General Živko Davidović

[JASON]

Већ донекле, али не довољно, откривен животопис, не оставља ме равнодушним, па стога покушавам да пронађем и кажем овде бар још по неку ситницу из живота (и прикљученија) г. Живка Давидовића.
Српске Новине, петак, 14. јануар 1990. године.
Првоме друштву фонда Послужитељског: 60 динара г. Живко Давидовић, саветник у пензији; 50 динара Ђорђе Вајферт, индустријалац; 20 динара Народна Банка; итд...

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Већ донекле, али не довољно, откривен животопис, не оставља ме равнодушним, па стога покушавам да пронађем и кажем овде бар још по неку ситницу из живота (и прикљученија) г. Живка Давидовића.
Српске Новине, петак, 14. јануар 1990. године.
Првоме друштву фонда Послужитељског: 60 динара г. Живко Давидовић, саветник у пензији; 50 динара Ђорђе Вајферт, индустријалац; 20 динара Народна Банка; итд...

Jason, da nisi pogresio? "Srpske novine: petak, 14.januar 1990.godine", da nije mozda 1900.g. u pitanju?

[JASON]

Јесте Витеже. Хвала на исправци. У питању је 1900. година. Али кад сам већ ту… да мало допуним мој претходни пост.
Прво друштво фонда послужитељског, основано у Београду 1. септембра 1879. године, било је једно од 60-ак радничко-занатлијских потпорних удружења у Србији с краја XIX века. Потпорне дружине нису биле класно-борбене организације; осниване су под покровитељством режима (краља) у циљу осигурања радника-занатлија у случајевима: повреде на раду, болести, смрти, отказа, итд… Постојала су у то време у Србији и многа друга удружења и фондови намењени за помоћ (и утеху) у несрећи и беди широком кругу људи зле судбине, која су, већ према прилици и потреби, оснивана и гашена, па је  њихов  број и намену немогуће утврдити.
П.С. Приложио би г. Живко и више, да г-ђа Тана – Настасја Давидовићка, није била велика тврдица.

[JASON]

Новине Србске, с дозволенем Правителства,
У Суботу 10. Февруарија 1834.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Иако према Књазу изузетно одан Милошев je, у то време млади кавалериски унтер-официр Давидовић, можда и не схватајући каквој се опасности излаже, одбио знак књажеског благоволенија, да се ожени лепом и богатом удовицом Маром Крушевљанин и добије султански орден њеног пок. мужа (и свог класног друга из Русије) кавалериског капетана Никодија Поповића, приде. Много касније, оженио се, такође лепотицом (али сиромашном), г-ђицом Настасјом – Таном, са којом је имао двоје деце: сина, који је рано преминуо  као студент у Швајцарској, и ћерку Софију – Соју Давидовићеву.

[JASON]

Њ. В. Франц Јозеф, аустријски цар и краљ Бохемије, сусрео се почетком јула г. 1852. у Земуну са кнезом Србије Александром Карађорђевићем. Претходно, у име кнеза, аустријског цара су у Варадину дочекали и пратили до Земуна посланици: Стеван Книћанин, војвода и командант добровољаца у Војводству Србија за време мађарске буне, помоћник попечитеља иностраних дела Алекса Јанковић и потпоручник Груја Мишковић.
У кнежевој свити били су: г.г. Стефан Стефановић, Милосав Ресавац, Стефан Миљковић, Тимотеј Кнежевић, Алекса Ненадовић, Живко Давидовић и још неколоко нижих официра. Кнез је сву своју свиту представио Његовом Величанству, које је благоизволело са сваким од њих поразговарати и позвати их на ручак. У говору на свечаном ручку код цара, Њ. В. Франц Јозеф је у своје и име целе Аустрије захвалио српском кнезу за помоћ, која је у последњем бурном времену указана Аустрији од стране добровољаца из Србије, и пожелео добре односе између српског и његовог царског правитељства.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Шта је то што је укрстило путеве г. Станојлу Петровићу и нашем јунаку, због чега г. Станојло заслужује да буде још који пут поменут у овој причи о г. Живку Давидовићу? 

