Српске буне

[JASON]

Данас је тешко ући у траг вишеструким интригама које су у то време биле толико распрострањене у Србији, али је довољно очигледно да су све несугласице и љубомора међу вођама ревносно потпаљиване руским обећањима и руским златом. Тако, док је турска војска непрестано претила границама, Србија није могла да консолидује и негује своју снагу, док је М. Родофиникин тражио непрестано тајне разговоре са Карађорђем и измишљао како да просту и поштену душу храброг војника напуни сумњом. Први састанци били су у кући Чардаклије (који је позивао Србе да траже руску заштиту), доцније, Чардаклија је постао учитељ Карађорђевог сина који је и боравио у његовој кући и на тај начин налазио честе прилике да се виђа са Вождом.
Младен, председник Сената, изабран је на своју високу функцију углавном захваљујући утицају руског агента, али је овај, упркос томе, убрзо почео да подстиче Карађорђе против њега. У ствари, овај Младен је био грабежљив богаташ веома непопуларан међу народом, иако је захваљујући свом злату имао много оданих присталица. Кнез Прозоровски је писао Карађорђу упозоравајући га на неке зле људе које је имао око себе, који су тражили само своју корист, а Комитет формиран за враћање поседа Турцима који су прихватили хришћанство, открио је да су Младен и још један сенатор заузели неке од ових имања за себе или за своје пријатеље. У великом огорчењу, Карађорђе је наредио да се сва земљишта врате директно Турцима, њиховим бившим власницима. Тако је почео сукоб између српског поглавара и председника сената. Младен је заједно са неким сенаторима, његовим пријатељима, упутио формалну пријаву против Карађорђе руском агенту, који је потом преузео улогу посредника. Кружиле су гласине да је главни вођа прижељкивао пропаст председника и да је председник био на челу завере против Карађорђа. Чињеница је да су Младен и његове колеге писали кнезу Прозоровском тражећи смену Карађорђа са чела владе. Можда је сувише смела тврдња рећи да су све ове интриге почеле у кући руског агента, али ипак, ово је био у то време општи утисак у Србији. Прозоровски је писао Младену саветујући га, да сложно ради са Карађорђем, показујући му, колико је лоше за државу тамо где су начелници извршне и законодавне власти противници.

[JASON]

У овом тренутку Аустрија је показала извесну немир на велики утицај који је Русија имала у Србији, и Карађорђе је често добијао писма у којима су показивали велике предности које ће имати од аустријске заштите. Под изговором склапања трговачких уговора између две земље, аустријски генерал, Сипчен, се састао са Карађорђем и покушао да сазна тачну мисију М. Родофиникина. Док је Карађорђе давао узнемирујуће одговоре, генерал је говорио отвореније и предложио да Србија дође под заштиту Аустрије. Он је представио колико мора бити недовољна заштита Русије због удаљености те земље од Србије. Отприлике у то време надвојвода Луј је случајно посетио Семлин, и за време његовог боравка тамо именована је комисија, која ће расправљати о уговору са Србијом. Ова комисија је изјавила да ће Аустрија признати Карађорђа за кнеза и дати Младену, председнику Сената, титулу грофа, и да ће чак и надвојвода Карло доћи сам са свим потребним залихама и ослободити Србију. Али, Срби морају прво формално да затраже аустријску заштиту. М Родофиникин, који је био свестан свих ових покрета, написао је одговор у име Карађорђа и Сената у којем је изјавио да су Срби били веома изненађени што су добили такав предлог, да они који су се до сада борили за своју националну слободу нису могли да пристану да падну. под влашћу Аустрије, и да чак и када би они пристали, такав уговор не би могао бити закључен без сагласности руског и француског цара. Очигледно је ова афера непријатно утицала на Русију јер је тражила објашњења у Бечу. Аустријска Влада је изјавила да не зна за целу ствар и рекла да је то вероватно дело неких ситних генерала на граници. Узбуђење које се створило у Русји јасно се може видети из депеше кнеза Прозоровског грофу Румјанцову, руском амбасадору у Бечу. Одломак о коме је реч гласи:
'Сматрам да је понашање Аустрије одвратно, а њено лукавство кукавичко, и не могу а да не закључим да бечки кабинет намерава да нас увуче у сукоб са Турском, а можда и са Француском. Аустрија може успети да убеди и једног и другог да је наша намера да припојимо Србију, ако не и горе. Изговор, да је Србија наш протекторат, практично руска провинција, толико је очигледна заблуда да не треба оповргавати.'
Након што је стекао ову предност над Аустријом, Родофиникин је добио још једну над турском дипломатијом. Турци су настојали да поделе руску и српску владу како би склопили мир само са једном од њих. Октобра 1807. састали су се турски и српски опуномоћеници и са њима је дошао прерушен М. Родофиникин. Турци су изјавили да ће Срби, ако остану сами, добити десет пута повољније услове у опхођењу са Портом, али ако ипак желе страну гаранцију, требало би да дозволе Порти да бира између Француске и Русије. Али Срби су на предлог М. Родофиникина изненада прекинули конференцију са изјавом да не могу да третирају мир без дозволе цара, да ће им ионако бити потребне гаранције и да су као таквe преферирали руског и француског цара.

