Српске буне

[JASON]

Устанак у Боци Которској. Непосредних вести из саме Боке Которске, које би тамошње прилике у правом, истинитом виду приказле, никако нема. Владински органи добро су се постарали, да им сваку одушку запуше. Полузванични листови трубе без престанка из Котора, да Кривошијани и други Бокељи нису незадовољни, шта више, да их нема више него 9, словом: девет Кривошијана, који су се склонили од војничке дужности, и да не дижу Бокељи устанак, него 'хајдуци' из Херцеговине и - Црногорци. Тако они трубе, а овамо их сама дела жигошу - неистином.
*
Бечки полузванични листови доносе читав операцијони план против бокељских тако званих хајдука. Они тврде, да аустријска влада ни пошто не мисли водити рат у Боци. Што се на поприште немира шаље војска са свом ратном опремом и убојни бродови са целим својим парком, то се, веле они, чини само зарад обране приморских места, којима од 'хајдука' опасност грози. Саме пак устанике мисле они другим начином приволети на покорност, и то тим, што би их оградили од оних крајева, из којих мисле да устаници добијају притока и помоћи, а то је из Херцеговине и Црне Горе. 
Аустријска влада ставила се у право у дослух са заједничком владом, на име са заједничким министром Славијем, као врховним управитељем босанских и херцеговачких ствари, те се договара, како да затвори херцеговачко-бокељску границу, да не би Херцеговци устаницима придолазили, те тим њихову снагу појачавали. По што су 'хајдуци' из Херцеговине преко црногорске области продрли у Боку, то ће се код црногорске владе предузети 'дипломатски кораци'. Не каже се изреком, али ће свак лако погодити, кака би била цељ тим 'корацима'. У Бечу би на име хтели, да Црна Гора постави кордон дуж границе своје према Боци. Влада је црногорска већ једном изјавила, у почетку новачења у Боци Которској, кад су се показали први знаци незадовољства, - изјавила, да она то не може учинити ради мира у самој својој земљи, по што погранична црногорска племена живе у пријатељству и сродству са Бокељима, а ни тога ради, што би морала покренути сву силу своју, кад би хтела, да затвори границу. Ово последње пак не допуштају њене слабе финансије. Шта ћe она одговорити и хоће ли што учинити на нове 'дипломатске кораке', идемо да видимо.
*
У седници прорачунског одбора аустријског заступничког дома од 12. о. м. питао је заступник Думба министра земаљске обране, шта је с увађањем домобранства у Боци Которској, питао је за то, што је, рече, становништо узбуђено од вести, што из јужне Далмације стижу. Министар је испричао, како је новачење у Боци текло, поменуо познату хватанку бокељских војничких бегунаца у Цариграду и са свим по речима и духу официјозних извештаја рекапитулисао гласове о устанку. После министрова одговара дао је заступник Клајић подробнија разјашњења о стању у јужној Далмацији и формално протестовао против тога, што полузванични органи кривошијске устанике 'хајдучким четама' и 'лупежима' називају.
*
'Нова Сл. Преса' пише под 13. новембра: Из Кастелновог јављају нам. да је тамо приспео казематски брод 'Надвојвода Албрехто' и фрегата 'Лаудон' и да су стали под Кумбором. Из Херцеговине имамо вести о сукобу међу војском и устаницима. По што су пак 'Народни Листи' данас узапћени, што су сличне вести донели, то не можемо ни ми дотичне вести донети.
*
На пред смо поменули, да официјозуси трубе и криве Црногорце, да они потпомажу устанак бокељски, шта више веле, да је једној 'хајдучкој' чети Црногорац вођ. На то 'Глас Црногорца' вели: 'Што се наводи, да у чети има неколико Црногораца и да јој је вођа Црногорац, то је срамна и стидна лаж. Ми ћемо се за сад ограничити на оволико у име побијања те срамне лажи. Но усуди ли се ма ко у Аустрији доносити и даље такве или подобне нитковске клевете, нека зна у на пред, да ћемо се с њим друкчије разговарати, па било под насловом 'Гласа Црногорца' (по што се бојимо, да нам не ће дозвољено бити), било под насловом 'Барјактар', 'Мученик', 'Усташ', 'Балканско Братство' - еле на сваки начин имаће лажови с нама посла'.

^{Застава, број 175. У Новоме Саду у уторак 17. (29.) новембра 1881.}

[JASON]

Устанак у Боци Которској. Са попришта бокељског устанка нема данас много вести, па и што има, све то говори само о спремању убојне силе, што је мисле кренути на устанике. Као што из Рисна јављају, 8. о. м. приспео је тамо нови намесник далматински ђен. Јовановић, на ратном пароброду 'Андрији Хоферу'. У пратњи му беше шеф ђенералног штаба, пуковник Блажиковић, домобрански пуковник Келер, домобрански мајор Валентић и президијални тајник Феодоровић. По телеграфском налогу покушао је которски окружни капетан, да се Кривошијанима на ново упусти у преговоре, али бадава. У Рисан је стигао један батаљон пешачке пуковније хесенове, једна сатнија приморског топништва и једна брдска батерија. Између Рисна и Мељина крстари непрестано убојни пароброд 'Крка'. Из Трста брзојављају 'Н. Сл. Пр.', да онуда непрестано жардарми пролазе и одлазе у Боку. Из јужне Тиролске отишло је 12. о. м. опета петнаест жандарма. 
*
Саопштавамо по једном немачком листу мали опис Боке Которске с ђеографске, орографске и хидрографске стране, како би читалац боље упознао земљу и крај, где се догађају или бар спремају важни догађаји. 
Погледаш ли само на добар земљевид, одмах ћеш опазити, да је Бока Которска врло чудновата земља. У њој има један велики водени слив, који се дели на четири рукавца, а са свију страна, особито са севера и истока окружују га висока стеновита брда. Водени слив, познат под општим именом которски залив, јест једна од најбољих природних лука на свету. Бококоторска брда, као у опште далматинска, црногорска и западна босанска и херцеговачка, долазе у врсту тако званога Карста. Голо, каменито тле, оскудица у текућим водама, нагла промена поднебља, једном речи све рђаве стране Карста ту су заступљене. По орографском саставу долазе бококоторска брда у систем брда балканског полуотока и Орјен, који је скоро 1900 метара висок, спаја их с црногорским висовима, који су стрми и стеновити, где где са свим усправљено стрми, и пружају се са свим мору на обалу. Особито су стрме оне стене, што окружавају рисански и которски (испод вароши Котора) залив.
Црквица св. Николе више Рисна у ваздушној прузи од прилике 1600 метара далеко од морске обале лежи преко 540 метара високо, брдо Касон код Пераста уздиже се преко 1500 метара високо. Но најснажнији и најимпозантнији утисак чини преко 8 километара дуг, скоро усправљен зид од стене, што иде од Ораховца до Котора. Обронак му је од прилике 600 метара висок и чини границу међу Аустријом и Црном Гором.
Ако човек узме главицу Орјен, троструку пограничну тачку међу которским округом, Херцеговином и Црном Гором за полазну тачку, опазиће, да отуд потичу више паралелних, снажних гребена у источном правцу. Северни од отих гребена иде преко скоро 1780 метара високог врха Пазне, па се свршује код гланице Загвостка у дврзанском висоравњу. Загвоздак је од 1869. г. постао историјски знаменита главица. Јужни гребен, који није тако јак, пролази и мимо висове Попов До и Унирене. Трећи иде преко Веље Греде (1305 метара високе), затварајући поменуте висове с јужне до више Рисна, где се спаја са северним наставком Казона (827 м.) и јужним обронцима Голог Брда (1317 м.) Од ове последње тачке иду гребени Вељег Врха (1284 метра) између венаца Пазне и Поповог Дола и Унирине, пролазе мимо кулу Црквице, те између ње и Орјена чини дивљи брдски казан, пун провалија. Од казнанског гребена најпосле иде у североисточном правцу према пограничном селу Драгаљу венац, који истина није врло висок, али је и пак запуштен и проваљен, те са Белесом затвара ту приступ са висоравња граховског, која већ лежи на црногорском земљишту. Тај кланац зове се Крвава Црквица. Између тих гребена и брдских венаца имају многе шумовите долине и придољице тако зване Кривошије. Средина тог предела јест висоравањ дрзнански или драљски, равнице, дуга скоро 6 километара. а од прилике 2 километра широка. 
То је у главним потезима онај комадић земље, камо у овај мах сва моћна Аустро-Угарска монархија упире све погледе, изгледајући, шта ће бити.

