Српске буне

[JASON]

16/28 септембра 1810. г. потпуковник Паулић би најзад наименован за аустријског консула у Београду, да боље прати српске догађаје и да ради у двострукој намери: према Порти да изгледа као да Србе утишава, а према Србима опет да се представља као пријатељ њихов. (Упуство Паулићу, стр. 280. и 282.). Мисао о поседнућу српских градова тада поново оживљује и Паулићу би стављено у задатак, да се сад у толико више представља као српски пријатељ, у колико се у то доба Руси све више почеше повлачити на зимовник на леву обалу Дунава напуштајући српску и бугарску страну. Аустрија се све надала скорој деоби Турске и очекивала да се, кад се једном стечај над Турском отвори, само на готово у масу пријави, а нарочито је била узимала на око Београд, као веома важну тачку на Истоку, трговинску и стратегијску. (из упуства Паулићу стр. 282 – 3.). Метерних опет обнавља мисао, да Србија ако уопште не узмогне бити аустријска, боље је да онда остане турска, пошто се Аустрија нарочито прибојаваше, да Србија помоћу руском или француском не дође до државне самосталности, јер се у Бечу никако није могло веровати, да ће Срби бити кадри, да се сами без туће помоћи ослободе. Међу тим српски сенат одбија сад и постављење аустријскога консула и тако аустријски планови у Србији пропадају. Наравно да је Аустрија све то приписивала утицају руском. (Извештај Симбшенов, стр. 284.).
Међу тим у писму упућеном Симбшену из Варварина под 9/21 септембра, Карађорђе се ипак са своје стране извињава за овај оштар поступак савета. Срби, вели он, мисле сад само на рат и своју самосталност, очекујући за сада прве помоћи само од Руса, који се с војском на граници налазе. Аустрија, ако и она са своје стране хоће што да учини, нека угази у Босну и отуда помогне Србији. Свуда пак провирује основна мисао да Срби хоће само сталност и да то и Руси добро знају. (стр. 286.). Међу тим Порта одбија српске пунктације о самосталној унутрашњој управи и трибуту (287.). Она пристаје на постављење аустријског консула у Београду, али одбија тражњу о наименовању српскога консула у Аустрији; у Цариград пак Срби да могу по пристанку Портину послати свог капућехају. (стр. 288.). Том приликом Порта међу тим даје и Аустрији на знање, да би она поседнуће српских градова морала сматрати као објаву рата (Штирмеров извештај из Цариграда, стр. 289.) Међу тим Порта изјављује своју готовост, да прими аустријско посредовање за мир са Русијом (290.), док на окупацију Београда никако не пристајаше. У Бечу су се пак у то доба нарочито бојали рускога поседнућа Београда. (292.). Аустрија са своје стране још никако не вероваше у искрену потпору Наполеонову за случај окупације Србије, јер вели Метерних у свом извештају цару, (стр. 293.) Што би се Наполеон излагао могућности да и Србе противу себе окрене? Услед аустријскога неуспеха у Србији, поче се сад у Бечу сваљивати сва кривица на неумешност Симбшенову и српски послови поверавати Дуки, уз припомоћ Паулића, који требаше у приватном карактеру отићи у Београд, да отуд догађаје непосредно прати и Дуку о свему извештава. (Метернихов експозе, стр. 294.).

[JASON]

Аустрија је сада желела само да Србију што пре види смирену, кад већ не бејаше више за њу изгледа да ће сама с војском у Србију моћи угазити. Отуд и мисија мајора Кроcapa у логору великога везира у циљу посредовања аустријскога за мир са Русијом. Међу тим Симбшен би опозван и замењен фелдцајгмајстором Хилером у Петроварадину, а Дука опет добија заповедништво над војском у Банату. Хилер се, као што вели Демелић, у опште врло слабо разбирао у српским стварима. (стр. 295.) За њ је цео српски устанак потицао чисто из религиозних побуда; Срби само из верских обзира (православља) траже наслона на Русију; сва његова политика састојала се према томе у томе, да затварањем границе принуди Србе на мир и предају. (стр. 296.). Meђу тим, као што вели Демелић, српски устанак циљао је на политичку самосталност народну. Српски вожд обраћао се како на руску тако и на аустријску помоћ. Али је он тежио српској независности; не узмогне ли се ово пак никако постићи, онда је тек он помишљао на то, да се, по мери изгледа на успех потчини једној од ових двеју сила. Исто као и пређе, Карађорђе је избегавао, да сам лично на преговоре у Земун прелази, но је и опет слао свога секретара Стевана Јевтића. (стр. 297.). Преко познатога пак непоузданог агента Милоша Урошевића, Земунца, Хилер бејаше извештен, као да ће Карађорђе сам лично руско-турским преговорима за мир присуствовати. Међу тим Карађорђе није на то ни помишљао, да сам у Букурешт иде, но је смерао, да тамо пошаље Милана Обреновића, Миленка или Доситија. (извештај Хилеров, стр. 298.). Сва обећања и правдања Карађорђева имала су као и увек на крају крајева тај задатак, да ако баш Аустрију на помоћ и не приволе, а оно бар њезину наклоност по могућству одрже, нарочито због потребе у храни и муницији. Истина је међу тим од свега тога само толико, да је Карађорђе чешће изјављивао, да ће се он оној сили поклонити, која му прва осетне помоћи пружила буде. (стр. 299.). На дволичну аустријску политику одговорио је наравно и Карађорђе дволичним држањем својим. Метерних је међу тим и сам већ увиђао, да народ, који је толико крви пролио и толике жртве поднео, неће олако више пристати да се у стари јарам поврати. (стр. 300.). Бојећи се по њу и горега, Аустрија је сад била вољна да се у предстојећем миру између Русије и Турске (пошто Русија већ пристајаше на Прут као границу) Влашка и Србија под својим кнежевима као васалне земље ставе под заштиту Русије и Аустрије. (Упуство издато Штирмеру. стр. 303.). Међу тим ради сваке сигурности Аустрија испод руке саветоваше Порту, да дунавске кнежевине Русији никако не уступа, пошто ова мора сад мир закључивати, бојећи се предстојећега сукоба са Француском. (Упуство Штирмеру, 304.) Тако без икаква постигнута резултата стајаху српске ствари концем 1810. године.

