PALUBA
February 21, 2024, 04:25:22 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Telegram kanal Paluba.Info
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 313 314 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 [325] 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 700143 times)
 
0 Members and 9 Guests are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4860 on: August 29, 2023, 08:43:44 am »

Освојење Београда крајем новембра 1806. године


У почетку Карађорђеве буне Београд је за устанике био центар догађаја, јер су у њему становале дахије, стварни господари вилајета. Због тога су устаници одмах и кренули да концентришу своју снагу око Београда. Али и после бегства дахија, и после њихове погибије, Београд је и даље остао важан проблем за вође Устанка. Не стога што је био седиште вилајета, него због тврђаве његове, у којој је и после дахија остао царски заповедник, (градски мухафис) Сулејман Паша, појачан крџалиским трупама Гушанца Алије. Према својој отпорној моћи и наоружању а с обзиром на ратна средства којима су располагали устаници Карађорђева времена, Београдска тврђава значила је за њих читав један фронт. Карађорђе је то сасвим јасно увиђао, јер је од свих вођа Устанка био и највећи војнички таленат и највише упознат са војном вештином. Али остале вође такав војнички значај Београда нису увиђали. То се види по начину на који Прота Ненадовић бележи задатак Милоја Петровића из маја 1806 год., када су устаничке војске по други пут изашле на Врачар, а види се и по томе што о томе важноме задатку - о коме ће ниже бити речи - ништа не бележе ни Анта Протић, ни Бата Лака и његови извори, а ништа не казује ни Петар Јокић, буљубаша Карађорђеве гарде. Исто тако, ови сви писци - од којих је Прота био један од вођа Устанка, Петар стални пратилац Карађорђев као његов буљубаша (са рангом војводе) Анта, ађутант (писар) смедеревског војводе Вујице Вуличевића, а Бата Лака савременик догађаја као ђак прве Велике Школе, - тек узгред бележе о осталим мерама које је Карађорђе наређивао пре и после погибије дахија ради обезбеђења устаника од стране Београда. И то, наравно, овај о овој, онај о оној мери. Али ни те све мере Вождове они нису забележили, што значи да су на њих гледали као на нешто мање важно те су их или заборавили или сматрали да их и не треба поменути. Па ипак, и према оваквим белешкама, какве су нам од њих остављене, лепо се може конструисати целокупан рад устаничке војске под Београдом, - до његова освојења.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4861 on: September 06, 2023, 10:41:03 am »

I.
По избору Карађорђа за старешину, први посао који су устаници са Орашца и Вожд предузели, био је марш ка Остружници. Остружница је у оно време имала скелу за превоз стоке - нарочито свиња - која се из Шумадије извозила у Аустрију. Карађорђе је већ био познат са трговцима у Земуну, јер се и он до Устанка бавио извозом стоке. Отуда се и сада са Орашца морало прво у Остружницу да би се из Земуна набавило барута, којега није имало довољно код устаника. А чим је барут донет и од стране Станоја Главаша раздељен, Карађорђе је издао и другу заповест, која је гласила:
- Браћо! Хајдмо сад доле до Београда! Нека нас виде Турци да и ми смемо изаћи на Врачар! То није био поход на Београд, али је свакако имао значај објаве рата. Тако су устаници, предвођени Карађорђем, Главашем и протом Атанасијем из Буковика, преко Макиша, Топчидерског Брда и Врачара прошли поред Београда и пошли селу Кумодражу. Турци су их доиста и спазили и неколико коњаника напало их је. Али озбиљнијег боја није било и све се свршило погибијом једног Турчина. Устаници су сутра-дан, целога дана, свакако под Торлаком, чекали да Турци изађу и да се побију, али Турци не изађоше. Овим је свршена прва посета устаника Београду, али Карађорђе никако није сметао с ума опасност која грози са те стране. Јер после паљења хана у Сибници и погибије оних Турака који су ишли из Београда за Рудник, носећи ново одело Сали-аги, 'Рудничком бику', брату дахије Кучук-Алије, Карађорђе је издао овакву заповест:
- Браћо! Турци ће изаћи из Београда и ударити на нас! Они би и онда изашли, али нису били спремни! Зато да се ми налазимо овде око Космаја, да их дочекамо како не би робља одвели!
Карађорђево предвиђање, изражено овом заповешћу, и испунило се. Турци су, доиста, и изашли из Београда, али не у намери да се туку, него да преговарају. Прво је изашао дахија Аганлија и стигао до села Дрлупе, под Космајем. Устанички штаб био је тада у оближњем селу Рогачи, у кући војводе Јанка Катића. Али од преговора није било ништа, а до мањег боја је ипак дошло. Отада, па све до погибије дахија, око Београда се водио читав низ бојева и чарки, знаних и незнаних (код Сопота, Лештана и др.). И вршила осигурања од изненађења са те стране. У том циљу први шанац направљен је на положају Володер код села Раковице. По наредби Карађорђевој шанац је направио војвода Васа Чарапић и њему је поверено да одатле чува да Турци из Београда не прођу даље у унутрашњост и не начине какву штету збеговима. У исте дане подигнута су још два шанца, код Ресника и код Железника. Реснички је по Карађорђеву наређењу правио војвода Јанко Катић. Он га је имао посести са својим људима и одатле мотрити на кретање београдских Турака. А шанац код Железника израдили су кнез Симо Марковић и Ђорђе Гузоња и њима је Карађорђе поверио да са те стране бдију над Београдом. Све је то било урађено пре Васкрса 1804 године, то јест пре 24 Априла, јер је Васкрс у 1804 год. падао у тај дан.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4862 on: September 07, 2023, 08:59:26 am »