^{Застава, број 176. У Новоме Саду у среду 18. (30.) новембра 1881}

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Боке Которске 2. новембра. Давно је, да се одавде не пише у ваш многоуважени лист. Забрана шиљања тог српског познатог листа у Цислајтанију допринело је да многи ваши дописници престаше дописивати вам а и многе предбројнике изгубисте на ове стране. С друге стране пак, пошто поче излазити и наш орган овамо на приморју 'Српски Лист', од тада се силе раздвојише. Увјерен сам да преко нашег 'Срп. Листа'. добро ћете бити обавјештени о нашим стварима у Далмацији, али има ствари које особито 'Срп. Лист' мора донашати с ресервом а и како му допушта државно одвјетништво, иначе то запљени. Читалисте штогод бомбастична и по њемачким новинама као у 'Таг- блату' бечком или којем другом листу, који су назад 18 дана о увађању домобранства у Боки Которској са свим вјести прећерано донашали, али ако је онда прећерано било што донесоше, богме сад да оно исто донесу, неби изгледало прећерано, већ у неколико боље нетачно.
Ја овделен са извора и сасвим објективно наређаћу вам овђе неколико догађаја па ћете се одма увјерити о томе што горе узтврдих.
Родић је неки дан повратио се у Задар, пошто је преко три недеље боравио у Боки Которској изкључиво ради ландвера, он се је вратио са свим незадовољан, јер му се мисија изјаловила, еле неуспјешна била. То потврђује и полузванични задарски 'Н. Лист', који неки дан донесе да још Кривошијани несу се пријавили и да је сва прилика да ће за неке диштрикте у Боки бити проглашено изнимно стање.
Било је више договора између барона Родића и Кривошјански главара, али оде све безуспјешно, било и подмитивања и савјета и преклињања и кумлења са стране најупливнијих особа, али све у залуд.
Сва мјеста при мору подложише новачењу, које је већ извршено и у многим мјестима приморја. Боко-Которски путник може спазити и разазнати домобранце бокељске ђе се вјешбају с њиховом народном зеленом одугом доламом с димлијама модрим с бјелим чарапама до кољена с капом, која је иста као и црногорска изузимљући разумјева се ванске знакове, а за пашњаком хавнаром и револвером. Тако вам изгледа бокељски домобранац. У неколико виши владајући кругова задовољише се кад чуше по извјешћу намјестника Родића, да су многа мјеста уз настојање његово подвргла се новачењу за домобранство, али шта то вреди кад се неподврже баш ни једно од оних што се 1869. противи тој војничкој служби?
Код нас зна и мало дјете да та иста мјеста још 1869. несу се противила и да буде влада онда дала руке на посо да би већ онда у истим мјестима новачење најмирнијим путем извело се, јер њесу мјеста да могу опрјети се.
Чујте један догађај, што се догодио у Рисну и што је Родића особито разједило. Дође Родић под Рисан на свом пароброду 'Андриа Хофер' и то свршетком октобра по новом календару, ради уговарања с Кривошјанима и најупливнијим Рисњанима, који жалибоже постадоше најнеупливнији, бијаше једна ноћ бурна и облачпа, а кад освану, имадоше Ришњани и Родић, који се ту трефио, шта виђети, на сред Рисна с пенџера судбене тамнице камени прази извађени са свим гвожђама, а из исте тамнице нестало једног Кривошијанца, који је био затворен због отмице за једву ђевојку, за ту работу обавити хоћело се најмање осам људи осим други 40-50, који су морали около оружани до зуби стати, док ова осморица избије праге и провали у тамницу. Говори се, да их је те ноћи љеп број био оружани и да су их стражари тамница спазили, али да њесу тјели ни писнути; у Рисну пак онда се је находила посада од само 25 војника.
И ако је ово Родићу под нос јако ударило, ипак барон није изгубио све уфање био, поврати се он у Котор и опет почне да преко својих људи ради и настоји, не би ли се како нагодио с Кривошијанима, при задњим овим тренутцима, барон Родић вата се сваког средства као утопљеник сламке. Понуди му се за добру услугу и проф. суплент Ристо Ковачић родом из Рисна. Родићу је добро дошао и овај. И доиста, г. Ковачић отиде у Рисан да приправља терен као упливна особа, а за њим ће по инспирацији Родићевој и преосвештени Герасим Петрановић, неби ли овај својом архијерејском речју убједио Кривошијане, да склоне и да се подвргну новачењу за домобранство. И доиста преосвештени епископ Герасим упути се пут Рисна, да ће на Кривошије и с њиме један прота и начелник ришњански Ђурковић и још неки, чим се преосвештени приближи к граници кривошијанској, Кривошијани га предусретоше, учтиво поздравише, али одма рекоше му: 'Свети владико! довле али не даље'. Владика их преклињаше и кумљаше богом и свим светитељима, да не раде тога, али они остадоше при своме, владика извади крст и поче их преклињати да га пуште до цркве да може служити св. литурђију и да им да благослов архијерејски, али би све узалуд. Владика сави скуте и са својим светом натраг.
Владика Герасим морао је бити на велике муке са овом мисијом и није му најмилије било да га Родић шиље у ту мисију, јер опазило се пре три четири дана те мисије да је Родић био у визити код истог владике два пута у један исти дан и да је визита трајала сваког пута преко сата.
Пет шест дана после овог догађаја, Кривошијани жандарима, који имају своју касарну на Кривошије, рекоше: идите у Рисан, јер вам овђе није стања, а тако исто и стражарима финанцинским и доиста и једни и други одпртљаше прво у Рисан а Кривошијани их љепо изпратише до границе Кривошија да им неби штогод пофалило. 
Из ових догађаја зна се позитивно да су се Кривошијани одлучили на опорбу и да су дали свој ултиматум. Прекјучер дође глас да ће ударити на Рисан а с друге стране опет говорило се да ће против Перасту, па с тога угрија се жица између Котора, Задра и Беча, ресултат би да војно министарство нареди да се речена два мјеста боље обшкрбе војском и одма на брзу руку 12. тек. по нов. кал. одмашираше неколике кумпаније војске из Ерцег-Новог а неколике из Котора. Сутра дан 13. у јутру стигоше два ратна брода у Мељине близу Ерцег-Новог.
Исти дан стиже овамо глас да је с ерцеговачке стране приспјело неколико ерцеговачки ускока из чете Стојана Ковачевића у Кривошије и истовремено да је у Конавлима једном чобану, са стране ерцеговачки ајдука 110 брава одћерано било. Данас опет стиже глас да су јуришали на тврђаву Драгаљ и да су запалили касарне, у којима су пребивали жандари и стражари финанције, (за ову потоњу вјест не гарантирам, још се није обистинила).
Ово су вам вјести за које сам до сад и које су са поузданог извора црпљене.
Бићете опазили да 'Н. Лист' с неком резервом и врло оптимистични донашао је вјести о увађању домобранства у Боки Которској, али ваља разумјети и познати сврхе 'Н. Листа'. Њему је жао жртвовати барона Родића који је назови нашим народњацима и отац и мајка, има још гладовића, што очекивају аванџирати под окриљем намјестника Родића, има их још што сањају о љепој будућности, многе столице пренумериране су које би се морале посјести за владавине баруна Родића. Сад је већ ушло у моду код назови-народњака да се говори у напред и годину дана које ће коме мјесто допасти. С тога ти је 'Н. Лист' велики оптимиста у погледу ландвера и желио би да оде све ко по лоју, не ради интереса државни већ ради одржања Родића на намјестничкој столици и ради гладни трбуха. А и поповима католичким жао је чути Родићев одлазак, јер овај их је многе понамјестио као назорнике, директоре и професоре, али они исто у њиховом органу 'Дал. Католичкој' вичу против Родића не били им још више дао, а он из неке деликатности, као православни, да му се не може ништа пребацити, сваку им услиша.

