Iz karantina u kasarnu: Kako će na mlade Srbe uticati obavezni vojni rokIskustvo kliničke prakse pokazalo je da je za mlade ljude, njihov emotivno i socijalno određenje, veoma važno bilo služenja vojnog roka. U okolnostima kada stasava „karantin" generacija, osećaj pripadnosti naciji presudan je za očuvanje mentalnog zdravlja, kaže psiholog Aleksandra Janković.
Ideja o vraćanju vojnog roka konfrontirala je stručnu i laičku javnost- dok jedni vide mogućnost da se Srbija vrati na pozicije koje je na strateškom planu izgubila u prethodnim decenijama drugi u ovoj ideji prepoznaju zagovaranje ratnih impulsa na Balkanu. Šta o tome kaže psihologija - jesmo li vraćanjem vojnog roka bliže ili dalje od negovanja vrednosti koje garantuju mentalno zdravlje?
Suočavanje sa životom onakvim kakav on jesteSluženje vojnog roka, kaže u razgovoru za Sputnjik Aleksandra Janković, bila je jedna od retkih prilika da se mladi suoče sa drugačijom socijalnom situacijom i ljudima koji žive bitno drugačije. Ukratko, to je način, kaže naša sagovornica, suočavanja sa životom onakvim kakvim on zaista jeste a ne kako se često čini.
„Mladi ljudi su u velikoj meri uljuljkani, pošteđeni obaveza čime na neki način postaju neuki - emotivno i socijalno nezreli, uprkos tome što završavaju škole i što se njihov intelekt razvija. Vraćanje vojnog roka omogućio bi da se stečena znanja i veštine primene u realnom životu“.
Ovaj raskorak između intelektualne s jedne, i socijalne i emotivne inteligencije s druge strane, najuočljiviji je, ukazuje naša sagovornica, kod karantin generacije.
„Veliki broj mladih ljudi poseduje mnoštvo informacija koje stiče onlajn, a ne u živoj komunikaciji. Nema pravog odmeravanja. Posledica je evidentno nesnalaženje u raznim socijalnim situacijama. Zatvoreni u svojim okvirima, ovi mladi ljudi gube šansu da upoznaju nove ljude, druga viđenja i savladaju tehnike koje su im bile od koristi. Za njih posebno, uvođenje vojnog roka bilo bi veoma korisno i predstavljalo šansu da napreduju na ličnom putu“.
Na pitanje, da li je vraćanje teme vojnog roka u javni diskurs način da se skine stigma sa nacionalog određenja, te koliko je za pojedinca važan osećaj pripadnosti naciji i lojalnosti državi, Aleksandar Janković odgovara da su te stvari u neraskidivoj vezi.
„Veliki broj Srba nije hteo ni smeo da se izjašnjava nacionalno zato što je to u nekom periodu bilo nepopularno i tumačeno kao šovinizam. Međutim, ako osoba ne negujete pripadnost svom narodu, ona gubi kapacitet da razume druge ljude, druge narode, druge vere. Ako vas odmalena uče da ste srpskog roda i da živite u Srbiji, to podrazumeva se da ćete naučiti i vrednosti koje su nam preci ostavili i koje su perfektne, daleko iznad onih koje nudi EU ili svetska zajednica. Naša istorija je bogata i taj kvalitet treba da se uvaži“.
Kako je devalvirana slika srpskog ratnikaPsihologija, smatra, podržava ideju da se pojedinac diči svetlom prošlošću i prihvata njene vrednosti. Jedna od njih je, smatra i mužestven pristup stvarnosti- termin preuzet iz crkvene terminologije - koga Jankovićeva ocenjuje kao odličan jer upućuje da bi mladići trebalo da budu muškarci. Usamljenost, po njenom mišljenju, rezultat je činjenice da nije razvijena ideja pripadnosti široj grupi, zajednici, konačno naciji. Parafrazirajući reči patrijarha Porfirija da ne možemo biti svetski ako nismo svoji, ona zaključuje da tek kada naučimo da volimo i budemo odgovorni prema svojoj naciji bićemo spremni da sa ljubavlju i tolerancijom prihvatimo druge.
„Ideja srpskog viteza, ratnika koji je veoma dobro znao da braneći svoju zemlju brani istinu i pravdu bila je devalvirana i svodila se na to da su ljudi gledali da svoju decu oslobode pritiska vojske i uskrate ih za nešto važno. Veliki broj ljudi koji je bio rezervisan prema vojsci posle odsluženog vojnog roka, rado se sećao tog perioda. Danas kada deca idu u školu online, nema pravog odmeravanja. Mladi odrastaju u vakuumu u kojem sve je upakovano tako da oni komuniciraju samo sa istomišljenicima. Na taj način se ne izlazi iz vlastitog egocentrizma, jer da bi ste vi zaista upoznali sebe morate se ogledati u drugima, imati ideju pripadnosti“.
Iskustvo, tvrdi naša sagovornica, govori u prilog opravdanosti vraćanja vojnog roka koji je nekada bio pokazatelj razvoja mlade osobe, ali i okidač da se neki latentni devijantni poremećaji pokažu.
„Mnogi mladi ljudi koji nisu pokazivali znakove psihičkih poremećaja u toku služenja vojske suočavali su sa problemima koji su ukazivali da razvoj te osobe nije najbolji. Nekada je bilo sramota da muškarac kaže da nije služio vojsku jer bi usledilo pitanje- zašto. Neka ponašanja i neki poremećaji ostanu neprimećeni sve dok osoba ne dođe u drugu sredinu gde nema prezaštićenosti. Tada nastupaju problemi“.
Vojni rok, uverena je, ne treba da isključuje žene koje, u istoj meri kao i muškarci, moraju da nauče kako bi trebalo da se snađu u svim, pa i u ekstremnim situacijama.
izvor
