Српске буне

[JASON]

У Србији у којој г. 1812. оружје мироваше, беху тада наравно све очи упрте на Букурешт, камо Срби послаше своју депутацију, да ако је икако могуће у предстојећем уговору мира од Русије издејствују самосталност земље, изјављујући, да ће иначе бити принуђени, да се на другу страну обраћају. (Хилеров извештај, стр. 659-660.). Срби већ предвиђаху, да ће предстојећи руско-француски рат по њих бити врло непогодан. С тога (преко повереника Вученића) поново и у Паризу потражише заштите. Кара-Ђорђе се дакле у исти мах тада обраћао за помоћ како у Париз тако и у Петроград. Од Аустрије се међу тим није имао чему више надати, а Русија опет не могаше Србији помоћи, пошто јој сва снага тада требаше за предстојећи рат с Наполеоном. Па ипак Русија захтеваше од Срба жртве. Требало је да се они удруже са Црном Гором, те да диверсију према Далмацији предузму. Али ни у Београду ни на Цетињу нико и не помишљаше да на ове предлоге наиђе. Хтео се сачекати исход француско-рускога лутања, а у Београду нарочито још сачекати ресултат петроградске депутације, пре него би се ма какве дефинитивне одлуке донеле. Тако од српско-црногорскога подузећа не би ништа. Међу тим је Кара-Ђорђе од Аустрије прикривао све, што се у Србији збивало, јер, ма колико да не дељаше баш мишљење Младена Миловановића да се Аустријске спреме Србије тичу, ипак он никако не вероваше више Бечкоме кабинету. (Хилеров извештај, стр 660-661.).
Петроградска депутација не донесе међу тим никакав повољан одговор. Очевидно тек само изговора ради Русија условљаваше своју помоћ повраћајем Миленка Стојковића и постављанем генерала грофа Ивелића. (Демелић га свугде зове Ивилићем) за председника сената, коме стављено беше у задатак да српско-црногорски споразум постигне. По повратку депутације разносаху се по Србији гласови, како је депутација таман још на време у руску престоницу стигла била, те да узмогне осујетити предају Србије Аустрији. (Извештај генерала Радивојевића, заступника Хилерова, стр. 661.)
Међу тим мир Букурешки био је већ дефинитивно закључен и судбина Србије запечаћена, ма да је Недоба све то још порицао. При свем том Хилер и даље још јављаше у Беч, како Срби и Руси смерају да Аустрију заједнички нападну, да ће на тај циљ Руси своју посаду у Србији повисити на 4 до 5 хиљада људи и да ће један руски потпуковник организовати чак и устанак Срба у Угарској. Демонстрацију пак према Далмацији сам је Хилер већ означио био као просту измишљотину. У самој ствари пак све то бејаху само празни гласови, који Аустрију без икаква разлога узнемириваху, пошто баш напротив Руси у то доба већ сасвим напустише Србију. Букурешки мир враћа градове Турцима и цело питање српске самосталности своди се на блажији поступак по примеру Архипелашких острва! (661-662.). Једино што за Србе још би учињено, то је да унутрашњу управу и прибирање пореза врше српски чиновници. Међу тим да Русија при свем том ипак Србију још сасвим не напушташе, сведочило је продужено бављење Ивелића у Србији, који Кара-Ђорђу орден св. Ђорђа донео беше. Хилер чак вероваше, да је овај далматински гроф, кога и сам иначе авантуристом називаше, био чак намењен и да земљом управља, тражећи за се краљевску титулу, а за Карађорђа само кнежевски ранг! Највећи део оваквих лажних гласова потицао је, вели Демелић, од скроз непоузданих (земунских?) агената Хилерових, а поводом тадашњих планова рускога генерала Чичагова, који смераше на општи покрет Хришћана у Турској, па се с тога чак и са Али-пашом у преговоре упушташе, надајући се да ће на тај начин Порту на војну помоћ противу Наполеона нагнати. Међу тим, по нарочитом налогу из Петрограда, а из обзира према Аустрији, цео овај план би напуштен. (по Цинкајзену, стр. 663.).

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Срби остављени сами себи и самом Русијом на непосредни споразум с Турцима упућени, ступише у преговоре с Турском. Карађорђев секретар Јевтић са једним руским агентом одлази у Ниш, у намери да отуд у Цариград иде, али га нишки паша задржа, да у Нишу портину одлуку сачека. И сам Ивелић, а и гласови с турске стране пуштени, стављаху међу тим још у изглед признање српске независности и скоро отварање турске границе за српску трговину преко Ниша. 'Сенат се чак занимаше уређењем царинарница и наименовањем чиновника и консула. Само Кара-Ђорђе никако још не вероваше турским обећањима, уверен, да Турци хоће само Србе од даље ратне спреме да задржавају, како би после на пролеће неспремну земљу што лакше завојштили. Тај пак час Карађорђе никако не хоћаше дочекати, већ, ако народ подлегне, намишљаше да Србију остави и у Црну Гору се повуче. У осталом Срби су тада још врло далеко и од саме помисли били, да своју независност напусте, за коју готови беху борити се до последњег човека. Они се надаху да ће на пролеће бити сами толико снажни, да се и без руске помоћи од Турака одбране. Карађорђе изјављиваше, да се никад Турцима покорити неће, нити да ће пак каквога грчкога кнеза примити, као што је то увек дотле са Влашком бивало.' (Све дословно према званичним извештајима генерала Хилера, стр. 664.).
У то дође глас да је Младен Миловановић успео да у Нишу закључи деветомесечно примирје, за које ће се време о миру преговарати. (Хилеров извештај). 'Али кад Срби дознадоше за сам текст Букурешкога мира, у Србији наступи обрт идеја. Будућност се одједном помрачи и кад и последњи Козаци земљу оставише, видеше се Срби сами на се упућени и Турцима остављени.' (из Марцијанових Варадинских извештаја концем септембра 1812. стр. 664-665.). Отуд наравно поновне мисли о обраћању на аустријску заштиту, а по нарочитом предлогу председника Сената Младена Миловановића (преко генерала Червенке). Али фелдмаршаллајтнант Марцијани не узимаше никако ствар озбиљно, већ на против извештаваше из Петроварадина у Беч, како Срби хоће само Аустрију да кушају и да ће помоћ аустријску тек тада затражити, кад сва друга средства исцрпљена буду, тако да се с друге стране никаквој помоћи више надати не могу. Тако се у овој години више и не дође до каквих нових преговора с Аустријом. Вест о повлачењу Наполеона из Русије изазивала беше Србији општу радост. Дух народни подиже се и чак се говораше како је шабачки командант узвикнуо: Нека свемогући само да Русији победу па ће и Срем наш бити! Хилер се одиста бојао, да ће ако Турци лабаво поступали буду, не само Србију изгубити, већ да ће се устанак још и даље раширити. (Марцијанов извештај Метерниху, стр. 665.)
Међу тим Турци одуговлаче са преговорима, упућујући Србе испрва на везира у Шумли, па онда опет на нишкога пашу, који их најзад опет враћа под изговором, да су пуномоћства њихових изасланика недовољна! Срби са своје стране опет предлагаху Параћин као место за вођење преговора, иначе да се поставе таоци. За Србе је тада главно било да Порта одустане од заузимања градова, на што јој Букурешки мир право даваше, па ма и већи данак Порти плаћали. (Хилеров извештај). Тако се 1812. година завршује без решења српскога питања. У пркос Букурешкоме миру беху слаби изгледи за повраћај мира у овој несрећној земљи, вели Демелић. Бечки кабинет држао се у свему веома резервисано, пошто се у Аустрији врло добро знало, како би се на њено оружано мешање у Цариграду гледало и како би таква мера само убрзала наслон Порте на Русију. То пак спречити и беше главни циљ Аустријске политике. (стр. 666.).
Толико у овој првој књизи о српским стварима до конца 1812. године. Надати је се с правом. да ће идуће две књиге бацити нове светлости на катастрофу 1813. г. и на поновно ускрснуће српске државе до њезинога коначног признања.