Али је према Београду требало вршити осигурање и с других страна. То су били војнички разлози који су Карађорђа журно гонили да се спусти низ Дунав и освоји Смедерево и Пожаревац. Тај моменат, ти чисто стратешки, војнички разлози за напад на ове две вароши нису уочени како треба ни од савремених мемоариста, ни од доцнијих историчара, те нам пада чудновато што устаници одмах не иду ка Нишу и тамо се не учвршћују, него прелазе Мораву према Пожаревцу. И тај распоред Карађорђев, приказује га као војсковођу од талента. А сасвим је разумљиво, данас, да је Карађорђе пошао на Смедерево и Пожаревац да би тако довршио осигурање устаничке акције са стране Београда. Ова велика тврђава на граници Царства, која је после Цариграда била, доиста, најважнија војничка тачка, имала је и водени пут за везу са престоницом — Дунав. Ако би побуњеници подигли шанчеве и на домак Цариградског Друма и тако са сува блокирали тврђаву, царском мухафису ипак је остајала веза са државним центром путем Дунава. У ово доба царски мухафис није значио ништа, што значи да су дахије имале Дунав на расположењу. Дунавом су могли, дакле и они добијати помоћи од својих пријатеља, који су такође били узурпирали градић Ада-кале и град Видин, оба на Дунаву.
То је, ето, разлог због чега се Карађорђе, одмах после Васкрса 1804 год. одлучио да заузме Смедерево, где је постојала тврђава, и Пожаревац, који је важио као утврђени логор, јер је био утврђен земљаним утврђењима. Заузећем Смедерева имало се допунити поседање Цариградског Друма и блокада Београда са сува, а у исто време и Дунав се стављао под сигурну ватру устаника; Пожаревац је остајао као 'друга линија', у резервном положају, за помагање задатака, који су припадали Смедереву, и у исто време омогућавао је устаницима и пуну контролу над доњим током Мораве.
Полазећи на Пожаревац, Карађорђе је повео собом и војводу Јанка Катића с његовим трупама. Али је и опсада Београда проширена тада, те је и Цариградски Друм стављен под контролу устаника. Иначе би илузорно било ићи Пожаревцу. Тако је Београд тек сада био потпуно отсечен са свих страна са сува.
Опсада, која је са стране Саве већ била успостављена пре Васкрса и којом су пресечене комуникације Београда са Босном, Рудником (Ужицем, Новим Пазаром) и Тополом, остала је у истој линији, само је учињен нов распоред трупа. Тако је кнез Симо Марковић са трупама Београдске нахије добио фронт од Саве до Михајловца. Његов је фронт полазио од Општинске кафане на Чукарици па косом изнад фабрике шећера и свршавао се код старог корита Топчидерске Реке, онде где је она била премошћена зиданим мостом, званим: 'Царева Ћуприја', онде од прилике где се данас Царева улица одваја од пута за Михајловац. Одатле па косом изнад штампарије Народне Банке, поред Топчидерског Гробља, па све до подножја 'Дединог Брда' (Дедиње) где је некада била турска артилериска касарна (од које је доцније направљен Казнени Завод а у наше дане опет претворена у касарну) фронт је поседао војвода Милан Обреновић са својим трупама из Рудничке нахије. Централни положај овога отсека био је у подножју Банова Брда, изнад саме Цареве Ћуприје. Његово поседање додељено је Ваљевцима, којих је било око хиљаду људи под командом Николе Грбовића, оборкнеза Колубарске кнежине, јер су се Јаков Ненадовић и Прота Матеја морали налазити ближе Шапцу и Соколу и чувати те крајеве од напада из Босне.
Даљу, нову линију опсаде, која је од Топчидерске касарне водила Дунаву, односно Цариградском Друму, није лако утврдити. За тај даљи распоред Јокић вели само толико да је линија од 'Ледернице' (то јест од Топчидерске касарне) 'до спрам Камаља' дата за поседање Младену Миловановићу с војском Крагујевачке нахије, 'а на самом Камаљу' да је постављен војвода Васо Чарапић с Грочанском нахијом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4863 on: September 12, 2023, 11:43:29 am »

Где се налазио тај положај 'Камаљ'? Данас се то не зна. Њега није нашао ни Богић, када је 1861 год. пролазио срез врачарски (в. напомену). Отуда је дакле, нарочито тешко утврдити линију опсаде са стране Дунава, коју су, према речима Јокићевим, држали: Чарапић, и, левим крилом Младен. Положај левог крила Младеновог, са стране Саве, донекле је могућно утврдити. Он се налазио на падинама Дединог и Бањичког Брда. То је она коса која је допирала до 'Ледернице', а под којом се данас налази Гардиски Дом у Топчидеру и по којој су израђени официрски станови и касарне Краљеве Гарде. Та се коса, издижући се над долином Топчидерске Реке, на своме другом крају губи делом у Дедино Брдо а делом у Бањичко. Извесно је, да је даља линија опсаде ишла на Бањичко а не на Дедино Брдо, које је више у страни и позади линије коју су поседале војске са стране Саве. Али којим је правцем одатле настављена линија опсаде не можемо тачно утврдити зато што не знамо где се Камаљ налазио. Једино је извесно да је то неки положај који доминира Цариградским Друмом. То је извесно стога што ово продужење опсадне линије није другог циља могло имати, пошто су остале комуникације са Београдом већ биле пресечене. А извесно је и по томе што је тај положај дат Грочанима, јер је Цариградски Друм за њих био комуникација за снабдевање храном од својих кућа, - како се онда вршило снабдевање.
Посматрајући терен са стране Дунава према Београду, имало би више положаја који би могли одговарати Камаљу, али два су положаја који се издвајају и од којих један треба да је био тај Камаљ. Ако је Карађорђе хтео из ближе цернирати Београд онда је Камаљ могао бити положај више београдског гробља, који данас зовемо Велики Врачар и онда би се десно крило Младеново са Бањичког Брда повијало ка данашњем Пашином Брду и ту негде избијало би на Цариградски (данас Смедеревски) друм, негде око 'Боровог Парка' или мало ниже. Међутим Камаљ може бити и она коса коју данас називамо 'Е(к)меклук'. И много је вероватније да ће ту бити Камаљ. Опсадна војска у томе моменту није могла бити богзна колика, јер не само да смо још у самом почегку Устанка, него је и Карађорђе знатан део трупа одвео на Пожаревац и Смедерево. Отуда је он опсадну линију морао измаћи што даље од тврђаве, како би устаници били изван домашаја тврђавских топова и што сигурнији од евентуалних испада тврђавске посаде, која, опет, није била толико многобројна да би смела изаћи из тврђаве на једну већу даљину. Уосталом циљ ове опсаде и није био да се тврђава заузме него да се комуникације, које њојзи воде са сува, ставе под власт устаника.
Да је Камаљем зват положај негде око данашњег Емеклука говорила би и та околност што су се у то доба ту налазили - а и данас још има трагова - велики опкопи, пасивни заклони, које су подизали Принц Евген и Ђенерал Лаудан при ранијим опсадама Београда. У те опкопе и сада се могла угодно сместити устаничка војска и не само заклонити од напада из тврђаве, него и лако спречавати саобраћај друмом.
У прилог ове претпоставке иде и то што је и потребну везу између Младеновог десног крила и Чарапићеве војске овде било лакше успоставити и чвршће је држати, него ли што би то било могућно извести на Великом Врачару, голом брду које је испред себе, ка тврђави, имало голу ледину. Јер ни оно што ми данас зовемо Врачарем ни овај данашњи Вел. Врачар никада није било под шумом. А шума је нашим устаницима, нарочито у прве дане Устанка, била најглавнији и најсигурнији савезник.
Има још и ово. Јокић каже да је Младенова војска допирала до на спрам 'Камаља'. Тако се ни у ком случају Јокић не би могао изразити, ако би Велики Врачар био Камаљ. Јер где би то требало да се довршава десно крило Младеново, да би се за њ рекло да је било на спрам Великог Врачара. То би било негде око данашњега гробља, а то је толико далеко од Топчидерске касарне (Ледернице) да је тешко претпоставити у Младена толико војске колико би требало да се покрије оволико дугачки фронт. А када загледамо земљиште код Емеклука видећемо да одмах преко пута њега, и с десне стране Цариградског Друма (пошав од Београда) има једна коса, тако да је она таман на спрам Емеклука.
Најзад с обзиром на циљ ове опсаде, који је, као што већ рекосмо, био у томе да се пресеку све сувоземне комуникације с Београдом, и на тај начин с једне стране брани Турцима из тврђаве и вароши да излазе у унутрашњост земље, у народ, како каже Јокић, а с друге стране да им се онемогући долазак помоћи, - лако је увидети да трупе са Великог Врачара не би могле одговарати постављеноме задатку тако ефикасно као са Емеклука. Цариградски Друм додирује и Емеклук и косу на спрам њега, док је од Великог Врачара, за оно доба, био врло далеко. Устаници нису располагали никаквим далекометним оружјем да би се могли чак горе и тако далеко измаћи од друма, ако су хтели спречавати саобраћај њиме. У таквом распореду трупа око Београда Срби су дочекали долазак босанскога везира, Ебу-Бећир-пашу, и тако остали све док дахије нису побијене.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4864 on: September 13, 2023, 08:34:55 am »