[JASON]

У колико су се односи између Русије и Наполеона јаче затезали, у толико је сада и Наполеон у идућој г. 1811. све мање био расположен, да Србију као савезницу Русије види оснажену и самосталну. Из зебње од Руса Наполеон не пристајаше никако, да се Русија у Србији утврди и каквог грчког кнеза по примеру влашких господара намести за владаоца. Не могне ли се Србија за Турску очувати, то да јој се онда бар какав латински кнез постави на чело. Кнез Шварценберг у свом извештају сам то ближе објашњава тако да је Њ. В. тиме мислило кнеза католика. (стр. 365.). Наполеон је са своје стране вазда желео да Аустрију види и с Турском и Русијом завађену и на тај начин све више на њ упућену, док је Русија опет желела да Аустрију пошто пото за се придобије у предстојећем сукобу са Француском. Међу тим Аустрија тада избегаваше у опште сваке сукобе, не верујући у искреност понуда ни руских ни француских. Цар Александар I. у разговору с аустријским послаником грофом Сен-Жилијеном наговештава му, како би вољан био да Србију Аустрији остави ако јој то годило буде, - рачунајући на старе аустријске тежње из времена Јосифа II. - па и саму Влашку до Серета и град Браилу (извештај Сен-Жилијенов, стр. 414.). Руски државници увераваху аустријскога посланика, да је цар Александар далеко и од помисли. да он Србију заузме. Он жели само да зна шта је Аустрија вољна за Србе да учини и какви се планови у Бечу о Србима кроје. (419.). Аустрија би на сваки начин морала суделовати у деоби Турске (по примеру Пољске) и петроградски кабинет свакојако ће се потрудити, да аустријски добици буду лежали између руских и француских (између Влашке и Илирије - дакле Србија! – 420.). У то доба дакле Русија, да би само Аустрију од савеза са Француском задржала, нуђаше одиста Србију Аустрији. Али је ипак зато бечки кабинет у овој понуди руској гледао само тежњу њезину, да од Аустрије измами и сазна да ли ова није већ какву понуду с Француском у погледу Србије учинила. (стр. 422.).
Почетком марта 1811. г. предаје гроф Стакелберг руски посланик у Бечу грофу Метерниху чак и писмо свога господара на цара Франца. У томе писму вели се ако би услед рата Галиција припала Русији, цар Александар изјављује своју готовост да Аустрији одмах уступи Молдавску и Влашку до Серета. Кад би се пак овој аквизицији додала још и Србија, онда би то по наговештају цара Александра, било једно врло згодно заокругљење аустријске територије. (стр. 424-425. Од прилике дакле онако исто, као и одузимање Боке Которске од Црногораца и уступање њезино Аустрији.). Александар свим силама увераваше тада Аустрију, како му је врло много стало до њезиног оснажења, исто као и турскога, а све за евентуални савез противу Наполеона. Не верујући међу тим овој данајској понуди руској, гроф Метерних одговара на њу, да Аустрија није никако вољна да своје провинције (Галицију) размењује за земље, које Русији никако и не припадају! (тајни упут Сен-Жилијену, стр. 432.).