Др М. В. Вујић, Дело, књ. 21. год. 1890.

[JASON]

THE HISTORY OF MODERN SERBIA BY ELODIE LAWTON M.
LONDON: WILLIAM TWEEDIE, 337, STRAND. 1872.

Историја савремене Србије

Предговор. Можда би било добро да укратко наведем неке од разлога који су ме подстакли да напишем ову кратку историју модерне Србије. Свако, ко је недавно путовао по европској Турској, морао је приметити растући утицај који Срби из кнежевине врше на осталу хришћанску популацију тог дела Отоманског царства. Овај утицај не треба толико приписати заједници језикa, вере и националне традиције, која их уједињује, колико непобитним доказима моралне и материјалне снаге, коју су Срби показали у својој дугој борби за независности и њиховог континуираног економског и политичког напредовања. Србија је једина источна држава чије су финансије увек просперитетнe. Док је либерално обезбеђивала национално образовање и националну одбрану, њен буџет за последњих десет година је увек имао суфицит. Ови вишкови су чинили прилично пуну националну касу. Србија је једина европска држава која још увек нема благослов или терет државног дуга. Штавише, једина је држава на истоку Европе која има велику добро наоружану и организовану националну војску. И на крају, Србија је на свој начин уставна држава и једина на истоку, која без угрожавања свог благостања убрзано и непрекидно напредује. Мислимо да ове чињенице оправдавају тврдњу Србије о симпатијама свих, који су заинтересовани за решење источног питања, у извесном смислу повољном за хришћанску цивилизацију. Нова железничка пруга Београд - Алексинац - Солун (у вези са пругом Беч – Остенде, биће најкраћа линија од Лондона до Бомбаја), несумњиво ће довести Србију у много приснији однос према енглеској јавности.
Надам се, дакле, да ће ова кратка историја Србије пружити извесна сазнања могућим енглеским путницима у Србији, о особености њених становника и настанку њене државе. Од када је објављена Ранкеова Историја српске револуције појавили су се многи нови прилози овој историји. Учено друштво Београд марљиво прикупља усмена сведочанства о догађајима од очевидаца и објавила их у свом часопису Гласник. Штампани су и Мемоари проте Ненадовића, једног од најактивнијих поглавара у револуционарним борбама у првих тридесет година. Претпрошле године је руски историчар Нил Попов објавио своје веома занимљиво историјско дело Русија и Србија, које говори о односима између ове земље од краја прошлог века до 1858. Нилу Попову је дозвољено да прегледа званичне документе у Руском државном архиву; његова историја има посебну вредност и томе дугујем доказе руског утицаја у Србији од 1804. до 1813. као и оне о сукобу руских и енглеских утицаја током последњих година прве владавине кнеза Милоша. Боравак од шест или седам година у Србији, снабдео ме је и обиљем материјала за онај део Историје модерне Србије који обухвата 1860 -1871. год.

Веве, јануар 1872.

[JASON]