[JASON]

Глава VI. Примирје је трајало до зиме (1807-8) године и све то време Руси су били ужурбано заокупљени питањем како да се организује српска влада. Преписка кнеза Прозоровског и М. Родофиникина на ову тему је веома интересантна. Кнез Прозоровски је изјавио, да је за Русију немогуће припојити Србију пошто је лежала на десној обали Дунава и сматрао је да она треба да буде слободна од Турака и да има свог владара под руским протекторатом, али је он тврдио, да је потпуно немогуће вратити српској држави бившу моћ и поново успоставити њене древне границе. Родофиникинови мемоари о српском питању садржали су клаузулу о томе да политички и комерцијални агенти ниједне стране силе, осим Русије, не смеју бити дозвољени у Србији. Он је подржао ово необично мишљење, рекавши, да ови страни агенти могу да раде против руских циљева. О овој пропозицији кнез Прозоровски је изнео следећу примедбу. 'Ако признамо Србију као независну државу, не видим како бисмо могли да јој забранимо примање страних агената, али чини ми се, да бисмо тако могли да уредимо ствар, да се агенти не примају без cагласност руског царског суда под чијим протекторатом Србија стоји.
На чланак мемоара М. Родофиникина у којем каже да је природно да се Аустрија бори против руског утицаја у Србији, Прозоровски је приметио да је веома важно да руски утицај у Србији дубоко заживи и ојача, што би било корисно посебно у случају рата између Русије и Аустрије, јер би то служило као ограничење за потоњу државу и чак би могло спречити њену објаву рата. Турска ће тада бити, такорећи, под управом руског суда. Препознајући неопходност да Србија има свог владара, М. Родофиникин није могао да одлучи, да ли би било боље да владар буде наследан или изборни. Прозоровски је врло јасно доказао да је неопходно да владар буде наследан, јер би избором владара била увек отворена врата за утицај других европских судова на Србију. Али да би се власт владара ограничила и да би он био уздржан да не делује штетно по интересе Русије, Прозоровски је нашао за потребно, да за председника Сената треба поставити српског кнеза или руског агента. Кнез Прозоровски и М. Родофиникин су се сложили у мишљењу, да Русија не треба да се меша у унутрашњу управу Србије. Обавезни смо да додамо да је цар Александар (бар након што је М. Нил Попов изјавио) да није било за очекивати да ће српски Сенат пристати председништву руског агента. Ова тврдња је вероватна, јер ако би М. Родофиникин могао да се завара о утиску које би његово председавање Српским Сенатом оставило у Европи, људи из Санкт Петербурга једва би могли да гаје илузију о овој теми.

[JASON]

Док су руски дипломати тако били заокупљени расправама о уређењу српске владе, неслога између српских поглавара сваким даном добијала је све претећи карактер. Аспект ствари је морао бити довољно суморан када је Родофиникин нашао за потребно да Карађорђе оде неколико месеци у руски штаб и да из Србије треба протерати Младена, председника Сената, и Милоја, једног од најутицајнијих сенатора. Ове активности је врло тајно водио М. Родофиникин, али је Младен некако сазнао за њих и успео да толико разбукта Карађорђев гнев против агента, да је наредио хапшење његовог поверљивог пријатеља архиепископа Леонтија и наложио Сенату да истражи његов касни поступак. У исто време, Карађорђе и Сенат су послали у Санкт Петербург представника непријатељски расположеног према агенту. Кнез Прозоровски није међутим дозволити српској депутацији да стигне до свог одредишта.
Била би неправда према Србији превидети пажњу коју је усред ових спољних и унутрашњих борби 1807. године поклањала важном питању националног образовања. Истина је да Срби нису умели да цене образовање и њен највиши смисао, али су током своје дуге борбе за независност разумно осећали несрећу што имају тако мали број образованих људи. Могло се купити оружје и муниција, храбри људи су увек били спремни да умру за своју земљу, али Србија је поседовала свега неколико људи заиста способних да организују Владу или попуне позиције дипломатских агената у иностранству. Број Срба који су знали да читају и пишу био је изузетно мали. Било је готово апсурдно да Влада, као што је то учинила под Родофиникиновим утицајем, одреди да само мушкарац који би умео да пише требало би да има право на више државне службе с обзиром да су више од двадесет година касније већину најважнијих позиција у Влади заузимали људи, који су једва могли да се потпишу. Ова потреба за писменим људима највише се осетила код првог општег пописа 1807. године. Једва је потребно рећи да је овај попис заиста направљен веома несавршено. Ова еклатантна практична жеља колико и утицај Д. Обрадовића, који је био не само најученији Србин већ и заиста образован човек, определио је Сенат о оснивању првих српских школа, Гимназије у Београду и неких нижих школа у разним другим градовима и местима. (Готово сви људи који су играли било какву значајну улогу у Србији од 1820. до 1850. године били су професори у првој београдској гимназији.) Поред тога што је Сенат посветио ову пажњу образовању, покушао да унапреди трговину и поново отвори неке руднике, посебно бакра и олова. Што се тиче трговине, остали су статистички подаци из којих се може извести закључак, да је извоз Србије износио £170.000, а увоз само £32.000. Али, наравно, разлику овог биланса треба покрити оним што су Срби плаћали за муницију и друге војне реквизите који су непрестано, иако тајно, увожени из Аустрије.

