Тешка стварност: Украјинска офанзива последњег даха је пропалаАутор: Данијел Дејвис, пензионисани потпуковникХладна, тешка истина у данашњем рату између Русије и Украјине је да је украјинска офанзива последњег даха пропала и да никакво спиновање неће променити исход.Као што је написано у
првом делу ове серије, који детаљно испитује досадашње перформансе и тренутне капацитете Оружаних снага Украјине (УАФ), кијевске трупе су 2022. постигле неке изузетне и велике успехе на бојном пољу. Била је велика нада у 2023. да ће ове победе утрти пут ка коначној победи у рату. Нажалост, украјинско више руководство је патило од комбинације лоших одлука, прецењивања сопствених капацитета и – нажалост – прецењивања ефикасности западне војне опреме.
Већ у јануару 2023. западни медији су почели да говоре о украјинској „пролећној офанзиви“. У то време, Руси су били тешко поражени током битака око украјинског Харкова и Херсона. Москва је била четири месеца од почетка своје делимичне мобилизације 300.000 војника – али је на почетку тешко посрнула у процесуирању нових регрута – а непотврђени извештаји су тврдили да је до 700.000 младих руских мушкараца побегло из земље како би избегли борбу. Украјински морал је био до неба, а руска мотивација је била у тоалету.
Иако је раним руским регрутима очигледно недостајао квалитет, Кремљ је већ у новембру убацио више од десетина хиљада њих у зјапеће рупе настале украјинском јесењом офанзивом, што је помогло да се заустави плима. До јануара Путин је појачао офанзивне операције широм линије фронта од 1.000 км како би одржао притисак на УАФ, са нагласком на побратимске градове Соледар и Бахмут. За разлику од руске војске генерално, Путин је одлучио да ту борбу препусти Вагнер групи – и ту је Украјина направила своју прву велику грешку 2023.
Двострука катастрофа у Бахмуту за Украјину и РусијуБахмут је био град средње величине са око 70.000 становника. Имао је одређени тактички значај за онога ко га је поседовао, али се сам по себи не може сматрати критичним чак ни на оперативном нивоу. Украјина је држала град, али је почетком марта Вагнер стигао до источне периферије града. Војна потреба Украјине у то време била је да се повуче из Бахмута на следећу брањену линију на западу.
Са ове нове позиције, способност Украјине да се брани била би јача, а задатак Русије да нападне нове украјинске линије тежи, јер би украјинска страна имала високо тло и отворена ватрена поља кроз која би Русија морала да напредује, вршећи било какав напад, изузетно тешко и скупо у смислу људи и опреме. Али останком у Бахмуту, задатак за Русе је био много лакши. Сада би Русија могла да се помери до буквалних метара од украјинских позиција у Бахмуту, а да је не виде. Одбрамбени играчи Бакхмута су од тог тренутка били у неповољнијем положају.
Међутим, Зеленски је ипак одлучио да појача борбу. Месецима су високи амерички лидери упозоравали украјинског председника да је битка непобедива и да пређе на друге одбрамбене позиције. Не само да је одбио да се повуче на бољи борбени положај, већ је наредио својим људима да не одустају ни од једне зграде, приморавајући их да се боре до смрти. Месец за месецом, Зеленски је слао бригаду за бригадом да појача Бахмута у настојању да преокрене плиму.
Не само да је било болно очигледно да су војне основе јасно показивале да постоји мало рационалне наде да се заустави Вагнеров покушај да заузме Бахмут, већ су многе од тих бригада које је Зеленски послао у узалудној помоћи да помогне Бахмуту такође биле хитно потребне у предстојећој пролећној и летњој офанзиви. Два дана након Бахмутовог пада, Зеленски је и даље био пркосан, тврдећи да град није пао. 2022. године, упорност и неспремност Зеленског на компромис довели су до отупљивања руске инвазије, а затим до два велика руска оперативна пораза.
Али ти успеси су донели охолост која га је у мају 2023. довела до веома скупих грешака са стратешким импликацијама: не само да је Украјина потрошила незаменљиве ресурсе на одбрану стратешки небитног града, већ је изгубила и критично важне бригаде за своју дуготрајну офанзиву која је требало да доћи. Нажалост, када је офанзива покренута у јуну, грешке су се наставиле.
Неадекватна и неправилна обука утрла је пут ка неуспехуТоком много месеци пре офанзиве, многе западне публикације су поздравиле „ напредну обуку “ коју су украјинске оружане снаге добијале од бројних земаља НАТО-а. Истовремено, један број украјинских бригада је такође опремљен модерним борбеним возилима НАТО-а као што су тенкови Челенџер и Леопард, амерички артиљеријски системи, борбена возила Бредли и Страјкер. Очекивало се да ће комбинација технологије НАТО-а и обуке НАТО-а произвести квалитетан офанзивни капацитет који би пробио руску одбрану и забио клин до обале Азова, поделивши окупационе снаге на пола.
Foreign Affairs, на дан почетка офанзиве, објавио је анализу под називом „Скривена предност Украјине: како су европски тренери трансформисали кијевску војску и променили рат“. Па ипак, као што је болно примећено сада, после скоро три месеца операције, европска и НАТО обука није трансформисала УАФ. Као што сам тврдио месецима пре почетка офанзиве, за Украјину је било скоро немогуће да се трансформише у року од неколико недеља или неколико месеци обуке и мешавине НАТО опреме. Разлози су фундаментални – и нису ограничени на украјинске трупе, јер би амерички војници подједнако ограничени овим разлозима.