Увод. У тринаестом и четрнаестом веку српска краљевина није имала разлога да се плаши поређења са другим монархијским државама средње и западне Европе. Ако је у неким стварима била инфериорна у односу на своје сестринске краљевине, она је у многим стварима била несумњиво надмоћнија. У Србији, као у другим државама, народ су чиниле две различите класе, једна привилегована друга непривилегована. Привилеговани сталеж се састојао од племства и свештенства, и сва политичка власт је била у њиховим рукама. Занатлије, рудари, трговци и сељаци, чинили су непривилеговани слој и нису имали никаква политичка права. Да им је право окупљања било изричито забрањено, види се из српских закона из четрнаестог века. Поред пореза који су плаћали у краљеву благајну, били су везани одређеним обавезама према власницима земаља на којима су живели. Све земље су припадале краљу, племству или свештенству. Ове обавезе биле су прецизно дефинисане законима а поређење које је уведено између ових закона и закона других земаља Европе, довело је Мациејовског до закључка, да је стање земаљских радника у Србији било далеко боље од положаја исте класе људи у другим савременим државама. Српски краљеви, који су били углавном образовани на Цариградском двору или у Венецији, придавали су велику пажњу материјалном развоју земље. Позивали су групе немачких колониста да се населе у Србију и отварали многе руднике. Тачније, рудници сребра у Новом Брду, Кратову и Сребрници, били су важна рударска места. Велики број закона и повеља намењених да пруже неопходну сигурност трговачком предузећу и недавно откривени трговачки уговори склопљени са Венецијом и Рагузом заједно доказују, колико су стари краљеви Србије ценили вредност трговине као средства националног развоја. Новчани систем Србије био је исти као у Венецији. Чак и у њиховом спољашњем изгледу постоји изразита сличност између српског и млетачког новца. О трговачким односима између старе краљевине Србије и Млетачке републике, постоји мноштво доказа у многим старим венецијанским законима донетим да регулишу трговину са Србијом. Спорови између српских и страних трговаца били су достављени пороти, чија је половина чланова припадала истој националности као и странци. Главни политички задатак Срба тринаестог века, требало је да обезбеди чврст ослонац на обали Јадрана. Уобичајена титула старих српских монарха била је: Милошћу Божјом Краљ свим српским земљама и приморју.
Али у првој половини четрнаестог века њихова политика је већ достигла највиши успон. Често повезани браковима са византијским двором и тамо уопште школовани, српски краљеви су познавали сву нечасност Источног царства и умели да искористе његову слабост. Освојили су многе ромејске покрајине и ујединили их са Србијом. Српски краљ Душан одлучио је, да заузме Цариград и уједињењем српског, бугарског и грчког народа у исту државу, поново успостави пропало Ромејско царство. Душан је освојио Епир, Тесалију, Бугарску и већи део Македоније и узео титулу цара Грка и Срба. Са војском од 80.000 људи започео је поход на Цариград 1355. године, али је изненада умро пре него што је стигао до велике престонице Истока. Војска се вратила у Србију и недовршено политичко здање почело је да показује симптоме скорог пропадања. Љубомора између краља, племића и свештенства, довела је до брзог пропадања српске државе после смрти великог Душана. Унутрашње несугласице допринеле су, да је земља лако постала плен уједињених напада њених спољних непријатеља. Српски краљеви су увек желели централизацију, што је било у супротности са феудалним тенденцијама племића. Најпотпунији израз овом краљевском послу, заиста је дао Душан који је уобличио кодекс, којим се до тада незаштићени народ чувао од угњетавачких захтева великаша. Да би умањио утицај наследне аристократије, цар Душан је увео аристократију јавне службе и дворског достојанства, аристократију личног одликовања. У ту сврху установио је орден Светог Стефана Душана. Умро је, међутим, како смо рекли, пре него што је решио проблем унутрашњег уређења, који је поставио сам себи као задатак.
После његове смрти, узде власти пале су у руке сувише слабе и нестабилне, да би успешно спровели огромне планове великог цара. Регент, који је управљао Србијом у време малолетства Душановог сина, био је човек ниског порекла и овај као и његова безгранична амбиција задобила му је зловољу и противљење феудалних племића. Регент Вукашин, иако човек неупитне енергије, није успео да победи ову опозицију и Србија, која је већ добро напредовала на цивилизацијском путу, запала је у анархију. Чак и избор владара ниског порекла, који је био у браку са краљевском породицом, није успео Душана да замени. Током ове владавине унутрашњег нереда, Османлије су извршиле напад на Србију. На пољу Косову, једној од највећих равница у западној половини Балканског полуострва, сусреле се супротстављене војске. С једне стране фанатични војници Мурата I, с друге деморалисана војска кнеза Лазара, због неслоге и егоистичне амбиције својих вођа, војска предодређена за пораз.
Дана 15. јуна 1389. године вођена је она сјајна, али крвава битка у којој су Срби изгубили краља и Србија је практично престала да буде краљевина. Задржала је, истина, ипак неких педесетак година сопствене номиналне владаре, али их је водио прави инстинкт народа, да тугују над кобним пољем Косовом, као оним на коме је задат смртни ударац њиховој националној независности.
Током целог петнаестог века Србија се борила, да задржи неку благу сенку слободе, али је турска моћ срушила полако али сигурно, некада тако предузимљиву и цветајућу државу. Српски владар Ђорђе Бранковић узалуд је тражио помоћ у Аустрији, Угарској и Венецији. Чини се, да је тада у Европи владало мишљење, да Турци никада неће настојати да продру у те земље преко Дунава и Саве и да је агарјанска инвазија била посебна пошаст, коју је Бог послао да казни источне народе, због негирања папске превласти. Немачки цар Жигмунд и угарски краљ понудили су помоћ српском владару, под условом да деспот и народ прихвате римокатоличку веру. Али Ђорђе Бранковић је сувише добро познавао свој народ, да би се усудио да обећа тако нешто у њихово име. Касније је добио извесну помоћ под вођством Хуњадија, али не довољну, да му омогући да ефективно одбије Турке. У старости је имао несрећу, да види своја два сина ослепљена од освајача и био је приморан да пристане на брак своје кћери Маре са неверним султаном Муратом II, сином Мурата и Маре. У име султана Мурата II Турска војска је заузела Србију, која је постала турски пашалук. Многи српски писци наглашују чињеницу, да је Србија коначно пала под турску власт по праву сукцесије, а не по праву освајања. Како год било, извесно је да је делом због многих ратова током XV и XVI века, делимично или углавном као последица слабе управе, Србија је крајем шеснаестог века била у најнесрећнијем стању. Није било сигурности за животну част или имовину. Сталне изнуде новца и кулук били су неподношљиви, а пролазак толиких великих војски кроз земљу на путу за Угарску, био је неиздржљив и претворио некада тако плодну и цветајућу земљу у пустињу. А пословица, где турски коњ прође ни травчица неће израсти, изгледала је буквално истина у то време у Србији. Али најтежи намет Србима, био је данак у крви, изнуђени дар, да сваке седме године своју децу дају за јањичаре.
Па ипак, живо сећање на славу старе Србије, утолико је било у супротности са садашњом деградацијом и само је тајно негована нада у брзо искупљење, омогућила Србима да издрже гвоздену власт угњетача, као што су Турци били. Срби су били приморани, да траже код суседних хришћанских народа охрабрење и утеху. Мноштво младића је напуштало Србију, да потражи сигурније уточиште у Угарској и Далмацији, одакле су се као добровољци борили са Аустријанцима против Турака То су били тзв. ускоци, који су посебно на северозападу Балкана у служби Млетачке републике, а касније и у служби мађарских краљева, одиграли важну улогу. О њима је писао познати Венецијански теолог и историчар Паоло Сарпија. У самој Србији, хајдуци су се одметали у шуме и водили жестоки герилски рат против Турака.
У многим пројектима објављеним у Немачкој, у првој половини шеснаестог века, за протеривање неверника из Европе, често се помиње Србија као погодна земља за велико заједничко ратиште. Србија се дуго надала, да ће јој аустријска помоћ једног дана омогућити, да збаци са себе јарам свог угњетавача. Срби су користили сваку могућу прилику, да изразе наду, да ће велика царска хришћанска војска брзо доћи, да их ослободи тиранске суровости њихових неверничких владара. Ипак, Аустрија никада није могла дуго да задржи симпатије Срба. Током XVII века, изнемогли и разочарани Срби нису видели другу наду за опстанак, осим у самоизгнанству и тако су Аустрија и Угарска у српским емигрантима добиле живи бедем преко потребан између њих и фанатичних jаничарa. Одрасли у све већем, али бескорисном рату са Турцима и мрзећи их горућом и бесмртном мржњом, Срби су давали најбољи могући материјал за граничарску стражу, за одбијање неверничких освајача. На позив цара Фердинанда и намамљени свечаним уверавањима верских слобода и народне самоуправе, Патријарх српски Чарнојевић је 1694. године превео 36.000 породица преко Дунава и колонизовао земље Баната и тзв. војне крајине. Срце Старе Србије, регион од великог стратешког и економског значаја, јер обилује рудницима сребра, и који је био на директном путу од Јадрана ка Цариграду и Солуну, који је имао много градова и насеља, населили су Албанци, дивља раса, непријатељска према свим покушајима цивилизације.
И осамнаести век је био богат обећањима, која су се завршила само горким разочарењима. Кад год би аустријске војске прелазиле Дунав, придружиле су им се српске слободне чете, жељне борбе против заједничког непријатеља. Аустрија је, међутим, упркос бројним блиставим успесима, увек била принуђена, да се одрекне својих освајања, а Срби у очају, помирили су се са својом несрећном судбином.
Деветнаести век је освануо српском народу суморно као што се осамнаести век затворио. Они су одавно престали да буду власници своје земље. Султан Мурат II поделио je Србију својим ратницима, који су се највише истакли у борбама са ђаурима. Ови нови властелини звали су се спахије. Срби су у својим земљама сматрани колонима и поред тога што су морали да пруже велики број личних услуга, били су дужни да својим спахијама дају десетину од свих својих производа. Често су били принуђени да дају седми део, понекад чак и трећи део свега. Морали су да плате и харач султану а давати мање или више тешку суму владајућем паши и давати бакшиш или пешкеш харачлијама, људима који су долазили да наплате данак. Често су се порезници и њихови следбеници частили на рачун сиромашних сељака и пре одласка изнуђивали још и порез звани 'жвакалица', тј. хлеб и овчетину.
Прошла су четири века од пада српске независности на кобном пољу Косова. Срби су изгледали скоро помирени са својим ропством. О Русији, знали су релативно мало. У то време и западне силе Европе једва да су постојале за Србе. Они су прихватили султана за цара и надали се од његове добре воље једином олакшању своје беде. У првим годинама века, гувернер Београда је био племенити стари Турчин Мустафа Хаџи-паша. Он је држао спахије у реду и забрањивао и кажњавао свако насиље над сиротињом рајом. Био је једини турски паша који је задобио или заслужио искрено поштовање Срба и супротстављајући му захвалност његове благе владавине са захтевном суровошћу некадашњих паша, називали су га Српска Мајка. Ова дирљива у својој крајњој једноставности титула, остала је уписана у српским аналима револуције, и Хаџи Мустафа-паша, који је преминуо као толике хиљаде, не остављајући трага у турској историји, оставио трајну успомену у српској традицији. Србија никада није била тако близу просперитета откако је постала турска покрајина, јер под његовом очинском влашћу, заштићени од хотимичних спахијских угњетавања, Срби су почели помало да оживљавају, весело су плаћали порезе и стрпљиво радили, не сањајући о револуцији.