^{Застава, број 177. У Новоме Саду у петак 20. новембра (2.) децембра 1881.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Устанак у Боци Которској. Вести, што до сад стигоше из Боке Которске, још не јавише, да је било сукоба међу војском и устаницима. Томе се није чудити. Устаници, који не скочише од обести на оружје, него по нужди и невољи, зарад обране свог стародавног и зајамченог права, канда се не мисле упуштати у офензиву, у нападај, јер то им на послетку није ни цељ, него остати при оружаном отпору, у дефензиви своје слободе. Но ни далматински намесник канда такођер не мисли ударати, бар на скоро не; или се још нада, да ће миром моћи што израдити, или нема смелости, нема довољно снаге. С тога непрестано одлази војска и ратни прибор у Боку, да појача тамошњу убојну силу. Шта мисли аустријска влада даље чинити, то се не зна; како ће се ствари у Боци окренути, на коју ли страну, то је још у руци судбине. Ми ћемо међу тим бележити чине по туђим извештајима. Но како не можемо те извештаје довољно контролисати, јер немамо за то средства при руци, то да богме одговорност за истину јављенога пада на онога, који јавља.
'Н. Сл. Преси' јављају из Котора: Намесник Јовановић наредио је, да пешадија и топништво појача посаде по свима градићима, што их има у Жупи, Паштровићима и Спичу. Најмљено је на два месеца дана више стотина комада теглеће марве, ако устреба за опскрбу веће војске. Намесник је више пута конферисао са министром-резидентом са Цетиња, пуковником Темелом, и овај се вратио на Цетиње, да дипломатским путем поради, да се затвори граница између Кривошија и Грахова.
*
Као што 'Пол. Кор.' 19. о. м. јавља, црногорски војвода, Маша Врбица, већ поставља кордуне дуж црногорско-далматинске и црногорско-херцеговачке границе.
*
По једном которском допису тршћанског 'Читадина' донела је 'H. Сл. Пр.' неке вести, од којих саопштавамо, као што иде.
Дописник тршћанског листа разговарао се пре неки дан с једним Кривошијанином, који му рече: 'Године 1869. победисмо ми, док је Херцеговина у аустријској власти, с којом су њени становници одвећ незадовољни, данас ћемо тим пре победити. Који онда нису у устанку учествовали, и ти ће се сада нама придружити, ако будемо нападнути. Херцеговина припада Црној Гори. Наш најбољи савезник јест зима.'
Истом листу пишу, како пре неки дан, баш кад је био недељни сајам, дође у Будву чета од стотину наоружаних друга у тамошње политичко начеоништво, те стаде искати, да јој пусте два затворена домобранца из Брајића. Повереник Блешић, по што се са заповедником војничким разговорио, пусти Брајиће, јер у Будви не беше више војничке силе, до ли 24 пешака и три жандарма. Брајићи и Паштровићи побунише се, текем кад су Кривошијани скочили на оружје.
*
Ако је 'Уг. Пошта' добро извештена, ђен. Јовановић слао је у Кривошије весника, позивајући Кривошијане, да се смире и покоре обранбеном закону. Кривошијани пропустише мирно весника, али шта одговорише, то до 20. о. м., кад је та вест из Дубровника отправљена била, још није било познато.
*
Из приватна писма саопштава бечки 'Фатерланд' ове вести: Више Рисна (вароши, у којој има око 1000 становника које српске, које талијанске народности) право пут севера лежи градић Леденице, који је Аустро-угарска војска напустила, јер га сматраше, да је са војничке стране незнатан. Кривошијани су га од чести порушили, али сад, особито обноћ, чувају у њему стражу. На новачење дошло је својих 16 Ришњана и један Кривошијанин. Овог последњег пак - купише тамошње власти за 100 фор, да влади замажу очи. Од Рисна води у Кривошије пут, који кривуда преко голих стена и врлети. Дуж пута наслагали су Кривошијани пирамиде од камења, да њим сваког обаспу, ко им се год усуди приближити.
Трећи ловачки батаљон, што се у Фрајстату у посади налази, добио је 19. о. м, налог, нека се спреми, да се крене у Далмацију.

