Barutana u Kamniku

[Solaris]

Godine 1849, za vreme italijansko-austrijskog rata, posle poraza kod Kustoce i Navare, u jed­nom prodoru kod Mantove u Lom­bardiji, Austrijanci su zaplenili ta­mošnju fabriku baruta. Mašine su demontirali i preneli u Kamnik, ta­dašnji Štajn (Stein). Tamo su otku­pljeni stari Andreolijevi mlinovi i strugare za barutanu, a dokupljeno je i potrebno zemljište.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Godine 1850. austrijski inženjeri napravili su nacrte po kojima je kamniška "žebeljama" (fabrika eksera) preuređena u fabriku baruta. Na Kamniškoj Bistrici je napravljen jaz i voda iskorišćena za pokretanje mašina. Shodno tome, radionice su razmeštene na levoj i desnoj obali. Na Mačkovom brdu izgrađena je kasarna i upravna zgrada.

Prvobitna živa ograda zamenjena je kamenim zidom, koga su turisti i meštani, zbog rgegove veličine izgleda, na­zivali 'Trineski zid”. Kamničani su fabriku u početku nazivali "praharna" (prah-barut). Samo mesto za ba­rutanu, po mišljenju austrijskih merodavnih organa, odgovaralo je kako po svom strategijskom polo­žaju (središte između Dunava i Lom­bardije), tako i po podesnoj konfi­guraciji terena oko rečice Bistrice, a i povoljnih saobraćajnih veza s os­talim delom Monarhije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Kamničani i okolno stanovni­štvo nisu imali pristupa u fabriku. U njoj su radili samo vojnici, koji su ovde služili deo svog vojnog roka. Ovo je važilo i za zanatlije. Vojna uprava barutane ubrzo je uvidela da ovakav način obezbeđenja ka­drova nije dobar, jer samo što bi naučili zanat, vojnici bi odslužili rok i otpuštani su kućama.

 Godine 1870 odlučeno je da se u stalni radni odnos uzmu civilna lica iz kamniške okoline, a onim vojni­cima koji su se tu zatekli, ponuđeno je da ostanu u službi kao civilni službenici. Kako su u Kamniku uglavnom služili Česi, to su oni i ostali na radu, i sasvim se odomaćili, osnovali porodice i pogradili kuće. Tako se i danas u Kamniku mogu sresti ljudi sa češkim prezimenima: Zika, Fikar, Neržina, Panek, Rihtar, Pučera, Pantar, Filec, Javora i drugi, čije je pretke doveo jedan od uprav­nika kamniške barutane, major Holeček, kasniji general.

Prvi stalni radnici barutane, primljeni 1870. godine, bili su Ka­mničani, iz okoline Stranja, Stolnika, potom iz Radomelja i Tuhinjske doline. Oni su najpre radili kao pomoćna radna snaga a, kasnije, i u neposrednoj proizvodnji baruta, ovo zapošljavanje domaće radne snage povoljno je delovalo na socijalnu strukturu kamniške okoline, stva­rajući od vekovnih seljaka prave industrijske radnike, koji su živeii od fabrike. Oni su se srodili sa fabrikom i međusobno sudbinski povezali to­liko, da se rodio jedan kolektivni duh, kakav se retko mogao sresti među radnicima u to vreme.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
 Opa­san posao još više ih je povezivao, jer su znali da od greške jedno­ga,zavise životi svih ostalih. Koliko je ova povezanost i uzajamna sol­idarnost bila jaka, svedoči činjenica da je kolektiv jednog dana jedno­dušno ustao protiv upravnika (pot­pukovnik Jekel) koji je, prezirući propise bezbednosti, pušio u krugu fabrike, i uspeo da ga udalji iz ba­rutane (premešten je na drugu dužnost).

Barutana je prvih dana 1915. godine, po ulasku Italije u rat na strani Antante, premeštena iz Kamnika u Trofaje kod Leobena u Austriji. Preseljene su sve mašine za proizvodnju baruta, osim hidra­ulične prese, koja je ostala u fabrici (gde se i danas nalazi). U upravnu zgradu smeštena je vojna bolnica a za odbranu barutane od eventual­nih napada aviona, Austrijanci su postavili 8 protivavionskih topova, koji nikad nisu ni dejstvovali. Kad se nakon poraza Italijana kod Ko- barida, 1917, front pomerio od Soče na Pijavu-fabrika je ponovo vraćena u Kamnik. Nove mašine dopremljene su iz Donawitz-a a ve­ćina starih je ostala u Leobenu.