[JASON]

Глава I. Сразмерно срећно стање Срба под Мустафа-пашином хуманом владом се изненада и неочекивано променило. Последњим мировним уговором између Турске и Аустрије било је уговорено да јаничари напусте српске тврђаве на аустријским границама. Београдски везир, енергични политички ветеран Ебу Бећир-паша, испунио је ову одредбу и приморао јаничаре да се повуку у Босну и Бугарску. Навикли да живе раскалашно и расипнички на рачун других, јаничари су се придружили Пасманџи Оглу, одметничком вођи против султана. Тешко је било срушити овог побуњеничког поглавицу, али да би се ослабио, из Цариграда је послат ферман у којем је саопштено, да су муфтије одлучиле, да споразум склопљен са ђаурима није обавезујући за вернике и зато је султан дозволио протераним јаничарима, да се врате у Београдски пашалук. Искоришћавајући ову дозволу, јаничари су пожурили назад у Србију, посебно у Београд, где су убрзо извели свој план, да убију старог Мустафа-пашу и да себи приграбе власт. Хаџи Мустафи је наређено да пошаље свог сина, Дервиш-бега, против побуњеног видинског паше, међутим, чим је овај на челу већег дела гарнизона и известним бројем Срба напустио Београд, јаничари су заузели тврђаву и затворили пашу. Побуњеници су приморали старца да свом сину пошаље наређење да отпусти српску народну војску и одмах оде са својим турским војницима. Дервиш-бег је безусловно послушао ова наређења, али тиме није успео да спасе живот свог оца.
На челу јаничара били су четири поглавара звани Дахије: Кучук Алија,  Фочић Мехемед Ага, Мула Јусуф и Аганлија. Њихов први посао је био, да поделе пашалук на четири дела, сваки део поново на мање, а затим да у сваком селу успоставе стражарнице. Организовали су централизовану војну власт, која је обесхрабрила сваки покушај побуне Срба и потпуно исцрпла њихове малобројне, преостале ресурсе. Стање је  постале још горе, и како су се гласине о дешавањима у Београдском пашалуку шириле, групе окрутних и безаконих људи пожуриле су у Србију из Албаније и Босне. Што је авантуриста био очајнији и безобзирнији, то су му биле веће шансе да добије поседовање неке несрећне нахије или села, које би потом пљачкао зарад личне користи. Почела је владавина беспримерне анархије и тираније. Заиста се може рећи, да је група разбојника заузела несрећну земљу и опљачкала у складу са хировитим сугестијама својих похлепа и суровости. Крајем 1801. Србија је постала плен систематизованог вандализма који је пао на народ. Као природна последица интензитета тираније под којом су живели, храбрији Срби су поново побегли у своје планине и постали хајдуци.  Али чете разуђених герилаца без савеза и без икаквог одређеног плана, нису могле ништа да учине против одлучних и војнички организованих  јаничара.
Протерани од дахија из Србије, спахије су препоручиле слање петиције султану са жалбом на јаничаре. Срби су послушали овај савет и послали тужбу која садржи овај одломак: 'Ако си ти још наш Цар а ти дођи и ослободи нас од ови зликоваца. Ако ли ти нећеш а ти нам бар кажи да бегамо куд у шуму и у гору или да у воду скачемо и крај бедноме животу нашем учинимо.' Овој тужби Срба, спахије су додале и став о својим неправдама и затражиле помоћ од Султана у гушењу побуњених јањичара. Посредством спахија, српска тужба је безбедно дошла до Цариграда и одговор је на крају стигао у облику фермана, који је дахијама налагао, да се као верне султанове слуге понашају праведније према раји, јер ако то не ураде, против њих би била послата војска да их примора на послушност, - војска људи друге нације и друге вере, који би се према њима понашали као према Турцима. Дахије су веровале, да су Срби предложени инструменти султанове освете над њима, јер су српски војници већ били ангажовани против побуњеника Пазван Оглуа. Одлучили су стога, да угрожене непријатеље учине незлобивим, тако што ће одмах погубити виђеније људе. Послали су према томе наручене убице широм Србије, да побију све истакнуте Србе трговце, кнезове, свештенике, нарочито оне који су се истакли у борби против јаничара и у Кочиној крајини, укратко, сваког човека, који ће вероватно имати било какав утицај на људе. Почео је масовни масакр, али гласине о првим убиствима још брже су пролетеле земљом, него што су то чинили коњи флоте гласника смрти. Вести, да су дахије решили да убију сваког Србина старијег од седам година и страшне вести, наишле су свуда на исти одговор. Ако морамо да умремо, умрећемо као људи. Није више био потребан султанов ферман да подигне народ против Дахија. Срби су масовно устали својом вољом; екстремни очај пробудио је инстинкт самоодржања и пред смрћу, започели су одлучну борбу за живот.

[JASON]