[JASON]

Демелић констатује, да је развој догађаја у Србији у опште имао врло великог утицаја на цео ток оријенталне политике аустријске. У г.1811. српске вође нису хтеле више ни да чују за то да се Србија Турској потчини, већ у најгорем случају бејаху готови да пристану на извесну лабаву зависност од Порте. Наравно, да се у Бечу ово упорно држање Срба и опет приписивало руском утицају. С тога је Аустрији ишло у рачун, да се што скорије једном дође до руско-турскога мира и да се том приликом Србима по могућству уопште докаже немогућност руске помоћи, како би ови искључиво на аустриску заштиту упућени били. (Упуство Метернихово Хилеру, стр. 466.). Аустрија се према томе и опет одлучује на пасивну политику, упућујући Паулића, да се у Земуну настани, одатле српске догађаје пажљиво прати и о томе своје извештаје од сад непосредно Министарству иностраних дела у Беч шаље, а ђенерала Хилера о свему само да извештава. Метерних у опште нимало не бијаше задовољан са политичким тактом аустријског генерала (са чега је и Симбшен смењен био). Хилер је већ на првом кораку званично нотификовао српскоме вожду своје наименовање за команданта, што је у Бечу врло непријатно примљено било, пошто се на тај начин у неку руку српска владавина пред светом јавно признавала. Прво већ с тога, а друго још и зато што је Хилер српску депутацију поучавао на какав начин Срби аустријску заштиту треба да затраже, њему из Беча би учињена нарочита замерка. (стр. 467-468.). Хилер би упућен, да сваке даље преговоре са Србима прекине, те он сад према томе поче предузимати мере за строго затварање границе, али ни то опет не иђаше у рачун Аустрији, која никако не бејаше опет вољна да народ српски против себе огорчи. (468.). Аустрија је у самој ствари желела, да у Србији симпатије задобије, па, ако је то могуће, да преко својих агената чак и народ од својих вођа одвоји. (Упуство Метернихово Хилеру, стр. 469.).
У то доба падају преране вести о уласку Руса у Србију, али, и не чекајући још на улаз њихов Хилер већ наређиваше затварање границе, што му је понова заслужило било замерку из Беча. Најзад Руси одиста и улазе 29. јануара (10. фебруара) пуковник Александар Феодоровић Бага поседа београдски град са 800 људи и 4 топа. По Хилеровим извештајима саме српске вође позвале су биле Русе под притиском народнога захтева о заштити које било европске силе. Међу тим Демелић дели у свему Ранке-ово мишљење, да су их сами противници Карађорђеви дозвали били (Миленко и Петар Добрњац долазе с Русима заједно у Београд), али никако не верује међу тим у гласове о томе, као да је Карађорђе тако далеко ишао, да је Русе уопште избегавао, па чак и на благодарењу одсуствовао. Карађорђу је, вели Демелић, главно било да сазна на чему је. Он, као што Ранке сасвим умесно примећује, није у основи никад ни био противник Руса, но, и кад се споља као такав представљао, он је то чинио само с тога што је мислио да његови противници у Руса потпоре налазе. (стр. 471.). Карађорђе се с разлогом бојао, да ће Руси ипак на крају крајева бити принуђени, да стукну пред навалом Наполеоновом и с тога се он у исти мах обраћаше и на Париз. Али како Карађорђев повереник у Паризу, Раде Вученић, не добијаше од Наполеона ни каква одговора, то је наравно онда и Карађорђе све то јаче на Русију упућен био. Положај у земљи није му међу тим никако уздрман био. као што се то тада у Бечу веровало но је на против баш Карађорђе успео био, да своје противнике сузбије (стр. 472. по Ранке-у). Како му драго, тек поводом овог уласка Руса у Србију, Аустрија сад тек дошла беше у недоумицу, шта да према томе предузме. Оно, чега се она највише бојала, беше наступило. Колико према Француској и Порти толико опет и према Русима и Србима Аустрија је увиђала, да није више смела остати у потпуној пасивности и с тога Метерних изјављује Русији, како је његов господар врло непријатно дирнут упадом Руса у Србију, па шта више и да Аустрија уопште неће никако моћи дозволити, да се Руси на десној обали Дунава утврде (стр. 473. Метернихов експозе цару). Војни ауторитети аустријски изјављиваху, да је губитак Србије за Аустрију много тежи од губитка белгијских Нидерланда (по Beer-y).

[JASON]