II.
Заузећем Пожаревца и Смедерева (вароши) завршено је осигурање према Београду. У таквом распореду трупа око Београда дочекан је и после неколико месеца и испраћен босански везир Бећир. И цела 1805 год. већим делом протекла је без акције устаника на овој страни. Тек пред крај 1805 позиције су устаничке појачане освајањем Смедеревске тврђаве и подизањем једног шанца и код Болеча према Београду, за чију је посаду одређена војска смедеревске нахије под командом војводе Вујице Вуличевића.
Већ је поменуто како је главна турска сила у Београдској тврђави била у рукама крџалиског старешине Гушанца Алије, који је и сам био нека врста одметника од Султана. Због тога је Карађорђе, да би му осигурање од стране Београда било још сигурније, водио некакве преговоре о пријатељству са Гушанцем. Јасно је да од тих преговора није могло бити ништа. Они су Карађорђу требали само ради добијања у времену. И то се постигло, јер је цела 1805 протекла без значајнијих бораба између опседнутих и опсађивача.
Примирје ово прекинуо је Гушанац. Прилику је уграбио пред Васкрс 1806 год., када војводе, старешине појединих одсека (шанчева) одоше кућама да проведу празник. Тако Турци скоро без икакве борбе заузму шанац код села Ресника. Војска војводе Васе Чарапића, која се налазила у шанцу на 'Володеру' код Раковице, потисла је Турке и шанац повратила, - али то је већ била довољна опомена за Врховнога Вожда.
Овде треба напоменути да се из података, који нам стоје на расположењу, јасно уочава да су Срби до ово доба имали две линије у опсади Београда, једну ближу и једну даљу. Ближа је она која је повучена пред одлазак Карађорђев у Пожаревац, и у којој је главни положај Камаљ на Врачару, а даља је она коју чине шанчеви код села: Железника, Ресника, на 'Володеру' и код Болеча. Извесно је да је устаничка војска у овој другој, даљој линији опсаде провела зиму 1805-1806 године и да се на њој налазила и у очи Васкрса када су Турци освојили Реснички шанац, али се не зна када је и зашто напуштена прва, ближа линија опсаде. Најважнији разлог за то, били су, свакако, преговори са Гушанцем, коме се овим пружала као некаква гаранција о искрености Карађорђевој.
Карађорђе је, чим је у Тополи добио вест од Чарапића шта се догодило код Београда, одмах пешке (ваљда због пречица) отишао за Ресник. По речима његовога буљубаше Јокића 'ту он вика, псова и резили све старешине што су тако немарно чувале шанац'.
Према акцијама које је Карађорђе предузео после овога резила старешина јасно је да је Карађорђе већ био на чисто са проценом војне ситуације према Београду. Јокић вели да је Карађорђе у Ресничком шанцу остао неколико дана 'докле нам од кућа не доведоше коње и донеше преобуке', а после тога све крете на Камаљ, где се војска улогори. Међутим је извесно да је из Ресника, одмах после доласка, Карађорђе послао наређења свима војводама по нахијама, да се крећу Београду, јер и прота Ненадовић бележи да је и војвода Јаков Ненадовић дошао тада од Шапца на Врачар са 300 коњаника, а у распореду трупа, који је учињен четвртога дана по доласку на Камаљ, видимо и војску пожаревачке нахије под командом војводе Петра Добрњца, које војске раније није било под Београдом.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4865 on: September 13, 2023, 08:41:51 am »

Прва три дана по доласку на Камаљ Карађорђе је одбијао нападе које су вршили Турци, а четвртога дана Карађорђе је прешао у офанзиву наредивши скупљеној војсци да поседне опкопе Лаудановог Шанца, који су опкопи са стране Саве (лево крило) и центра били још ближи вароши од оне већ поменуте прве линије опсаде. Распоред трупа за напад и поседање нове опсадне линије изгледао је тада овако: фронт од ушћа речице Мокрог Луга (сада зване Мокролушки Поток) у Саву, па ивицом Циганске Баре (доцније зване 'Венеције', која је већим делом затрпана ради грађења железничке станице а која се пружала све до места где је некада била фабрика дувана - до близу данашње кафане 'Мостар') па све до под брдо (на коме је данас болница за душевне болести) поседао је војвода Милоје Петровић-Трнавац, под чијом су командом били бећари (добровољци, махом Срби са других страна). Одатле па до данашње астрономске опсерваторије ('Звездаре') фронт је поседала војска нахије Београдске под командом кнеза Симе Марковића и војводе Јанка Катића. Одатле па све поред шанца, идући ка данашњем Источном Врачару, фронт је поседала војска Крагујевачке нахије под командом кнеза Марка из Орашца и кнеза Ђуке из Јагњила. Ту, на том делу фронта био је и Карађорђев штаб. Јокић каже: 'Господар се смести баш до пута београдског, где је сада Споменик' - што значи да је штаб био на месту које данас зовемо Карађорђев Парк. (Ето и објашњења зашто је народ тај парк назвао Карађорђевим). До Крагујевачке нахије фронт је настављала Грочанска под командом војводе Васе Чарапића и кнеза Вићентија из Кораћице. Даљи део фронта, све до Емеклука, поседале су Смедеревска нахија под командом војводе Вујице Вуличевића, а на самом Емеклуку, где се десно крило опсаде свршавало, Пожаревачка нахија под командом војводе Петра Добрњца.
Ово поседање извршено је у току од 24 сата. Турци су одмах покушали да Србе сузбију и већ сутра дан су их напали. Војска ерлиска (народна) којом су командовали пашини људи - јер су ерлије, то јест грађани у војној обавези, били покорни Султану - нападали су на фронт који су држали кнез Симо и Крагујевачка нахија а лево од њих нападала је Гушанчева трупа. Борба је трајала целога дана и Турци су се морали вратити у места свога полазишта. Свој испад Турци су покушали и сутра дан, али без резултата. После тога њихова је офанзива малаксала, али и Србе видимо непомичне у опкопима.
Из догађаја који су по том настали, ми видимо и Карађорђа и Јакова и Катића код Шапца, где остају цело лето у борби са Босанском војском и где Катић и гине. Карађорђа видимо и на Делиграду, где се бори против Ибрахим-паше, скадарског везира. Према томе јасно је што су Срби сад код Београда мировали и што Карађорђе још тога лета није пречистио са овим фронтом. Отуда Прота Ненадовић погрешно мисли када овом покрету ка Београду приписује демонстративни карактер. ('Онда је и Јаков са 300 коњаника очо на Врачар, док су Турке заплашили и у град отерали'.)
Међутим, ако су Срби морали за неко време остати у дефанзивном положају, Турци из Београда нису престајали с испадима. Ти испади нису више били онако енергични као првих дана, свакако због губитака које су претпели, али су ипак нападали. Јокић вели: 'Цело лето, до пред дубоку јесен, сваки други или трећи дан излазише Турци, и бисмо се сваки пут. Један дан ударе на Милоја, други дан на Емеклук, где мисле да ће се овајдити, али се ни мало не помогоше'. Тако су устаници током 1806 год. били активни на три фронта: према Босни, према Нишу, и према Београду. Рад Карађорђа и у току ове године приказује га као великог стратега. Он је био пошао на Београд, али како су се појавиле веће опасности са запада и с југа, он се тамо бацио; пошто је ту ситуацију окренуо у корист устаника, сузбивши и Ибрахим пашу и Кулина капетана, враћа се Београду да пречисти и са ситуацијом код њега.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4866 on: September 14, 2023, 07:47:22 am »