Да бисте произвели ефикасне теренске снаге способне да користе комбиноване операције како би поразили велику силу која је припремила одбрамбени систем са више појасева, прво морате имати приличан број борбених бригада у пуном саставу. Батаљони и чете сваке бригаде морају бити попуњени командирима водова и водникима, командирима чета, првим наредницима, мајорима и командантима батаљона и оперативним официрима са искуством у вођењу таквих операција. Овим старешинама је потребно искуство од две до пет година на нивоу вода, 5 до 7 година у чети и 15-20 година на нивоу батаљона и бригаде.
Једном када се јединице правилно попуне образованим и обученим вођама, следећи захтев је да се развије стручност код појединих војника да обављају своју специјалност(возач тенкова, Бредли нишанџија, члан пешадијске групе, итд.), затим обучити посаде за управљање оклопним борбеним платформама, па водове да се боре заједно, па чете заједно, па батаљоне заједно у бригади, и на крају бригаде и дивизије. Сва ова индивидуална и колективна обука би мора бити обављена да би се произвела успешна, координирана операција употребом комбинованог наоружања. Украјина није имала ниједан од тих предуслова. Стога није требало да буде изненађење што је дуго очекивана офанзива налетела на зид од цигала од самог почетка.
Тактички учинак у украјинској летњој офанзиви 2023Раније сам детаљно обрадио детаљан учинак украјинске војске у њеној офанзиви, али ћу овде размотрити кључне грешке које су биле одговорне за њихов недостатак успеха. Први проблем је био украјински војни и политички врх који је наредио да офанзива уопште почне. Скоро месец дана након почетка операције, украјински командујући генерал Валериј Залужни је у интервјуу за Вашингтон пост тврдио да је „одвратно“ када чује притужбе на недостатак напретка.
Ипак, у истом интервјуу признаје да „без потпуног снабдевања (за офанзиву), ови планови уопште нису изводљиви“. Кључна међу његовим притужбама било је одсуство надмоћи у ваздуху. НАТО, рекао је он, никада не би покренуо офанзивну операцију без надмоћи у ваздуху. И у праву је. Али Залужни је имао још више разлога против офанзиве.
Украјина такође пати од хроничног недостатка капацитета противваздушне одбране, неадекватног броја хаубица и артиљеријских граната, недовољних система за електронско ратовање, недостатка пројектила, и можда најважније од свега, једва 25 одсто потребних капацитета за деминирање. Дакле, када је Украјина 5. јуна покренула офанзиву преко широког фронта, никог у Кијеву, Вашингтону или Бриселу није требало да изненади што су налетели на руску тестеру.
Руски одбрамбени систем са више појасева се у великој мери ослања на мине да успоре или усмере украјинске трупе у зоне убијања где руски директна ватра и артиљеријски системи имају унапред постављене топове. У прве две недеље готово сваки оклопни напад није успео, добијајући минијатурну територију и ништа од оперативне вредности. Њујорк тајмс и други медији тврде да је УАФ изгубио запањујућу петину своје целокупних офанзивних оклопно-механизованих јединица у прве две недеље. Није могло бити другачије.
Ако Русија има ваздушну супериорност, јаку противваздушну одбрану, предност у артиљеријским гранатама, робусне системе за електронско ратовање – да деградира украјинске комуникације и онеспособи велики број дронова и пројектила УАФ – и да је имала шест до девет месеци да припреми детаљне одбрамбене радове, требало би да било је јасно несумњиво да слање делимично оклопних снага, делимично обучених, са ограниченим искуством у вођењу офанзивних операција великих размера, значи слање великог броја њихових људи у сигурну смрт.
Од првих неколико крвавих недеља, украјинска страна је променила тактику како би минимизирала употребу оклопних возила и појачала пешадијске акције. УАФ је, сада у трећем месецу, остварио делимични напредак на Запорешком фронту – заузео Старомајорске , већи део Урожајна и већи део Роботине – али су изгубили нешто на северу у области Купјанска . Али изгубили су десетине хиљада људи да би прешли тих неколико километара. УАФ нема довољно трупа или опреме да настави овим пузајућим темпом. Вероватно ће им понестати мушкараца много пре него што постигну чак и своје средње циљеве.
ПоследицеХладна, тешка истина у данашњем рату између Русије и Украјине је да је украјинска офанзива последњег даха пропала и да никакво спиновање неће променити исход. УАФ је пропао из потпуно предвидљивих разлога, заснованих на трајним основама борбе који нису подложни оптимизму, жељама или спиновању. Питање је, међутим, шта би САД сада требало да раде.
Политика Вашингтона од почетка рата подржава Украјину „колико год је потребно“. Да ли је то икада била добра или лоша идеја, оставићу дебату други пут. Оно што је овде важно јесте да политика није произвела резултат који би био користан ни за Кијев ни за Вашингтон и сада мора да еволуира да би се признала нова реалност.
Нико не може тврдити да Сједињене Државе нису дале Украјини сваку шансу да сазна да ли би могла да успе на бојном пољу, јер смо обезбедили буквално хиљаде оклопних возила, милионе граната, пројектила и бомби, као и обуку и обавештајну подршку – заједно са десетинама милијарди друге помоћи. Али та помоћ није донела украјинску победу и сада је време да се постави нова политика у светлу тренутне реалности. Последњи део ове серије ће истражити шта Вашингтон сада може да уради како би ублажио неуспехе и произвео најбољи могући исход за Сједињене Државе и Украјину.
Данијел Л. Дејвис (Daniel L. Davis) је виши сарадник за приоритете одбране и бивши потпуковник у америчкој војсци који је четири пута био распоређен у борбене зоне. Аутор је књиге ”Једанаести сат у Америци 2020”. Дејвис је такође уредник 19fortyfive.com.
Извор:
19fortyfive.com