У то доба Хилер поче сад опет извештавати бечку владу, као да Срби у Русију све то више веру губе, да српске војводе увиђају, да Европа уопште неће трпети руско покровитељство над Србијом и да су с тога на последника Родофиникинова Недобу стављена од српске стране следећа питања: 1) Да ли су Руси вољни и кадри, да Србе од сваке опасности одбране; и 2) да ли Срби са сигурношћу и под свима приликама могу рачунати на испуњење руских обећања? Док Недоба још чекаше на упуства из Петрограда за одговор, Срби међу тим и опет покушаваху да сазнаду, чему се и од Аустрије могаху надати. (Све по Хилеровим извештајима, стр. 475.). Док тако с једне стране, изгледаше, као да се у Србији за аустријске смерове повољније прилике стварају, допадоше с друге стране гласови о томе, како је цар Александар Кара-Ђорђа уверио, да ће он са своје стране све могуће учинити, да Србију од Русије не одвоји и да ће се у преговорима мира о судбини Србије рачуна водити (опет Хилеров извештај). Овако противуборне вести избацише најзад или сасвим из концепта генерала Хилера, који сад опет поче долазити до уверења, да се српске вође притворно представљаху као Аустрији наклоњене само онда, кад се од Русије ничему више не могаху надати. С тога он налазаше да су за Аустрију повољна само ова два решења српскога питања: да се Срби под турско господство врате, или пак Аустрији припадну (Хилеров извештај, стр. 476.). Да не би Хилер опет у чему пренаглио, Аустрија му као цивилнога саветника придодаје Ђулијанија (476.). У Бечу се осећало, да би затварање границе сасвим морало отуђити Србе од Аустрије, па чак да би оно и по саме интересе аустријског увоза од штете било - и отуд потекоше опет полутанске мере (477. Упуство Ђулијанију).
За сваки случај међу тим Аустрија се припремала да Србију присвоји. Отуд чак и сам нацрт устава који Аустрију у г. 1810. за Србију припремаше (и који се у аустријској државној архиви налази), израђен тако, да целу српску унутрашњу управу у свему према аустријскоме моделу подеси (по примеру војничке границе а нарочито у погледу пореза) а све у циљу, да се на тај начин Србија временом што лакше Аустрији присаједини. За време Србија би имала остати Турској васална, али, по примеру Влашке и Молдавске, под аустријском гарантијом. Сваку измену устава морала би претходно одобрити како Турска тако и Аустрија. На тај начин, вели Демелић, надаху се у Бечу, да у Србији добију накнаду за изгубљену Белгију (стр. 477.).
Међу тим пораз Турака у Децембру 1811. г. нагонио је Турску, а опасност од Наполеона опет и саму Русију, да се преговори за мир убрзају. И тако последњег априла г. 1812. би најзад и закључен Букурешки мир, који је Аустрију врло непријатно изненадио, пошто је она баш тада улазила била у савез са Француском (а исто тако и Инглеска беше овим миром незадовољена). И у Француској и у Аустрији уздаху се међу тим још, да мир неће бити ратификован (649.). На првом месту Аустрију је нарочито узнемиравало решење Српскога питања (650.). На аустријска наваљивања Реис ефендија најзад изјављује Аустрији, да је, и после извршене ратификације, ипак српско питање још остало отворено. (Све по извештајима интернунција Штирмера стр. 654.)

[JASON]

У Србији у којој г. 1812. оружје мироваше, беху тада наравно све очи упрте на Букурешт, камо Срби послаше своју депутацију, да ако је икако могуће у предстојећем уговору мира од Русије издејствују самосталност земље, изјављујући, да ће иначе бити принуђени, да се на другу страну обраћају. (Хилеров извештај, стр. 659-660.). Срби већ предвиђаху, да ће предстојећи руско-француски рат по њих бити врло непогодан. С тога (преко повереника Вученића) поново и у Паризу потражише заштите. Кара-Ђорђе се дакле у исти мах тада обраћао за помоћ како у Париз тако и у Петроград. Од Аустрије се међу тим није имао чему више надати, а Русија опет не могаше Србији помоћи, пошто јој сва снага тада требаше за предстојећи рат с Наполеоном. Па ипак Русија захтеваше од Срба жртве. Требало је да се они удруже са Црном Гором, те да диверсију према Далмацији предузму. Али ни у Београду ни на Цетињу нико и не помишљаше да на ове предлоге наиђе. Хтео се сачекати исход француско-рускога лутања, а у Београду нарочито још сачекати ресултат петроградске депутације, пре него би се ма какве дефинитивне одлуке донеле. Тако од српско-црногорскога подузећа не би ништа. Међу тим је Кара-Ђорђе од Аустрије прикривао све, што се у Србији збивало, јер, ма колико да не дељаше баш мишљење Младена Миловановића да се Аустријске спреме Србије тичу, ипак он никако не вероваше више Бечкоме кабинету. (Хилеров извештај, стр 660-661.).
Петроградска депутација не донесе међу тим никакав повољан одговор. Очевидно тек само изговора ради Русија условљаваше своју помоћ повраћајем Миленка Стојковића и постављанем генерала грофа Ивелића. (Демелић га свугде зове Ивилићем) за председника сената, коме стављено беше у задатак да српско-црногорски споразум постигне. По повратку депутације разносаху се по Србији гласови, како је депутација таман још на време у руску престоницу стигла била, те да узмогне осујетити предају Србије Аустрији. (Извештај генерала Радивојевића, заступника Хилерова, стр. 661.)
Међу тим мир Букурешки био је већ дефинитивно закључен и судбина Србије запечаћена, ма да је Недоба све то још порицао. При свем том Хилер и даље још јављаше у Беч, како Срби и Руси смерају да Аустрију заједнички нападну, да ће на тај циљ Руси своју посаду у Србији повисити на 4 до 5 хиљада људи и да ће један руски потпуковник организовати чак и устанак Срба у Угарској. Демонстрацију пак према Далмацији сам је Хилер већ означио био као просту измишљотину. У самој ствари пак све то бејаху само празни гласови, који Аустрију без икаква разлога узнемириваху, пошто баш напротив Руси у то доба већ сасвим напустише Србију. Букурешки мир враћа градове Турцима и цело питање српске самосталности своди се на блажији поступак по примеру Архипелашких острва! (661-662.). Једино што за Србе још би учињено, то је да унутрашњу управу и прибирање пореза врше српски чиновници. Међу тим да Русија при свем том ипак Србију још сасвим не напушташе, сведочило је продужено бављење Ивелића у Србији, који Кара-Ђорђу орден св. Ђорђа донео беше. Хилер чак вероваше, да је овај далматински гроф, кога и сам иначе авантуристом називаше, био чак намењен и да земљом управља, тражећи за се краљевску титулу, а за Карађорђа само кнежевски ранг! Највећи део оваквих лажних гласова потицао је, вели Демелић, од скроз непоузданих (земунских?) агената Хилерових, а поводом тадашњих планова рускога генерала Чичагова, који смераше на општи покрет Хришћана у Турској, па се с тога чак и са Али-пашом у преговоре упушташе, надајући се да ће на тај начин Порту на војну помоћ противу Наполеона нагнати. Међу тим, по нарочитом налогу из Петрограда, а из обзира према Аустрији, цео овај план би напуштен. (по Цинкајзену, стр. 663.).