III.
Карађорђе се повратио Београду под јесен, крајем септембра. Али се сва његова акција свела тада на позив Гушанцу да се преда, под претњом, да ће сви бити побијени ако дође до напада и освајања Београда. Овај позив Гушанцу упућен је био, према Нилу Попову, на дан 29 септембра. На тај позив Карађорђе је добио овакав одговор од Гушанца: 'Ја се дивим твојим победама. Но бранићу Београд као своје сопствено добро са својим вернима док и један траје. Ја хоћу да у њему или владам или погинем'. После тих разговора ситуација је под Београдом остала и даље иста, а Карађорђе је поручио Гушанцу да ће га чекати још 15 дана да се предомисли. После тога Карађорђе је морао ићи у Смедерево где га је чекао султанов изасланик, коме су Совјет и Карађорђе требали да предаду услове под којима би се побуњена Србија умирила са Портом.
Полазећи за Смедерево, Карађорђе је оставио код Београда капетана Радича Петровића са заповешћу да опсаду што јаче надгледа и опседнутог непријатеља што јаче изолује од додира са спољашњим светом. На основу те вождове наредбе капетан Радич је и опсадну линију примакао знатно ближе Београду, нарочито центар и десно крило. Тако су трупе Васе Чарапића (центар) добиле Ташмајданску падину за своју прву линију, а и топови су ту били намештени.
Док је Карађорђе седео у Смедереву, под Београд су непрестано довлачени топови, муниција, грађе за колибе (земунице) и вашине. Опсађивачи су већ били активнији. Кроз цео октобар и новембар водио се артилериски дуел.
Из Смедерева се Карађорђе вратио тек после 20 новембра, јер је тога дана тек био испраћен за Цариград султанов изасланик, коме су предати устанички услови о умирењу.
Није довољно јасно с каквом је одлуком Карађорђе дошао под Београд, у односу на начин заузећа његова: да ли да га дугом опсадом примора на предају или да га силом заузме? Јокићу и Протићу, који су били међу опсађивачима, пало је само у очи то, да се Карађорђе стално саветовао са старешинама. Додуше, од грађе, за коју се званично говорило да се доноси ради грађења колиба, прављене су вашине, али се ништа није знало о даљим намерама Врховнога Вожда. Да ли зато што се он ни на шта још није био одлучио, или из опрезности од добро организоване шпијунаже вршене од стране Евреја трговаца, који су долазили до опсађивача и доносили им потребе?
(Због те шпијунаже Срби су после, пошто су заузели Београд, казнили шпијуне, али су масонске ложе на Западу то представиле као верску нетолеранцију, лажно представиле и увеличале цео догађај а наше претке описале као људе полу дивље. Тако је та кампања масонерије за дуго времена одбијала од нас симпатију Европе, а Русија је морала слати нарочитога изасланика да Карађорђу саветује благост према Еврејима у Београду.)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4867 on: September 20, 2023, 11:47:16 am »

Да су се намере према Београду криле само је по себи јасно. То је нужан закон стратегије. Али се то види и из поменуте забелешке Јокићеве о вашинама за чију грађу он вели: 'говорило се да ће то бити грађа за колибе'. Међутим, изгледа да није само то било разлог да се још ништа није знало шта намерава Карађорђе.
Устанички вођи слабо су познавали прилике у самоме Београду. Они, који су некада, под Хаџи-Мустафа пашом, долазили са народном војском у помоћ царскоме мухафису, као што су били кнез Алекса Ненадовић из ваљевске Бранковине, Станко Арамбашић из Колара, војвода Јанко Катић из Рогаче, нису више били међу живима.
Отуда, изгледа, да су она честа саветовања Карађорђева са старешинама, вођена у ово доба под Београдом, у главном требала да одлуче начелно питање: да ли да се јуриша на бедеме шанца, који је опасивао варош, или да се дужом опсадом нагна непријатељ на капитулацију. Рана зима која је наступила у 1806. години и један Гушанчев дезертер, Хришћанин, одлучили су напад уместо даље опсаде. Зима је почела бивати неподношљива за слабо одевене устанике, а Конда, тај Гушанчев дезертер, не само да је умео дати вођама све податке о стању бедема и непријатеља на њему и иза њега, него је примио на себе најопаснији задатак, чије извршење је без сваке сумње обезбеђивало успех напада.
Мало ћемо се задржати на личности ове незнане делије, јер нам изгледа да сви подаци о њему, који су досада објављени, нису тачни.
По Милићевићу и другим писцима, Конда је требао бити из села Поломља, у Епиру. То не стоји. Конда је родом из Лом-Паланке, варошице која је онда припадала Видинском вилајету. По народности је био Куцовлах или Арбанас, али вере православне. Име му је било Остој-Тома и по томе имену моћи ће се утврдити да ли је био Куцовлах или Арбанас. У доба Пасманџије, а то ће рећи при крају XVIII и на почетку XIX века, Конда је већ био отресит и окретан момак. Како је Пасманџија био одметник од султана а у Видинском пашалуку владао на начин како су и дахије владале у Београду, пашалук му је био пун крџалија и насилника сваке врсте. Нарочито после Свиштовског Мира, када је такав елеменат морао напустити Београдски Пашалук. Алија Гушанац, чувени вођ ових пљачкашких банди, био је и сам погођен уговором у Свиштову и морао се уклонити из Шумадије. Уточишта је нашао, као и многи, код Пасманџије. На тај начин доспео је он и до Лом-Паланке, - да сачека за се боља времена. Неки Гушанчеви момци, са којима је Конда дошао у додир и којима је Конда изгледао згодан за њихову работу, позову га у своје друштво, за крџалију. У први мах Конда одби. Али када доцније навале на њ и 'бегови' Ахмет и Јузер (Узур, Узијер), браћа Корчалије, Конда се упусти у преговоре. Он пристане да ступи међ Гушанчеве крџалије, али само са чином буљукбаше. Гушанац пристане и тако Конда постане крџалијом.
Из извора према коме објављујемо ове податке (необјављене забелешке Јована В. Кондића, писара дворске канцеларије, унука Кондиног) види се да је и ова крџалиска дружина имала организацију сличну средњевековној трупи каквог крупног властелина. Тамо се каже како је Гушанац само пристао на чин Кондин, а да Конда 'постаде буљубаша код поменутих бегова', дакле старешина у чети која је била у најаму код ове двојице самозваних бегова и коју су они довели у најам Гушанцу. У борби на Савакапији Конда је задобио више рана (пет) али му је нарочито тешка била она коју је задобио натакавши се на један колац од палисада. Ту рану је, изгледа, успео залечити тек после неколико година, јер све до 1811. год. о Конди као борцу нигде се ништа не говори, па ни у овом извору који је сачуван као предање у потомству му. И овде се само каже да је од рана 'дуже боловао' и да је тек око 1811-12 год. упућен са извесном јединицом у Ужице, ради чувања тога краја од турских хајдучких (комитских) чета, које су из Босне прелазиле и велики зулум чиниле народу. Ту у Ужицу Конда се и оженио једном Српкињом, Јелом, која је са два брата пребегла из Санџака. Са овом женом Конда је имао два сина и две ћерке.*) На овој дужности Конда је и завршио свој живот у току 1813. године. О његовој смрти овако се каже у поменутој породичној забелешци: Гонећи једну хајдучку чету у правцу Љубовије, негде око Љубовије сви хајдуци западну у неко блато и ту се заглибе. Ту сви буду потучени од Кондиних момака (војника) осим једнога коме Конда хтеде да сам јатаганом одруби главу. Зато загази у блато и упути се Турчину. Видећи шта Конда хоће, хајдук га и сам опомене речима:
- Ман' се, Влаше! Ако је мени мријети, теби није!
Но ни та опомена као ни опомене момака му не помогоше. Конда иђаше све ближе и ближе хајдуку. Овај га узме на око и опали шишану. Конда падне, а Турчина момци убију из пушака. Метак из хајдучке шишане није погодио Конду на мртво, али од задобивене ране Конда је после неког времена умро у Ужицу, где је и сахрањен.
Конда је био средњега раста, но добро развијених плећа и груди. Имао је крупне црне очи, пуне и широке обрве, округло лице и танке бркове. Носио је увек чакшире од плаве чохе, арнаутско (крџалиско) гуњче са шалом (трамболосом) око појаса и фес.**)