Po obrazovanju Kraljevine SHS barutanu je preuzeo Slovenski Na­rodni odbor u Kamniku. Stražu u barutani čuvali su srpski vojnici, dotadašnji austrijski zarobljenici. Proizvodnja je odmah počela. Iz barutane u Obilićevu dopremljena su dva kolodroba i zmčara.

Počelo se sa proizvodnjom svih vrsta crnog* baru­ta: lovački, rudarski, topovski a, od godine 1922, i sporogoreći štapin (u novoizgradenom objektu za ovu pro­izvodnju). Godine 1921. startovalaje i proizvodnja dinamona, koji je 1932. dobio naziv  "kamniktit". Prva količi­na ovog novog: eksploziva poslata je, prema fabričkoj dokumentaciji, 7. jula 1921. godine rudniku Mostar. Kasnije, dvadesetih godina, posle izvršenih ispitivanja i proba, počela je proizvodnja amonal-kamniktita, zatim amonala a, godine. 1930, i metankamniktita.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Patroniranje eksploziva vršeno je (prve godine) ručno, a onda je uvedeno mašinsko. Proizvodnja se kretala od 4.000 kg1 na dan, da bi 1940. dostigla kapa­citet od 7.000 kg*. U vreme kapitu­lacije Jugoslavije, 1941. godine, ba­rutana je imala godišnju proizvo­dnju od 3.000 tona rudarskog eks­ploziva, 6.000 km. sporogorećeg štapina i 170-200 tona crnog* baruta.

U prvim danima aprila 1941. godine, pred sam rat, uprava je po­čela skupljati i spremati poverljiva dokumenta; 4. aprila već su demon­tiran najvažnija postrojenja, uni­šteno je više hiljada kilograma baruta, eksploziva i raznih sirovina a neke mašine i sirovine upućene su u Zavod Lazarevac u Srbiju. Na dan napada Nemačke, 6. aprila, sku­pljena je sva preostala dokumenta­cija i prevezena u Sarajevo, kao duboku pozadinu vojišne prostorne. S njom je otišlo i nešto radnika, koji su se po zauzeću Sarajeva vratili u Kamnik. Sa njima je vraćena i arhiva barutane.

Nakon sloma Jugoslavije baru­tanu je zaposeo nemački okupator, koji je onesposobljene mašine ospo­sobio i sve do kraja rata izrađivao više vrsta crnog- baruta i sporogorećeg štapina. Barutanu je preuzela firma "A.G.Dinamit Nobel, Donau”. Ipak, okupator nije uspeo da spreči niz sabotaža koje su slovenački patrioti preduzimali tokom celog rata, ometajući normalan rad i proiz­vodnju.

[Solaris]

Upravnici barutane

U dugom veku barutane, od os­nivanja pa do II svetskog rata, na njenom čelu se izmenio čitav niz ijudi, svih profila obrazovanja. To su najpre bili iskusni trupni artiljeriski oficiri, potom (naročito za vreme stare Jugoslavije), artiljeriso kotehnički vidi oficiri (sa svršenom Vojnom Akademijom u zemlji i sv­ršenim visokim tehničkim vojnim školama na strani), inženjeri.

Takvi su bili inženjer Miloš Obradović, art. tehnički divizijski general i dugo- godišni Upravnik zavoda Oblićevo, inženjer Dušan Stojšič, major, koji se za barute školovao na čuvenoj "Eoole de Poudre" u Parizu...

Prvi upravnik barutane po os­nivanju i premeštanju iz Italije bio je pukovnik Achacius, koga su nasledili pukovnici: Aleksin, Švab, Holeček, Ginter (Gunter) i Doleček, sa čije je ime vezan početak rada sa civilnom radnom snagom. Doleček je bio samovoljan čovek pa je, ne pitajući nikoga, 1909. godine pove­ćao radno vreme za 1 sat.