Глава II. У селу Топола у Шумадији у Централној Србији тада је живео човек по имену Ђорђе Петровић. Био је висок, стасит, са лицем на коме се читала одлучност и интелигентна енергија духа, мрзовољан и ћутљив, - и поштован међу народом. Од Турака је стекао епитет Кара Ђорђе - Црни Ђорђе и под овим именом припада историји своје земље и свом добу. Као добровољац у аустријској служби, у последњем рату са Турском, научио је нешто о војној дисциплини, и по повратку у Србију успео је да стекне наклоност својих сународника, упркос свом суморном и уздржаном држању. Одред јаничара пожурио је у Тополу да га убије, али вест о њиховом задатку претходила је њима, и Карађорђе, на челу мале групе сељака, сакупљених на брзину, успео је да растера турске војнике. Затим је запалио стражарницу (хан) у селу, и позвао Србе из суседних села, да мушки устану против својих тиранских угњетача. У исто време у Ваљевској нахији, извесни Јаков Ненадовић, чији је брат био кнез ове нахије, и кога су Турци недавно убили, побуњује народ у свом крају, и тако је на два места одједном избила буна. Вест о буни у Шумадији и Ваљевској нахији уверила је Србе у другим областима, да је истинит турски план истребљења, о коме се причало и да је њихова једина нада у спас, била у  самоодбрани. Неки су оклевали, страхујући да ће се покрет сматрати испољавањем незадовољства против султана, али Матеј Ненадовић, прота Ваљевске нахије, док је куповао барут у Аустрији, срео се са спахијом којег су јаничари протерали, и убедио овог човека да се врати са њим у Србију, како би уверио народ, да је султан заиста послао ферман Карађорђу, којим га овлашћује да се бори против побуњених јаничара. Спахија је додао, да ће велики султан брзо послати Дервиш-бега, сина Хаџи-Мустафиног, са војницима и топовима за помоћ Србима у гушењу побуњеника. Спахија је ишао међу народом, уверавајући и храбрећи га, и материјално помагајући револуцију која је започела. Турци, који су живели у унутрашњости земље, пожурили су у склоништа у градове или тврђаве чим је до њихових ушију допрла вест о устанку раје. Тако је земља као зачараном изгледала очишћена од Турака, који су се сви окупили у утврђеним местима.
На самом почетаку устанка Срби су Карађорђа изабрали за вођу. Оклевао је много пре него што је прихватио часну, али опасну функцију коју су му понудили његови сународници, плашећи се да би његова страствена и суморна природа могла довести до неког спора са осталим српским вођама и тиме угрозити безбедност целог народа. Али устаници су сматрали, да је у тако критичном тренутку његова строга ћутљивост пре врлина него порок и радије су деловали под његовом командом, пошто је већ предводио неке добровољачке одреде у последњем рату Аустрије против Турака. Карађорђе je прихватио вођство и објавио проглас, позивајући цео српски народ да устане против дахија. Одлучно је одбио све предлоге за мир, иако је Аганлија, један од четворице дахија, отишао лично да покуша да преговара са њим. Аганлија је обећао, да ће се јаничари убудуће уздржавати од свих аката насиља над Србима и да се стражарнице не подижу по селима. Понудио је Kарађорђу пет стотина дуката, и  имање у Аустрији, ако би отишао тамо да живи након што би умирио народ. Али Срби су научили из вековног страдања, каква је вера у турска обећања и били решени да протерају све дахије и јаничаре из Србије, пре него што пристану да буду утишани.
Револуција је почела првих дана фебруара 1804. До краја фебруара Срби су постали довољно смели, да нападају Турке чак и у утврђеним градовима. 28. фебруара Карађорђе је напао Рудник, град у централној Србији, a Матија Ненадовић заузео и спалио Ваљево, град на северозападу. Истог дана и Јаков је разбио турски одред на западној граници код Дрине, али после ових истовремених успеха, српске поглавице су биле принуђене да обрате пажњу на друге ствари. Били су без оружја, без муниције и новца, а осим тога нису имале дефинитивну представу о правој снази народа. У опасној борби са својим моћним и древним непријатељем, тражили су помоћ у иностранству. Прота Матеј Ненадовић прешао је у Аустрију да купи оружје и тамо траже савет од својих пријатеља, неки од њих били су официри у аустријској служби. На њихову препоруку писао је молбу надвојводи Карлу, а другу архиепископу угарских Срба. У својој молби, Ненадовић је ставио велики значај на чињеницу, да су Турци посебно настојали, да побију све Србе који су служили као добровољци у аустријској војсци током рата 1787. године. Тражио је од Аустрије да снабдева Србе муницијом и официрима, као што су Срби помагали Аустрији у рату са Турцима. Надвојвода Карло је послао одговор да Аустрија, сада у миру са Турском, не може да подржи Србе против ње, али ће се ипак потрудити да их измири са непријатељима. Архиепископ у Угарској им је послао на дар гвоздени топ а прота Ненадовиће ангажовао је једног Немца, који је негде служио као топџија и сада био спреман да постане први артиљерац Србије.
Карађорђе је сазвао народну Скупштину у селу неколико сати удаљеном од Београда. Трговци, који су имали трговачке односе са Аустријом, формирали су чету за војну набавку. Сви поглавари који су командовали српским одредима на Сави и Дунаву били су овлашћени, да склапају уговоре о наоружању и да плаћају готовином или рачунима на Карађорђево име.  За време Скупштине аустријски генерал Гинеј је по наређењу своје владе покушао да измири Турке и Србе и у ту сврху позвао је крајем априла и турске и српске вође на састанак у Семлин, аустријски град на Дунаву преко пута Београда. Том приликом Срби су своје захтеве дефинисали под следећим начелима - да дахије напусте Србију и да владу води паша кога је директно именовао султан; да се укину сви нови намети које су до сада налагали јањичари и да се убудуће плаћају само порези који су утврђени султановим ферманом из 1793; да Срби успоставе своје судове у свим нахијама; да општине саме бирају своје кнезове који би након тога требали бити потврђени од београдског везира; да Срби имају слободу у изградњи цркава и манастира; да народ бира свог кнеза преко кога треба да одвија сва комуникација између Порте и српског народа.
Док су се ови преговори одржавали у Семлину, примећено је да горе неке куће у београдској четврти Врачар. Српске поглавице су закључиле, да су Турци вероломно напали њихове логоре за време њиховог одсуства, и тиме пропао покушај помирења.

[JASON]

Глава III. И док су били заузети прикупљањем оружја са свих страна и окупљањем што већег броја људи, поглавице српске су послале у Цариград исте услове мира које су припремили за састанак у Семлину. Турска влада видевши да су Срби добили сва главна места у унутрашњости и били на путу да опседну тврђаве Београд и Семендрију и бојећи се да ће вести о српским победама потакнути и остале хришћанске поданике Османског царства на устанак, послала је Бећир-пашу, босанског везира, у Србију са око 6.000 војника да натера зараћене стране да склопе мир пре него што ствари поприме још опаснији ток. Бећир-паша се зауставио на левој обали реке Колубаре, а Карађорђе је већ био на супротној обали са око дупло већом силом. Карађорђеви посланици питали су пашу које су његове намере, на шта је Бећир-паша одговорио питањем - шта Срби желе? Ови су изјавили, да су спремни да остану лојални султанови поданици, али у исто време и своју решеност да више не буду под дахијама и јаничарима. Паша је претходно позвао дахије на разговор, али, плашећи се да прихвате позив и уместо да то учине, дахије су убедиле аустријског генерала у Семлину, да још једном покуша, да дође до помирења између њих и Срба. Овај други покушај је ипак пропао, јер су Срби захтевали да Аустрија гарантује мир, а Аустрија је одбила, да преузме такву одговорност. Тако су дахије, увидевши претећу страну ствари, побегле тајно из Београда у острвску тврђаву Ада Кале. Бећир-паша, ослобођен на тај начин од дахија, одмах је настојао да умири Србе. За остварење овог циља сматрао је потребним да се Карађорђе погуби, али, на срећу по Србе, наређење је било неуспешно. Збуњен у овоме, он је настојао, да поврати поверење Срба и пристао је да им преда дахије. У том смислу написао је наређење команданту тврђаве Ада Кале. Опремљени овим наређењем и ферманом, који је дахије оглашавао бунтовницима, група Срба је ушла у тврђаву и током ноћи опколила кућу у којој су дахије потражили уточиште. Командант Ада Кале предао је дахије српским устаницима, који су им одсекли главе и однели паши у Београд. Али смрћу дахија устанак није престао, нити је команда београдске тврђаве пала у пашине руке. Јаничари су је и даље држали у поседу, а Муса Ага (брат једног од убијених дахија) је на челу великог броја босанских Турака упао у северозапад Србије да би осветио братову смрт. Успео је да заузме Шабац, али је убрзо из њега протеран и отеран преко Дрине.
Бећир-паша као да је у први мах помислио да не треба журити са договорима са Србима, али када је новоименовани везир Београда Сулејман-паша почео да се повезује са турским ерлијама, који су желели мир, Бећир је сматрао, да је најбоље да себи обезбеди заслуге за смиривање земље, и закључио је уговор под овим условима: да Карађорђе као народни поглавар управља земљом и да се плаћа годишњи данак од пола милиона пијастара Порти; да треба основати српске судове; да у српским селима не бораве Турци; да турске порезнике треба отпустити, а порезе убирати српски кнезови; да се београдском паши исплати одређена годишња сума или плата; да Турци сву робу купљену од Срба плаћају готовим новцем; да београдски гарнизон чине пола Срби а пола Турци; да Карађорђе за дужно одржавање реда има сталну стражу од пет стотина људи. Бећир-паша је проследио овај уговор у Цариград на потврду, али препоручио мало одлагање одговора. Међутим, без обзира на његов политички савет, из Цариграда је брзо стигао одговор, да ће све жеље Срба бити испуњене, али само под условом да одмах положе оружје и врате се својим кућама. Одговор Срба на ову одредбу био је тежа опсада београдске тврђаве, која је још била у поседу јаничара. Бећир-паша је отишао у Босну да проведе зиму а да није умирио ни јаничаре ни Србе.