^{Застава, број 180. У Новоме Саду у среду 25. новембра (7.) децембра 1881.}

[JASON]

Из Боке Которске. Како је туђиначка штампа према свему, што je наше, српско, непријатељски расположена и радо обрће и изврће догађаје како би нас пред осталим светом опала и оцрнила, то радо саопћавамо по 'Парламентеру' неке само ретке из енглеског листа 'Менчестр-Квардјана', коме их је нарочити му дописник из Убала са југа далматинског у три велика ступца ситне штампе дописао. Извод из тога дописа гласи:
Бадава нема ту сумње, да се Брђани у Боци Которској спремају на очајнички отпор. Ја држим да их има више него 700 под оружјем, међу којима је Убљана 160, правих Кривошијана од прилике дваред толико, Леденичана 80, а остало су Драховчани и околина. Сви су како ваља наоружани, понајвише Мартини-Хевријевим пушкама и ваљаним револверима, барута и остале муниције имају у изобиљу. Земљиште је у Боке Которске таково да никакав кордон не би могао спречити околне крајеве да ма у чему не потпомажу своју рођену браћу. С друге стране опет смешна измишљотина је вест, што се у Бечу пронела, као да су Црногорци 6 топова им у помоћ послали. Бокељи немају топова а кад би их и имали тешко да би се њима послужити могли. Сем тога могу усташи рачунати и на својих 300 савезника из Херцеговине под Стојаном Ковачевићем а нема сумње ће се на глас прве пушке и многи Црногорац браћи на помоћи наћи. За сад има међу њима три-ли, четири Црногорца. Нема сумње да кнез Никола, неће бити лојалан, да ће он савесно вршити дужности, које му прилике налажу, ал он појединцу не може забранити да брдо не пређе и потиштеној браћи у помоћ не притече. За сад се поуздано зна да је кнез Кривошијанима само то учинио што му је човечанска дужност строго налагала. Он им је искрено и својски саветовао, да се царевом закону покоре, ал уједно је и допустио да нејач кривошијанска у Црну Гори уточишта тражити па и наћи може: томе се не може нико, па ни сама аустријанска влада противити. То поступање кнежево не само да је политички оправдано него му га и сама човечност налаже. Брђани Кривошије све ће на коцку метути само да одбране оно што они својим старим слобоштинама зову. Дође-ли пак онај кобни данак, када ће они морати према већој сили напустити своју витешку борбу, они су се решили, да своје куће и кућишта сагору и да потраже новог завичаја у оним плодним низама около Никшића, из којих се је Турадија иселила.
Кривошијани су протерали жандаре и све чиновнике што под оружјем иду и закључили су, да их никад трпити неће. Тврђавице и жандарске штације у Драгаљу и Црквици и тамо другде они су разорили, али је то пресна лаж, што полузванични листови јављају, да су и школе порушили. Само су у селу Унирини спалили једно зданије, које је некад била школа, а већ од 2 године се за друго шта употребљује. Усташи су га спалили зато да неби инвазионој војсци то за потпору служило. Исто je тако црна и ниска клевета, што полузваничне новине јављају, да су Кривошијани савезници ајдука из Херцеговине и да се устанком ништа друго неће до да се роби и пали. Истина je само то, да су, кад је ту недавно неколицина из чете Стојана Ковачевића у околини Кастел-Новога сто оваца и 5 волова отерала, два Кривошијана учествовала. Али ево најбољег доказа честитости кривошијанским усташима: они одма после тог случаја сазивају скупштину на Драгаљ и ту људи из Кривошија, Убли, Леденица и Граховца се заверише, да неће никога плаћати, већ једино своје старе слобоштине бранити. И док је скупштина још трајала буду затворена она двојица и дан данас они робују у Драгаљу. Meђy усташима влада особити ред и дисциплина. Ако би рат заиста букнуо, они су изабрали војводу, кога ће и часници и сва војска слушати. Лаж je и то што је један дописник јавио, да се над њиховим главним станом вије црна застава са белим крстом. Усташи засад немају заставе, а буду л' је развили то ће зајемачно бео крст на црвеном пољу, дакле црногорска застава бити.

^{Застава, број 188. У Новоме Саду у среду 9. (21.) децембра 1881.}

[JASON]