U ba­rutani se do tada radilo do 7 časova ujutru do 6 sati uveče, sa jedno-časovnim prekidom za ručak. Po­makom početka radnog vremena od 7 na 6 ujutru, radno vreme je produženo na 11 sati. Na ovo su se radnici, 1. moja 1909, pobunili, poža­lili se svom poslaniku Kreku, koji Je obavestio Beč. Rezultat je bio da je radnicima vraćeno ranije radno vreme a Doleček osuđen da plati ta svog džepa sav prekovremeni rad, pa je ubrzo bio i penzionis&n.

Sledeći upravnik barutane bio Je nugor Gqjer, potom, potpukovnik Jekel, onaj koga su radnici rt)og pušenja premestili. Njega je nasledio Rezner (Rosner), pod kojim je barutana 1915. premeôtena u Leoben, Po povratku fabrike u Kamnik, mesto upravnika zauzeo je prvi Slovenac u njenoj dotadanjqj istoriji, general-major Cerné, zatim pukov­nik Semerak, koji je u fabrici do­čekao i kr^j I svetskog rata, Seme­rak je pokušao da neopaženo pobegne iz Kamnika, pa se dovezao na željezničku stanicu u konjskim kolima pokriven slamom i džako­vima sa péenicom. Radnici iz baru­tane su kola pretresli, pšenicu zaplenili, a "hrabrog" pukovnika najurili iz Slovenije.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Po svršetku I svetskog rata upra­vnik barutane postao je major Vidmar, poznat kao veoma dobar stru­čnjak za proizvodnju crnog baruta. Posle njega došao je pukovnik Vasić, potom pukovnk inženjer Miloš Obradović, kreator eksploziva kamniktita.

Njega je nasledio pukovnik Jovanović. Posle Jovanovića, pono­vo dolazi Vidmar, a nakon njega pukovnik Derok. Od 1930 do 1935 na dužnosti upravnika je pukovnik Vladimir Krstić. Od 1935 do 1937 upravnik je potpukovnik Paunović, a posle njega opet Krstić ali kao brigadni general, koji je 1938 godine penzionisan. Od tada pa do 1941. bili su rukovodioci pukovnik Paunović i major inz. Dušan Stojšić.

Od svih je bio najpopularniji general Krstić, (sin art. teh. pukovnika Božidara Krstića, dugogodišnjeg upravnika barutane u Stragarima i Obilićevu). On se posebno zalagao za rešavanje pitapja penzija barutanskih radnika. Njegovim insistiranjem, porodica­ma žrtava eksplozije u pogonu štapina je u leto 1934. isplaćena je­dnokratna pomoć u iznosu od 350.000 dinara.

[Solaris]

Proizvodnja

U prvom periodu svog postojanja fabrika je zapošljavala oko 80 ljudi a kapacitet proizvodnje je bio 300 kg baruta dnevno. Radilo se samo pri dnevnoj svetlosti, od jutra do večeri, a zimi, pri jakim mrazevima, posao je sasvim obustavljen. U početku su rađene samo dve vrste baruta: kock­asti topovski, krupnoće 7 i 13 mm i lovački, "Rundkom" (okruglo zrno) N°.8, koji je bio žućkasto obojen i namenjen lovcima-plemićima, dok se za obične lovce izrađivao crni lovački barut br. 1-4. Od svih ovih vrsta, najboljeg kvaliteta je bio okrugli žućkasti, ali, bio je izuzetno skup, pa ga obični ljudi nisu ni kupovali.

Fabrika je imala sledeće objekte: ugjjenaru, mešnicu, sejalicu, zrnča- ru i sušnicu. Kao sirovine za izradu baruta upotrebljavani su rafinisana šalitra i sumpor iz trgovačke mreže a ugljen se izrađivao iz leske u so- pstvenoj ugljenari u retortnim peći- ma. Binama smeša: biner-šalitra iz­rađivana je mešanjem uglja i šalitre u količinama od po 50 kg u bu­bnjevima (dobošima) za sitnjenje, u koje se, pored komponenata, stav­ljalo i 75 kg* bronzanih kuglica za sitnjenje, prečnika 6-13 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Sumpor takođe nije usitnjavan sam za sebe, već zajedno sa prethod­no usitnjenim ugljem: biner-sum­por. Doboš za usitnjavanje okretao se brzinom od 12 obrtaja u minuti, čime se postizala dovoljna finoća usitnjenog materijala sa 2000 obr­tna, ukupno za 2/3/4 časa.
Usitnjena binama smeša kona­čno se mešala u temernu u doboši­ma za spravljanje terneme smeše, u koje su stavljane kuglice od specijal­nog tvrdog drveta. Ovako dobijena teraema smeša se tretirala u kolo- drobima sa 5% vlage, sa šaržom od 25 kg u svakom kolodrobu. Težina točkova kolodroba iznosila je 5.000 kg.

