види по свему раду турском, да они немисле крeтaти се далѣ у унутрашньоет землѣ док не освое и неразуре Делиград. Кнезу Сими, коем є пошло за руком, разбити Турке на Дрини, било є наређено, да ита са войском на Мораву.
Како ће и кад ће извршити Сима ту наредбу, тешко є било знати и то по томе, што он сам ніе знао колико има войске, па и сам Карађорђе ніе знао, колико има войске у Србіи, нити є могао казати, да ли ће сутра бити толико войске у бою са Турцима, колико има данас; а са друге стране опет и зато, што є већи діо ратника оставляо войску, одлазили своим кућама са уграблѣном плячком, па су тамо славили. Све то знао є сваки Србин и зато се не могао ни єдан поуздати у ту воену снагу. Само да су Турци од єдном попалили више міеста, то би се Срби яко уплашили; єp є то било у оно време, кад є дошао глас, да су Турци обсѣли Делиград. Ође су (у Біограду) и савѣт и народ у найвећем очаяню; я сам испод руке дознао да се многи спремаю, да бѣже и од страха тако су клонули, да ни на што друго ніесу ни мислили. Тако пише Родофиник од 30. Юлія 1809. год.

[JASON]

'Из нашег логора нема никаквіе добріе гласова, - тако писаше Леонтie Митрополит Родофиникину осим оног гласа кад су Турци послѣдньи пут нападали на оно мѣето, у коем се наша послѣдня войска налази, и бію без престанка лубардама и бомбама; найгоре є то, што су Турци 23. Юлія дигли логор, кои є біо против Миленка и смѣстили га иза Делиграда и то на оном истом потоку, ђе є, ако се сѣћате, стояо Чардаклія и я сам вам говоріо, да док се попнеш на врх тога мѣста, одма се види Делиград. Тако су ту намѣстили Турци свой логор и то до саме Мораве и затворили пут у Делиград, спалили манастир, кои є біо за ньиховим леђима, а юче су неки допрли до Параћина, попалили сва села, одвели люде и одніели сву рану у свой логор, єдном рiечи затворили путове, а остао є само єдан пут, кои иде одовуд у Крушевац. Туда долазе и спуштаю се наши у свой логор, али тіем путом обилази се излишни шест сати. У Добрньца почела се снага умалявати и то зато, што сваки дан бѣжи войска из Делиграда и оставля оружѣ, па є Добрняц дошао до очаяня. Он є говоріо Карађорђу, да се премѣсти логор на оно мѣсто, коє су сад за узели Турци; али други не нађоше то за добро. Послѣ Карађорђевог одлазка, умакне сва шумадинска войска. Турци сад иду слободно куд оће. Горньи є логор мртав: па ако се непремѣсти логор ниже, онда є пропао Делиград. Говори се, да є Петар Добрняц явio нашіема, да се он више од два до три дана неможе држати. А наше є iош већма уплашило, кад су чули, да иде некакав паша су 20.000 люди. Трећи дан ноћу, пошлѣ Добрняц чоека да преведе жену и дѣцу у Петку и даде заповіед у нахію, да народ неиде из своје села, єр иначе узалуд ће давати Миленко примѣр, єр ако се неучини то, онда ће бити оно, што сам пріе говоріо: сваки ће се старати да спасава свою породицу. Юче сам добіо писмо од попа Живоина, у коем ми явля, да є дошао глас из Пореча, да ће да пріеђе руска войска у Србію на Брзу Паланку. Ако є то истина. онда не би сгорега било, да пошлѣте куріера у Делиград с тіем гласом, єр то би охрабрило народ. Прекюче бio є код мене Велько и моліо ме, да вам пишем, да му пошлѣте до 100 дуката, єр има преко 150 люди, кои су изиши голи из манастира Банѣ. Чини ми се, да му є послао Карађорђе до 500 дуката. Он свакако нешто ради: нападао є на четири мѣета и побіо Турке и тieм є показао Турцима, да још ніесу сва мѣета у Србіи пуста. Я ћу остати на овой страни Ћупріе, необзираюћи се на то, што є опасно, док видим, шта ће бити са Делиградом, єр ође се може свуда пріећи преко Мораве.'