[JASON]

Током ове прве године Револуције, Срби су направили први корак ка ближој вези са Русијом. Тадашњи архиепископ угарских Срба био је извесни Стратимировић, високо образован човек, који је имао велики утицај на Србе у турским провинцијама као и у Аустрији. Од самог почетка устанка помагао је Србе не само саветима, већ и залихама муниције и оружја. Претпостављало се да га је аустријска влада позивала да искористи свој велики утицај код устаника, да их наведе, да се ставе под њену заштиту, али је Стратимировић сматрао да је то против интереса Срба, јер није испуњено ниједно од обећања дато угарским Србима, а у то време језуитска пропаганда је била у пуној активности у Аустрији. Стога, уместо да их подстакне да траже заштиту Аустрије, архиепископ је написао споменицу о српском питању и послао је цару преко исповедника велике кнегиње Олге, жене палатина Јосифа. Ставови изложени у овом меморандуму могу се сматрати ставовима водећих мађарских Срба као и архиепископа, стога би могло бити интересантно поменути их.
Стратимировић је напоменуо какве ће користи Русија имати од поновног успостављања српске државе, њеног најприроднијег савезника и изјавио да ни Грци ни Пољаци не могу бити тако истински пријатељи Русије као Срби. Показао је колико би спасоносно било ослобођење Срба од турске власти, али није сматрао за добро, да треба да буду потпуно независни. Он је више желео да остану саставни део Отоманског царства и да плаћају редован данак Порти, али да истовремено уживају своју унутрашњу аутономију и да имају свог владара. Стратимировић је рекао да су Срби били толико дуго под турском управом и да су толико једноставни и некултурни да им републикански облик владавине није прикладан, па је преферирао монархијску форму и сматрао је да ће руски велики кнез бити најприкладнији владар, посебно зато што може управљати њима преко овог кнеза и само неких три-четири хиљаде војника било би потребно за одржавање реда у земљи. Ако се ниједан руски велики кнез не прихвати за владаоца Србије, архиепископ је препоручио избор неког протестантског кнеза који би се обавезао да ће његова деца примити православну веру. Он је негирао да би оваквим аранжманом била поремећена европска равнотежа, јер би у истом степену у којем је Турска била ослабљена, Србија била ојачана, да би у потпуности могла да замени Турску у односу снага у Европи. Овај меморандум је однесен у Ст. Петерсбург од протојереја Самборског и дато министру иностраних послова, кнезу Адаму Чарториском, који га је, међутим, убрзо потом вратио свештенику. Нил Попов изгледа да има основа за своју тврдњу да смо, добро познавајући лик кнеза Чарториског, сасвим оправдани у уверењу, да цару Александру никада није показао Меморандум архиепископа Стратимировића. Ипак, један покушај, мање дипломатске претензије, нашао је сигурнији пут до Петроградског двора. За време боравка Бећир-паше у Србији, српским поглавицама дошао је аустријски Србин по имену Петер Новаковић. Новаковић је био коњички официр, а жена му је била дворска дама покојној великој кнегињи Олги. Овај човек је српским вођама показао предност коју би имали да пошаљу цару депутацију, која би могла да објасни његовом царском величанству садашње стање и потребе Србије. Поглавари су прихватили предлог и написали дугачку петицију у којој су побројали посебно све цркве и манастире које су Турци икада порушили у Србији. Послали су то тајном депутацијом која је довољно љубазно примљена у Санкт Петербургу, али је кнез Чарториски изјавио да Русија ништа више не може учинити за Србију, осим да донесе њене тврдње и жалбе до знања Порти. Он је искрено рекао да Русија не може да прекрши њен уговор са Турском зарад Србије и саветовао им је да своју молбу пошаљу султану. Срби су у новој молби поновили већину првих тачака, осим протеривања дахија, и додатно захтевали повлачење свих јаничара и да се спахије не враћају у Србију, већ да порез који им припада да убирају поглавице и пошаљу султану и на крају да народ има слободу извоза и увоза и да не плаћа царину. Ова петиција послата је у Цариград од стране специјалних гласника. У почетку се чинило да ствари иду Србима на руку и Порта, узнемирена побуном Али-паше од Јанине и амбициозним плановима Мехемета Алије из Египта, показали су склоност да удовољи захтевима Србије. Али нагласак са којим је руски амбасадор подржао српску петицију Порти је тумачио Француски амбасадор као резултат разумевања између Русије и Србије, јер је ова друга могла помоћи првој у рату који се спремао утолико делотворније што је она постајала слободнија. Паше и бегови били су тамо у великом броју да подстичу Порту да одбије сваки уступак Србима и османска влада одлучила да наметне теже услове од претходних. Уместо очекиване вести о миру, опсадници Београда чули су да Бећир-паша напредује са великим снагама из Босне, а Хафиз-паша са војском из Ниша. Срби су зауставили Бећир-пашино напредовање, тако што су заузели јак положај на Дрини и започели борбу против Хафиз-паше од стране Ћуприје у септембру, потукавши га тако темељно да је и сам остао заробљеник у њиховим рукама. Овај успех је имао велику моралну вредност. Био је то први пут да су се српски војници сусрели са султановим снагама. Потстицај који им је дала ова победа омогућио им је да заузму Семендрију и наставе опсаду Београда. Русија се пренемагала, како је послала у Галац двадесет четири брода са много топова и великом количином муниције за Србе, али нико у Србији ништа није чуо о овом вредном поклону и ако је послат никада није стигао у српске руке.

[JASON]

Глава IV. У овој 1804. години, тако повољној за српско оружје, Срби нису ограничили своју активност искључиво на бојно поље. Што су били већи изгледи да се ослободе од турских освајача, то су имали већу потребу за националном унутрашњом организацијом. До сада су војни поглавари попуњавали и службе судија и полиције, али је било oчигледно да се такво стање ствари не може дуго издржати. Положај Карађорђa такође није био тачно утврђен. Носио је титулу главног вође али какав је био његов положај у односу на остале војводе: да ли је био грађански као и војни заповедник? Ова питања су веома заокупила Србе, који по природи необично љубоморни на напредак својих суграђана, нису волели да препусте сву цивилну и војну власт у руке Карађорђа. Први предлог о организовању сталног органа, који ће преузети већи део законодавне одговорности, дошао је из Русије. Првим српским посланицима послатим у Санкт Петербург речено је да би било од велике користи формирати управни Сенат. У Народној скупштини, коју је сазвао Карађорђе 1805. године, протојереј Ненадовић унео је предлог за установу Сената и Карађорђе је са остатком Скупштине прихватио предлог и препустио протојереју да изабере сенаторе и буде њихов председник. Ненадовић је прво изабрао само шест сенатора и вођење послова је било подељено између њих. Један је имао задужење за војску, други за финансије, трећи правду, четврти просвету и цркву, пети иностране и унутрашње послове, те и један секретар. Сенат је започео рад тако што је у свакој нахији именовао по три човека да формирају суд правде. Убрзо су послате наредбе цариницима на Сави и Дунаву да сваког месеца шаљу Сенату своје рачуне и готовину. Тако је Сенат почео да формира државни трезор. Природни резултат нове институције био је да се умањи значај Карађорђа и умањи његов ауторитет. У многим нахијама се учврстила идеја да је Сенат главни владајућа власт у држави, а Карађорђе само главнокомандујући војске. Ово се јасно показало када је Карађорђе сазвао годишњу Народну скупштину. Многи су одбили да послушају позиве јер су сматрали да само Сенат има моћ да сазове скупштину. Раздор је показао да су Срби сами себи већа претња од Турака. Скупштина је одлучила да док траје рат не треба плаћати данак Порти, да порез треба у државну касу да уплаћују не само Срби већ и Турци који живе у Србији, да треба задржати сталну војску од 40.000 људи, да се дезертерство и пљачка казне смрћу, уложити више у Београдску тврђаву, поправити и утврдити тврђаву Семендрија која је сада у српском поседу и да Карађорђе има неограничена овлашћења над војском.

