Српске буне

[JASON]

Н о в и ј е
- Тршћански 'Ћитадино' дознаје из Котора, да је тамошњој војсци наложено, нека се ничега не лаћа, док ђен. Јовановић тамо не стигне. Због тога, што се у Далмацији силна војска нагомилала, настала је овде велика скупоћа.
- О покрету Аустро-угарске војске поводом немира у Боци Которској и Херцеговини јављају, да је 35. пешачка пуковнија бар. Филиповића, што се налази у Прагу у посади, добила налог, да буде спремна за полазак за југ; даље да је алеманова пуковнија, што лежи у Поли, такођер добила заповест за полазак; на њеко место отићи ће из Трста Јелачићева пуковнија.
- 'Н. Сл. Пp.' дознаје, да ће далматинске и херцеговачке војничке посаде бити за 6000 до 7000 војника појачене; ако пак устреба, још ће толико војске отићи у те тамо земље. Војници не ће добити ратну наплату, него само путну наплату.

^{Застава, број 1. У Новоме Саду у петак 1. (13.) јануара 1882.}

[JASON]

Нови Сад, 2. јануара. Нова година донела нам је важну политичку изјаву, која се тиче прилика, што су вргнуте на западним крајевима српског народа. Има неколико дана, како се бави у Бечу побочник (ађутанат) црногорског кнеза, Ника Матановић. Један бечки новинар посетио га, те се разговарао с њим о бокељским и херцеговачким приликама. Матановић рече, да Црна Гора не може и с политичких, ни финансијских разлога поставити војнички кордун према Кривошијама и Херцеговини. Устаници су сродници и пријатељи с црногорским пограничним племенима. У осталом, рече Матановић, Црна је Гора херцеговачке пограничне области још пре берлинског уговора крвавим жртвама задобила, на темељу берлинског уговора пак напустила, али их се није са свим одрекла. Црна ће Гора устанике, који ступе на њену земљу, обезоружати и интернисати, баш као што је Аустро-Угарска 1875. и 1877. год. босанским ускоцима чинила. Но Црна Гора не може, додаде он, с човечанских обзира забранити, да се устаницима не носи храна, а тако ће исто њиховим женама и деци дати уточишта.
Што се пак тиче самог устанка у Кривошијама и Херцеговини, из бокељских брда не чује се још ни за каку акцију; што се год јавља, тиче се спреме аустријcкe за акцију, која ће се како у Боци, тако и у Херцеговини разавити. Војска и све друго, што за операције треба, одлази и отправља се пут југа. Осим већ познатих мобилисаних пуковнија, добила је и 7 пешачка пуковнија бар. Маројчића, која лежи у Целовцу, заповест, нека буде спремна, да може у Далмацију поћи. Како прашка 'Бохемија' јавља, 29. дек. пр. год. кренуле су се у Далмацију три брдске батерије из Љубљане, Бечког Новог Места и Беча. Операцијама у Далмацији управљаће сам ђен. Јовановић. Ако се и у Херцеговини поведе већа акција, онде ће командовати надвојвода Јован Салватор, који је онуда неко време већ командовао. О бокељско-херцеговачким приликама имају бечке 'Нем, Нов.' телеграфску вест из Котора, која гласи: 'Стојан Ковачевић отишао је 11. дек. са својом четом из Кривошија опет у Херцеговину, где је близу границе ударио свој табор. У њега канда има доста новца; Кривошије причају, како собом носи пуну ризницу дуката. Осим тога приповеда се, како има драгокупа оружја. Од Херцеговаца налазе се још Милићева и Жутићева чета у Кривошијама, утабориле се међу Каменим и Мокрињем.