*) Један од синова му звао се Сима. Тај је био за владе кнеза Михаила квартаљник код Видин капије. Кућа му је била у данашњој улици Кондиној, која сада има број 8. Према томе, изгледа, да је и ова улица добила своје име по овоме Сими, а не по нашем јунаку, бимбаши Конди. Једна од ћери бимбашиних била је удата за Николу Лапчевића из Ужица који је умро у 103. години живота 1898. године. Николин је син Давид Николић, угледни занатлија (лимар) београдски.
**) Потпуно предање о Конди које је сачувао од заборава његов унук Јован (Јоца) биће објављено у Споменици коју је о 125-годишњем јубилеју ове (1931) године - издала Београдска општина.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4868 on: September 20, 2023, 11:50:14 am »

Када смо овако видели главнога јунака у нападу за освојење Београда, да видимо сада какав је изгледао тај отпор који су јунаци из Свето-Андрејске ноћи имали да савладају.
Сва већа насеља, дакле вароши, у средњем веку била су смештена у тврђаве, више или мање отпорне. Атар варошки био је обично оивичен ровом, више или мање дубоким, а над ровом, са стране вароши, подигнут је грудобран (бедем) такође више или мање висок. Грудобран је најчешће прављен од земље или од дебелих облица, а само је мали број вароши био опасан зидом. У такве вароши могло се ући и из њих изаћи само на одређеним местима, где је ров био премошћен а бедем просечен и на отвору направљена јака капија. У вароши је, заједно са грађанима, становала и најамничка војска односно варошка стража. Тако су вароши средњега века имале сасвим супротан изглед од вароши римске епохе, када су у кастелима биле само касарне, а сав остали свет становао на отвореним местима изван кастела.
У ово доба, на почетку XIX века, Београд је представљао комбинацију римског и средњевековног типа. У тврђави, коју и данас гледамо у главном сачувану у истом распореду и стању, биле су касарне за војску, канцеларије управних власти и станови за пашу, официре и чиновнике. А извесан простор изван тврђаве насељавало је грађанство. Само, и тај простор био је заштићен са спољне стране једним онаквим средњевековним ровом и бедемом, којима је почетак био на Сави а свршетак на Дунаву. Али то ипак није било једно обично земљано утврђење, јер су по бедему, на важнијим местима биле подигнуте карауле са подземним казаматима, а између њих и четири бастиона. Данас се не зна потпун број ових караула. Изгледа да их је, без она четири бастиона, било десетак. У изворима сам нашао само место једне, која је била на ономе месту код великих степени где је сада зграда Дирекције Државног Катастра. Одатле је Конда пребегао Србима.
Ове мање карауле у понеким изворима називају се и чардацима и стражарама, те изгледа да нису биле јаче конструкције већ да им је главна улога била да пруже заштиту од невремена стражару на бедему. Бастиони су, међутим, служили за одбрану и њима је ојачана отпорна моћ бедема. Они су били овако распоређени: један на месту где је данас зграда Библиотеке Правног факултета (до хотела 'Паласа'); други на лакту који граде Обилићев и Топличин венац, дакле на месту где је она зграда у коју је данас смештен већи део одељења Управе града Београда; трећи је био десно од Стамбол-Капије на месту где Дечанска улица утиче у Кнез Милетину (између зграде у којој је данас биоскоп 'Балкан' и зграде која се сада подиже за Дом Резервних Официра); четврти од прилике на месту где је данас саграђена дорћолска црква. Но то није све ојачање ове истакнуте фортификације.
На ватреној линији бедема (то ће рећи: по леђима бедема, на бедему) били су јаки палисади с урезаним пушкарницама у њима. Даље, од четири капије, кроз које се улазило у варош иза бедема, две су биле јако зидане од камена и имале такође већи број прореза за гађање из пушака. Најзад и доста топова било је уметнуто и размештено по бедему. Изгледа, само, да се на ову бедемску артилерију није много рачунало, јер њоме нису руковали војници од заната (најамници, какав је систем онда био) већ сами Турци грађани (ерлије) на којима је лежала обвеза да бране варош од напада с поља.
Бедем је био јаког профила, што ће рећи доста широк (дебео) и висок је био око два метра, колико је потребно за стрелца у стојећем ставу. Ров (шанац) према опису Триандафила Дуке, земунског бакалина из онога доба, био је дубок око шест метара.
Бедем је, као што је већ поменуто, на четири места био просечен а на тим отворима намештене капије. Те су капије, као и карауле, биле поседнуте стражом, а ноћу су и затваране. Имале су и своја нарочита имена. Полазећи од Саве, оне су овако биле распоређене:
У близини саме савске обале, од прилике онде где је данас подигнута зграда у којој је кафана 'Чокот', била је јака капија, зидана каменом, коју су Турци називали Бањалучком, а Срби Сава-капијом. Друга капија била је на месту које и данас носи њен назив. То је Варош-Капија, саграђена од јаких греда и талпи граничевих. Налазила је се баш на месту где је доскора била тераса пред кафаном 'Варош-Капија'. Трећа, највећа и главна капија, врло јако сазидана од камена, била је она кроз коју је пролазио Цариградски друм. Названа је, због тога, Стамбол-Капијом. Она се налазила на данашњем Позоришном Тргу, испред Споменика Кнеза Михаила, али укосо према данашњој линији улице која пролази поред Споменика. Најзад, четврта капија, коју су звали Видин-Капија, налазила се при крају данашње улице Цара Душана, на месту где је сече Доситијева улица својом десном ивицом.
По распореду ових капија лако је одмах увидети и правац бедема који су устаници имали напасти и најпре освојити, да би се дочепали Београда. Према данашњој ситуацији на терену Београда, бедем и ров (шанац) испред њега пружали су се овако:
Почетак им је код саме тврђаве где она засеца у Саву. Одатле им линија иде право на Бањалучку (Сава) капију а од ње узбрдо ка врху степеница, које од хотела 'Национала' силазе на Саву. Ту линија окреће на десно и иде десном страном улице Топличин Венац све до места где се данас налази зграда Народне Библиотеке. Сад окреће на лево, удара на Варош-Капију па иде уз брдо поред хотела 'Паласа' до бастиона који се налазио одмах ту (види напред). Одавде линија сече онај парк који се данас ту налази (за који се и данас каже да је 'на шанцу') и избија на бастион за који смо рекли да се налазио на месту где је данас зграда у коју је смештена Управа града Београда. Ту линија рова окреће опет на десно и иде све десном страном улице Обилића Венац, скрећући, као и она данас, на лево у близини Палате 'Руски цар', па испред те палате и Палате 'Риунионе' достиже до Стамбол-Капије. Одавде линија иде право на место где је био онај трећи бастион (код Дома резервних официра). Одатле се линија спуштала до Скадарске улице од прилике до места где данашња Симина улица улази у њу, а одатле окретала на лево и све низ Скадарлију, поред њене леве стране,*) и ту негде код 'Три шешира' опет окретала на лево и правце до Видин-Капије и четвртога бастиона, који је био од прилике на месту где је сада нова дорћолска црква. Од бастиона линија благо скреће у лево, пролази поред Електричне Централе (данашње, општинске) тако да место где су просторије Централе остаје у вароши, па од прилике улицом Стевана Високог достиже Еврејску Махалу, која такође остаје у вароши. Ту скреће опет на лево ка градском бастиону који удара у Дунав и ту се губе у Дунав и бедем и ров.

