Ko zna, ako se stvarno Ukrajina podeli, mozda Rusija ponovo postane carevina i voleo bih da oblasti ,,Nova Srbija i Slavenosrbija" pripadnu Rusima!
Зашто Русима!? Катарина II Велика је те области поклонила Србима!
1752. и 1753. настале су две војне насеобине Срба у Русији. То су биле Нова Сербија (данас Кировградска област у Украјини), са средиштем у Миргороду (данас Новомиргород), и Славjaносербија на десној обали реке Доњец, између ушћа река Бахмут и Лугањ. Оснивање ових насеобина описао је Симеун Пишчевић у својим Мемоарма. / СКЗ, Бгд. 1963. стр. 171-173./
Док сам се налазио тамо, имао сам прилике да дознам много ствари о животу наших исељеника и о њиховим несугласицама. Први је дошао у Русију генерал-мајор Иван Хорват. Он је био лепо примљен. Дата му је привилегија о слободи исељеника и пуста земља за насељење. Западну страну те земље чини река Сињуха до свог ушћа у Буг – па на север до реке Виса, па Висом, изнад границе пољске Украјине, надоле до реке Тјасмина и даље десном обалом реке Дњепра до граница ондашњих запорошких козака – што у дужини износи више од тридесет географских миља. То је место било одређено за насеобину исељеника, под називом Нова Сербија.
Хорват се иселио 1751. године. Он је знао да ће убрзо за њим доћи и генерал Шевић, па је Шевића предухитрио и на своје име издејствовао ту привилегију и као зачетник захтевао да се нареди свима исељеницима да се населе у крај који је одређен за Нову Сербију, с тим да сви буду под његовом командом. Тако је и решено. Хорват је после тога отишао из Петрограда у Кијев, где се налазила његова јединица, и одмах је кренуо са својим људима у тај крај, и ту се населе како су умели и знали.
Он је ту земљу поделио на две насеобине. На једној половини били су хусарски пукови а на другој пешадија, коју је он назвао пандурима. Распоредио је и одредио где ће бити шанчеви, чете и официри са одређеним бројем војника.
За новчане и друге потребе Хорвату је од Сената био придодат један генерал са извесним бројем инжењеријских официра. Он се звао Иван Фјодорович Гљебов, а дужност му је била да с Хорватом буде у вези за све што се тиче насељавања.
Ради заштите тих насеобина од кримских и очаковских Татара почела се те исте године подизати тврђава свете Јелисавете, у коју се доцније сместио генерал Гљебов са својом командом и гарнизоном.
И тако је и Хорват на основу тих привилегија остао у Новој Сербији очекујући све исељенике под своју команду, јер наредба је гласила: како ко од исељеника дође, да се снабде потребним стварима за пут и да се упути у Нову Сербију Хорвату.
Генерал Шевић се иселио из Ћесарске годину дана после Хорвата. Кад је дошао у Кијев, дознао је за Хорватову привилегију, по којој је требало да се и он са својима насели у Новој Сербији и да потпадне под Хорватову команду – јер је та наредба важила за све исељенике.
Генерал Шевић био је тиме незадовољан. Оставио је у Кијеву све своје и отишао у Москву, где се у то време, налазио двор. И Шевић је као и Хорват био лепо примљен и представљен царици.
Шевић је после тога предао представку у којој је изјавио да не жели бити под Хорватовом командом због тога што је он и у ћесарској војсци био старији од Хорвата, а и због тога што је више људи и породица превео од Хорвата у Русију. Из тих разлога тражио је своје посебно право и другу земљу за насељавање.
У исто време иселио се са својима и генерал Рајко Прерадовић, и у то доба био у Москви. И он је изјавио да не жели бити ни под Хорватовом ни под Шевићевом командом, сматрајући да је старији од обојице по служби коју је имао у Ћесарској. Тражио је и он посебну привилегију на своје име и другу земљу као насеобину.
Тако сам затекао господу генерале у великој забуни, и видео сам доста јасно да су и велика руска господа била због тога врло незадовољна, што је све стварало велике тешкоће.
Хорват је, међутим, дознао за захтеве Шевића и Прерадовића, па је почео тражити начина да и он њих омете и да обојицу стави под своју команду. Написао је представку у којој је говорио неповољно о њиховом исељењу, а нарочито о Прерадовићу, који је по њему, није ни довео никог другог осим своје породице, а он, Хорват, као зачетник исељавања истицао је себе испред других, говорећи како то нико други не би смео ни да уради да се он није први усудио да тражи од ћесарског двора исељење у Русију, да је он, према томе, другима дао пример и пут тако отворио.
Шевић је, опет, потцењивао Хорватову представку, изјављујући да је он тражио исељење од ћесарског двора у исто време, а не по примеру Хорватовом, нити у вези с њиме, да је повео више људи са собом него Хорват и да је био увек старији од њега.
Такво стање је дуго трајало и више пута је у Сенату и Војној колегији о томе било саветовања. Напослетку је одлучено – нека се само прекине сав тај неред – да се свима учини по вољи. Шевићу су дали засебну земљу у Бахмутској провинцији, у пустом крају око Донца и Лугана, а Прерадовићу тако исто око Донца и суседних речица, изнад Шевића, ближе тврђави Бахмут. Један другоме потчињени да не буду, него да сваки има своју засебну насеобину, а цео тај крај да се назове Славеносербија.