^{Застава, број 2. У Новоме Саду у недељу 3. (15.) јануара 1882.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Из Боке Которске. О стању у Боци Которској пишу 'Н. Сл. Пр.' 6. јан. ово: 'Бродовље, што се сад у Боци налази, стоји под управом контр-адмирала Еберана, а састоји се из ових ратних лађа: фрегата 'Лаудон' (код Мељине на котви), топски брод 'Наутилиус' (између Љуте и Ораховца), топски брод 'Сансего' (код Мориња), фрегата 'Фридрих' (код Баошића) и корвета '3рињи' (у ришњанском заливу). На помоћи овом бродовљу стоје и пароброди 'Турн Таксис' и мали пароброд 'Полукс'; пароброд финансијске страже у Дубровнику налази се сад на расположењу политичких помесних власти и бригадне команде у которском заливу.
Од како је устанак отпочео, вила се на драгаљском вису, у главном усташком табору и резиденцији главнокомандујућег кривошијског попа Петра Самарџића, ађутанта црногорског срдара Пека Матановића - црна застава са белим крстом, коју усташи назваху 'усташки барјак'. Али од осам дана су ове боје уклоњене и од то доба вије се на градићу Драгаљу, који је већ пре два месеца у рукама усташким, српска црвено-плаво-бела застава.
У разговору, који је имао ФМЛ Чикош са бискупом Форланијем у Котору, изразио се ђенерал оваким начином: 'Moj је положај прилично потежак. Усташи су сваким даном све јачи и храбрији, а ја имадем само 1200 регрута, који никад барута мирисали нису.' Српском владици Петрановићу изразио се ђенерал Чикош: 'Ма да сам ја срцем и душом Србин, ипак вас уверавам, да ће овог пута Срби у Кривошијама извући краћи крај. Стрпљење владе достигло је врхунац свој. Аустрија мора показати свету и делима доказати Кривошијама, да она има моћи над њима. Досада показана стрпљивост не сме се тумачити као слабост, већ као великодушност. Цар је до сада хтео да избегне пролиће крви, у нади, да ће они то увидети. Али и хуманитет имаде својих граница, а кад дужност налаже, мора сваки осећај ћутати'.
Један Кривошија - вели дописник- са којим сам се пред божић у Рисну разговарао и коме сам отворено описивао тешки положај његове браће и жалосне посљедице, ако се не буду својевољно хтели предати, рече ми: 'Када смо ми победили год. 1869. још када је Херцеговина била под турским господарењем, тo ћемо сад у толико лакше, што је Херцеговина, која је и пре окупације незадовољна била, сада још незадовољнија, пошто се хоће да уведе општа обранбена дужност, од које хришћани слободни беху под омраженим турским игом. Па и онo, који онда доспешно посматраху наше жалосно стање, сложиће се с нама за општу ствар. По правди и правици ваљало би, да Херцеговина припада Црној Гори. У осталом зима нам је најбољи савезник, а до лета, ко зна, шта ће се још догодити'.
Код земаљског становништва влада овде уверење, да ће амо приспети међународна флота, која ће у одсудном моменту спречити да се Кривошије са свим не униште. Та чудновата вест распростире се с одушевљењем и лако појмљивом намером од неких црногорских личности, које су овде добро познате. Међу њима имаде неколико, који тврде, да ће Бока једног дана припасти Црној Гори, и да мора припасти. Године 1866. кад је био рат између Аустрије и Италије, мишљаше Црна Гора, е је дошао час, где ће се њене жеље у погледу Боке лакше испунити моћи. Црногорци, који као и до сад которски пазар посећују, јавно изјављују, као да се налазе на својој сопственој земљи: 'Ако се Кривошије у теснац стерају, онда ћемо и ми с нашом браћом погинути, јер и они се некад жртвоваху за нашу ствар у Црној Гори и Херцеговини!' Из тога се види, колику вредност имају протести црногорске владе и колико се зидати може на уверења сенатора Николе Матановића, која је учинио аустријској влади за време свога бављења у Бечу.

^{Застава, број 3. У Новоме Саду у уторак 5. (17.) јануара 1882.}

[JASON]