*) Трагови рова и данас се могу видети у Скадарској улици, нарочито на њеном делу од кафане 'Два јелена' до улице Господар Јевремове. Ту се види како јој тле личи на корито, са десном страном знатно вишом од леве.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4869 on: September 21, 2023, 08:19:52 am »

Да видимо, сада, план напада. Карађорђе је, према причању Јокићеву, у оно доба када је Гушанца позивао на предају (септембра) био наредио да се граде вашине. Таква наредба врховнога вожда одавала је његову намеру да се на бедем око Београда изврши фронтални напад и овај објекат заузме на јуриш. Али тако није било. У својој дефинитивној одлуци Карађорђе се одлучио на један снажан ноћни препад. Према томе је изграђен и план за напад. Имало се ноћу, у очи Бајрама, великог турског празника, опрезно приближити рову на целој његовој дужини од Саве до Видин-Капије, ући у њега и подићи под бедем (грудобран) а на крајњем левом крилу освојити и отворити Сава-Капију, како би једна нападна колона прошла кроз њу и дочепала се падине Калемегдана и тиме омогућила да се даљи део бедема и фортификације на њему ставе под уздужну ватру, и с фронта и с бока, и тако постепеним потискивањем стражарећих одељења, која су поседала грудобран и његову фортификацију, заузме олако цео бедем, а потом и варош.
Несумњиво је да .је Карађорђе овакав план напада израдио под утицајем Конде. Сви извори бележе како је Конда, чим је пребегао, говорио да би он могао отворити сваку капију на бедему. Има забележен чак и текст разговора између Карађорђа и Конде уочи дана напада, где Карађорђе пита Конду да ли би он могао препадом заузети Сава-Kапију. Али то ни мало не мрачи глас Карађорђа као војника од талента. Напротив. Баш ова измена плана приказује га као великог војсковођу. Он је првобитно, док ситуацију под Београдом није сасвим проучио, имао један план. Када је ту ситуацију испитао и кад му је достављено шта Конда говори, у њему се одмах створила идеја о другојачијем плану, бољем и сигурнијем, и он се тога плана прихватио. Конда је, дакле, само дао повода врховноме вожду за идеју о једном бољем плану напада. Тако и треба разумети његов утицај на Карађорђа при овоме раду.
За напад на Београд било је прикупљено око 18.000 војника. У центру је био војвода грочански Васо Чарапић са 8000 војника из нахије своје (Грочанске) и Јасеничке, којом је за тај моменат командовао Вуле Илић-Коларац. Осим тога, за време напада, у састав Чарапићеве трупе имала је ући и Карађорђева гарда, око 60 одабраних момака (међу којима и доцније чувени Тома Вучић-Перишић) под командом Петра Јокића-Тополца. На левом крилу била је београдска нахија са 4000 бораца под командом кнеза Симе Марковића. Млађи командант у саставу ове трупе био је кнез Марко Катић из Рогаче са војском Туриске (по реци Турији) кнежине, која је припадала Београдској Нахији. На десноме крилу било је нешто мање војске, око 3000 људи, под командом војводе Вујице Вулићевића. То је била војска Смедеревске Нахије са нешто Пожаревљана, које је Добрњац у мају довео. На крајњем левом крилу, у ономе шанцу позади Циганске Баре (Венеције) код данашњег савског железничког моста, било је до хиљаду добровољаца (бећара) под командом Милоја Петровића- Трнавца. Тој трупи припадао је и Конда. Он је тада имао чин бимбаше и имао 'своју тевабију са барјаком', како каже његов биограф, а што ће рећи да је командовао једним одељењем војске у саставу ове Милојеве трупе.
Овој војсци - пешадији - била је придата и артилерија у знатној јачини. Она је сва била поређана по платоу Ташмајдана, отприлике између места где се данас налази Сеизмолошка станица и улице Краља Александра. Њоме је командовао капетан Радич Петровић.
Главну команду над свом овом војском задржао је Карађорђе у својим рукама. Он је за извођење плана напада дао овакву диспозицију: Са крајњега левог крила Конда са својом групом добровољаца има неопажено прићи Сава-Капији и њу отворити трупи Милоја Петровића, која ће се кроз њу пребацити у варош с оне стране бедема и дочепати падине Калемегдана, где ће извршити осигурање (ухватити бусије) од напада из саме тврђаве, а са остатком трупа напасти с леђа стражарећа одељења на бедему од Сава-Капије до Варош-Капије, ову освојити и отворити је за пролаз трупама кнеза Симе Марковића, који се благовремено има приближити рову и капији. По уласку у варош, и ове трупе као и Милојеве имаће исти задатак: делом хватати бусије против евентуалног напада са стране тврђава и из турских кућа (кула) саграђених тако да могу служити и за отпор, а делом нападати с бока и с леђа на браниоце бедема и тиме помагати нападачима с фронта. Центар, трупе Васе Чарапића, којима је фронт напада почињао од бастиона, за који смо рекли да је био тамо негде код хотела 'Паласа' па до бастиона на месту  према данашњем Дому Резервних Официра, имале су за почетак демонстративан карактер. Њима је одређено да се са што више опрезности привуку рову на целоме овоме фронту, уђу у њега и подиђу бедему, па уз садејство трупа које буду продрле у варош, постепено, од свога левог крила почињући, нападају на браниоце бедема. Вујица је на десноме крилу имао напасти Видин-Капију и кроз њу ући у варош на њеноме крају према Дунаву. Ова је војска имала прилазити одмерено, прикривено и у тишини и не отпочињати акцију док се с левога крила, с крајње му тачке, не чују пушке.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4870 on: September 21, 2023, 08:21:43 am »