О г. Станојлу се доста зна. Један град у Србији - Петровац на Млави –  добио је име по њему. Нажалост, такође за род и отечество заслужан г. Живко Давидовић који је читав један век, у време бурних догађаја у српској повести (пуној жестоких сукоба, неочекиваних обрта, опасних замки и разноразних искушења), досегао до највиших чинова и звања – да се Кузмар није запитао: ко је био генерал Давидовић? – и поред тога што једна улица у Београду носи његово име - данас би био потпуно заборављен. Но, овде је реч о нечем сасвим другом.
Кад се године 1858 месеца децембра у народу пронела вест  о повратку Књаза Милоша у Србију, за многе, а нарочито за Г.Г. Живка и Станојла, значило је да се враћају добра стара времена. 

Србске Новине, 15. Декембра 1858. године.
Весть да є Княз Милошъ Обреновићъ замолѣнъ од народне скупштине да се опет врати на княжеско достонство, кога се бiяше одрекао, пробудила є у свему овдашнѣмъ  жительству прекомерно усхићенѣ , коме се свакiй живъ    чудити мора, и увидети како є у народу нашемъ живъ споменъ о людима, за отечество многозаслужнымъ и укоренѣна мисао за наслѣдствено достоинство княза. Све ово жительство дано-ноћно весели се; по улицама врве люди, кафане су препуне света; негде се бацаю капе къ небу, негде чашомъ  у десной руци а капомъ  подъ  пазувомъ пiє се Обреновићима у здравлѣ.
Тимъ су веселѣмъ разиграна и деца, коя веселимъ  усклицима заглушаваю воздухъ; свуда се чую гласови: Ура! да живи нашъ отацъ Милошъ! да Богъ подржи породицу Обреновића! Србiя є съ ньима срећна была и быће! Ту нема єдногъ гласа, кои бы противан быo; све є жительство тако сложно, тако одушевлѣно, да оваковоъ трогателногъ позоря iошъ ниє видела варoшъ наша. Мы поздравлюћи овай за княжество наше срећанъ догађай честитамо народной скупштини што є знала быти тако веранъ толмачъ мислй и желя народны, и народъ ће iой за то до века остати благодаранъ.

Народна скупштина одредила је г. Станојла Петровића за вођу делегације која ће отићи у Букурешт да Књазу Милошу уручи писмо, а г. Живко Давидовић, нарочито изаслани члан Совјета земаљског, опредељен је дочека Књаза у Кладову и изјави Његовој Светлости оданост и поклоњење правитељства и свега народа србског. О овом догађају биће, на прилику, још речи.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Пo извештајима које је Јеврем Ненадовић, таст кнеза Александра Карађорђевића, добио од ухода, књаза Милоша су још августа месеца (1858) у улици Маракорнер-гасе у Бечу, посетили саветници Стефан Стефановић Тенка, Живко Давидовић и Стеван Магазиновић. Они су му лично предали писмо којим су га молили да се прими владе у Србији и да га они (саветници и народ) једва чекају. Писмо су потписали Тенка, Павле Станишић, Живко Давидовић, Стеван Магазиновић, Стојан Јовановић Лешјанин, Миљцо Трифуновић, Паун Јанковић и Илија Гарашанин. Недуго затим, књаз Милош је са сином Михаилом отпутовао у Влашку, где је на једном од својих спахилука близу Букурешта очекивао радосне вести о предузећу на коме је радио 19 година.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Букурешт, 3.јануар 1859. Станојло Петровић уручује књазу Милошу писмо Народне Скупштине

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
На слици: влашки бојари, архијереји, епископ Јанићије, Михаило Барловац, Јован Илић, Станојло Петровић, књаз Милош, књаз Михаило, свита и др.