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Срби остављени сами себи и самом Русијом на непосредни споразум с Турцима упућени, ступише у преговоре с Турском. Карађорђев секретар Јевтић са једним руским агентом одлази у Ниш, у намери да отуд у Цариград иде, али га нишки паша задржа, да у Нишу портину одлуку сачека. И сам Ивелић, а и гласови с турске стране пуштени, стављаху међу тим још у изглед признање српске независности и скоро отварање турске границе за српску трговину преко Ниша. 'Сенат се чак занимаше уређењем царинарница и наименовањем чиновника и консула. Само Кара-Ђорђе никако још не вероваше турским обећањима, уверен, да Турци хоће само Србе од даље ратне спреме да задржавају, како би после на пролеће неспремну земљу што лакше завојштили. Тај пак час Карађорђе никако не хоћаше дочекати, већ, ако народ подлегне, намишљаше да Србију остави и у Црну Гору се повуче. У осталом Срби су тада још врло далеко и од саме помисли били, да своју независност напусте, за коју готови беху борити се до последњег човека. Они се надаху да ће на пролеће бити сами толико снажни, да се и без руске помоћи од Турака одбране. Карађорђе изјављиваше, да се никад Турцима покорити неће, нити да ће пак каквога грчкога кнеза примити, као што је то увек дотле са Влашком бивало.' (Све дословно према званичним извештајима генерала Хилера, стр. 664.).
У то дође глас да је Младен Миловановић успео да у Нишу закључи деветомесечно примирје, за које ће се време о миру преговарати. (Хилеров извештај). 'Али кад Срби дознадоше за сам текст Букурешкога мира, у Србији наступи обрт идеја. Будућност се одједном помрачи и кад и последњи Козаци земљу оставише, видеше се Срби сами на се упућени и Турцима остављени.' (из Марцијанових Варадинских извештаја концем септембра 1812. стр. 664-665.). Отуд наравно поновне мисли о обраћању на аустријску заштиту, а по нарочитом предлогу председника Сената Младена Миловановића (преко генерала Червенке). Али фелдмаршаллајтнант Марцијани не узимаше никако ствар озбиљно, већ на против извештаваше из Петроварадина у Беч, како Срби хоће само Аустрију да кушају и да ће помоћ аустријску тек тада затражити, кад сва друга средства исцрпљена буду, тако да се с друге стране никаквој помоћи више надати не могу. Тако се у овој години више и не дође до каквих нових преговора с Аустријом. Вест о повлачењу Наполеона из Русије изазивала беше Србији општу радост. Дух народни подиже се и чак се говораше како је шабачки командант узвикнуо: Нека свемогући само да Русији победу па ће и Срем наш бити! Хилер се одиста бојао, да ће ако Турци лабаво поступали буду, не само Србију изгубити, већ да ће се устанак још и даље раширити. (Марцијанов извештај Метерниху, стр. 665.)
Међу тим Турци одуговлаче са преговорима, упућујући Србе испрва на везира у Шумли, па онда опет на нишкога пашу, који их најзад опет враћа под изговором, да су пуномоћства њихових изасланика недовољна! Срби са своје стране опет предлагаху Параћин као место за вођење преговора, иначе да се поставе таоци. За Србе је тада главно било да Порта одустане од заузимања градова, на што јој Букурешки мир право даваше, па ма и већи данак Порти плаћали. (Хилеров извештај). Тако се 1812. година завршује без решења српскога питања. У пркос Букурешкоме миру беху слаби изгледи за повраћај мира у овој несрећној земљи, вели Демелић. Бечки кабинет држао се у свему веома резервисано, пошто се у Аустрији врло добро знало, како би се на њено оружано мешање у Цариграду гледало и како би таква мера само убрзала наслон Порте на Русију. То пак спречити и беше главни циљ Аустријске политике. (стр. 666.).
Толико у овој првој књизи о српским стварима до конца 1812. године. Надати је се с правом. да ће идуће две књиге бацити нове светлости на катастрофу 1813. г. и на поновно ускрснуће српске државе до њезинога коначног признања.