[JASON]

Глава VII. Почетком 1809. године поново су отпочела непријатељства. У пролеће кнез Прозоровски саопштио је српском Сенату да ће руска војска прећи Дунав, и да ће једна од њених дивизија покушати да дође до Србије, до Видина, средином априла. Срби су напали турску војску која је заузела положај на њиховој јужној граници и потукли је враћајући је у Нишку тврђаву, коју су намеравали да опседну, али су их Турци заобишли, прешли границу и напредовали ка Делиграду, на утврђени положај са којег су их Срби много пута већ одбијали. У исто време 10.000 Арнаута је прешло југозападну границу Србије и Ибрахим-паша босански је извршио инвазију на западу са снагама од 12.000 људи. Срби су се храбро борили код Делиграда одбијајући турске јурише у више наврата. Након што су темељно потукли босанску војску, потиснувши је назад преко Дрине, крајем јула сакупили су највеће снаге, које су могли, у околини Ћуприје и решили да ту сачекају главну турску војску, која је напредовала ка срцу Србије. Изабрано поље борбе била је велика равница. Српска војска се састојала готово у потпуности од пешадије, Турци су, међутим, имали велики број добре коњице и њиховом артиљеријом су командовали енглески официри. Срби су изгубили битку (13. августа) и поред очајничких борби и током ноћи су се повукли преко Морове ка унутрашњости земље. Тада су се Турци вратили пуном снагом на Делиград где је само шачица Срба остала као гарнизон. Пуних осам дана Турци су јуришали, пуних осам дана Срби су се јуначки бранили; тек када је последњи Србин и бедем пао, Турци су успели да заузму шанац. За ових осам дана код Делиграда побијено је око 7.000 Турака. Срби су били поносни на херојски отпор малог гарнизона, али је вест о његовом паду изазвала велико запрепашћење. Многе породице су одмах побегле у Аустрију.
Цео исток Србије био је отворен за Турке после пада Делиграда и пораза код Ћуприје, и становници ових округа су у гомилaма пожурили ка Београду, носећи панику на запад. Истина, ситуација Србије у овом тренутку била је изузетно критична; Карађорђе је слао писмо за писмом, али брзина и енергија су биле особине које се у овом тренутку нису могле наћи у руском штабу. Кнез Прозоровски је изненада умро, а главни команданти су се стално мењали. У овим обесхрабрујућим околностима и усред опште панике, која је захватила Београд, М. Родофиникин је сматрао да је разумно да напусти земљу. Чак и да је ову одлуку спровео на отворен и достојанствен начин, његов одлазак у таквом тренутку би ипак узнемирио Србе, али необичан начин на који је изабрао да оде, неописиво је појачао ужаснутост народа. Једне вечери М. Родофиникин је позвао архиепископа Леонтија и неколико утицајних сенатора и војвода да с њим направе кратку шетњу у суседству града. Тренутним хиром је предложио да се провозају по реци. Сви су заузели своја места у великом чамцу и када су били на средини Дунава агентов секретар је наредио веслачима да пређу у Панчево, град на Мађарској обали. Тада је М. Родофиникин изјавио својим пратиоцима, да је Србија у највећој опасности и да ће Турци за две недеље бити у Београду. Утешио је сенаторе који су жалили што су напустили своје куће, а да се нису ни најмање припремили за безбедност својих породица и имовине, уз уверавање да ће им цар обилато надокнадити све губитке које би могли да претрпе. Вест да је М. Родофиникин побегао из Србије изазвала је велику сензацију. Људи су више него икада пожурили да се спасу, бежећи на аустријску територију. Карађорђе је брзо чуо за хаос у Београду и имао је великих проблема да заустави исељавање грађана. Српски вођа ослобођен погубног утицаја руског агента и огорчен његовим кукавним дезертерством поново је показао сву своју древну енергију и успоставио свој ауторитет. Као први поглавар нације, издао је проглас, да опасност није тако велика и неминовна, као што се чини, и да Турци, који нису успели да освоје Србију у пролеће и лето сигурно не би могли да је освоје у јесен са наступајућом зимом пред њима.

[JASON]

Смирујућем ефекту прогласа умногоме је помогла вест да су Руси прешли Дунав и да Турци концентришу своје главне снаге у Бугарској. У Србији је још увек остао знатан број турских војника, али је њихово кретање било парализовано неизвесношћу ратне среће у Бугарској. М. Родофиникин једва да је могао оправдати свој бег турским успесима, па је изјавио својој влади да су неслоге међу српским поглавицама апсолутно неподношљиве, и да нико у Србији више не слуша његове савете. Странке које се супротстављају руском утицају уверавале су Карађорђа, да га је агент теретио за интригирање против његовог живота, а чинило се да су писма која је у Београд слао архиепископ Леонтије поткрепила ову тврдњу. Архиепископ је из руског штаба писао да Срби неће добити никакву помоћ од Русије све док им Карађорђе остане први поглавар. Настављене несугласице српских вођа дале су нову храну гласинама о завери против живота М. Родофиникина. Младенови противници су марљиво ширили вест да би цар послао помоћ, да председник Сената у својој амбициозној жељи да влада без страног мешања није подстакао Карађорђа против агента. Вођа руске странке, пречасни стари поглавица Јаков Ненадовић, изјавио је Карађорђу, да више не може да се држи против босанске инвазије и зато је молио да се на његово место пошаље Младен или неко ко би могао да сам себи помогне без руске помоћи и узме његово место.
Ова странка је убрзо добила превласт и приморала Карађорђа да уклони Младена из Сената и уместо њега предложи Јакова Ненадовића. Нова депутација је одмах послата у руски штаб да захтева слање трупа у Србију. За шефа ове депутације постављен је Милан Обреновић, војвода од Рудника, а за његовог заменика изабран је Миленко Стојковић, војвода из источне Србије. Овај Миленко, који ће се памтити да је добио мач од руског цара у исто време када и Карађорђе, изјавио да не зна ништа ни о Карађорђу ни о Сенату, да се до сада борио против Турака за свој рачун и да ће послати свог секретара у руски штаб да затражи помоћ. М. Родофиникин и архиепископ Леонтије приредили су врло хладан пријем за српске посланике и чак су успели да убеде шефа депутације Милана Обреновића да треба да напусти Карађорђеву партију. Када је вест о Милановом напуштању стигла до Карађорђа, он је послао другог агента у Букурешт. И да руски врховни командант није промењен, вероватно би нови агент учинио онолико мало колико је стари. Гроф Каменски нови руски командант видео да су поделе међу српским поглавицама прилично онемогућиле њихову акцију против заједничког непријатеља. Написао је пријатељско писмо Карађорђу, 'Поглавару Српског Народа', и Родофиникина послао далеко од штаба. Неки од посланика су се вратили у Србију, али је Милан Обреновић остао да прати кретање руске војске.