Из Захумије. Увјерени смо да је много који читалац српске 'Заставе' и од прије на име пак у задње вријеме чешће запитао: Како је у Босни негда поноситој и Херцеговини јуначкој?
Кад би хтјели сасма подробно да одговоримо на ово питање, морали бисмо прибиљежити све догађаје, од најмањег па до највећег, што се за вријеме запосједнућа овијех земаља појавише на површини јавног живота народњег у њима; морали би истражити и испитати те за тијем јавности предати све узроке и све изворе, из којих догађаји ови потекоше; морали би прибрати те саопштити све пошљедице, што их догађаји ови за собом донијеше, - у кратко: морали би исписати историју српског народа овијех земаља од запосједнућа до данас.
Краткоћа времена а и простор овога листа не допуштају нам, да овој задаћи задовољимо у оној мјери, како то важност саме ствари од нас изискује. С тога ћемо ограничити се на обиљежење најглавнијвх момената, а извлачење закључака из овијех оставићемо читаоцу, односно читаоцима овога у Српству са свог правдољубља уваженог, а од непријатеља Српства и истине баш због овога омрзнутог и силом јачега из овијех земаља истиснутог листа.
Прошло је три године како су јевропске велесиле на конгресу берлинском покушале ријешити питање источно, које је управ питање слободе источнијех народа, а овијем питање њиховог напретка и развитка, њихове судбине, те сљедствено и питање напредка човјечанства.
Познато нам је свима, како су текле и како се доконаше расправе овога конгреса. Сазван у тој намјери да на истоку 'поврати' мир и поредак, турском самовољом и насиљем турским порушен, - берлински конгрес паде у оно исто зло, које му је лијечити ваљало: он донесе закључке којима шћаше да спроведе сасма самовољно рјешење судбине југоистока јевропског, по крви славенског, не узимајући обзира на природно право самоопредјељења народњег и на жеље народње, на овом праву основане.
Берлински конгрес 'правио' је мир 'да предупреди рат', чиме је тек само посијао сјеме, из ког ће нићи нови заплети.
'Ко против природе иде, самом себи главу скиде' - вели народ наш, а ову искуством опробану истину ваљало би да имају у виду поглавито господа дипломате. И дипломате нијесу више но људи, рад којих тако исто подлежи вјечним и неумитним законима природе, као и рад осталих створења природних. Против закона природних управљен рад дакле не може бити дуговјечан; најмање пак може он донијети за собом - користних пошљедица.
Покушавши источно питање рјешити без сурадње народа источнијех, ових најглавнијих чињеница питања овога, огријешио се конгрес берлински о начело самоопредјељења народњег а тијем и о саме природне законе, на којим почива и из којих је потекло природно право самоопредјељења народњег. Мјесто да се стави на становиште слободе, правде и равноправдности, те да са овог узвишеног престола а с обзиром на мало час поменуто право самоопредјелења народњег источнијем народима помогне спровести подјелу између светлости и мрака, живота и трулежи, давши источнијем народима природну баштину њихову: земље источне, - Јевропа, та стара, оклепана и скроз и скроз деморализована бабетина не мога трпљети да на југо-истоку славенском ускрсну младе, чиле и веселе, душом и тјелом здраве дјевојке, задахнуте одушевљењем за напредним јер слободоумним радом: природнијем баштинама својијем увеличане државе славенске. Она створи берлински конгрес, те као што - по библији - Аврам роди Исака, Исак роди Јакова и т. д. исто тако и овде берлински конгрес роди мандат јевропски, мандат роди Маглај, Маглај роди Добој и т. д. док се најзад као задње чедо не роди аустро-угарско-турска конвенција, која Јевропи замјеси погачу, о коју ће ова крезуба баба поломити и оно мало зуба, којима данас шкљоца и дјецу плаши.
Да је берлински конгрес посијао сјеме за нове заплете, то најбоље свједочи садања ситуација у Јевропи, која је тек први плод овога сјемена. Неморалним живлењем сасма изнурена Јевропа налази се данас у лабилном стању, једва стоји на ногама, а кад напријед пође посрће као пјан човјек не знајући ни шта хоће ни куда ће. Стара Јевропа 'види мријет мријет јој се неће, а јест нешто што је у смрт креће.'
Да би овај лабилан положај 'претворила' у стабилан а избјегла опасности, што јој грозе из првога, - Јевропа 'склапа' алијансије међу појединим државама у њој, не знајући јадна да баш тиме највише унапређује оно, што би избећи хтјела.
Свака алијинсија је опасна, јер води нарушењу мира, било непосредно, било посредно: стварањем ситуација, које при потоњој измјени положаја - свијет не стоји! - бивају поводом нових заплета. Најопасније су оне алијансије, што се склапају ради одржања нездравог и неприродног стања у свијету, јер алијансије оне врсте хтјеле би да укоче точак природног развитка човјечанства, хтјеле би да довикну: стој! неумитним законима природним хтјеле би - што раду и сили самртнијех створења никад за руком поћи неће - да осујете природне пошљедице уплива природних закона на живот човјечанства. 
Међу алијансије ове врсте спадају и оне што их Јевропа сада склапа 'ради очувања мира', боље рећи: ради одржања садањег нездравог и неприродног стања у свијету у опште а на југоистоку славенском на посе.
Да л су за вријеме конгреса у Берлину искупљене дипломате размишљале о овоме? Сумњамо! Да су дипломате у опште хтјели спровести ријешење, које би ишло у прилог слободи народа југоисточнијех, по крви словенских, а у даљем реду и у прилог идеји човјечавства - увјерени смо да берлински конгрес не би никада родио - јевропски мандат.
Све ово држасмо за нужно поменути како би читаоца упознали са стаништем на које му се ставити ваља, кад буде извлачио закључке из нашијех одговора. Да пређемо сада на саму ствар, које ради се и латисмо пера. Какав је расположај у Херцеговини ломној и Босни негда поносној?
На темељу мандата јевропског прегази Аустро-Угарска границе овијех земаља и тек што поче исте 'уређивати' по калупу на страни стројеном, без обзира на овдашње околности и обичаје и на особине и жеље духа народњег, а од стране васцијелог народа ових покрајина, полећеше крупне књиге тужбенице прама Сарајеву, Бечу - и Стамболу.
Како се мисли у Босни и Херцеговини јуначкој?
Бјеше облак сунце ухватио! -
Бјеше гору тама притиснула! -
Пред олтарем плакаше канђело! -
На гусле се струне покидале!...
Раскиде се струна на гуслама јаворовим у руци најстаријег учитеља и заштитника имена српског: слијепог гуслара. Цикну живи огањ невесински; кликну бијела са Ловћена и Авале вила; заруди зора рујна са истока од св. Стевана; из сна тешког шћаше да с' пробуди Марко. Ал прије но што нас и мога обасјати сунце слободе - завитлаше небом густе облачине, загракташе тице злослутнице. гавранови црни... Дође и прође конгрес берлински, изврши се формално и мандат јевропски...
Указаше се на обзорју по ново предзнаци љепшега, сретнијега доба. Из Инглешке оде свијетом абер: Себи руке ђевере! – а са врлета и планина, из дубрава и долина балканског полуострва славенског - и од свуда гдје се слобода и правда љубе - то одјекну. 
Одану југоисток славенски, одануше и ове крвљу српском напојене земље, но не за дуго, јер се на обзорју јевропском показаше алијансије 'ради очувања мира', дакле алијансије за одржање неприродног стања на југоистоку; али: Трпен спасен!
Како је у дакле у запосједнутијем земљама у опште ? На ово задње питање одговорићемо по ријечма народњег пјесника нам:
Кад прочиташ пак промислиш –
Кашће ти се само –
Тако је сада. Како ће бити идемо виђети.

^{Застава, број 189. У Новоме Саду у петак 11. (23.) децембра 1881.}
 

[JASON]