Др М. В. Вујић, Дело, књ. 21. год. 1890.

[JASON]

THE HISTORY OF MODERN SERBIA BY ELODIE LAWTON M.
LONDON: WILLIAM TWEEDIE, 337, STRAND. 1872.

Историја савремене Србије

Предговор. Можда би било добро да укратко наведем неке од разлога који су ме подстакли да напишем ову кратку историју модерне Србије. Свако, ко је недавно путовао по европској Турској, морао је приметити растући утицај који Срби из кнежевине врше на осталу хришћанску популацију тог дела Отоманског царства. Овај утицај не треба толико приписати заједници језикa, вере и националне традиције, која их уједињује, колико непобитним доказима моралне и материјалне снаге, коју су Срби показали у својој дугој борби за независности и њиховог континуираног економског и политичког напредовања. Србија је једина источна држава чије су финансије увек просперитетнe. Док је либерално обезбеђивала национално образовање и националну одбрану, њен буџет за последњих десет година је увек имао суфицит. Ови вишкови су чинили прилично пуну националну касу. Србија је једина европска држава која још увек нема благослов или терет државног дуга. Штавише, једина је држава на истоку Европе која има велику добро наоружану и организовану националну војску. И на крају, Србија је на свој начин уставна држава и једина на истоку, која без угрожавања свог благостања убрзано и непрекидно напредује. Мислимо да ове чињенице оправдавају тврдњу Србије о симпатијама свих, који су заинтересовани за решење источног питања, у извесном смислу повољном за хришћанску цивилизацију. Нова железничка пруга Београд - Алексинац - Солун (у вези са пругом Беч – Остенде, биће најкраћа линија од Лондона до Бомбаја), несумњиво ће довести Србију у много приснији однос према енглеској јавности.
Надам се, дакле, да ће ова кратка историја Србије пружити извесна сазнања могућим енглеским путницима у Србији, о особености њених становника и настанку њене државе. Од када је објављена Ранкеова Историја српске револуције појавили су се многи нови прилози овој историји. Учено друштво Београд марљиво прикупља усмена сведочанства о догађајима од очевидаца и објавила их у свом часопису Гласник. Штампани су и Мемоари проте Ненадовића, једног од најактивнијих поглавара у револуционарним борбама у првих тридесет година. Претпрошле године је руски историчар Нил Попов објавио своје веома занимљиво историјско дело Русија и Србија, које говори о односима између ове земље од краја прошлог века до 1858. Нилу Попову је дозвољено да прегледа званичне документе у Руском државном архиву; његова историја има посебну вредност и томе дугујем доказе руског утицаја у Србији од 1804. до 1813. као и оне о сукобу руских и енглеских утицаја током последњих година прве владавине кнеза Милоша. Боравак од шест или седам година у Србији, снабдео ме је и обиљем материјала за онај део Историје модерне Србије који обухвата 1860 -1871. год.

Веве, јануар 1872.

[JASON]