Izgnjećena masa iz kolodroba preso vala se na hidrauličnim pre­sama za vreme od dva sata pod pritiskom od 150 atm. u barutni kolač, čija je debljina, prema vrsti baruta koji se izrađivao, iznosila 7,13 i 21 mm. Otpresovani kolač se zatim zrnčao u Lefebrovoj zrnčalici u krupni topovski barut. Izzmčani barut se sušio (u prvo vreme na suncu, a kasnije u vazdušnim su- šnicama), sortirao, polirao, mešao u serije i grafitirao.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pazilo se da se sveže pečeni ugalj iz retorte ne pušta u proizvodnju za 8 dana nakon pečenja.
Oko godine 1870 počeo se raditi rudarski barut, a 1912. je podig­nuta hidrocentrala, pa je vodeni pogon zamenjen električnim.
Gotov barut pakovan je u speci­jalnim sudovima ispletenim od sla­me.

[Solaris]

Unutrašnja bezbednost i transport

Protivpožama služba u barutani u prvim godinama nije ni postojala. Nužnost postojanja protivpožarae zaštite pokazala se 1877. god., kada je nepažnjom jednog radnika bra­vara izbio požar u odelenju za pri­premu šalitre.

Požar je zahvatio šalitru spremnu za izradu baruta i pretio da zahvati i susedno skladište, sumpora, ali je velikim zalaganjem ljudstva fabrike, vatrogasnog dru­štva (gasilci) iz Kamnika i pomoći iz Ljubljane, požar ugašen. Građani Kamnika su u strahu od većih požara i eksplozija napuštali domove i bežali u šume.

Najpre je nabavljena ručna vodena pumpa, koja i danas postoji kao uspomena, a 1888. je izgrađen vodovod, i pred svakim ob­jektom barutane postavljen hidrant za gašenje požara, sa pumpama, o kojima se je brinulo tehničko osoblje barutane. U cilju bezbednosti od požara morale su radionice za barut biti uvek čiste a u letnjem periodu prilazi objektima i čelo stre­he su poškropljavani vodom (za slučaj da se desi eksplozija baruta, da se požar ne bi preneo dalje).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Posebno su bila stroga pravila unutrašnjeg transporta među proiz­vodnim objektima. Prevoz se morao vršiti vagonetima a na vagonetu su morala biti uvek dva radnika. Po fabrici se nije smelo nikako trčati (to je bio znak neke opasnosti), već samo ići običnim korakom, unoše­nje u objekte zapaljivih sredstava i čeličnih predmeta i upotreba ne­propisnog alata bila je strogo zabra­njena.

Radnici su imali posebno radno odelo i obuću bez kovanih donova i sa kapama na kojoj je bio natpis "K.u.K.Pulverfabrik Stein" (Carsko i kraljevska fabrika baruta Kamnik). Ljudi su se veoma ponosili tim odelom, pa su ga neki čak nosili i po gradu i javnim mestima. Tek kad se jedan radnik sa tim odelom, u kome je bilo nakupljene barutne prašine, ležeći pored vatre, zapalio - zabranjeno je nošenje radnog odela izvan barutane.

Koliko je svest o potrebi stalnog  i potpunog pridržavanja mera bezbednosti bila prodrla u svest ljudi, govori i slučaj radnika barutane Vrhovnik Franca, koji je 1912. godi­ne, kada je u objekte uvedeno ele­ktrično osvetljenje, napustio posao u barutani, ne verujući nikako da ele­ktrična struja (primenjena u svrhe osvetljavanja) neće izazvati neku nesreću. Nekoliko godina kasnije, kad se uverio da nije baš u pravu, vratio se na posao i ostao na njemu do smrti.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Interesantan je bio prevoz goto­vog baruta od Kamnika do Ljubjjane. Još pre 1891. godine, kada je
izgrađena željeznička pruga do Kamnika, barut je prevožen ko­njskim kolima. Konji su morali imati bakarne potkovice, da se spreči izbi­janje vamice. Pri prolazu transporta kroz naseljeno mesto, preduzimane su naročite mere bezbednosti.