Политички преглед. Међу светским догађајима први нам поглед пада на Боку Которску, где се спремају све важније и све значајније прилике. Да смо великим догађајима на догледу, види се по свему. Бокељски устанак расте и све даље захвата. Стојан Ковачевић опет је у Боци, - гласи најновија вест, што иде широм белога света. У Бечу схватају значај и замашај устанка, те се у велике спремају за акцију. Тога ради сазвана су на ново заједничка министарска већа, и угарски министар-председник Тиса отишао је 3. о. м. у Беч. Међу тим војска и све, што за војничку акцију треба, одлази у јужну Далмацију. Како 'Н. беч. Тгблт' јавља, убојна сила тамошња овако изгледа: У Далмацији имају сад преко 12.000 војcкe; убојна сила, што је одређена, да преко Херцеговине у Босну иде, броји 7000 до 9000 људи; у фебруару биће јамачно послато још 5000-7000 војника. Осим свега тог, вели поменути лист да ће бити покренуто још 35.000 војске. Види се дакле, да се у Бечу не обмахњују, да схватају озбиљносг ситуације и да знају, с ким имају посла. Шта ће на то она клепала, што клепаху, као да се сав устанак кривошијски своди на неколико 'хајдучких' чета, што не пођоше у бој за идеју, за мисао каку, него ради ћара и шићара? Зар за хајдучке чете треба толика убојна сила? Но кад узмемо на ум, што се од неко доба поговара, да се на име и у Босни устанак креће, одна је лако појмити, за што се толика сила покреће.
Од како се војска у јужној Далмацију почела кретати, будапештанска штампа вентилише питање, ко ће сносити трошак за војничке операције у Боци Которској, те долази до закључка, да ти трошкови морају пасти самој Аустрији на терет. Бечки листови одговарају на то, па веле, да није тако, како будапештански умују. По закону о поравнању војничке и ратне ствари јесу заједничке ствари, веле они, и ратни трошкови морају се сносити према сразмерици квоте. По томе може настати питање, је ли заједничка војска дужна, је ли јој то природни делокруг, да угушује устанак у ком делу монархије. На то питање одговара обранбени закон, који у §. 7. (у маџарском тексту) одређује: Војска и ратна марина намењена је, да брани обе државне области целокупне монархије Њег. Величанства од слољашњих непријатеља и да одржава поредак и сигурност у нутри.
Да се пак у нутри одржи поредак и сигурност, веле даље бечке новине, за то је пре свега нужно, да се сломије сваки устанак. Ако је пак то законита дужност војскина, онда постаје та дужност заједничком стварју и онда морају оба дела према квоти сносити и трошкове за војене операције. С том ствари у једно се претресало питање, хоће ли делегације бити сазване, да одобре кредит за операције, што ће се у Боци и Херцеговини предузети. С решењем горњег решено је и то питање. Но питање о сазиву делегација канда је већ решено и силом догађаја. Док је у Боци Которској и Херцеговини било само 'хајдучких' чета, мислило се, да ће трошак, што ће се употребити на то, да их разбију, моћи саме владе смоћи, па тек делегацијама поднети рачун о њему; од како се пак признаје, да у тим тамо крајевима прави устанак букти и да ће требати много крвних жртава, а још више новчаних, која ће јамачно у милијуне отићи, докле га савладају, - од ото доба канда је свршена ствар, да ће се делегације морати састати. Сад већ јављају, да ће делегације збиља бити сазване у ванредно заседање у марту или априлу.

Н о в и ј е
- О покрету војске Аустро-угарске у јужну Далмацију имамо да прибележимо, да је пешачка пуковнија надвојводе Карла Људевита бр. 4. отишла из Оломуца у Беч, да одатле отиде у Далмацију. Филиповићева пешачка пуковнија бр. 35. отишла је из Прага за сад у Трст, отуд ће, ако устреба, даље у Боку Которску.
- Из Трста брзојављају: Пешачка пуковнија шмерлингова, која је из Будапеште амо стигла, отишла је у Дубровник, где ће за први мах два батаљона остати, док дочекају даље наредбе; један батаљон њен иде у Требиње. Јелачићева пуковнија отишлаје у недељу из Поле.