[JASON]

У међувремену, Срби су марљиво тражили савезе и помоћ у иностранству. У Русију и Аустрију су упућиване петиције у којима се тражила њихова интервенција, али ни Русија ни Аустрија тих дана нису могле да помогну због битке код Аустерлица. Кнез Чарториски је свакако обавестио руског амбасадора у Цариграду, да ће Срби да пошаљу још једну петицију, али је додао да Русија, која је подједнако пријатељски настројена према Турској као и према Србији, жели само да саопшти ту чињеницу Узвишеној Порти. Срби би се обратили Наполеону за заштиту када би чули да се Русија уопште не интересује за њихове послове, каже Н. Попов и цитира део кнежевог писма у коме пише: 'Ако су Срби принуђени да бирају између пропасти и француске заштите, лако је погодите шта ће изабрати.'
Године 1806. Срби, иако су се борили против Турака, још нису имали жељу за потпуним одвајањем од Османског царства, нису имали амбициозни сан о потпуно независној држави. То се јасно види у писму које је 1807. године Карађорђе писао владици црногорском. Карађорђе је позвао владику да изврши упад у Босну и тако направи диверзију у корист Србије и додао, да пошто су се Срби борили са побуњеним Турцима који су били против султана имају право да очекују услугу од Порте. Он је писао, да видинском и нишком паши, са којима је био у сукобу целе године, није султан наредио да делују против Србије, већ су били само помоћници побуњених јањичара, који су још увек држали београдску тврђаву. Са Цариградом је била основа свих политичких акција за време Карађорђеве владе, као што је то било и касније под владавином Милоша Обреновића. Да је Карађорђе успео да спроведе ову идеју као што је то учинио Милош, вероватно би он сам основао нову српску државу, али Карађорђе је био подједнако слаб у дипломатији, колико је био храбар и успешан на бојном пољу. Био је храбар и одлучан као генерал, као дипломата попустио је утицају оних који су разумели како да искористе слабе тачке његовог карактера.

[JASON]

На крају 1806. објављен је рат између Русије и Турске и Порта је по савету француског посланика у Цариграду пристала да испуни све захтеве српске владе под условом да неколико хиљада српских војника буде послато у помоћ у рату против Русијe. Али почетком 1807. године, главнокомандујући руске армије генерал Мајклсон је послао писмо упућено Карађорђу, свим војним старешинама и српском народу уопште, у којем је, хвалећи њихову познату храброст, позвао их да му изнесу снагу и стање своје оружане силе и где би то најбоље могло да утиче на њен спој са руским трупама. Додао је да, ако Срби опседну и добију Видин, Србија ће бити потпуно независна и биће јој од сада испод достојанства да плаћа било какав данак Порти.
Било је тешко објаснити народу зашто ће се борити против султана; Срби су сами бирали своје поглавице, али су били навикли да над тим поглавицама знају цара који може да их брани од свих спољних непријатеља. Стога су вође сматрао да је потребно уверити народ да ће, иако ће се борити против султана, ипак имати заштиту моћног суверена, јер је велики православни руски цар преузео да штити Србију. Да би уверио народ, Сенат је тражио да Русија пошаље агента у Србију. Турски агенти, који су били послати да разговарају о миру са Србима, видевши колико Русија агитује, тражили су од Карађорђа одговор и објашњење српских намера. Изјавили су, да је Порта спремна, да пристане на све српске захтеве садржане у молби упућеној Цариграду и да сва зависност Србије на Порти требало би да се састоји у плаћању годишњег трибута од 2.500 кеса. Али Сенат је под утицајем царевих обећања тврдио да је Србија већ независна и да више неће плаћати данак Турској, нити ће дићи оружје против својих руских савезника. Одговор је био довољно јасан јер су декларисани савезници Русија Срби били у отвореном рату са Турцима.
Одмах по одласку турских посланика, Срби су послали депутацију у руски штаб да објасне своје жеље главнокомандујућем. Између просби које три пуномоћника доставише у главни стан руске војске, најзначајније су ове: они су молили да се у Србију пошље чиновник који би преседавао у совету и који би им помогао да склопе унутрашњу управу у земљи, да се пошље неколико инџинирских официра који ће поправљати тврдиње и једног тобџиског официра који ће их учити да пале из топова, да им се пошљу рударски официри који ће удесити да се редовно лију руде, да им се пошље око 10.000 пушака и олова у коме Срби осећају велики недостатак и бар 200.000 гроша да исплате народне дугове. Ако се рат продужи Срби ће се сигурно показати веома потребним и ефикасним савезницима. Али како генерал није могао да делује без сагласности своје владе, до испуњења српске жеље није дошло.

[JASON]

Врло брзо, међутим, док се о овој српској просби расправљало у Санкт Петербургу, генерал је у име цара Карађорђу послао мач са натписом 'Бранитељу вере и отаџбине'. Донекле сличан мач послат је и војводи Миленку који је са одредом Срба кретао се, да се придружи руском генералу Исајеву. У међувремену је њихово пријатељство за Русију увукло Србе у озбиљне невоље. Босански и видински паше добили су наређење да нападну Србију и униште целу српску војску. Широм земље су се шириле гласине, да је Турцима наређено, да погубе све људе без разлике, жене, старце и децу. У сусрет претећој опасности, Срби су брзо изашли у још већој сили више од 60.000 војника под оружјем. Босанци су први напали Србе, али су одбијени преко Дрине, скоро до Сарајева. Пошто се претпостављало да ће се босанска раја подићи, видећи успех српске војске, босански везир је затражио помоћ од француског маршала Мармона, који је тада окупирао Далмацију. Прича се, да су и Срби послали делегацују Мармону, изражавајући наду, да он неће дозволити својим трупама да помогну Турцима против народа, који се бори само за сопствену слободу. Било како било, Мармон је послао помоћ везиру у износу од 3.000 људи и Срби су поражени уз велике губитке и гоњени преко Дрине. Међутим, примивши појачање, стали су и потукли Турке, тако темељно, да је погинуло 5.000 људи, укључујући и француске официре и артиљеристе. На југоистоку су српске трупе такође однеле победу, одбиле су Турке и опселе тврђаву Нишу. Усред ових успеха, војводе су почеле да се питају зашто се руска војска креће споро, тако да се још увек није спојила са српском.
У међувремену су се у Београду десили много важни догађаји. У јуну је руски агент М. Родофиникин дошао у Београд и донео два писма и око 5.000 дуката од руске владе. Једно писмо је упућено српском Сенату, друго Карађорђу. У писму Сенату је наведено да је М. Родофиникин послат да испита жеље Срба, да им помогне да формирају управу по сопственој жељи и да докаже да је моћни Владар свих Руса, Србе узео под своју заштиту. М. Родофиникин је имао тајна упутства, да увери Србе, да ће цар користити сваку прилику да им помогне, када једном буде имао доказе о њиховој спремности да се у свему повинују иницијативи руске владе, чији су напори на општу корист. Неколико недеља по доласку агента, маркиз Паулић дошао је из руског штаба код Карађорђа, и са њим закључио конвенцију о односима Русије и Србије 27. јула 1807. Срби су захтевали, да у име цара Александра II организује управу у складу са њиховим националним обичајима и затражити да њихова нова држава буде под заштитом цара, који ће именовати војне и цивилне официре, који ће бити задужени, да одржавју руске гарнизоне у тврђавама на Сави и Дунаву, и гувернера који треба да донесе довољно новца да се Србија снабде оружјем и муницијом, и да се Србију пошаљу руски инжењери и лекари. Један од важнијих услова од стране Срба био је да не треба међу њима уводити руски земљопоседнички систем, и да сељаци остану слободни земљопоседници. М. Нил Попов каже да је Конвенција садржала и члан који изражава целокупну приврженост српског народа руском цару и његово потпуно поверење у њега и обећава, да ће све клаузуле и услови, које би он у наставку могао да унесе у Конвенцију, прихватити. Ова Конвенција упечатљив је доказ дипломатске неспособности Карађорђа; Србија, уместо независности, кроз слабост и незнање њених шефова, деградирана је до стања просте руске губерније.