[JASON]

У пролеће 1810. непријатељства су требалa да поново почну, а Срби ипак нису видели знаке хитне помоћи из Русије. У овим околностима аустријска партија је стекла премоћ, и Карађорђе је, уз сагласност Сената, поново послао посланика у Беч, да тражи помоћ. Руси су то чули и одмах су послали одред трупа у Србију. Начелник одреда генерал Исајев је још у Валачији писао Сенату замерајући му, да није раније послао српску војску да му се придружи. Ово писмо је толико импресионирало Сенат, који је хтео да одмах пошаље војску у сусрет Русима, али је Карађорђе инсистирао да се сачека док не стигне одговор из Беча, и није могао да сакрије своје разочарање када се посланик вратио са одговором, да Аустрија не може ништа више да понуди до пријатељски савет и једног штабног официра. Дакле, није преостало ништа друго него да се опет обрате Русији. Наравно да Руси нису били задовољни овим кокетирањем са бечком владом јер се јасно показало колико је мало правог корена руски утицај узео у Србији. Гроф Каменски је сматрао, да је потребно да напише дугачко писмо Сенату у којем ће детаљно изложити све добре услуге које је Русија учинила Србији у последње три године, и да Срби не смеју да забораве ове благодети, јер само кроз њихово захвално сећање Србија може да се нада остваривању своје независности. Он је признао Карађорђа за владара и закључио речима: Русија очекује да ће јој Срби пружити значајну помоћ у предстојећој борби. Сенат мора експлицитно да се одлучи. Резултат одбијања Аустрије и подсећања из Русије била је резолуција Сената, донета после дискусије, да убудуће треба тражити само руску заштиту и да српске снаге буду подршка руској војсци током рата.
У јуну су руске и српске трупе заузеле нека утврђена места у Србији која су Турци заузели прошле године. Али ове успехе нису могли на прави начин искористити, јер је главна снага Србије била усмерена против Рушид-паше на југу, и једна дивизија улогорила се на Дрини, спремна да одбије сваку босанску инвазију. Босанци, који су се толико хвалили својом намером да окупирају Србију, тренутно су одуговлачили, јер су се тобож плашили коалиције француских и аустријских трупа у корист Србије У овом случају извештаји о Карађорђевом писму Бечу и о депутацији упућеној маршалу Мармонту у Далмацији, да изразе своје пријатељско расположење према француском цару, Србима су учинили добру услугу. Босанци су веровали да ће Французи и Аустријанци одмах напасти Босну ако они нападну Србију и зато су покрети босанске војске, све док није стигла наредба везиру, да се по целој Босни прогласи, да је султан у пријатељским односима са француским и аустријским царем и да ће свако ко буде оклевао да испуни султанове заповести бити строго кажњен.

[JASON]

Потом је везир напредовао до Дрине, али не и даље. Задовољио се тиме што је спречио Србе да концентришу своје снаге на источном бојном пољу. У међувремену су се непријатељства наставила и Срби су потпомогнути руским трупама остварили неке важне победе, посебно ону код Лознице где су турске снаге од 30.000 људи коначно поражене 6. октобра. Овом приликом Србе је подржао и одред Козака. Ове победе и присуство руских војника у Србији су веома ојачали утицај руске странке; многе војводе мањег или већег значаја отуђили су се од Карађорђа и придружили се редовима његових противника. И сам Карађорђе није више видео никакву наду у помоћ, осим Русије, иако је веровао да су њени односи с њим били крајње нелојални.
Милан Обреновић, некадашњи Карађорђев интимни пријатељ, вратио се из свог дугог боравка у руском логору и одмах почео да агитује против њега. Против Карађорђа је поднета жалба коју је потписао Јаков Ненадовић, Миленко и други истакнути приврженици Русије. Ове војводе су отворено исказивале жељу да виде Русе у Србији како би умањили значај Карађорђа. Већина у Сенату одлучила је да упути адресу у Санкт Петербург и захвали се на помоћи посланој током године и моли да неки руски одреди остану увек у земљи. Карађорђе се веома успротивио последњој клаузули у обраћању, али је остао у мањини, а Сенат је био толико уверен да ће петиција бити испуњена, да је наредио да се одмах припреме за очекиване трупе. У међувремену, Младен је преко секретара (Лазар Војновић) Милана Обреновића сазнао за сплетке против Карађорђа и њега самог и упозорио је на њих врховног вожда. Овом секретару је наређено да прати Милана на одмор у Букурешт, и неколико дана по његовом доласку Милан је изненада умро. Непријатељи Карађорђа и Младена су изјавили да је Милан отрован по њиховом наређењу, али тешко је поверовати да би се човек од карактера спустио на тако подло и кукавичко дело, да се ослободи непријатеља. Младенов карактер, међутим, није био такав да са једнаком брзином одбије сумњу и у то време Младен је стао уз Карађорђе као његов зли геније. У сваком случају изненадна и мистериозна погибија Миланова бацила је мрачну сенку на српски народ и од тог тренутка почео је кобни сукоб између породица Карађорђа и Обреновића.