Из Боке Которске 'Пешт. Лојду' телеграфишу 4.(16.) децембра из Каштелновог сљедеће: 'Прошлог понедеоника т. ј. 30. нов. (12. дец.) оставио је ФМЛ. барон Јовановић Боку, и отпутовао у Задар, да прими послове као намесник и војени заповедник за Далмацију, и да се за тим ради извештаја о стању ствари у Беч врати. У четвртак стигао је и аустро-угарски министар-резиденат, обрштар барон Темел из Цетиња у Котор, да се ради усменог извешћа укрца на лојдовски пароброд 'Месину' и да путује у Беч. Заповедништво над трупама у Боци преузео је обрштар-бригадир Хостинек. Кордон, који је одређен да изолира Кривошије свршен је већ пре три дана, а сачињавају га ове трупе: на далматинском земљишту један батаљон Дајчмајсторске пешадије, 3. пољски ловачки батаљон и пол батаљона Веберове пешадије. Те трупе затворише простор од Груде и Суторине преко Убала, висове над Рисном све до тако да је саобраћај забрђа са морем са свим немогућан. Осим тога стоје бригадној команди на расположењу из Дубровника амо (у Каштелнови) премештени 24. ловачки батаљон и једна брдска батерија као мобилна резерва за ванредне случајеве; најпосле је посела Хесенсва 14. пешачка пуковнија са три батаљона Котор, као и фортове у Боци. На херцеговачком земљишту затворио је један батаљон варадинске 16. пешачке пуковније простор од Цијеваца преко Крушевице до обронка гигавтска, снегом покривеног Орјена. Овај батаљон одмењује сваког трећег дана други батаљон од пуковније из Требиња. Природа задатка доноси собом, да су батаљони у својим рајонима подељени на далеке пруге по компанијама или по четама (цуговима). Често патролисање допуњује службу сигурности и надгледања појединих пошта. Исто тако су осигурана сва племена у Боци, нарочито Жупљани, Браићи, Паштровићи, Мајине и Побори својим сопственим четама, које су до зуба оружане, а исто тако и жандарима; ма да досад већ 230 жандара у Боци и забрђу имаде, ипак шиљу аустријске жандарске команде још непрестано по вишем налогу опробане момке амо. Усљед тих обилних мера за опрезност у јужној Далмацији није се догађало ове недеље никаквих пљачкања ни иначе хајдучких нападања. На овај далматинско-херцеговачки кордон, ког су наше трупе повукле, надовезује се, и то морамо нагласити, са врло великим успехом и црногорски кордон. Црногорци су затворили свих девет путева што воде из Кривошија у висине цуцку и граховску од Овчине све до подножја Вучјег-зуба и то стражама од 6 момака, које се редовно одмењују. Осим тога су Црногорци са 80 момака повукли и други погранични кордон на херцеговачкој граници у области Бањана, да би чували своју сопствену земљу против херцеговачких хајдучких чета. - Докле ће то чудновато стање трајати, не може се никако предвидети. То је са свим по источњачки, и стога се неда израчунати. Кривошије, који су са свим изолирани, понашају се потпуно мирно. Они очевидно чекају, да ц. кр. трупе офензивно поступају и да своје главе окрваве о кршне врлети, као оно године 1869. Али канда изгледа, да ће барон Јовановић баш противну тактику узети. Он је пронашао за трупе сигурна и чврста места и очевидно је намеран, да ради промене остави Кривошијама да нападају. Тај начин имаде без сумње ту добру страну, што се војска штеди, као што се зајиста до данас нису још кугле измењивале. Свакако те трупе моћи ће дуже чекати, него опкољене Кривошије, којима је пресечен сав ресурс и с тога ће а пре а после ипак савити врат у јарам. Чета Стојана Ковачевића растројила се усљед неких међусобних зађевица на три групе. Једним од ових’ 12 на броју, испало је за руком, да још пре затвора кордона Кривошијанима утеку. То је група, која је против хајдуковања и која чисто политичку, свеславенску тенденцију негује. Оне друге две групе, међу њима и језгро чете под самим Ковачевићем, остадоше у Херцеговини али усљед опрезности жандара и непрестаног патролисања трупа не могу ништа предузимати, и с тога  влада мир и у јужној Херцеговини.

^{Застава, број 189. У Новоме Саду у петак 11. (23.) децембра 1881.}

[JASON]