Депутацију су испред Милошевог дворца дочекали књажеви секретари Моја Гавриловић, Б. Рајовић (синовац Цветка Рајовића) и Миленко Тодосијевић, Милошев побратим, у ходнику Милошева послуга, а у првим одајама породица Јеврема Обреновића, и мноштво влашких бојара. Милош је дочекао депутацију речима:
-Добро ми дошли, браћо и синови моји!
-Живео отац отачества, - узвикнула је депутација три пута.
Затим је Станојло Петровић поздравио књаза у име народа:
-Прими, Светли Господару, поздрав од народне скупштине и свега вернога ти народа твога. Важно дело, које је народ са одушевљењем свршио, благословио је и сам Бог. Врати се Господару у благословљену земљу, која је Богом и Тобом усрећена. Народ нестрпљиво једва чека кад ће опет видети Тебе, Оца и избавитеља свога.
Милош (веома потрешен):
-Бог је тако наредио. Ја сам се увек старао о срећи народа, колико сам могао и умео, и сад молим Бога да ме укрепи и умудри да послужим своме народу. Ја немам друге породице; народ је моја породица. Сви су Срби предамном једнаки од највећег до најмањег. Стараћу се, браћо, за све вас и за сав народ мој, као што се отац стара о својој деци.

(Пошто је депутација отишла, прича се да су  влашки бојари питали Милоша: чиме је заслужио толику љубав народа, и шта би учинио да је румунски књаз, - па им је на то Милош, тобож у шали, одговорио: Српски народ ме воли зато што сам га увек бранио од насиља, а кад би постао румунски књаз, пре свега, повешао бих бојаре.)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

11. јануара (1859.) књаз Милош се паробродом Сечени, преко Турн-Северина, довезе у Радујевац и око 9 сати ступи на српску земљу. У самом Радујевцу, за дочек Књаза, била је спремљена велика свечаност. При силаску са пароброда, Милоша су дочекали г. Живко Давидовић и г.г. епископ Герасим са два свештеника. Пошто прими хлеб и со, Књаз се прекрсти и рече:
-Хвала великоме Богу, који ми је помогао те сам земљу ову ослободио од туђег јарма, хвала му на великој помоћи његовој, мени и моме народу указаној, те се данас враћам у отачбину срећно и благословено. Молим се теби, милостиви Боже, даруј ми силе и моћи да мојим милим синовима – Србима будем прави отац.
Затим се окрене народу и поздрави га овим речима:
-Добро јутро синови моји! 
Из Радујевца, у пратњи Живка Давидовића, многочисленог света, коњаника и пешака, Милош крене у Неготин…

[JASON]

Могуће је, барем док се другачије не докаже, да је на корицама књиге Von Kaisern, Konsuln und Kaufleuten, слика једне од кућа г. Живка Давидовића, државног саветника у пензији (1879. г.).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аутор књиге Рудолф А. у одељку – Vertretungsbehörden in Serbien seit 1836 (Мисије у Србији од 1836.) – на стр. 183. пише:

Ab 1./13. Mai 1879. mietete Baron Herbert-Rathkeal das Haus des Zivko Davidovic, königlich serbischer Staatsrat in Pension, in der damaligen Fürst Milan – und späteren Köning Milan–Gasse No. 28 auf fünt Jahre bis zum 1./13 Mai 1884; sollte der Mietvertrag nicht gekünding werden, vertängerte er sich stillchweigend um en 6 Jahr. In dem House Koning Milan-Gasse 28, vormals als Terazia-Strasse bekannt, gegenüber des Hotel de Paris gelegen, var bis 1./13. November 1882. die Amtskanzlei und die Wohnung des Konsuls Adalbert Angel untergebracht.

