Сергеј Глазјев: БИЋЕ ВЕОМА ТЕШКО ИЗБЕЋИ СВЕТСКИ РАТ (1)Сергеј Глазјев (Сергей Глазьев) је економиста, академик Руске академије наука и Националне академије наука Украјине. Економски је саветник и један од најближих сарадника председника Руске федерације Владимира Путина. Овај текст под оригиналним насловом Што ће Америци Мајдан? (Зачем Америке Майдан) објављен је 10. јуна 2014 у магазину Аргументы Недели (argumenti.ru)
Текући рат у Донбасу Русију, Европу и цео свет ставио је под претњу, док његово неразумевање може да произведе његов развој у регионални а затим и светски рат. Виђење тог рата у светским mainstream медијима као борбе украјинске власти за целовитост своје земље предалеко је од његовог смисла колико и виђење Хитлеровог пропагандног напада на Пољску као заштите Немачке од пољске агресије. Нешто дубље тумачење овог рата постоји у руским медијима, као отпор становништва Донбаса нацистичкој хунти, која је противправно преузела власт у Кијеву.
У међувремену је ескалацију оружаног сукоба без разумевања узрока и његових покретачких сила, немогуће зауставити. О томе сведочи неуспех досадашњих преговора о заустављању насиља и решавања украјинске кризе. Могло би се помислити да све стране морају бити заинтересоване да се зауставе ратне операције у Донбасу јер оне наносе штету Украјини, Русији, самом Донбасу и угрожавају Европу. Па ипак, ни једном до сада западна страна није испунила своје обвезе. Истоветан резултат свих преговора је директна обмана САД и њихових кијевских намештеника, који користе преговоре за одвраћање пажње и дезоријентацију партнера.
ПРЕГОВОРИ КАО ОБМАНАИспрва су високи амерички и европски функционери, успављујући Виктора Јануковича договорима о неупотреби силе, подстакли нацисте на његово насилно свргавање, доводећи на власт своју марионетску владу. Онда су почели да уверавају Владимира Путина да не користи силу, док су у исто време хушкали хунту, која је под њиховом контролом, на репресију против руског становништва Украјине. Одмах по постизању договора о разоружању незаконитих оружаних група и почетка општег националног дијалога, потпредседник САД Бајден долази на Крим да би подржао деловање хунте, после чега она почиње казнену операцију украјинске војске против отпора у Донбасу.
Док су бесконачно уверавали руског председника у своју преданост миру и позивали на заустављање насиља, вођство САД и ЕУ доследно подржавају интензивирање терора украјинске војске против становништва Донбаса. Чињенице говоре о томе да су Американци искористили преговоре искључиво ради обмане партнера. Притом је Русији било потребно да пође у сусрет споразумима о деескалацији сукоба и удаљи војску од украјинске границе, а нацистичка хунта почела је нагло да повећава своју оружану силу у зони конфликта и да користити авијацију и оклопна возила против становништва Донбаса.
Док су се издавали за миротворце и заштитнике људских права, заправо су крчили пут према насилном преузимању власти нациста, које су затим подржали, легализујући их у војној служби, и подстакли у примени војне силе против руског становништва. За то време су масовни медији под контролом Америке и њених присталица кривили за све Русију, марљиво стварајући од ње лик непријатеља Украјине и страшила за Европу. Помахнитала лаж и хистерична русофобија украјинских и водећих светских канала не оставља сумњу у то да имамо посла са војно-пропагандном машинеријом, која гуши све објективне новинаре и намеће људима осећај антируске психозе.
Из ове анализе следи да САД од самог почетка украјинске кризе безрезервно следе стратегију распламсавања сукоба у украјинско-руски рат, оправдавајући све злочине нацистичке хунте, финансирајући и наоружавајући је, покривајући је дипломатским путевима и присиљавајући своје европске савезнике на то исто.
Поставља се питање зашто они то раде?Сигурно не ради Украјине, која се тим ратом осуђује на раскол, хуманитарну и економску катастрофу. И, наравно, не због апстрактних циљева заштите демократских права и слобода, које свакодневно безобзирно гази нацистичка хунта масовним убиствима својих грађана.