Увод. У тринаестом и четрнаестом веку српска краљевина није имала разлога да се плаши поређења са другим монархијским државама средње и западне Европе. Ако је у неким стварима била инфериорна у односу на своје сестринске краљевине, она је у многим стварима била несумњиво надмоћнија. У Србији, као у другим државама, народ су чиниле две различите класе, једна привилегована друга непривилегована. Привилеговани сталеж се састојао од племства и свештенства, и сва политичка власт је била у њиховим рукама. Занатлије, рудари, трговци и сељаци, чинили су непривилеговани слој и нису имали никаква политичка права. Да им је право окупљања било изричито забрањено, види се из српских закона из четрнаестог века. Поред пореза који су плаћали у краљеву благајну, били су везани одређеним обавезама према власницима земаља на којима су живели. Све земље су припадале краљу, племству или свештенству. Ове обавезе биле су прецизно дефинисане законима а поређење које је уведено између ових закона и закона других земаља Европе, довело је Мациејовског до закључка, да је стање земаљских радника у Србији било далеко боље од положаја исте класе људи у другим савременим државама. Српски краљеви, који су били углавном образовани на Цариградском двору или у Венецији, придавали су велику пажњу материјалном развоју земље. Позивали су групе немачких колониста да се населе у Србију и отварали многе руднике. Тачније, рудници сребра у Новом Брду, Кратову и Сребрници, били су важна рударска места. Велики број закона и повеља намењених да пруже неопходну сигурност трговачком предузећу и недавно откривени трговачки уговори склопљени са Венецијом и Рагузом заједно доказују, колико су стари краљеви Србије ценили вредност трговине као средства националног развоја. Новчани систем Србије био је исти као у Венецији. Чак и у њиховом спољашњем изгледу постоји изразита сличност између српског и млетачког новца. О трговачким односима између старе краљевине Србије и Млетачке републике, постоји мноштво доказа у многим старим венецијанским законима донетим да регулишу трговину са Србијом. Спорови између српских и страних трговаца били су достављени пороти, чија је половина чланова припадала истој националности као и странци. Главни политички задатак Срба тринаестог века, требало је да обезбеди чврст ослонац на обали Јадрана. Уобичајена титула старих српских монарха била је: Милошћу Божјом Краљ свим српским земљама и приморју.
Али у првој половини четрнаестог века њихова политика је већ достигла највиши успон. Често повезани браковима са византијским двором и тамо уопште школовани, српски краљеви су познавали сву нечасност Источног царства и умели да искористе његову слабост. Освојили су многе ромејске покрајине и ујединили их са Србијом. Српски краљ Душан одлучио је, да заузме Цариград и уједињењем српског, бугарског и грчког народа у исту државу, поново успостави пропало Ромејско царство. Душан је освојио Епир, Тесалију, Бугарску и већи део Македоније и узео титулу цара Грка и Срба. Са војском од 80.000 људи започео је поход на Цариград 1355. године, али је изненада умро пре него што је стигао до велике престонице Истока. Војска се вратила у Србију и недовршено политичко здање почело је да показује симптоме скорог пропадања. Љубомора између краља, племића и свештенства, довела је до брзог пропадања српске државе после смрти великог Душана. Унутрашње несугласице допринеле су, да је земља лако постала плен уједињених напада њених спољних непријатеља. Српски краљеви су увек желели централизацију, што је било у супротности са феудалним тенденцијама племића. Најпотпунији израз овом краљевском послу, заиста је дао Душан који је уобличио кодекс, којим се до тада незаштићени народ чувао од угњетавачких захтева великаша. Да би умањио утицај наследне аристократије, цар Душан је увео аристократију јавне службе и дворског достојанства, аристократију личног одликовања. У ту сврху установио је орден Светог Стефана Душана. Умро је, међутим, како смо рекли, пре него што је решио проблем унутрашњег уређења, који је поставио сам себи као задатак.
После његове смрти, узде власти пале су у руке сувише слабе и нестабилне, да би успешно спровели огромне планове великог цара. Регент, који је управљао Србијом у време малолетства Душановог сина, био је човек ниског порекла и овај као и његова безгранична амбиција задобила му је зловољу и противљење феудалних племића. Регент Вукашин, иако човек неупитне енергије, није успео да победи ову опозицију и Србија, која је већ добро напредовала на цивилизацијском путу, запала је у анархију. Чак и избор владара ниског порекла, који је био у браку са краљевском породицом, није успео Душана да замени. Током ове владавине унутрашњег нереда, Османлије су извршиле напад на Србију. На пољу Косову, једној од највећих равница у западној половини Балканског полуострва, сусреле се супротстављене војске. С једне стране фанатични војници Мурата I, с друге деморалисана војска кнеза Лазара, због неслоге и егоистичне амбиције својих вођа, војска предодређена за пораз.
Дана 15. јуна 1389. године вођена је она сјајна, али крвава битка у којој су Срби изгубили краља и Србија је практично престала да буде краљевина. Задржала је, истина, ипак неких педесетак година сопствене номиналне владаре, али их је водио прави инстинкт народа, да тугују над кобним пољем Косовом, као оним на коме је задат смртни ударац њиховој националној независности.