^{Застава, број 4. У Новоме Саду у уторак 6. (18.) јануара 1882.}

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Политички преглед. Брзо се испунила реч, што је у прошломе броју на овоме месту изустисмо о устанку у Боци Которској и Херцеговини. Види се по свему, рекосмо онде, да смо великим догађајима на догледу. То се испунило пре, но што се и ко томе надао. Устанак све већма букти и све даље захвата - то је истина, коју сад већ не могу да забашуре ни она гласила, којима је задаћа не, као остали свет, да говоре, како што јест, него како није, у право, како би им господари њихови хтели, да јест. Официјозне вести будапештанских и прашких листова веле, да је не само у Боци, него и у Херцеговини врло погибно стање. Због тога је заједничка Аустро-угарска влада нашла, да они закључци, што су их пре божића једни и други министри за једно донели, нису довољни, те су у Бечу на ново почела крунска већа, и угарски министар-председник Тиса отишао је тога ради у понедељак у Беч. Заједничка је влада увидела, да ће војничка спрема, изазвана устанком бокељским и херцеговачким, више новца стати, но што је она мислила, те ће морати учинити оно, чему се до сада толико противна показивала, на име, сазвати делегације у ванредно заседање. Заједничко министарско веће, што се ено у Бечу састало, имаће, јамачно осим других ствари што се тичу бокељско-херцеговачког устанка, да донесе одлуке и о сазиву делегација.
Таман Тиса у понедељак за јутра у Беч стигао, таман га је и владалац примио. Још исто до по дне била је у министарству спољашњих послова министарска конференција, а у 2 сах. после по дне заједничко министарско веће. У већу сy, осим заједничких, били и угарски и аустријски министри, а председавао је сам главом цар-краљ. Већало се, штa да се уради противу устанка бокељског и херцеговачког, и то што пре и брже, боље уради. Да крунском већу, што је пред божић држано, закључено је било, као што је опште познато, да се обично, редовно стање војске, ште у Далмацији лежи, помножи за 7000 до 8000 војника. Сад је закључено, да се и тај вишак још повиси, но на колико и колико ће свега војске бити, то се још не зна, али да ће се у Боку и Херцеговину морати много више војске послати, но што је сад онуд има, о томе нема сумње. С војском у поредо иде и новац. Пред божић су израчунали били, да војничке операције у Боци и Херцеговини ако стану највише подруг милијуна. Сад пак уверају, да ће та свота куд и камо већа бити. Док се 1869. год. бокељски устанак стишао, утрошила је држава преко четири милијуна. Садашњи је устанак много већи и свак увиђа, да ће државу много више стати од првог. Један чешки лист дакле не мора да је одвећ претерао, кад је рекао, да ће бокељско-херцеговачки устанак Аустро-угарску владу зa цело 10 милијуна стати, а може докотурати и до 20. У следа тога да богме да ће се морати донети одлука о сазиву делегација. Како бечки извештаји гласе, заједнички војени и угарски министри јесу одлучно за то, да се делегације с места сазову; министар спољашњих пак противан је томе, јер зна, да га чека читава бујица од интерпелација о спољашњем положају, ако се делегације састану. 