Из Херцеговине. 'П. Лојду' пишу из Требиња од 28. новембра (10 дец.) о приликама у Херцеговини ово:
Тек што смо прошле среде наше последње писмо из Дубровника на пошту предали, стиже нам с поверљиве стране вест, да се ујужној Далмацији идућих дана неће ништа значајнога догодити, али ће у јужној Херцеговини неки делови 2. брдске бригаде под обрштаром Бабићем веће излете правити. Усљед тога остависмо јуче још пре зоре Дубровник и дођосмо након четири сахата на коњу у стари, чувени турски град, а сада херцеговачку окружну варош Требиње. Друм, што се протеже преко сурове кршне горе, која тек северо-источно од Дријенове куле при полаганом спуштању у доста плодну требињичку долину, у Попово Поље тек мало питомији карактер добија, налази се у изврсном стању и при ступању на херцеговачку земљу чини врло добар утисак. Али одмах се примећује, да се налазимо - како да се само изразимо? но, ми не можемо на ино, морамо без околишења исказати, да се налазимо у непријатељској земљи. Друм чува строго стража, која је на високој кули, те дању и ноћу крстари по њему. Пошта, коју ми сретосмо, путовала је у пратњи страже од три момка са натакнутим бајонетима, а два момка иђаху још поред исте.
Напоменувши, како је из вароши нестало старе турске нечистоће и неуредности, дописник наставља:
Све је чисто, домови, што се клонише паду, уклоњени су, улице врло добро калдрмисане, сви тргови и улице имају крупним немачким и словенским словима назначено име своје итд., уз то опште Хришћани и Турци мирно један с другим и један поред другог; мујезин, као и од пре, мирно проглашује с мунарета, кад је време којој молитви; школе и медреси појединих вероисповести опстоје, као и од пре, а уз то је у једном дому, у чији се горњи спрат мора човек с улице уз степенице пењати, смештена 'народна школа', која истина има три разреда, али само једног учитеља, бившег велбапа 74. гичинске пешачке пуковније. Пре подне учи он у један мах ученике првог и другог разреда, а после по дне ученике трећег разреда. Наставни је језик словенски или немачки (!!!), каква је кад потреба у деце, но и деца домаћих Хришћана и Турака, што у ту школу иду, уче овде - и то, како нас увераваху, успешно -немачки. У опште, вели дописник, спољашњи први утисци добри су. 
Како пак човек ствари боље разгледа, вели дописник, увидеће, шта више са свим ће се уверити, да у овај мах наше господство у јужној Херцеговини допире, баш докле и танад из верндлове пушке. 
Ми врло добро знамо, шта значе те речи и не бисмо их изрекли, кад се не бисмо могли ослонити на позитивне чинове, који, жали боже, одвећ јасно показују, да у јужној Херцеговини опасно ври и да је положај много опаснији, нег што у Бечу и Будапешти, бар као што се чине, сматрају. Поставимо нajпpe са свим објективно саме чинове.
Злопачина, што је све више маха отимала, дала је још лане повода земаљској влади у Сарајеву, да у јужно-херцеговачким окрузима прогласи опсадно стање за уморство. Та наредба остане са свим без успеха, јер се непрестано множише нападаји на поједина добра, отимачина стада, похара поште, шта више од пре беше само једна чета Стојана Ковачевића између Невесиња и Гацког, а сад поникоше нове чете у јужној Далмацији, које предводише Кокољ и Петар Милић и које се врзоше око јужно-далматинске границе и често је прелазише. Но то све још не би било тако страшно. Отимачина може постати земљи досадна, као бригантаџије у јужној Италији, али оне не морају за то имати заметке политичког покрета од врло великог значаја. Но у овдашњим приликама умножавају се знаци са свим особите врсте. Амо иду они они случајеви - о једном од њих одмах ћемо говорити - где на поједине неоружане војнике или војничке гомиле при мирном недужном послу пуцају, па кад и кад и убију. Овде не може бити реч о отимачини, јер што је год нами случајева познато, нигде није покушавано, да се убијени поробе, и не узимајући у обзир, да херцеговачки хајдуци врло добро знају, да се код сиротих војника не могу бог зна како помоћи. Други опасни симптом јест, што власти не могу да ухвате, да се дочепају рушимираца. Осим војске, што је има у суседној Боци, има два месеца, како преко 2000 војника непрестано по јужној Херцеговини крстаре, а не могу да ухвате ни једнег важнијег хајдука, нити да сведу на мањи број нападаје, што човека управо изненађују. Као што је познато, Петар је Кокољ у Црној Гори ухваћен и затворен, но до овог часа још није издан ц. кр. властима, ма да га је барон Темел рекламовао.
Има преко два месеца дана, како посаде и жандармске поште у Невесињу, Кориту, Билећу, Гацком и Требињу непрестано стоје као запета пушка, надајући се сваки час, да ће их труба кренути у бој. Сатније, само с нешто хране снабдевене, крстаре по три, четир дана и ноћи уз највећи напор по најдивљијим стенама и врлетима, не пожњевши ни најмањи плод својих труда и напора. И уцене, што су ударене на главе 'разбојника', не дају никаквог мишица, нити дражи. Стигла је 'с поверљиве стране' вест, да је једна чета опажена на овој планини или код оног хана. Ма да се већ хвата мрак, опет за то заповедвик постаје наређује, нек се један батаљон спреми. Сатније, чији момци нису прошле ноћи спавали, јер беху на стражи или стојаху спремни за службу или крстарише по стрменој околини посаде или иђаху с поштом, дижу на један мах бубњем из постеље, те их шаљу на разне стране у брда. Човек, који није својим очима видео и сам проучио динарске Алпе, не може ни замислити, како су наслагане оне стене и како су стеновити висоравњи посути оштрљатим и као нож оштрим камењем, и тим путем мора војска да иде са својим предњим, задњим и са стране стражама.
То је јевропски Кавказ. Сатније, послате да крстаре, лутају по тој стеновитој дивљачини, опитомљеној овде, онде малим плодним пољима и слабим људским насеобинама, читаве дане и ноћи тамо и амо, често по највећем пљуску или по бесној бори, која ти хладноћу чак до костију тера, а без икака и најмањег успеха, осим што неколико болесника, изломљених ногу и у паду размрвљених пушчаних кундака дома донесу. Никакав ратни поход, ма где у Јевропи, не може војсци така грдна напора дати, као ово запето стање под пушком и непрестано узбуђење, које се не да описати, а које овде већ два месеца дана траје. Кад војска полази на таке експедиције, полази свагда с новим или бар са свим добрим ђоновима. Враћа се пак с исеченим ђоновима, с раздераном горњом кожом на обући, а свагда се нађе повише војника, који на траг донесу само парчад од обуће, те морају ноге да увијају у махраме и крпетине, само да могу даље ићи. Тако смо данаске на Роговој планини срели једно одељење ловаца, где се с црногорске границе враћа пут Билећа. Беше са свим изнурено и измождено.
Дописник мисли, кад би се онај новац, што се утроши на потрошени пушчани материјал и на болничке трошкове војника, употребио на то, да се калаузи, а то ће рећи - уходе, боље наплате, да би се те експедиције и напорна крстарења, ако не са свим, а оно већим делом могла уштедети. Лепо мишлење! На част му! Он мисли, да на меродавноме месту у Бечу и не познају јужно-херцеговачке прилике и да не знају, шта све мора онде војска да подноси, иначе би томе морали лека потражити. Он мисли, да је најпречи лек, да се појача војска у јужној Херцеговини и јужној Далмацији, где за сад имају 'неколико батаљунчића' са снагом, какву имају у мирно доба, и са болесним људнма, који се по клисурама и провалама у непрестаном напору сатиру, не могући ништа израдити, нити постићи.
Кад и кад се догоди, наставља дописник даље, да каквој крстарици пође за руком, да уђе у траг каквој чети хајдучкој, онда се врло смотреко и невероватним трудом иде по читаве полудневе за трагом, са стене на стену, до каквог год хана, колибице или сеоцета, што лежи на каквом пољу. Ту се све скроз разгледа и од доле до горе преметне, али за луду. Жандарми, официри и војници уверени су тврдо, да су они, које ови траже, и ако можда у тај мах нису ту, - да су за цело ту били и да мора, да су се где год близу сакрили. Од становника пак не можеш ништа докучити ни претњом, ни обећањем, ни лукавштином. Свако ти се то показује покорним, снебива се и заклиње: 'Бога ми, господару, нисам ништа чуо, ни видео, нити што год знам!' Војска онда стане где год близу, да вреба. На један мах полети на њу од овуд танад, од онуд камење, а нигде да се помоли глава. Јаке страже (патруље) похитају на обе стране или шта више успузају се и успну на стене. Док стигну онамо, од куда је пуцано и камење бацано, нигде ни живе душе, само поплашене птице прелетају им више главе. Најсмотреније се прегледа сва околина, све пећине, све јаруге и провалије, али све бадава. То пак ни како не би могло бити, кад не би међу становништвом и четама било споразума, што долази било због тероризма, било од симпатије. И у томе баш лежи погибао покрета, коме се сваки час може натурити политички значај. За то има овде има средства.
Уз то долази, да је становништво незадовољно због порезног терета. То се не да порицати. Православно становништво, које овде чини велику већину, са свим се отворено позива на то, како је у Црној Гори мали порезни терет. За тим их има, који се туже на то, како се поступа при одкупу духана, јер - с правом или не - мисле, да ће их при том чиновници ократити и да њихов духан више вреди. Најпосле међу незадовољницима има врста 'увређених', који мисле, да им се на Аустро-Угарску ваља тужити, што су запостављени и што им је неблагодарност учињена. Међу те долази пре свију бивши католички парох из Попова Поља, дон Иван Мусић, који је, кад је ц. и кр. војска земљу запоседала, а особито при одмени Стоца, без питања учинио ванредне, ненаплативе услуге и коме се ред Фрање Јосипа и понуђена годишња плата мало учинило, тако да је љутито земљи леђа окренуо и у Црној се Гори настанио.
Колико су те тужбе и тегобе оправдане, то је тешко пресудити. У земљи се пак осећа, да их има, и то је повод садашњем врењу.

[JASON]