Колико сам разумео, кућа се налазила преко пута Хотела Париз у улици Кнеза, касније Краља Милана бр.28. која се једно време звала и Теразијска ( и ул. Маршала Тита – прим. Јасон). На следећим страницама, аутор наводи да се куће г. Живка налазе на бр. 28 – 30, и да је Ц. и К. министарство спољних послова, које је кућу изнајмило, негодовало због великих трошкова преуређења зграде на бр. 28. за потребе (и прохтеве) резидента, али не наводи о којој се своти (новца) ради.
Затим, да је г. (газда) Живко најпре тражио 25 небушених цесарских дуката у злату (ungelöcherte  k. k. Ducaten in Gold) месечно за кирију, али се после k.u.k реновирања куће попишманио и затражио (и добио) 30 дуката на месец, 6 година унапред, дакле, свега 2160. (И није много ако знамо да је за ћерку Соју спремао 10. 000 дуката мираза.)

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Особље аустроугарског конзулата у Београду у дворишту куће г. Живка Давидовића год. 1893. и 1889.
На сл. горе у средини седи конзул Stanislaus von Wysocki, и на сл. доле конзул Walter Ritter Princing von Herwalt.

[JASON]

Исечци из књиге:Србија после париског мира, књ. 1. Свето-Андрејска скупштина 1858-1859.
Аутор: Нил Александрович Попов, стр. 187, 193, 211.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Прва прописно произведена пушка за српску војску набављена је у Лијежу код белгијског произвођача Огиста Франкота. Једини познати сачувани примерак тог оружја М.1856 система Мини-Франкот-Петровић, чува се у Војном музеју Србије у Београду и припадао је дивизијару Живку Давидовићу, чије име је златом тауширано на цеви.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Слика је преузета са Веб-сајта Војног музеја и испод ње пише: из збирке фабричког оружја XIX века до 1918. године, па нисам баш сигуран да ли је (на сл.) у питању пушка у горе наведеном тексту.

[JASON]

24. март 1890. М. Ђ. Милићевић, Успомене.

У Давидовића нађох се опет с ђенералом К. Протићем и Спасићем. Давидовић прича постање наше редовне војске. Помиње неког Никодија Поповића из Свилајнца као првог уредника редовне војске 1836.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О Никодију Поповићу (и Мари Крушевљанин) већ је било речи. Очигледна је добра воља г. Живка према њему. Верујем да је умео да прича успомене и сећања с талентом, што је често занимљивије од историјске тачности. Јер, познато је да је прву редовну војску у Србији устројио књаз Милош, одмах после Ђакове буне (1825.), а главни командант ове војске (уписних пандура и бећара) био је кап. Дамњан Глумац, бивши аустријски официр.

[JASON]

Кад је Вучић, као сужањ, боравио у војној болници, уз кнеза Милоша се налазио као неки ађутант г. Живко Давидовић. Једно јутро почне Кнез Милош с Давидовићем овакав разговор:
- Море Давидовићу, допада ми се онај Јоца Пачић (Вучићев унук од кћери); види се некако красно момче; онај други (Алекса) сав је на деду, као какав Турчин. Јоца ме молио да може одлазити у затвор к деди, па сам му допустио, само нека свакад  јави мени…
- Добро сте учинили, Господару, одговори Давидовић.
- А знаш, море, рекне даље Милош спустивши глас: - шта ме моли Стевча (Михаиловић)?
- Не знам, Господару!
- Дошао, болан, јуче ту к мени па каже: Господару онај ћорави (Вучић) већ је мртав човек; он је већ једном ногом у гробу; него пусти га нека бар умре у својој кући.
- Бог и душа, Господару, прихвати Давидовић: - то је право казао. Вучић је био велики у Србији кад у њој није био Кнез Милош, а сада је он пао; на њега нико и не гледа. Него га пустите да вас слави историја како се нисте светили својим противницима.
- Није него мој красни, одсече се Милош: - нека њега у ладовини; лепо је њему онде!...

Доцније, вели Давидовић да је дознао да Милошу није о Вучићу нико ништа говорио, него је само хтео да искуша Давидовића: шта мисли о Вучићу.

Из књиге: Милан Ђ. Милићевић, Кнез Милош у причама.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]