[JASON]

Младенов положај није нимало побољшан Милановом смрћу и он је планирао неку врсту државног удара. Предложио је да се све утицајније војводе одвоје од народа тако што ће се увести у Сенат, а људи који треба да обезбеде њихова места више да се не зову војводе, већ да сви буду једнаки и добијају наређења само од Карађорђа, Сената или команданта којег именује Вожд и Сенат. Сваком ко одбије да пристане на ове аранжмане треба наредити да напусти земљу. Пошто је одлучено да се ови предлози изнесу пред Народну скупштину, противници Карађорђа су  тражили, да руске трупе заузму своје квартове у Београду, пре седнице Скупштине. Трупе су, међутим, спречили снег и мраз да стигну у сезони и Скупштина је прихватила предлоге Карађорђа. Тројице главних војвода чији је положај био већи, погођени том мером, нису ни дошли у Скупштину, а од присутних су је само тројица прихватила. Међу овом тројицом био је Милош Обреновић.
Након распуштања Скупштине, стигле су руске трупе, а са њима и два одлучна противника Карађорђа, војводе Миленко и Петар Добрњац. Карађорђе није дозволио руском одреду да заузме тврђаву, већ је определио да буду смештени у граду. Како просто присуство ових војника није могло да укине одлуке Народне скупштине, Јаков Ненадовић је прихватио место попечитеља и помирио се са Карађорђем и Младеном. Вожд је успео да се помири са већим бројем својих противника, али су Миленко и Петар Добрњац тражили да задрже ранији војводски чин или да им се дозволи да се врате својим кућама, а како се ови захтеви нису могли удовољити, прогнани су.

[JASON]

Размирице су завршене јачањем и поновним успостављањем Карађорђевог утицаја и он је сада (1811.) био стварни шеф нове државе. Имао је владу од шест попечитеља и Сенат је формирао Врховни суд правде. Администрација земље је тако учинила велики корак напред ка централизацији. Али један битан недостатак нових мера убрзо се показао. Најискусније војводе су повучене из својих старих команди, да би заузели нова места у законодавном телу, које седи у Београду и тако је чување граница поверено неискусним и у многим случајевима непопуларним људима. Срећом, Турци заузети руском војском нису напали Србе током 1811-12. Формално примирје између Турака и Срба није постојало, али примирје de facto јесте. Заиста, било је гласина, да ће Порта предложити мировни уговор Сенату, и војним поглаварима на границама, којима је, у складу с тим, било наређено да изјаве, да не могу дати никакву гаранцију о намерама Србије, све док не добију упутства од Карађорђа, који ће прво морати да се посаветује са 'Великим Александром' о тој теми.
Али победа Кутузова над војском великог везира прилично је променила аспект ствари. У Букурешту су почеле да се одржавају мировне конференције, и Карађорђе, како би подсетио руску владу на обавезе према Србији, и на дужност која јој је стога припала, да узме у обзир и њене интересе у предложеном уговору, обавестио је Кутузова о условима које му је формално предложила Порта. Турска је понудила Србији положај сличан положају Влашке и Молдавије и предложила, да се Карађорђе призна за кнеза Србије. Карађорђе је одлучно одбио ове примамљиве понуде само зато да не би склопио мир независно од Русије, и стога је сада дужност Русије да се сети Србије, када је диктирала мир Турској. Из тона овог писма је очигледно, да је Карађорђе имао злокобну слутњу, како ће се мало рачунати у Букурешту о правим интересима Србије. Шта је Русија заиста учинила да обезбеди добробит свог верног савезника може се видети из осмог члана Букурештанског уговора од 28. маја 1812. који овако гласи:
'Иако нема сумње у добронамерно и великодушно расположење Високе Порте у односу на Србију, народ од давнина, који је био подложан Турској и одајући јој почаст, али имајући у виду учешће Срба у последњем рату, нашло се потребним, да се поставе посебни услови за њихову безбедност. Сходно томе, Висока Порта ће се обавезати да ће помиловати Србе и дати им општу амнестију за сва ранија дела против ње. Ако су Срби током протеклог рата на својој земљи подигли тврђаве на местима где их раније није било, ове тврђаве морају бити срушене као сувишне и Висока Порта ће заузети све тврђаве и утврђена места на којима је раније била смештена топовска муниција и други војни реквизити и на овим местима она ће оставити такве гарнизоне које она сама сматра препоручљивим. Али ови гарнизони неће ограничавати никаква права Срба као поданика. Висока Порта покренута осећањима саосећања ће предузети мере које она у сарадњи са Србима сматра потребним за безбедност српског народа и одобрава им на њихову молбу она олакшице које је дала својим поданицима у архипелагу и другим местима, и радиће тако да осете њену великодушност. Она ће им дозволити независну унутрашњу управу, али ће сама одредити износ харача који ће примити од Србије. Све ће то Узвишена Порта договорити са српским народом.'

[JASON]