^{Застава, број 5. У Новоме Саду у петак 8. (20.) јануара 1882.}

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Јужни врх Аустро-угарске монархије, Бока Которска, већ је у пламену, јер је већ и крв потекла, а уз њу се ускомешала и кршна Херцеговина. Ситуација је веома озбиљна, погибао велика. У Бечу се не дају обмахни, то се види и по речима, што их је царевић Рудолф 3. о. м. рекао у Прагу официрском кору 35. пешачке пуковније, кад је иста у Далмацију полазила. Рекао је на име, да ствари на југу монархије постају озбиљне. И да није устанка у Херцеговини, сама би Бока, а особито кршне Кривошије задале Аустро-угарској посла, бар онолино исто посла, колико и 1869. год., ако не и више; али кад узме човек а ум, да је ту и Херцеговина, која се листом диже, па да се поговара, да се и у Босни почињу устанци појављивати, - онда може лако растумачити, за што су се у Бечу дали у бригу. У тoj бризи сазвано је у аустријску престоницу крунско веће, кoje се поглавито бавило бокељским устанком и већало, како да се исти угуши. За то је пре свега нужно прво и прво војске, друго новца. За то се узима, као да је свршена ствар, да се делегације сазову. То је, што се тиче материјалне стране акције, што је мисле и мopajy у Босни и Херцеговини предузети. Што се пак тиче самих операција, о томе се за сад ништа не чује, него да ће ђен. Јовановић у Боци заповедати и овде самостално операције руководити. Ко ће пак у Херцеговини заповедати, то се још незна.
*
Прашки младочешки 'Народни Листи'“ имају брвојавни извештај, у ком се вели, да покрет у Херцеговини све више и више маха отима. Ко је годе дорастао до пушке и до бритка мача, хити у гору. У Фочи су војнички новаци на силу ослобођени од новачке комисије. У Стоцу се такођер устанак дигао. Из Невесиња дошло је устаницима двеста друга у помоћ. У Мостару је проглашено опсадно стање. Свет мисли, да ће под Мостаром бити први повећи сукоб. Устанак je био спремљен на пролеће да букне, али војничко новачење наспорило га је. Међу устаницима налазе се и бивши турски официри.
*
Бечка стара 'Преса' има из Дубровиика извештај од 5. ов. м. о херцеговачком устанку. Извештај гласи: 'Трговци из Фоче тврде, да се у горњој Херцеговини, међу Фочом, Гацким и Невесињем затворила једна чета од 1000 друга под Стојаном Ковачевићем. Приповеда се, како је она прошастог четвртка на војничку стражу под Невесињем напала и растерала је. Говори се, да су од жандарма, што беху стражи додељени, домаћи се придружили Стојановој чети, а 'Швабе', тј, они, који су из Аустро-угарске дошли, они су истина пуштени слободни, али су приморани били, да се повуку у Мостар.'
Извештаји, што су их бечке 'Нем. Нов.' на писмено из Котора добиле, веле, да су се билећани и гачани и околни становници, као год и Зупци и Коренићи љути, да је све то листом скочило на оружје и устанку се придружило.
*
'Н. Сл. Преси' пише њен посебни извештач 31. дек. пр. год. из Дубровника, како је 29. ист. мес. на граници не далеко од села Мрцина у дубровачком округу било боја међу једном сатнијом пешачке пуковније вецларове бр. 16. и четом Стојана Ковачевића, у којој је, као што веле, могло бити 60 до 80 друга.
Исти дописник пише даље: 'Јутрос у осам сахата стигао је фмл. намесник Јовановић у Дубровник, камо је на неизвесно време председничка писарница намесништва и седиште ц. и кр. војничког и домобранског заповедништва с тога премештено, да буду ближе огњишту устанка и попришту енерђички поведене акције. Одавде се непрестано креће војска пут Требиња и Кастелновог, и сва дубровачка посада - 24. пољски ловачки батаљон и пешачка пуковнија веберова бр. 22. - отишла у поменута два места. Сутра или преко сутра надају се, да ће доћи пешачка пуковнија шмерлингова 67. По заповести грађанског и војничког намесника гради се, што се и гда и што брже може, војнички пут преко Мрциња.'
*
'Н. Сл. Пр.' јављају о познатом боју на Каменом ово: 'У четвртак 18. (30.) децембра пр. год. упути се једна патруља од шест жандарма на крстарење од Каштелновог према Каменом. Када дођоше близу тог места, сретне их нека жена из те околице, кojy запитаху, да ли је пут слободан, и да ли није у близини видела каквих сумњивих особа. Жена изјави са поверљивим речима, да нигде на целом путу никога срела није. Осигуравши се овом вешћу, пође заповедник путем даље. Али тек што жандарми неколико корачаји даље пођоше, загрми из близа праска пушака, од које на срећу нико не буде погођен. Жандарми се одмах поставише у обрану. Четворица начинише округ, а остала двојица потражише сигурне бусије у близини. Са обе стране отворише жестоку ватру, и пре него што је и jeдан жандарм био рањен, изгубише усташи већ два човека. Усташа je било око 40 људи. Ови начинише полукруг и примицаху се све ближе жандармима. Два метка, кoje жандарми избацише, оборе два усташа. Код Кривошија је обичај, да рањеници и мртви не смеду остати на месту, где падоше, те тако се и овде дадоше усташи за тим, да своје рањенике и мртваце доведу у сигурност. Пошто је за то било нужно 8 усташа, то остаде још њих 28 на мегдану. За време боја, који трајаше пун један сахат, падоше три жандарма од оне четворице, која сачињаваху округ; четврти настави борбу и брањаше се јуначки. Најпосле буде и он рањен и одмах за тим убијен. Усташи изађоше сад иза својих бусија. Она два жандарма, који још беху за бусијом, једнако се бранише и трудише се, да непрестаном ватром бране лешине својих другова од усташа. Већ им скоро нестаде и џебане. Покушаху још и последње средство. Један од ових предаде своју џебану своме другу, те отрча у најближу жандарску стражару, да иште помоћи. Када дође жандарска припомоћ, повукоше се усташи у гору, а жандармима не остаде ништа друго, већ да своје мртве другове понесу собом. Онај један жандарм, што је на послетку сам остао, добио је у том боју две кугле у ногу, те је донет у каштелновску болницу. Тај момак тешко да ће преболети. Велика одговорност приписује се жандармској команди у Каштелновом. Сада се налазе у Боци неки 350 жандарма, дакле 300 момака више него у мирно доба.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