[JASON]

И Карађорђе є писао Родофиникину, молећи за помоћ, єр вели: 'силни є гад навалio на нас.' И одиста Турци су се почели били прикупляти са већом снагом на ліевой обали Мораве и почели пресѣцати сваку свезу са Делиградом. У Біограду, савѣт народа србског, старао се свакіем могућіем начином да наоружа люде па да их пошлѣ оной войсци, кою, сабираше Карађорђе. Чинећи све то тако, савѣт є біо у невольи и то по томе, што є све наоружане Србе біо послао из Біограда, а сам остане без гарнизона; Турци покрштеници превазилазили су брой грађана (око 400 люди) и могли су лако посегнути да освое варош и град, те се зато и изда заповіед, да им се одузме оружѣ, а стражу сигурности саставе из слугу и майстора, кои су били остали у вароши, да тіем предупреде злу намѣру Турака, ако би се та у ньима появила.' (Писмо Родофиникина од 30. Юлія.)
У то време дође глас у Біоград, да се Србска войска, чета Васоєвићка, предала Турцима. Карађорђе моли опет помоћ, єр се неузда у свою снагу, па зато є наново писао Родофиникину.
Являюћи врховни вожд Србie, да су жительи србскіе области Анта, Рака и Левояц побегли и отишли у Морачу, а остали, да су се предали Турцима, па вели: Од оніе, кои су дошли к нама, више од половине прешли су Турцима, а неки су опет почели бѣжати, па нас куну, што смо их довели овамо, говорећи: Ви сте нас преварили са увѣраванѣм, да ће Руси доћи у помоћ, а сад нема никог; нас су поплячкали, ак уће попалили.' Сад видим, зашто су се Васоєвићи предали. Онie 25.000 Турака иду сад сви на Делиград: сад су се они ріешили да изврше оно, од шта су се пріе узтезали и нас є сила са свіем надмашила. Ако нам учине зло, ми ћемо бити несрећни. Ми скуплямо войску и шилѣмо є сваки час, али узалуд: у Турака таква є сила, да се ми сви претворимо у со, не би смо их могли ни осолити. Но вас заклинѣм именом Божіим, гледайте, шта ће да буде са овием народом. Од Бога є греота, што се овако учинило, а помоћи послѣ толикіе нашіе молби и свега народа, нема никакве. Сад сав народ виси о вашой и нашой души. Пишите опет Фелтмарешіяму и смилуйте се на србски народ, па да се што пріе пошлѣ помоћ, па да са помоћу Божіом одбieте од нас ову турску силу.'
Младен є звао войводу Велька у помоћ, али овай поради међусобне мржнѣ непође, изговараюћи се тиме, да од стране Видина исто иду Турци. Младен є звао и друге главаре, звао є и Карађорђа, да иде преко Темнића у Ћупрію. 'Пишем ти господару, чини што знаш, єр ако на брзо не буде одкуд помоћи, ова ће се сва войска разбѣжати. Турака є тако млого навалило, да се казати неможе, а чуе се да их још много иде. Пашу Малића сваки час очекую, па ако нас ође разбію, то нам ниђе станка бити неће, нити ће мо имати ђе затворити се, а народ ће се iош већ ма поплашити и неће се смѣти нигде нико уставити. Дай заповіед на све стране, да би са свою страна ишло овамо колико толико войске, па подигни и старце од седамдесет и дѣцу од дванаест година, нећели дати милостиви Бог, да се свале с нас ове муке и велика сила Турска. Ако даде Бог, да останемо живи и здрави, тад ће мо виђети како треба управляти са сиротиньом.'