Срби су жудели за миром, али такав мир никако није испунио њихова очекивања. После девет дугих година неимаштине и тешке борбе да ослободе своју земљу од турских освајача, после толико крвопролића да би добили тврђаве у посед, после толиких победа, морају поново да прихвате положај турске провинције. Још горе, морају се сва њихова утврђена места поново уступити Турцима. Оно што је Србе посебно узнемирило била је чињеница, да су предности које су Турци стекли мировним уговором с Русима, тако прецизно дефинисане, док су њихове остале увучене у нејасну неодређеност која је била оправдано алармантна. Султанова милост им је обећана, и као залог помиловања аутономија као у архипелагу и другим местима. А и о томе је требало касније одлучивати између њих и Турака. Ова последња клаузула је била двосекли нож којим су Турци умели да рукују у сопствену корист на територији Србије. Проглас у коме је Карађорђе објавио народу закључени мир, јасно је показао немир и неповерење српских поглавица, јер је упућивао да се војска не сме распуштати све док се повратком две депутације које су послате, једна заштитнику, 'који се до сада бринуо о нама, и зато нас неће напустити', и друга у Цариград, да донесе јасну дефиницију будућег положаја.
Сви касни изгледи за побољшање положаја Србије, изгледали су, међутим, уклоњени Наполеоновом руском кампањом. Француски амбасадор у Цариграду је позвао Порту да поништи мировни уговор са Русијом. Порта није била вољна да то учини, јер је добро знала, да сада може да тумачи како јој је воља члан 8. Букурешког уговора у погледу Србије. Стога је новоименовани велики везир изненада српским посланицима изјавио, да је они нису ни имали намеру да склопе мир са Србима, и да Срби морају одмах, без икаквог одлагања, да дају оружје и да се задовоље таквим условима, које је Русија поставила за њих. На основу истог члана Уговора, којим су Срби полагали додатна права, велики везир је захтевао да се потпуно повере милости Узвишене Порте и да се одрекну не само својих утврђених места већ и оружја. Била је чудесна еластичност члана 8. Букурештанског уговора. Срби, који су се нашли препуштени сопственим ресурсима и видевши да се турске снаге окупљају на граници, изјавили су да су спремни да се повинују под два услова: да могу да задрже своје ватрено оружје и да спахије које су пре више од девет година протеране из Србије не би требало да се врате. Али Порта није хтела да чује ни за какве услове, па Србима није преостало ништа осим да се потчине дуго доказаној милости Турака или да се боре до последњег. Наравно, након искуства турске милости одлучили су се за другу алтернативу.

[JASON]

Глава VIII. У пролеће 1813. године Народна скупштина припрема план одбране. Архиепископ је наредио јавне молитве за успех српског оружја и Карађорђе је издао проглас у коме каже да Турци газе мировни уговор склопљен са заштитником Србије и желе не само да заузму градове и тврђаве, већ и да истребе народ убијањем мушкараца од седам година па навише, превођењем жена у ислам и колонизацијом српских земаља другим народом. Карађорђе је охрабрио народ упоређивањем њихово садашње стање са оним у каквом су се налазили пре избијања револуције и тврдио, да су у позицији да се боре са Турцима још пуне две године. Ипак, српска војска је са суморним слутњама гледала на могућност да се сама састане са свим турским снагама, које су се пре неколико месеци сукобљавале са Русима. Морал војника није био појачан чињеницом да су млади поглавари сада командовали свим важнијим положајима. Србија никада није била у критичнијој позицији. Али-паша марширао је из Ниша са 60.000 људи, видински паша приближавао се источној граници са снагом процењеном на још 60.000, а босански везир је био на челу 130.000 војника.
Срби су губили битку за битком, а депресију која је природно уследила после поновљених пораза продубљивала је чињеница да Карађорђе пуне две недеље није био нигде међу својим војницима. Лежао је болестан и готово сам у свом родном селу Тополи са свим резервама. Када се тек мало опоравио журио је да се придружи својим трупама путем Шабаца када су стигле вести да је мала источна војска у изузетној опасности. Брзо се враћајући, да охрабри ове војнике, дочекао је глас о потпуном поразу различитих српских одреда и њиховом повлачењу свуда пред непријатељем. Наишао је на гомилу бегунаца који су журили ка Сави и Дунаву и сви његови напори да их заустави били су узалудни. Јужна војска под Младеновом командом била је темељно поражена и расејана. Становници четврти ближих Аустрији су у дивљој паници прелазили реке, а они из унутрашњости су се сакривали у планине и шуме. Карађорђе, заједно са Сенатом, по савету руског агента М. Недобе, написао је петицију великом везиру и молио за примирје од шест недеља, како би припремио нове предлоге за њихово подношење. Али велики везир није хтео да чује ни за какво примирје и напредовао је на све начине. У међувремену је Карађорђу у Београду стигла вест да је пао последњи бедем на Морави и да су снаге које су је браниле потпуно разбијене и уништене. Карађорђе без икакве војске, без икаквих изгледа за помоћ, није имао довољно војника да одбрани београдску тврђаву. Истина, Милош Обреновић, са снагом од 2.000 људи, журио је из Шабаца у Београд, али Турци са својом добром коњицом стигоше пре њега, затекну тврђаву празну и заузеше је 4. децембра. Само два дана пре него што су Турци стигли до Београда, Карађорђе је са руским агентом М. Недобом прешао Саву и побегао у Аустрију. Сенат је брзо кренуо њиховим корацима, остављајући народ без вође, а земљу без владе. Тако су Турци постали апсолутни господари Србије. После Карађорђевог бекства положај Срба био је гори него што је био и после кобног косовског поља. Победа на Косову коштала је Турке и Бајазит са исцрпљеном војском није смео да крене одмах да заузме државу која је постојала толико векова.
У време када је Карађорђе прешао Саву, остављајући обесхрабрене војнике без команде, а преплашени народ без поглавице, турска војска је тријумфално пролазила Србијом, обилато се освећујући раји за девет година током којих су устајали против њих. Опијене победом султанове трупе су дошле не да савладају побуњени народ, већ да га истребе. Неколико миља испред крвожедних освајача гомиле ужаснутих бегунаца јуриле су ка обалама Саве и Дунава, а густи облаци дима и пламена обележавали су пут којим је кренуо непријатељ. Остале су рушевине и гомиле мртвих да сведоче куда су пролазили муслимански војници. Још једном се читко читала крваво црвеним словима древна легенда: 'Where a Turk passes no grass grows'.
(Преведено с енглеског.)