Н о в и ј е.
О бокељскоми херцеговачком устанку имају ове новије вести:
- Ђен. Јовановића на заповедничкоме месту у јужној Далмацији замењује привремено ђен. Петар Чикош (Србин).
- Кривошије су од драгаљске куле направиле болницу.
- 'П. Лојду' брзојављују из Требиња, да штаб 67. пешачке пуковније шмерлингове остаје за сад онде. Први батаљон исте пуковније отишао је 4. ов. м. из Требиња у Билеће на црногорску границу.
- Како бечке 'Нем. Нов.' дознају, побуњених Кривошија има око 1300 људи, Од отих су из самих Кривошија 360 њих, 200 убљана, 80 леденичана, 130 ораховчана, 300 херцеговаца, што их је Стојан Ковачевић онде оставио, 80 друга у Лекићевој, 90 у Жутићевој и 40 у Милићевој чети. Исти лист дознаје по которским вестима из Херцеговине, да устаничке чете онуда веома расту и да је Стојан Ковачевић позван, нек се врати из Кривошија у гатачки табор, где му је врховно заповедништво над четама понуђено. 
- Од вести што стоје у свези с бокељско-херцеговачким устанком, донела је новија пошта ове: Угарски министар-председник Тиса вратио се 4. о. м. из Беча са заједничких министарских конференција у Будапешту. С њим је за једно дошао и министар око краљеве особе, Орци.
- Све новије вести слажу се у томе, да је закључено, да се Аустро-угарске делегације 16. о. м. састану.
- 'Б. Оп. Нов.' јављају: За трошкове на војничке операције у јужној Далмацији биће делегацијама предложено, нек одобре десет милијуна фор. Та ће се свота набавити зајмом на заједничке средишне активе, евентуално засебним ломбардисањем или продајом оних делова средишних актива, што обема државама монархије припадају.
- 'Буд. Кор.' дознаје, да ће свега 20.000 војске бити мобилисано и да ће се од делегација искати десет милијуна фор. новца.
- 'П. Лојду' брзојављају из Линца, да је оружници у Штајеру наложено, нека што пре зготови што већи број кропачекових пушака. Требају за жандармерију у јужној Далмацији.
- Из Трста брзојављају, да су аустријске власти 3. о. м. онде ухватиле и затвориле познатог устаничког вођу, Перу Матановића.

^{Застава, број 5. У Новоме Саду у петак 8. (20.) јануара 1882.}

[JASON]

Политички преглед. Устанак у Боци Которској и Херцеговини дао је врло озбиљан изглед политичкој ситуацији у Аустро-угарској монархији. Акција, што се покреће тога ради, да се тај устанак сломије, предузима се у два правца: спремом за војене операције и сазивом парламентарних телеса, што су надлежна, да решавају, кад се ствар тиче обеју делова монархије, када дакле наступи каква ствар, која се заједничком означава, као што је - рат. Што се тиче финансијске стране предузетих операција, у заједничком војеноме министарству у Бечу израђују сад поднесак, што ће служити за супстрат, подлогу делегацијама, што ће у ванредно заседање бити сазване. Опште се узима, да ће заједничка влада искати 10 милијуна кредита, да сломије бокељско-херцеговачки устанак, али многи веле, да та свота може лако порасти до много веће. Пo што ће се заседање делегација, што ће бити сазвано, сматрати за наставак лањског новембарског заседања, то ће бити они чланови, који су и лане у њима седели, сазвани опет у аустријску престоницу. Међу тим, бокељско-херцеговачки устанак већ је дошао на парламентарни сто. Нa уг. земаљском сабору интерпеловао је Хелфи у име левице министра председника о тој ствари. Интерпелацију ту доносимо на другоме месту.
Неким бечким листовима, назлобрзовићима, пало је у очи, што је црногорска кнежевска породица у овај мах отишли са Цетиња, те доводе то у свезу са бокељским и херцеговачким устанком. Кнегиња Милена отишла је с кнегињицама и кнежевићем Мирком у Бар, а с њима за једно и кнегиња Даринка Данилова са ћерком, с којом се од јесенас бавила на Цетињу. Ради заштите и пратње отишао је с њима и војвода Божа Петровић. До Будве довезла се кнегиња на коли, а отуд се до Бара одвезла на аустријском пароброду 'Дубровнику'. До будванског градића Трините допратио је кнез своју породицу, а отуд се с кнежевићем Данилом врнуо на Цетиње. Чудновато је за иста, како се тај пут може доводити у свезу са бокељско-херцеговачким устанком, кад се Црна Гора баш свагда показивала лојална, кад се год сусетка њена на невољи нашла. Зна се, да кнегиња Милена обично зимује ван Цетиња, у блажем поднебљу, а што је преко Будве отишла томе је јамачно разлог зимско доба, јер сада путовати с Цетиња сухим у Бар, то за цело није пријатно и удобно. Ми мислимо, да се одлазак кнежеве породице с Цетиња не само не може зло тумачити, него баш на против. Како 'П. Лојду' брзојављају с Цетиња, и кнез је Никола с кнежевићем Данилом и Аустро-угарским министром резидентом, пуковником Темелом, 5. ов. м. отишао у Давилов Град, где се црногорска војска у табору вежба. Одлазак породице с Цетиња нами значи, да Црна Гора не ће да да повода ни сенци сумње у њену лојалност спроћу Аустро-Угарске.