Као што се јасно види према реторици и поступцима америчких политичара и функционера, овај рат САД одвија се против Русије, а у њему нацистичка хунта није ништа друго него оружје у рукама америчког вођства. Народ Украјине користи се као топовско месо и истовремена жртва руске „агресије”. Непосредни циљ овог рата је одвајање Украјине од Русије, што је у сврху важних геополитичких задатака Запада поставио још Бизмарк а у савременим условима Бжежински. Његова русофобна формула о томе да без Украјине Русија не може бити велика држава постала је водећи лајтмотив целе америчке политике на постсовјетском простору. Према том циљу се САД крећу већ две деценије од распада СССР, улажући у раст антируске политичке елите у Кијеву, према сведочењу помоћнице државног секретара САД Викторије Нуланд, више од пет милијарди долара.
Према замисли НАТО стратега, одвајање Украјине од Русије требало би да се спроведе подвргавањем Украјине Европској унији у облику асоцијације, преко које Кијев предаје Бриселу суверена права Украјине на подручју регулисања спољних економских активности и спровођења спољне и одбрамбене политике. Одбијање Јануковича да потпише Споразум о придруживању Американци су примили као излазак украјинског руководства из стања потчињености и као претњу од обнове природног процеса успостављања јединственог економског простора са Русијом.
Управо зато да би спречили улазак Украјине у Царинску унију са Русијом, Белорусијом и Казахстаном и да би вратили Украјину на пут европске интеграције, био је организован државни удар после кога су лидери ЕУ одмах пожурили да потпишу са нелегитимном нацистичком хунтом политички део Споразума о придруживању, који је противречан украјинском уставу. Чим је проглашен за председника, Порошенко је дао изјаву о спремности да потпише Споразум о придруживању у његовом пуном облику, без обзира на његову неспојивост како са Основним законом, тако и са националним интересима Украјине.
Међутим, као што показују досадашње активности САД, прелазак Украјине под јурисдикцију ЕУ у оквирима Споразума о придруживању, наметнутог Кијеву, њима још није довољан. Они желе да супротставе Украјину Русији у војном сукобу и увуку у тај конфликт ЕУ. Приморавајући потчињену им нацистичку хунту да води тотални рат у Донбасу, САД стварају у центру Европе све раширенији вртлог хаоса, који је намерен да увуче у братоубилачки рат најпре Русију а затим и оближње европске земље. На томе се ради не само због слабљења Русије него и због погоршавања положаја ЕУ.
РАТОВИ ИЗВОР УСПОНА САДИсторијско искуство сведочи о томе да су ратови у Европи били важан извор економског раста и политичке моћи САД. Оне су постале суперсила због Првог и Другог светског рата који су повукли за собом големи одлив капитала и умова из међусобно зараћених европских земаља у Америку. Трећи светски рат, који је остао хладан, завршио се распадом светског социјалистичког система, што је дало САД прилив од преко хиљаду милијарди долара, стотине хиљада специјалиста, тону плутонијима и других драгоцених материјала те бројне јединствене технологије.
Сви ти ратови били су испровоцирани активним учешћем америчке пете колоне. Реч је о шпијунима, олигарсима, дипломатама, чиновницима, бизнисменима, стручњацима и јавним личностима које су америчке тајне службе контролисале, финансирале и подржавале. И данас, суочене са економским тешкоћама, САД покушавају да у Европи доведу до још једног рата ради постизања следећих циљева.
Прво, ако успеју да окриве Русију за агресију, то им омогућује да уведу финансијске санкције у сврху замрзавања (отписа) америчких обавеза према руским структурама у висини од неколико стотина милијарди долара за олакшање невероватног дужничког терета САД.
Друго, замрзавање руских актива у доларима и еврима повлачи за собом немогућност њихових власника да сервисирају своје дугове према углавном европским банкама, што ће створити озбиљне тешкоће и отворити могућност банкрота неких од њих. Дестабилизација европског банкарског система стимулисаће одлив капитала у САД да би се подржала доларска пирамида њихових дужничких обавеза.
Треће, санкције против Русије нанеће штету земљама ЕУ у износу од готово хиљаду милијарди евра, што ће погоршати ионако лоше стање европске економије и ослабити њен положај у борби за конкурентност са САД.