[JASON]

Поштовани Читаоче,

Српску државу и нацију није нико створио. Она није вештачки направљена, она је себе саму изродила из заједничких векова живота, из заједничке вере и борбе, стварајући самим тим и заједничку сопствену историју.
Немањина je Србија, све до доласка Турака на Балканско полуострво, била у успону. (Ал)и, како обично у историји бива, после успона великог државника, распада се и његова држава - одмах после његове смрти. Тако је било и са Душаном Силним (потомак Немањин) и његовим Царством. Никад се више није васпоставило и као да је то био почетак краја Српства.
Током вековног ропства идеја о старој слави и величини, била је покретач за многе буне и устанке. Али, тек 1804. године Карађорђево 'движеније' поставља основе за стварање нове српске државе. Тај процес није завршен ни до данас.
Многобројни писци бавили су се овом темом. Претпостављам да су Читаоцу познати списи: Караџића, проте Ненадовића, Ранкеа, Лазара Арсенијевића... који су овде изостављени. У вези с тим, приређивач се потрудио, да по личном избору представи 'мање' познате ауторе, како следи:

Списак преписа књига, чланака и сл. коришћених у теми: Први српски устанак против Турака 1804. и (у заградама) бројеви који обележавају стране. (Избор и редослед представљених списа случајан је.)