Током целог петнаестог века Србија се борила, да задржи неку благу сенку слободе, али је турска моћ срушила полако али сигурно, некада тако предузимљиву и цветајућу државу. Српски владар Ђорђе Бранковић узалуд је тражио помоћ у Аустрији, Угарској и Венецији. Чини се, да је тада у Европи владало мишљење, да Турци никада неће настојати да продру у те земље преко Дунава и Саве и да је агарјанска инвазија била посебна пошаст, коју је Бог послао да казни источне народе, због негирања папске превласти. Немачки цар Жигмунд и угарски краљ понудили су помоћ српском владару, под условом да деспот и народ прихвате римокатоличку веру. Али Ђорђе Бранковић је сувише добро познавао свој народ, да би се усудио да обећа тако нешто у њихово име. Касније је добио извесну помоћ под вођством Хуњадија, али не довољну, да му омогући да ефективно одбије Турке. У старости је имао несрећу, да види своја два сина ослепљена од освајача и био је приморан да пристане на брак своје кћери Маре са неверним султаном Муратом II, сином Мурата и Маре. У име султана Мурата II Турска војска је заузела Србију, која је постала турски пашалук. Многи српски писци наглашују чињеницу, да је Србија коначно пала под турску власт по праву сукцесије, а не по праву освајања. Како год било, извесно је да је делом због многих ратова током XV и XVI века, делимично или углавном као последица слабе управе, Србија је крајем шеснаестог века била у најнесрећнијем стању. Није било сигурности за животну част или имовину. Сталне изнуде новца и кулук били су неподношљиви, а пролазак толиких великих војски кроз земљу на путу за Угарску, био је неиздржљив и претворио некада тако плодну и цветајућу земљу у пустињу. А пословица, где турски коњ прође ни травчица неће израсти, изгледала је буквално истина у то време у Србији. Али најтежи намет Србима, био је данак у крви, изнуђени дар, да сваке седме године своју децу дају за јањичаре.
Па ипак, живо сећање на славу старе Србије, утолико је било у супротности са садашњом деградацијом и само је тајно негована нада у брзо искупљење, омогућила Србима да издрже гвоздену власт угњетача, као што су Турци били. Срби су били приморани, да траже код суседних хришћанских народа охрабрење и утеху. Мноштво младића је напуштало Србију, да потражи сигурније уточиште у Угарској и Далмацији, одакле су се као добровољци борили са Аустријанцима против Турака То су били тзв. ускоци, који су посебно на северозападу Балкана у служби Млетачке републике, а касније и у служби мађарских краљева, одиграли важну улогу. О њима је писао познати Венецијански теолог и историчар Паоло Сарпија. У самој Србији, хајдуци су се одметали у шуме и водили жестоки герилски рат против Турака.
У многим пројектима објављеним у Немачкој, у првој половини шеснаестог века, за протеривање неверника из Европе, често се помиње Србија као погодна земља за велико заједничко ратиште. Србија се дуго надала, да ће јој аустријска помоћ једног дана омогућити, да збаци са себе јарам свог угњетавача. Срби су користили сваку могућу прилику, да изразе наду, да ће велика царска хришћанска војска брзо доћи, да их ослободи тиранске суровости њихових неверничких владара. Ипак, Аустрија никада није могла дуго да задржи симпатије Срба. Током XVII века, изнемогли и разочарани Срби нису видели другу наду за опстанак, осим у самоизгнанству и тако су Аустрија и Угарска у српским емигрантима добиле живи бедем преко потребан између њих и фанатичних jаничарa. Одрасли у све већем, али бескорисном рату са Турцима и мрзећи их горућом и бесмртном мржњом, Срби су давали најбољи могући материјал за граничарску стражу, за одбијање неверничких освајача. На позив цара Фердинанда и намамљени свечаним уверавањима верских слобода и народне самоуправе, Патријарх српски Чарнојевић је 1694. године превео 36.000 породица преко Дунава и колонизовао земље Баната и тзв. војне крајине. Срце Старе Србије, регион од великог стратешког и економског значаја, јер обилује рудницима сребра, и који је био на директном путу од Јадрана ка Цариграду и Солуну, који је имао много градова и насеља, населили су Албанци, дивља раса, непријатељска према свим покушајима цивилизације.
И осамнаести век је био богат обећањима, која су се завршила само горким разочарењима. Кад год би аустријске војске прелазиле Дунав, придружиле су им се српске слободне чете, жељне борбе против заједничког непријатеља. Аустрија је, међутим, упркос бројним блиставим успесима, увек била принуђена, да се одрекне својих освајања, а Срби у очају, помирили су се са својом несрећном судбином.
Деветнаести век је освануо српском народу суморно као што се осамнаести век затворио. Они су одавно престали да буду власници своје земље. Султан Мурат II поделио je Србију својим ратницима, који су се највише истакли у борбама са ђаурима. Ови нови властелини звали су се спахије. Срби су у својим земљама сматрани колонима и поред тога што су морали да пруже велики број личних услуга, били су дужни да својим спахијама дају десетину од свих својих производа. Често су били принуђени да дају седми део, понекад чак и трећи део свега. Морали су да плате и харач султану а давати мање или више тешку суму владајућем паши и давати бакшиш или пешкеш харачлијама, људима који су долазили да наплате данак. Често су се порезници и њихови следбеници частили на рачун сиромашних сељака и пре одласка изнуђивали још и порез звани 'жвакалица', тј. хлеб и овчетину.
Прошла су четири века од пада српске независности на кобном пољу Косова. Срби су изгледали скоро помирени са својим ропством. О Русији, знали су релативно мало. У то време и западне силе Европе једва да су постојале за Србе. Они су прихватили султана за цара и надали се од његове добре воље једином олакшању своје беде. У првим годинама века, гувернер Београда је био племенити стари Турчин Мустафа Хаџи-паша. Он је држао спахије у реду и забрањивао и кажњавао свако насиље над сиротињом рајом. Био је једини турски паша који је задобио или заслужио искрено поштовање Срба и супротстављајући му захвалност његове благе владавине са захтевном суровошћу некадашњих паша, називали су га Српска Мајка. Ова дирљива у својој крајњој једноставности титула, остала је уписана у српским аналима револуције, и Хаџи Мустафа-паша, који је преминуо као толике хиљаде, не остављајући трага у турској историји, оставио трајну успомену у српској традицији. Србија никада није била тако близу просперитета откако је постала турска покрајина, јер под његовом очинском влашћу, заштићени од хотимичних спахијских угњетавања, Срби су почели помало да оживљавају, весело су плаћали порезе и стрпљиво радили, не сањајући о револуцији.