Да видимо сада како је који од ових за датака изведен? Тиме ћемо у исто време показати како је варош Београд заузета у ноћи између 29 и 30 новембра (12 и 13 децембра) 1806. године. Према заповести врховнога вожда Конда је имао поћи пре свију и први напасти. Објект напада била је Сава-Капија, коју је требало освојити и отворити. Сви извори потврђују овакав Кондин задатак. Али се у свима даљим детаљима разликују. На првом месту извори се не слажу у броју јунака који су са Кондом освојили Сава-Капију. Вук и верзија која потиче од Узун-Мирка говоре да их је са Кондом било још шесторица. Милићевић је (у биографији Узун-Мирковој) забележио цифру 25. А у биографији Кондиној, која је очувана у његовом потомству, каже се да је са Кондом било тада девет другова. Које је од ова два тврћења тачно? Ко то може знати!
Милићевић је чак забележио да је са Кондом било пошло њих 90, али је само њих 25 стигло на лице места. Ова цифра од 90 фантастична је, као што је сувише велика и цифра од 25 људи с обзиром на начин како се имао извести овај Кондин препад. Његов напад није смео бити јаван, с фронта, већ мучки, иза леђа. А да се то изведе морало се најпре кришом и врло опрезно примаћи Сава-Капији и неопажено се пребацити преко бедема. А такву операцију неће моћи никада извести једна гомила од 25 или више људи а да јој не буде откривена намера пре времена.
Исто се тако извори не слажу ни о часу напада Кондиног, ни о начину на који је Конда извео напад. Има извора који говоре како су Конда, Узун-Мирко и остали им другови још с вечери ушли у турски хан, који је био испред самога рова тамо где је данас савска царинарница и ту сачекали да се добро смркне и Турци разиђу на спавање, па тек тада приступили својој операцији. Ова верзија невероватна је већ по томе што су и Конда и још двојица од његових добровољаца били раније у Гушанчевој служби и као такви баш стражарили на ономе делу бедема који је ишао изнад тога хана, те су и они, свакако, понекад свратили у хан и зато морали бити познати онима у хану. Зашто би се, онда, излагали опасности да их у међувремену когод позна и прокаже!
Како за ову операцију имамо верзију самога Узун-Мирка, сачувану у напису његовога сина, пуковника Љубомира Узунмирковића, објављену од стране ђенерала Косте С. Протића у његову раду 'Ратни догађаји из првога српског устанка' и ми ћемо ту операцију овде изложити према овој верзији, која нам само не даје податак о часу када је Конда кренуо у напад.
Конда је пошао много пре него што се кренуо Милоје Петровић са својом трупом бећара. Са Кондом је пошло још шест другова, и то: Узун-Мирко Апостоловић, затим Драгић (по Вукићевићу презивао се Стевановић) који је дотле био сеиз код кнеза Симе Марковића, па онда неки Карловалија и Никола Стамболија, који су раније били у Гушанчевој служби и у споразуму са Кондом пребегли Србима, Петар Сремац, који је по свој прилици био неки Србин из Срема и као такав добровољац у Милојевој трупи, и најзад неки Младен, коме се не зна ни презиме нити одакле је био. Како је Конда имао оперисати у вези са Милојем, а уз то и он сам и другови му припадали Милојевој групи, јасно је да је и он са својим људима морао поћи из Милојева утврђења које се налазило, као што смо већ рекли, тамо негде око данашњег железничког моста на Сави.
Путања која је одатле водила Београду ишла је данашњом улицом Милоша Великог све до зграде Министарства војног, и ту скретала у лево, па данашњом Немањином улицом све до хотела 'Оријента', одатле окретала на десно и ишла до Босанске улице, ту скретала на лево, право Босанском улицом, све до места где данас улица Краљевића Марка сече Босанску. Одатле се и онда као и данас, пут рачвао: један ишао на лево до данашње улице Карађорђеве и њоме водио правце на Сава-Капију, а други продужавао право и водио на Варош-Капију.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4871 on: September 29, 2023, 08:38:23 am »

У које се доба Конда кренуо у напад не говори се ни у једном извору. Јокић вели да је полазак трупа био у десет сати ноћи, а Протић у шест после подне. Ко од њих говори тачније? Протић је био на крајњем десном крилу, а Јокић у центру. Десно крило, у опсадном поретку било је удаљеније од Београда, него ли трупе из центра, па је вероватно и требало раније кренути да би се изравнало са центром и истовремено стигло пред ров који је опасивао варош. Па ипак, та диференција не би могла изнети читавих четири сата. Зато бисмо рекли да један од њих двојице греши, чак биће да овде греше и Јокић и Протић. Јер ни Конда, који је морао први поћи, није могао поћи у шест. Мада је у шест крајем новембра месеца дубок мрак, мада се у оно доба у тај сат већ легало у постељу, ипак је то време врло рано за вршење препада и извођење задатка, какав је Конди био додељен. Али би и десет било доцкан, с обзиром да је трупама од места поласка до доласка под бедем београдски требало најмање два сата опрезнога привлачења, па затим бар пола часа размештања 'у ланац'. Осим тога мора се рачунати да су и устаници били људи који су навикли рано легати, као и Турци, и да тада код њих није била таква дисциплина која би их спречила да не заспе чим падне мрак. Полазак у напад који би био око 10 сати затекао би више од 2/3 трупа у сну. Ко би их будио, када се све имало вршити у највећој тишини? Знамо да покрет трупе, када је из сна треба кретати, ствара велику вику и жагор.
Отуда се мора претпоставити да су групе разних одсека (команди) и пошле у разно време. Не пре шест нити после десет сати. Према томе биће да је Конда пошао око турске вечерње молитве (јације), дакле око 7 ½ сати и да је око девет мимоишао хан који се налазио с ове стране бедема, у данашњој Карађорђевој улици на месту где је данас Савска царинарница. Десетину минута после Конде, пошао је из истога логора остатак јединице којом је сам командовао и која је била као нека претходница главној трупи - Милојевој. Главна трупа с истога места имала је кренути још десетак минута доцније. Трупа кнеза Симе Марковића, која је била нешто ближе, кренула се, свакако, у исто доба када и претходница Милојева. Чарапић исто тако. Једино је Вујица могао поћи нешто раније, јер се са својом трупом у опсадном поретку налазио негде око Хаџи-Поповца (евентуално на месту где су данас гробља), али тај полазак тешко да је могао бити пре Конде, с обзиром да се морало чекати на резултат Кондине акције, па тек извршити напад, а дотле се опрезно прикрадати. Додуше Протић вели да су дошли до Видин-Капије 'газећи преко баруштина'. То значи да је Вујица не само био удаљенији од објекта напада, него да је имао пред собом и много тежи терен за кретање него ли остали. При свем том, шест сати увече показује се ипак као врло рано време за почетак операције.
Вратимо се, сада, Конди.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4872 on: September 29, 2023, 08:48:59 am »

Прва озбиљна препрека његову задатку био је онај мало пре поменути турски хан. Изгледаће нам то мало чудно, јер смо учили да речју хан Турци означавају механу, локал у коме се једе, пије а добија и преноћиште. Доиста хан и није ништа друго него оно што ми данас називамо хотелом. Али у доба дахијскога режима, који је овде под бедемом Београда био очуван све до овога момента, ханови су били једним делом претворени у касарне, боље рећи у жандармериске станице. Дахије су, имајући при руци ханове у главном растурене по друмовима у Шумадији, одмах, чим су се власти дочепали у Београду, разместили по тим хановима своја јаничарска одељења, под командом субаша. Тај начин им је знатно помогао да обезбеде свој поредак и своје господарење у пашалуку. Тако је, дакле, сваки хан у доба дахија био у исто време и жандармериска станица у данашњем смислу. Када се овај детаљ зна, онда ће бити јасно и то зашто је почетак Карађорђеве буне обележен нападима на ханове у Сибници, Орашцу, Тополи, Жабарима, Врбици и другим селима.
Зато је Конда морао рачунати са овим београдским ханом и постарати се да мимо њега прође неопажено, а туда је морао проћи. Као што се и претпостављало, јаничарска посада у хану спавала је дубоким сном, без икаква осигурања, и Конда је прошао неопажен, и са свима друговима срећно се спустио у ров. Ту негде на бедему била је једна угажена стаза (берма) коју су свакако утабали Гушанчеви војници, силазећи из града до хана, и обратно. Том стазом су се сада користили и Конда и остали, те су се њоме олако пребацили преко бедема и тако се поставили у могућност да на стражареће одељење при Сава-Капији нападану с леђа.
Петар Сремац носио је секиру ради разбијања локота (катанца) на капији. Од њих седморице четворица су знали турски: Конда, Узун Мирко, Карловалија и Стамболија. Идући капији наишли су на једну турску патролу, на чије су се питање одазвали и приказали као момци Узур-бега, за кога смо већ рекли да је био један од старешина у Гушанчевом одреду. На капији је био један стражар. Тај је одмах убијен ножевима. Петар Сремац одмах затим почео је разбијати катанац, да би капију отворио; остали су кидисали на стражару до капије, где је било смештено стражареће одељење. Борба се у прво време водила јатаганима. Али се убрзо почело пуцати и из пушака и пиштоља. Резултат је те борбе био тај да је Конда извршио задатак: капија је устаничкој војсци била отворена. Од тога тренутка главни задатак пада на Милоја Петровића, који ће кроз Сава-Капију са својом трупом ући први у варош и одатле кренути уз брдо, поред Калемегдана, и стићи на Варош-Капију и њу с бока и с леђа напасти и отворити је трупи кнеза Симе Марковића. Свршивши са Кондиним подухватом, дужност нам је поменути да су његова четири војника погинула на Сава-Капији и то: Петар Сремац, Карловалија, Стамболија и Драгић. Конда је задобио пет а Узун Мирко две ране. Неповређен је остао само Младен. Нека им је слава!
Милојево надирање већ није могло бити тако брзо. Пуцњи пушака на Сава-Капији учинили су приличан аларм и како су и куће у овом делу вароши, према бедему, биле удешене и за одбрану, отпор је устаницима дошао и с те стране. Због тога су ови почели палити те куће, јер се по мраку није могло другојачије борити против наоружана света у њима. Тако је, најзад, и Варош капија заузета после борбе, јер се није могла одбранити од напада и с фронта и са задње стране.
Шта је за то време било с главном колоном Васе Чарапића?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4873 on: September 29, 2023, 08:55:31 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 059