Neko­liko desetina metara ispred kola ili kolona vozila išao je vojnik, posebno odabran, krupan, naočit momak, sa crnom zastavom u ruci, koji je opominjao stanovništvo da kroz mesto prolazi transport sa barutom. Na njegovu pojavu zatvarali su se pro­zori na kućama, kovači su gasili vatru u kovačnicama, a po ulici niko nije smeo pušiti.

Kola su op­koljavala 4 vojnika sa puškama: 2 sa leve a dva sa desne strane kola. U jednoj turi prevozilo se obično oko 1500 kg baruta, koji se sklađištio u ljubljanskom predgrađu. Kad je 1891. godine do Kamnika stigla že­ljeznica - za prevoz baruta su korišćeni specijalni vagoni, obeleženi crnim zastavicama i velikim crnim latinskim slovom "P" (Pulver-barut).

Članak iz časopisa : Oružje Br. 5
Autor : Borislav Radović

[duje]

Barutana više ne radi, sada je u toku sanacija, koja će biti gotova do ljeta 2015 godine. Sanaciju izvodi vojska. Površina na kojoj je bila barutana je oko 60 hektara, a u najboljim vremenima u njoj je radilo oko 1400 ljudi.

Vir: "Domžalec.si" (21.12.2013)
http://www.domzalec.si/

Kamničani nič več na sodu smodnika
 
Kot vse kaže in tako je pokazal tudi ogled območja KIK Kamnik, nekdanje smodnišnice v stečaju, so Kamničani in okoličani lahko povsem mirni in varni, torej mesto v naročju planini ni več na sodu smodnika, kot je bilo pogosto slišati na ulicah in trgih starega mesta.

Objekti propadlega podjetja Kemijske industrije Kamnik, ki se je v preteklosti ukvarjalo s proizvodnjo, prodajo in skladiščenjem eksplozivnih in drugih nevarnih snovi, so se raztezali na več kot 60 hektarih, v najboljših časih, ko so s svojimi izdelki zalagali nekdanjo JLA in številne gradbene firme ter druge kupce, pa je smodnišnica dajala kruh več kot 1400 zaposlenim.

Ob ogledu območja KIK Kamnik smo izvedeli, da gre za prvi tak primer sanacije nasploh, saj se doslej s takim ali podobnim primerom še niso srečali. Končno, kamniška smodnišnica je bila tudi ena redkih na svetu, ob tem pa je vedno predstavljala potencialno nevarnost za okolje in življenja ljudi, ne le Kamničanov, temveč tudi širše.

Po mesecu dni so pripadniki Slovenske vojske opravili prvo fazo sanacije škodljivih snovi v podjetju KIK Kamnik v stečaju, z deli pa bo vojska nadaljevala v začetku novega leta. Predvidoma se bodo vojaki Slovenske vojske na tem območju zadrževali do poletja 2015.

In zakaj sanacija? Dejstvo je, da so s zaradi neprimerne embalaže, zastarelosti in drugih vzrokov začeli zavedati, da brez ustrezne odstranitve eksplozivnih in drugih nevarnih snovi Kamnik res lahko postane mesto na sodu smodnika, ne le v prenesenem pomenu besede.

Boštjan Šefic, državni sekretar ministrstva za notranje zadeve, je ob ogledu uvodoma povedal, da so se za sanacijo odločili predvsem zaradi dejstva, da odstranijo vsa tveganja, ki so povezana z nekdanjo kamniško smodnišnico, za prebivalce Kamnika ter za premoženje in okolje ljudi. »Stečajni upravitelj KIK Kamnik Grega Erman je poleti opozoril na probleme, ki se pojavljajo v tem kompleksu, predvsem tudi zaradi dejstva, ker niso uspeli več zagotoviti ustreznega varovanja tega območja,« je dejal Šefic. »Tu so se in se še nahajajo predvsem eksplozivna in pirotehnična sredstva ter nekaj kemikalij. Takrat smo se povezali predstavniki ministrstev za obrambo, za okolje in za notranje zadeve, policije, urada za kemikalije, celo ministrstva za pravosodje in drugih državnih organov. Poudariti moram, da gre za sanacijo, s katero bomo odstranili tiste najbolj kritične elemente, ki neposredno ogrožajo varnost ljudi, premoženja in okolja. Ta kompleks bo treba pozneje, ko bo znan novi lastnik, sanirati do konca.«

Prva naloga čiščenja v KIK Kamnik je bila zagotoviti varnost na tem območju, zato so poskrbeli za ustrezno varovanje kompleksa, saj so s tem želeli preprečiti vstop nepooblaščenim osebam, s tem pa so ustrezno zavarovali vsa nevarna sredstva.