^{Застава, број 6. У Новоме Саду у недељу 10. (22.) јануара 1882.}

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Бокељско-херцеговачки устанак. Аустро-угарска монархија спрема се у свој форми и свим начином за формалан рат. Бокељско-херцеговачки устанак захватио је већ толико маха и толико земљишта, да се на њ мора бацити сapaзмерно врло велика убојна сила. Сад већ нико више, па ни сама официјозна бечка и будапештанска гласила, којима је задаћа, да владин положај свагда у лепој боји и добром виду прикажу, сад већ ни они не кажу, да је оно, што се у Боци Которској и Херцеговини збива, шала. Признају, да немају посла са 'лупешким' и 'разбојничким' четама, које су се бојсе од обести одвргле у гору и планину, него са правим политичким устанком, коме се прави исход још не да догледати. Аустро- угарска офицнјозна преса зна, ко је и шта је узрок устанку, али не ће да призна истину. Човек тешко признаје своју кривицу. За Бокељско-херцеговачки устанак криве бечлије и Пешт-будимлије 'пансловенску агитацију'. Тај им је изговор свагда био личина, кад нису хтели или нису могли признати своју погрешку, па тако je и сад. Но тим не ће ни себе утешити, а још мање свету очи замазати, најмање пак угушити устанак, - који као што рекосмо - јача и расте жестином и простором. Како мисли бечка влада оперисати, то се не зна, нити ће се у на пред знати, али ми ћемо редовно и пажљиво пратити развитак - бокељско-херцеговачког устанка.
*
Спљетски 'Авенир' пише: Поуздани људи, што ово дана из Требиња амо приспеше, причају нам као поуздано, како је ово дана, пошто је пређашње недеље већи део херцеговачких жандара, што беху постављени иа граници између Требиња и Гацког одбегао (дезертовао) - како је свеколике пушци дорасле момчади из Билећа, Зубаца и Коренића нестало и одбегло чети Стојана Ковачевића и других. Ако је истина, што исти извештај томе додаје, како се на име око Требиња говори, да је ускочка момчадија попалила онима домове, који не хтедоше с њоме поћи, то показује само, колико су онуда незадовољни са садашњим стањем и колико су жељни, да га бољим замене; то је само знак тамошњег расположења.
По Метковићу се пронесе пре неки дан глас, прича горе поменути лист, да је четовођа Ковачевић у вароши и да доручкује у гостионици 'Аустрији'. Многи жандари похитају на ту вест у гостионицу, али кога су тражили, нашли - нису.
*
Познато је, да је због бокељско-херцеговачког устанка ухваћен у Трсту 3. ов. м. и затворен црногорски срдар, Пека Матановић, брат побочника црногорског кнеза, Нике Матановића. Он је после првог бокељског устанка 1869. год. био прогнан из Аустрије, а у Трст, веле, да је сад из Србије преко Босне дошао. Србима и Словенима непријатељски листови називају га 'агитатором', па да богме да, по њима, његов пут кроз Босву није имао друге, до ли 'агитаторске' цељи. О њему има 'Н. Сл. Пр.' из Трста, ову вест, која гласи:
Овдашњи талијапски листови доносе отворено писмо овдашњег адвоката, дра Фауста Накића, који као заступник затвореног срдара Пеке Матановића саопштава, да је задарско намесништво овог последњег 1872. год. из Аустрије прогнало. Затвор у Трсту следовао је због забрањеног повратка. Од кнеза Николе и барона Темела добио је уверење, да декрет о изгнању не важи више.
*
'Mocт. Вјед.' доносе допис из Херцеговине, који овако гласи: Пре кратког времена испало је билећком окружном начелнику Петрошу, да ухвати писмо, које је писао један поглавица другоме ради припреме за устанак. Усљед тога су многи позатворани. Између осталих затворен је и Мухамеданац Зулфо и православни свештеник Криво. Зулфу је ипак испало за руком, да умакне, те извести одмах све учеснике о томе, што се догодило, а међу њима и бившег вођу устанка на Турке, Вујевића, који је и писао оно писмо. Вујевић одбеже одмах у гору са својим негдашњим официрима Љубовићем, Милашовићем и осталим. Око 200 момака пођоше за њим, те се тако појачаху редови усташки. Невесињски четовођа Нико Стефановић оде такође са својим људма у гору. Аустро-угарске власти хтедоше да ухвате другог Бошка Гузицу и позваше га у Невесиње; али овај осети шта ће бити и оде својим друзима у гору. На скоро ће се око својиј вођа скупити сви пушци дорасли људи из округа невесињског, где је 1875. године устанак букнуо. Сви ће се усташи скупити у један велики кор, који ће се Мостару упутити. Мухамеданци се слажу са православнима.