*
Исти дописник пише истом листу из Дубровника 4. (16.) декембра, шта је све у Херцеговини учињено за култивисање земље, како су путеви оправљени и поправљени, како су места уређена, како је уређен и осигуран промет, итд. За тим се враћа опет на хајдуковање по јужној Херцеговини, те опет изриче своје мишљење, да се редовно стање онде не ће повратити, ако се војска не појача, особито погледом на покрет у Кривошијама и 'на предстојеће увођење привременог обранбеног закона у поседнутој области', те што се тиче овог последњег предмета прича један случај, што га је сам у Херцеговини доживео:
Док сам се у земљи бавио,тј. у Херцеговини, пише дописник, покушао сам више пута, да се урођеницима приближим и да с њима при чаши вина заподенем разговор. Но они беху врло ћутљиви и обично гледаху, да избегну разговор. Само кад сам једном од Корита у Гацко јахао, наиђем у усамљену хану на караван, у ком беше својих шездесет комада теретне марве, која је у врећама и бурадима носила брашно, со, шећер и каву из Дубровника у Фочу и која је већ два дана путовала. Седнем на стену крај гомиле хајкача и наручим механџији, нек људима донесе вина. Беше ти то сам овејан Херцеговац хришћанин, високи, стасити, снажни, гипки људи, лепог облика и тако интелигентног израза, каквог у нас људи те врсте никад немају. Не знају истина читати ни писати, али врло добро знају, какве су им у земљи прилике, и осећају њену судбину. У разговору запитам старијег човека, вођу караване: 'Шта је, радују ли се ти младићи', рекох, показујући на омладину, што је ту чучећке седела, 'што ће и они сад скорим бити војници и што ће смети носити оружје?' Из прва нико ни да се макне жив, свак немо погледаше у вођу, кога сам запитао. 'Хеј, господине', рећи ће он најпосле хоће ли, не ће ли, 'наш цар није од нас гацкопољаца, ни хришћана, ни мухамедоваца, никад искао, да будемо војници. Шта твој цар иште, господару...' Човек не рече даље ништ, али његово лице, његов ручки покрет, његово слегање рамени допуни све врло јасно, тако да сам мислио, е биће боље, да заподенем други разговор, не толико тугаљив.
Дописник наведе за тим разговор на Стојана Ковачевића, те и том приликом, као и свагдар иначе дознаде, да у 'свој јужној Херцеговини нема народнијег човека' од њега. За тим тим пише о Стојану:
Он се родио у маленом селу Срђевици близу Гацког. Сад му је 55-60 година и казују га као човека осредњег узраста, кога су заптије за тридесет година четовања његовог већ два ред обележили. Од ханџара остао му је на лицу ожиљак до левог ока па преко образа до горње усне; један хитац одузео му је са свим леву руку. У Срђевици има он свој дом, у њему живи жена му са два сина: једном је 18, а другоме 15 година. Сарајевска земаљска влада обећала је оном 400 дуката, ко Ковачевића јали жива, јали мртва донесе, јали само покаже, како би могла добити... Има три године дана, како се војска и жандарми свом снагом упињу, не би л' га се дочепали; све бадава. Већ је више људи обешено, који су Ковачеввћа или кога од његове чете удомили. Шта више, погубљен је добар газда, који на свом добру живи, што је Ковачевића у свој дом примио и на ражњу му јарца испекао...
Кад је оно, као што је познато, новчана пошта нападнута била, дозна се преко 'повереника' да се Ковачевић неколико дана после тог сасвојом женом састао. На то војници опседну ноћу дом у Срђевици и жандарми га премету. Збиља нађу они у жене 700 фор., све саме нове десетице, завијене у војничке наплатне листиће, тако да се није могло сумњати, од куда новац. То беху прве нове десетице, што су у опште амо дошле. Остали новац, око 3900 фор., беше очевидно чети раздељен. Жена буде под јаком стражом у Мостар доведена, али после четнаест дана истраге пуштена. Невероватно изгледа, али са свим је тако. По што у јужној Херцеговини и суседним Кривошијама ври, то канда на меродавноме месту мисле, е боље ће бити, да не даду непосредна повода насилном устанку. Рашчуло се на име, не само да је старији син покушао, да Гацко поље до Билећа дигне на оружје, него да се и стари Ковачевић заклео страховитом осветом и попретио, е све ће попалити, ако му жени и сама длачица с главе нестане. По што се није могло доказати, да је и жена непосредно чему била крива, па пошто не хтедоше терати мак па конац, то је пусте слободну.
Осим тога налаже објективност, да човек отворено рече, како том четовођи не само његови земљаци, него и ц. кр. официри и чиновници, који сасма непристрасно суде, с неким признањем признају, да има особина, којима се не може одрећи неки придев ноблесе. Особито официри и чиновници, који катастарски мере и одмеравају земљу, они су препуни хвале о држању Ковачевићеву и његове чете. Природа посла доноси собом, да ти официри и мерници недељама и месецима, у пратњи само 3-4 војника или најамника, морају по далеки крајеви да се задржавају и понајвише и ноћ у пољу да проведу. При томе не могу војници ни пушку да собом узму, јер морају справе за мерење, прибор, заставице и др. да носе, те с тим да се сами пузају по највишим местима. Не иште се много смелости, па да сваког тог скоро без икаке обране човека убијеш и поробиш. При том не беше никаква тајна, да је сваки тај официр и мерник свагда имао више стотина фор. ерарског новца, да може себи и момцима храну плаћати и најамнике исплаћивати. Кад je дакле летос, баш у сред посла, несигурност овладала и отимачине и сукоби баш непосредно близу крајева, које је ваљало измерити, почели се догађати међу војници и четници, већ се господа, будући у својој осами без и каке обране, стадоше спремати, да прекину посао и да се дома врате. У то дође сваком од њих у јужној Херцеговини пастирче од оваца или коза, те донесе од Ковачевића поруку, која је сваком једнако гласила, на име: Нек 'инџењирци' само мирно остану и даље раде; он зна, да они његовој земљи добро чине; с тога је он заповедио, да се њима и њиховим људима ни најмање зло не учипи. И тако су послови, ма да је свуд у наоколо несигурност расла, мерење и послови без прекидања до мркле јесени настављени, а да је кад год ма један човек нападнут, ма једна мотка оборена, ма једна од камена пирамида порушена. На послетку се међу 'инџењирцима' и четницима створио тако чудноват одношај, да су ови са снидеровом пушком о рамену пролазили близу поред раденика, називали им 'добар дан' и мирно даље одлазили. Једном преноћи официр с мерником под косом осредње планине. Уза се имађаху само три раденика и у мрклу ноћ ложише ватру, да си зготове вечеру. Сва петорица заспе ноћу тврдо крај својих мерничких столова и справа. Сутра дан се иза сна пробудише, те жеравицу, што још тињаше, стадоше распиривати, да се огреју и да си доручак спреме, кад али с виса спустише се два жандарма, те запиташе официра, није ли видео, камо 'разбојници' отидоше. 'Какви разбојници?' запита официр у чуду. 'Они, што су ноћас овде горе ватру палили у свом табору,' одговоре жандарми, показујући коси на венац. Од спавача нико није ништа осетио, нити опазио, те стадоше сумњати, да нису жандарми рђаво извештени. Да се осведоче, успну се сви на венац, те збиља нађу онде очевидан траг од скора остављену табору. По остатцима јела видело се, да су онде јарца пекли; беше ту и љусака од кртоле. Од венца до оног места, где су официр и мерник са друштвом спавали, ако je у ваздушној прузи било тек 150 корака. Херцеговци мора да су врло добро опазили и мотрили оних пет људи, што су доле крај ватре спавали. Није требало избацити ни једног метка, да се не прави бука; доста би било, бацити доле који грдан камен. и сво друштво доле било би смрвљено. Официр имађаше 400, мерник 150 ф. уза се. Никоме није ништа било. Херцеговци из Ковачевићеве чете дакле су се и овога, као и не бројено више пута, строго држали наредаба свог вођа.

^{Застава, број 189. У Новоме Саду у петак 11. (23.) децембра 1881.}