« Reply #4874 on: October 09, 2023, 02:13:09 pm »

Чарапић је своју трупу повео из централног дела опсадне линије, која је била негде у висини данашње Хартвигове улице а добрим делом на самом Ташмајдану. Он је њу провео Цариградским друмом (данашњом улицом Краља Александра) и, по казивању Петра Јокића, у доба када су се чуле пушке на Сави, они су се већ били примакли шанцу, десно и лево од Стамбол капије. Чарапић и Јокић били су на десном крилу, тамо негде где је данас кафана код 'Вука Караџића' на почетку Скадарлије. Изгледа да су Турци на томе делу имали испред шанца и мрежу курјачких јама, јер Јокић вели да су ту морали скакати из рупе у рупу. Чарапић је скакао пред свима. При изласку из једне рупе да би у другу скочио, погођен је куршумом у карличну кост и тако избачен из строја.
Задатак Чарапићеве колоне био је, као што смо већ рекли, демонстративног карактера за прво време. Чарапић је са својом трупом имао подићи бедем на његову делу десно и лево од Стамбол капије, али на бедем не јуришати све док војска Милојева и кнез Симина, продирући у варош с оне стране бедема, не дође с њим у везу. Према томе јуриш на бедем од стране Чарапићеве војске имао је почети с лева крила и одатле проширивати се дуж бедема ка Стамбол капији и даље, стављајући тако турску страну на бедему између две ватре.
Ово је одиста био начин да се бедем и што брже и са што мање жртава заузме. Јер јасно је да су стражари са бедема морали бежати чим добију ватру са две стране. Али се трупа Чарапићева није држала добијених инструкција. На левом крилу, тамо где је био Милосав Чамџија, јуриш на бедем извршен је још док ни ситуација на Варош капији није била рашчишћена. Чамџија је већ био на бедему и на турском топу када је зрно пушчано погодило Чарапића, јер када су рањеног Чарапића износили из борбене линије, он је својим војницима на десноме крилу добацивао: 'Напред само! Не бојте се, ено пева Чамџија!'
Тешко рањени Чарапић однет је под шатор Карађорђев на Таш-мајдану и он је ту и издахнуо. Али су дотле биле узете и Сава капија и Варош капија. Обавештен о томе, Карађорђу је било јасно да су сад и пад Стамбол капије и Видин капије питање само једног врло кратког времена - као што је и било у ствари.
Међутим је врховни вожд морао дотле сазнати и то да се трупа Чарапићева не држи добијених инструкција и да јуриша на бедем пре времена, због чега трпи излишне губитке.
У томе моменту, при завршетку победоноснога напада на Београд, догодило се нешто што су многи рђаво разумели и зато рђаво и протумачили на штету Карађорђеву. Када је Чарапић донет у Таш-мајдан, Карађорђе је поручио Петру Јокићу, буљубаши његових момака (гарде његове) који су сви били у саставу Чарапићеве трупе, да момке извуче из борбе. Ту наредбу Јокић је извршио али тек пошто му је поновљена. Када му је први пут била саопштена Јокић је са момцима Карађорђевим већ био ушао у шанац и подишао под бастион на бедему, за који смо рекли да је био од прилике онде где данас Дечанска улица сече Кнез Милетину. А док му је наредба поновљена, Јокић је већ био продро у казамат под бастионом. Ту му је тада изгинуло неколико момака услед експлозије барута, коју је изазвао турски стражар, опаливши пиштољем у буре барута.
Излазак Карађорђеве гарде из борбе повукао је и један део трупа, које су биле на десном крилу под командом Вујичином, да напусте борбену линију и врате се у своје место поласка. То је учинило да се ситуација код Видин капије толико погоршала да се и остатак трупа Вујичиних морао повући, када су Турци извршили против-напад у зору 30 новембра.
За овај неуспех, који није имао никаквих рђавих последица, замерало се Карађорђу и пребацивала му се сувишна осетљивост према својим момцима. У ствари Карађорђе је то из нужде учинио. Он није могао, у ономе часу, стати на пут елану који је захватио устанике, нити учинити да се јуриш на бедем врши постепено, према издатом наређењу. Али није могао ни оставити људе да гину без потребе. Због тога се он одлучио да повуче своје момке из борбе. Његови момци са Јокићем били су у центру Чарапићеве трупе. Када њих повуче, рачунао је, свакако, Карађорђе да ће и они лево и они десно бити опрезнији и престати да јуришају на бедем пре него што добију везу са одредима који су продирали у варош с оне стране бедема. Тиме би се повратио ред и напад наставио изводити према плану и са минималним губитцима. Али Карађорђев буљубаша није одмах гарду извукао из борбе и тако је и сама гарда изгубила без потребе неколико људи и рђаво утицала на трупе деснога крила.
Према начину како је ову епизоду саопштио Петар Јокић види се јасно да је Карађорђе, издајући ову заповест ишао само на то да се избегну непотребни губитци. Јер Јокић овако каже: 'дође Тодор Чупић из Брезовца. Послао га Карађорђе да се вратим да му момци не гину!' Јокић додуше не употребљава овде реч 'узалуд', не каже: 'узалуд не гину', али ипак то исто значи и ово што је Јокић овако казао. Јер када је момке пустио у борбу, Карађорђе је морао очекивати да ће неко од њих и погинути. Отуда ни сада он их није извлачио из борбе да не би који погинуо, него да не би узалуд погинуо. У моменту када је Карађорђе ову заповест издао, борба је већ била одлучена у корист нападача. И то толико одлучена, да ни повлачење деснога крила није могло ни најмање шкодити успеху. Отуда је за врховног вожда од тада једина брига била да се напад изводи строго по плану, како људи не би гинули без потребе. А да је Карађорђе био у праву што је издао заповест да се његови момци повуку из борбе доказ је она њихова погибија у казамату под бастионом. Да је Јокић заповест одмах извршио, те погибије не би било, а тај би бастион, као и они други, пао онога момента чим би запао између две ватре.
Остаје нам да видимо још шта је било са делом фронта око Видин капије.
Logged
Pages:  1 ... 313 314 315 316 317 318 319 320 321 322 323 324 [325] 326 327 328 329 330 331 332 333 334 335   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.045 seconds with 23 queries.