»Že na samem začetku sanacije so izvajalci izbrali dve smeri in sicer, prvič, odvoz minsko-eksplozivnih sredstev na drugo lokacijo Slovenske vojske, kjer je zagotovljeno ustrezno varovanje in kjer so tudi ustrezni pogoji za hrambo teh sredstev,« je razložil Šefic. »Drugič, del teh sredstev moramo uničevati znotraj tega kompleksa, ker so že v takem stanju, da jih ne bi mogli več prevažati na drugo lokacijo. Ob tem smo želeli tudi ugotoviti, kaj se dogaja z nekaterimi kemikalijami, ki so ostale na tem območju, del teh nalog pa nas čaka takoj po novoletnih praznikih. Zadeve so zelo neurejene in tudi niso ustrezno označene. Šele nato se bomo odločili, kaj in kam s temi kemikalijami ter kje in kako jih bodo uničevali. Poudariti pa moram, da te snovi ne ogrožajo okolja in varnosti prebivalcev Kamnika.«

O neposrednem delu pri odstranjevanju nevarnih snovi v KIK Kamnik je spregovoril predstavnik Slovenske vojske, nadporočnik Peter Kogovšek, vodja sanacije. »Pred začetkom del smo ponovno pregledali vse lokacije znotraj KIK Kamnik, prav tako vsa skladišča, pri tem pa se v dejanske količine nismo spuščali, saj bi bilo to prenevarno,« je povedal Kogovšek. »Začeli smo zelo previdno, s tem pa smo si tudi oblikovali tempo našega dela. Najprej je prišle na vrsto objekt 92, kjer smo že ob samih pripravah na sanacijo ugotovili, da gre za najbolj kritično stavbo, ki hkrati predstavlja tudi potencialno največjo nevarnost. Tu smo našli inicialna sredstva ter šolska in vadbena sredstva, ki bi ob nepravilni uporabi lahko povzročila detonacijo ali pa hud požar.«

Med drugim so pri delu ugotovili, da so nekatera sredstva sicer že dotrajana ali pa stara več kot dvajset let. Kakšno nevarnost so predstavljala ta sredstva, pove že več kot zgovoren podatek, da je bilo samo v objektu 92, ki smo si ga ogledali, kar 447 kg eksploziva, količino pa so zdaj zmanjšali na 130 kg čistega eksploziva. Je pa zato marsikoga spreletel srh, ko so nam pokazali pogrizeno embalažo nekaterih sredstev, ki je očitno zelo teknila glodalcem, ki so se pred zimo zatekli v skladišča KIK Kamnik.

Še o stečajnem postopku nekdanje smodnišnice. »Birokratski postopki stečaja tečejo naprej,« je pojasnil stečajni upravitelj Grega Erman. »V minulem tednu je bila prva javna dražba celotnega premoženja, vendar zanjo ni bilo zanimanja, po novem letu pa se bomo odločili, za kakšne postopke prodaje premoženja se bomo odločili.«

Avtor: Primož Hieng; Foto: Primož Hieng

[Solaris]

Malo sam istraživao, čini mi se da je to ova lokacija.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Možda neki kolega iz Slovenije malo detaljnije potvrdi dali sam pogodio.

Za ljubitelje fortifikacija na liku ima ljepih 360° snimki objekta.

    > link <

poz.

[duje]

Da, to je područje "Barutane". Tako to područje zovu i u Kamniku, iako je slovenski naziv za barut "smodnik". Izgleda da su ljudi prihvatili taj naziv, pa je tako i ostalo.

[Bozo13]

... Kamničani su fabriku u početku nazivali "praharna" (prah-barut).

Koliko znam, domačini koriste i ime "Pulfarna" po starom (nemačnom?) izrazu "Purfl,pulfer – smodnik, razstrelivo (barut)". Za izraz praharna nisam još čuo, mada učimo se celog života.

Odlično predstavljeno.