Четврто, санкције против Русије олакшавају потискивање руског гаса са европског тржишта у сврху његове замене америчким шкриљцима. Исто вреди и за мултимилијардско источноевропско тржиште горивих елемената за нуклеарне електране, које је технолошки оријентисано на испоруке из Русије.
Пето, увлачење европских земаља у рат са Русијом повећаће њихову политичку зависност од САД, што овима олакшава решење проблема наметања ЕУ зоне слободне трговине према условима који погодују САД.
Шесто, рат у Европи даје повод за раст војне потрошње у складу са интересима војно-индустријског комплекса САД.
Саме САД од новог рата у Европи, који ће сами да пусте са ланца, не губе готово ништа. За разлику од европских земаља, са Русијом они мало тргују и њихова тржишта су готово независна од руских испорука. Као и у другим европским ратовима, они ће бити у нето добитку.
На тај начин, хушкајући нацистичку хунту на Русију, САД ничим не ризикују и вероватно побеђују. Амерички саветници намећу својим кијевским намештеницима употребу оружја најпогубнијег по цивиле: високоексплозивне фрагментацијске гранате, касетне авио-бомбе, мине. Јер, што више буде жртава, то ће више бити очекивања руске војне интервенције за заштиту руског становништва, тиме ће бити виши ризик за нови европски рат и тиме ће бити више америчких добитака. Ти добици се неће мерити само у новцу. Главна награда због које САД провоцирају нови светски рат је очување светске доминације у условима глобалних структурних промена, узрокованих променом технолошких структура.
Истраживања показују да је у таквим временима глобалних технолошких помака напредним земљама тешко да одрже вођство зато што на таласу раста новог технолошког поретка напред избијају земље у развоју, које су успеле да припреме услове за његов настанак. За разлику од напредних земаља, које се суочавају са кризом нагомиланог капитала у застарелим индустријама, земље у развоју имају могућност да избегну масовно обезвређивање капитала и да га концентришу на најсавременија подручја раста.
Да би одржале предност, напредне земље су приморане да прибегну насилним техникама у спољној и спољно-економској политици. У таквим временима нагло расту војно-политичке тензије и ризици међународних сукоба. О томе сведочи трагично искуство две претходне структурне кризе светске економије.
Зато Велика депресија 30-тих година, која је била узрокована досезањем граница раста доминантног технолошког поретка „угља и челика” с почетка века, превладана је милитаризацијом економије, која се прелила у катастрофу Другог светског рата. Та катастрофа није само стимулисала структурно престројавање економије широком употребом мотора са унутрашњим сагоревањем и органске хемије, него је и довела до радикалне промене целог светског поретка: разарања тадашњег језгра светског економског система (европске колонијалне империје) и формирања два супротстављена глобална политичко-економска система. Предност америчког капитализма при доласку новог дугачког таласа економског раста било је омогућено ванредним растом одбрамбених уговора за развој нових технологија и приливом светског капитала у САД током уништења произвођачког потенцијала и обезвређивања капитала главних конкурената.
Депресија средином 70-тих и почетком 80-тих година довела је до трке у наоружању у ракетно-свемирској сфери са широком употребом информационо-комуникацијске технологије, која је чинила језгро новог технолошког поретка. Колапс светског система социјализма, који је уследио а који није успео да сам својевремено пребаци економију на нови технолошки поредак, дозволио је водећим капиталистичким земљама да се користе ресурсима бивших социјалистичких земаља за „мекани прелазак” на нови дуги талас економског раста.
Извоз капитала и одлив мозгова из бивших социјалистичких земаља те колонизација њихових економија олакшали су структурно престројавање економија земаља у језгру светског капиталистичког система, које су до тада стимулисале настанак новог технолошког поретка кроз подстицање трке у наоружању у свемиру. Управо на том таласу раста новог технолошког поретка уздигле су се нове индустријализоване земље које су успеле да благовремено формирају његове кључне индустрије и поставе предуслове за свој брзи раст на глобалном нивоу. Политички резултат била је либерална глобализација са доминацијом САД у улози издавача главне резервне валуте.
(Наставиће се)