- Гргур Јакшић, Српски народ у XIX веку. (191. стр.)
- Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића. (193. стр.)
- М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа, - Ђорђе Ћурчија. (194. стр)
- Симеон Милутиновић Сараiлиа: Славни боi на полiу Тичару. (202)
- Јован Хаџић, Страданије Србско године 1813. (205)
- История найважній догађая у Сербiи одъ год. 1489. до 1/20. Септ. 1815. списана одъ Павла Јоаноновића, списателя. (206)
- Србије жалосно поновно поробљење 1813. године: зашто и како? У разговору поробљене Матере с рођеним јединим Сином својим, којему оставља последње своје завештање. (210)
- Повесница од почетка времена српског вожда Карађорђа Петровића написана од пензионираног советника Књажества Србског, полковника и каваљера Антонија Протића 1853. године у Смедереву. (211.) - Србска повестница Карађорђевогъ времена покойнымъ Янићіемъ Ђурићемъ, негдашньимъ Карађорђевымъ Секретаромъ, а у доцніе време бывшимъ Совѣтникомъ саставлѣна подъ слѣдуюћимъ насловомъ: 'Копія исторіє сербске сочинявана Янићіемъ Ђурићемъ бывшимъ тайнымъ секретаромъ верховнаго Вожда сербска, са описаніємъ рода жизни Карађорђа Петровића одъ рођеня до кончине смерти и погребенія нѣгова.' (212)
- Казивање старца Гаје Пантелића из Тополе. (прибележio Исидоръ Стояновићъ.) (215)
- Причање Петра Јокића о догађајима и људима из Првог српског устанка (1804-1813), записао М. Ђ. Милићевић. (216)
- Петаръ Іокићъ Тополацъ, 'Србске Новине,' бр. 66. год. 1852. (221)
- Петар Јокић о догађајима и људима из првог српског устанка. (222)
- Србска повестница. Податцы за повестницу србску времена Карађорђевогъ, извађени изъ артiя покойногъ Исидора Стояновића. (223)
- Податцы за повестницу србску времена Кара-Ђорђевог по струци финансiє, oдъ Іована Гавриловића. (224)
- Данило Медаковић, Повесница србског народа од почетка овог века до 1815. год. (224)
- Данило Медаковић, Обзор на деветогодишнѣ србско воєванѣ. (231)
- Д. Медаковић. Живот србског народа од 1813. год. до побунe Продановe. (232)
- Рашид-беја Историја чудноватих догађаја у Београду и Србији. (233.)
- Први Султански Хатишериф издан у првој половини Ребе-ул-Ахара 1245 (у другој половини Септембра 1829. године. (243.)
- Султански Хатишериф од 7. Ребе-ул-Евела 1246 (од 3. Августа 1830. год.). (243)
- Султански Хатишериф од почетка месеца Реџеба 1249 (Новембра 1833.) године. (243.)- Султански Хатишөриф, издан око половине Шевала 1254 године по турском, или од 10 до 12 Декембра 1838 године. (243)
- М. Вукићевић, Како је погинуо Теодосије из Орашца? (243)
- Ник. М. Савић, Тeoдосије из Орашца, обркнез јасенички. (243)
- Исторïа приключенïя у Сербïи отЪ године 1804 – 1812. (Преведено изЪ Österreichische Militärische Zeitschrift, 1821. (244)
- Сима Милутиновић, Историја Србије од почетка 1813е до конца 1815е године. (253)
- Коста Протић, Ратни догађаји из Првога српског устанка под Карађорђем Петровићем 1804-1813. (276)
- А. П. М., Недићи и битка Чокешинска, Ћурчина смрт. (284)
- М. Светићь, Бой на Мишару 1806. (285)
- Устанак Cрбски под Црним Ђорђем од Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића, Прве три године. (285)
- Животъ Кара-Ђорђа Петровића врховнога вожда народа србскогъ, одъ Димитрия Давидовича. (289)
- Дневникъ Боже Груєвића. (290)
- Ичков Мир 1806-1807. (292)
- Историјски чланци др Алексе Ивића: Бечки документи о српском устанку (293), Непозната грађа о српском устанку (293), Извештаји о погибији дахија (294), Аустријски државници о Карађорђу (294), Зашто је пропала Карађорђева Србија (294), План аустријских државника, да Србију освоје препадом 1812. (295)
- Војевање србско под Карађорђем, Непознат аутор, Издала књижара Драгутина Хинца, Нови Сад 1862. (295)
- Историјски чланци Др. А. Ивића, Борба Срба и Турака 1810. године. (297), Ратовање Срба и Турака 1811. године. (298), Србија и време Букурешког мира 16. маја 1812. године. (299), Катастрофа Србије 1813. године. (299), Интернација Карађорђа и његових војвода у Штајерској, од јануара до септембра 1814. године. (299)
- Прилози историји Карађорђевог устанка. Пропаст Србије 1813. - Прелаз Турака из Босне. - Пад Неготина и Кладова. - Велики везир креће Нишу са 80.000 војника. - Држање Пореча и Београда. - Пад Смедерева и улазак Турака у Београд. (Из Бечких Новина) (300)
- Новине Сербске изЪ царствующега града Вїенне, отЪ Среде, 8га Августа 1813. Приключенїя странна. OтЪ Сербїе. (301)
- А. Ивић, Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (302), Карађорђев устанак и неослобођено српство (304)
- Бранко Богдановић, Наоружање војске у Првом српском устанку 1804-1813. године. (305)
- Никола Радојчић, Стварање војске у Карађорђевој Србији. Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету 25. априла 1934. године. (306)
- Георги Димитров Баласчев, Нeиздати Турски Документи о Српском Устанку 1804. и 1813. године. (307)
- Карађорђево известiє о Србiи и последньимъ догађаима србскогъ (новієгъ) доба као и првыма за тымъ слѣдуюћима. (Сачинѣно негдашньимъ Почестнымъ Членомъ Друштва Србске Словесности покойнымъ К. С. Совѣтникомъ Лазаромъ Теодоровићемъ.) (309)
- Константин Н. Ненадовић: Кaра-Ђорђе у Хотину, Несрећан повратак Кара-Ђорђев у Србију, Кара-Ђорђе на Петровдан 1817. године дође у Србију, Кара-Ђорђев састанак са Вуицом у Великој Плани, Извештај Вуичин о доласки Кара-Ђорђа у Србију, Спрема да се убије Кара-Ђорђе, Кара-Ђорђе у селу Радовању мирно борави, а незна да му кум Милош Обреновић, смрт спрема, Кара-Ђорђева последња вечера, Час убиства, Прво погребење Кара-Ђорђевог обезглављеног тела, Крвава одсечена глава Кара-Ђорђева, Бич савести!, Друго погребење Кара-Ђорђа, Треће погребење Кара-Ђорђа, Посљедице трећег погреба Кара-Ђорђа, Божија казањ над убицама, Кара-Ђорђеве особине и врлине, О призиву Црни-Ђорђе, или Кара-Ђорђе. (Приметба од Светића), Постепености Кара-Ђорђеве, рад и начин његове владавине, О границама Србије, Кара-Ђорђева екзерцирна правила пешачке службе. (310)
- Н. Ф. Дубровин, Устанак Србски од 1806 - 1810, I - II, превео Милорад Медаковић, Нови Сад, 1866 (315)
- Дневник Јеремије Гагића секретара Правитељствујушчег совјета. (323)
- Кaрађорђева смрть. Исидор Стояновић 1844. (324)
- Војноисториска студија резервног пешад. Капетана I класе, Светолика М. Гребенца (1931):Освојење Београда крајем новембра 1806. године. (325)
- Мил. Вукићевић (1906): Кад јe Карађорђе изабран за вожда? (326)
- Милован Ристић (1940).Први српски ратни зајам и ратни прирез за наоружање у Карађорђевој Cрбији (Одломак из новије историје Београда и Србије) (326)
- Бартоломео Куниберт, Српски устанак ... (одломци из већег дела) (326)
- Записка Стефана Стратимировича, православнаго сербскаго и влахійскаго митрополита, въ угорскомъ каролевствъ cущагo, представленная чрезъ посредство русскаго пpoтoiepeя А. А. Самборскаго Государю Императору Александру Павловичу, въ 1804. году, объ освобожденюи сербскаго народа вообще (327)
- Нил Попов - Србија и Русија ... (одломци из већег дела) (327)
- М. Ђ. Милићевић, Погледъ у србску прошлость зауставлѣнъ на последнѣмъ добу Карађорђеве владе т. є. одъ половине 1812. до септембра 1813. год. (334)
- В. Г-н, Смрт Карађорђева (335)
- Један прилог о односима Србије и Аустрије у годинама 1809 – 1812. (337)
- - Милован Ристић (1940).Први српски ратни зајам и ратни прирез за наоружање у Карађорђевој Cрбији (Одломак из новије историје Београда и Србије) (326)
- Бартоломео Куниберт, Српски устанак ... (одломци из већег дела) (326)
- Записка Стефана Стратимировича, православнаго сербскаго и влахійскаго митрополита, въ угорскомъ каролевствъ cущагo, представленная чрезъ посредство русскаго пpoтoiepeя А. А. Самборскаго Государю Императору Александру Павловичу, въ 1804. году, объ освобожденюи сербскаго народа вообще (327)
- Нил Попов - Србија и Русија ... (одломци из већег дела) (327)
- М. Ђ. Милићевић, Погледъ у србску прошлость зауставлѣнъ на последнѣмъ добу Карађорђеве владе т. є. одъ половине 1812. до септембра 1813. год. (334)
- В. Г-н, Смрт Карађорђева (335)
- Један прилог о односима Србије и Аустрије у годинама 1809 – 1812. (337)
- THE HISTORY OF MODERN SERBIA BY ELODIE LAWTON M., LONDON: WILLIAM TWEEDIE, 337, STRAND. 1872. (338)