[JASON]

Глава V. Можда се за Србију срећа на бојном пољу променила и одушевљење војвода за Русију је знатно пригушено Тилзитским миром, услед којег је закључено примирје између Турака и Руса. Истина је, да је Русија захтевала у уговору, да Турци обуставе непријатељства на источној граници Србије, али она је занемарила да предвиди било шта о западној и јужној граници. Руске трупе су упркос заступништву Срба, напустиле Србију и повукле се на Дњестар. Турска је прикупила и концентрисала своје снаге на југоистоку Србије и народ је био веома узнемирен, посебно када се турска флотила појавила на Доњем Дунаву. Узалуд је Сенат изнова и изнова писао руском штабу да тражи помоћ. Људи су постали несигурни у вези са односима својих вођа са Русијом. Незадовољни, приморали су поглаваре да сазову Народну скупштину. На овој скупштини један сељак се јавио и говорио Карађорђу: 'Признајемо те за нашег поглавара, слушамо твоја наређења, али ти ниси наш цар. Захтевамо да знамо ко је наш цар, јер jе наш народ поклан, а Руса нигде нема.' Уз много муке Карађорђе је успео да објасни, да Руси нису напустили Србију иако су се за сада повукли. Ово прво искуство руског протектората, тешко да ће импресионирати народ, али би могло да иде у прилог приватним интересима њихових поглавара. Даривање слика црквама, стицање дуго жуђених приватних блага, привлачно војним и свештеничким вођама, није могло да помири сељака са перспективом његовог задимљеног имања и његовог опустошеног и опустелог домаћинства. Још један инцидент, сам по себи безначајан, имао извесног утицаја на осећање масе народа према Русији. Срби су много патили од фанариотских грчких свештеника и гајили одлучну антипатију према Грцима. Руски агент је био Грк, његов тумач је био Грк и по доласку у Београд он је одржавао сталне односе са архиепископом Леонтијем, који је такође био Грк и у то време најнепопуларнији човек у Србији, али је и поред своје одбојне националности М. Родофиникин убрзо стекао велики утицај на српске поглавице, као и на Сенат. Карађорђе, неспособан за било какву самосталну политику, безрезервно ce предао утицају руског агента. Веровао је да ће на тај начин најбоље унапредити своје и народне интересе. Својом простом искреношћу имплицитно је поверовао у тврдњу М. Родофиникина, да Русија жели само добро Србији и да ће је препустити да изабере средства за која је проценила да је најбоље да оствари своје жеље и унапреди свој просперитет. М. Нил Попов цитира речи које је Карађорђе употребио приликом његове посете агенту. 'Султан ми је понудио двеста хиљада пијастара само да напустим Србију и одем да живим у Аустрији. Нисам прихватио понуду, јер никада не бих напустио своју браћу. После је султан понудио амнестију и слободу свим Србима и слободну унутрашњу управу, задржавајући за себе само сузеренство. Ти си ми саветовао да и то одбијем и урадио сам како си ми рекао. Сада цела судбина Србије зависи од нашег цара Александра и шта год наредиш биће испуњено, али дајем ти реч да нећу трпети Турке у овој земљи. Овде могу наићи само на моје мртво тело'.

[JASON]

Срби су убрзо дали и друге доказе о свом ослањању на М. Родофиникина и о својој привржености цару. Tурци који су открили да су разговори о уговору са Русијом напредовали веома споро, сматрали су да је због помирења са Србима Порта послала агенте у Београд да уговоре услове мира са Карађорђем и Сенатом. М. Родофиникин је ипак домислио, да само они Срби који су били потпуно одани Русији треба да ступе у контакт са турским изасланицима и да он сам буде позван да помогне на конференцији. У то време руска дипломатија била је знатно спутана француском и М. Родофиникин је саветовао Србе да прихвате султанову милост под условом да и француски и руски цар гарантују мир. Српски лидери и Народна скупштина (која је била сазвана да се расправи о овом важном питању) сложили су се тако без оклевања са саветом руског агента да се овај тренутак сматра погодним за решавање других унутрашњих послова. По његовом савету Скупштина је одлучила да се управа над земљом повери Сенату, да се сва Србија подели на нахије, да странци не могу да држе земљу у Србији, да Србија стоји под руским протекторатом и да њена организација у великој мери личи на Молдавску и Влашку. Оно што се подразумевало под последњом клаузулом, тешко је разумети,осим што је значило да Србија треба да буде вазална држава султана као и две наведене земље. Али све ове одлуке нису помогле Србији у њеној унутрашњој консолидацији нити повећале њену спољну безбедност. Напротив: са порастом утицаја руског агента Србија је изгледала све слабија и слабија. Било је људи незадовољних правцем који су односи са или боље речено против Турске узимали; било је Војвода који су желели наставак рата са султаном и других незадовољних Карађорђевим понашањем и одлукама Сената. Најнезадовољни су били Јаков Ненадовић, који је после Карађорђа био најпопуларнији и најутицајнији војвода у Србији, и Миленко Стојковић, који је у исто време кад и Карађорђе добио на поклон од цара мач. Војводе су посебно биле незадовољне Председником Сената Младеном кога су оптуживали за изузетну тврдоглавост и грабљивост. Замерили су му да се обогатио на неправилан начин - на рачун народа. Многи људи су, међутим, сву неслогу и незадовољство приписивали руским утицајима и све више жалили због савеза са Русијом. Угарски Срби, трговци, који су снабдевали војску, говорили су о томе колико би било боље тражити помоћ Аустрије. Било је тешко уверити Карађорђа у истинитост ових тврдњи, али је убрзо дошло до појаве која је пореметила његово поверење у владу Санкт Петербурга. Током последњег уговора са Турском, извесни владика Аксентије долазио је из Видина у Београд и заједно са архиепископом Леонтијем имао честе приватне разговоре са М. Родофиникином. Људи који су приметили да агент често посећује архиепископа ноћу и који је улазио на приватна врата, питали су се које послове, честе и тајне односе, ова три Грка имају да обављају заједно. Појавиле су се гласине да тројица Грка планирају продају Србије Турској. У овим околностима Карађорђе је пристао на жељу угарских Срба и написао писмо надвојводи Карлу у којем је разоткривао жалосно стање Срба и захтевао од Аустрије да им прода одређену количину оружја. Пре него што је послао ово писмо, Карађорђе га је показао М. Родофиникину који је био веома изненађен и на све начине покушавао да га одврати од тога корака који је жигосао апсурдним, јер је у великој мери против интереса Аустрије да Србија буде слободна и независна држава. Такође је обмањивао Карађорђа да ће Русија без плаћања да снабдева Србију свим потребним оружјем и да би стога било чисто бацање новца да се оно купи од Аустрије. Али овога пута се Карађорђе оглушио о све речитости агента и писмо је послато надвојводи који је на срећу Русије одговорио да Аустрија не може да одустане од своје неутралне политике, али да неће спречити приватни извоз оружја у Србију.