*
Официјозна 'Уг. Пошта' констатује, да је источни и североисточни кpaj Херцеговине сав у пламену. Што се устанак у последње време све даље и све већма шири, томе je - вели - ово узрок: Фочки окружни капетан даде становништву на знање, да ће се војничко новачење предузети. Фочки Турци изјаве, да ће се том одупрети, јер по дотичној наредби, рекоше, може се новачење тек с пролећа 1882. год. предузети. Ђенерал Странски похита одмах из Сарајева у Фочу, да разјасни, у чему је ствар, али већ беше касно. Уз то изађу шумарски чиновници на среду са неким незнатним фискалским стварима. Сакупи се устаничка чета и придружи се већ опстојалој устаничкој чети. Ковачевић крене ва Невесиње и 24. декембра пр. год. разбије жандарску стражу код Улока на Неретви. Четири домаћа жандара, које су два срдара предводила, пређу устаницима. Аустријски жандари повуку се на траг у Мостар. На то устаничке чете прокрстаре горње Понеретље и 31. декембра пр. год. растерају опет једну стражу код Невесиња.
* 
'Н. Сл. Преса' има брзојавну вест из Прага од 7. јануара, која гласи: Руске вести навешћују, да ће велика устаничка војска поћи на Мостар и да ће у Херцеговини букнути општи устанак, ако се предузме војничко новачење.
Нарочити которски дописник 'Н. Сл. Пресе' прича овај занимљив случај: Млад официр од ловачког батаљона, што у Кастелновоме лежи, пође 21. декембра пр. год., да је по Суторини прође. У повратку, наслађујући се дивотним изгледом на Канал, буде из ненада нападнут од једног друга из чете Стојана Ковачевића. Kако земља влажна беше, то се устаник нечујно могао официру приближити. Једном руком ухвати официра за грло, другом извуче му сабљу из корица. Официр не знађаше, шта ће од чуда, кад устаник, до зуба наоружан, не лати се оружја, него заиште од њега, да му сабљу откупи. Официр откупи (своју) сабљу, а устаник му окрене леђа и на миру отиде. Због тог је изашла наредба бригадног заповедништва, да од ото доба не сме ван вароши или села ићи по један официр или војник, него бар по двојица њих за једно.
О старијим бојевима, што су устаници под Стојаном Ковачевићем у Херцеговини били, јавља исти которски извештач 'Н. Сл. Пресе' ове појединости: У Савођу у Херцеговини било је 8. декембра пр. год. чаркања међу четом Стојановом и Аустро-угарским војницима. Од војника је пало седам људи; од устаника су двојица пала, шесторица обранила. Декембра 23. пр. год., било је такође чаркања међу Аустро-угарском војском и једним одељењем Ковачевићеве чете, и то код Крушевског Врбања у Херцеговини. Од војника погибе један, двојица се обранише; од устаника падоше двојица и двојица се ранише.
Првих дана месеца јануара (по рим.) крене се Ст. Ковачевић са 70 друга у Кривошије, да отуд отиде у Корениће у Херцеговину. Из Коренића му је била стигла вест, да из Требиња иде у Билеће многи ерарски новац за војску. Како се свуда прича и приповеда, вели дописник, устаници ударише на пратњу (ескорту) војничку, оборише. 42 војника и задобише сав новац, који је бројао више тисућа форината. Дописник пише, да је у том боју био уз Стојана, између осталих и турски четовођа Осмаи бег Танковић, који је иначе четовао у Коренићима. Прича се, да је Осман том приликом изгубио својих седам друга, а од Стојанових да је њих дванаесторо рањено. 
У узбуњене крајеве војска се непрестано шаље, и сад не само преко Далмације, него и преко Босне. Оним одељењима, што ће преко Босне, већ су испредњачили они, који им се старају за станове. Војска ће та ићи преко Брода. Сва војска, што се у Херцеговини налази, добила је заповест, нека се, била на путу, била по становима, влада, како јој војнички пропис налаже, да се у ратно доба и у непријатељској земљи влада. Војници су добили све, што им за рат треба. Осим оружја и џебане, добили су и храну, каква им се у ратно доба даје, постеље и све друго, као у правоме рату. 

^{Застава, број 6. У Новоме Саду у недељу 10. (22.) јануара 1882.}