Kako je Turska umešala prste u sukob na Kavkazu i nahuškala Azerbejdžan: Nekoliko opcija kako bi konflikt mogao da se završiSukob koji je tokom vikenda izbio između Azerbejdžana i Jermenije zbog dugogodišnejg spora oko Nagorno-Karabaha umnogome prevazilazi uobičajena puškaranja: mediji izveštavaju o srušenim helikopterima, primeni borbenih dronova i raketnim napadima.
Tokom eskalacije sukoba kakva nije zabeležena od aprila 2016, Azerbejdžan, Jermenija i samoproglašena republika Nagorno-Karabah proglasile su ratno stanje, a ovoga puta na udaru vatre našao se i Stepanakert, najveći grad u spornom regionu.
Ne može se, međutim, reći da su aktuelni događaji bili neočekivani. Još od izbijanja sukoba u julu na granici Jermenije i Azerbejdžana prisutan je osećaj da je oružani sukob samo privremeno obustavljen.
Čini se da se “karabaško klatno” – povratak za pregovarački sto posle kratkotrajne eskalacije oružanog sukoba, kao posle četvorodnevnog rata u aprilu 2016 – ovoga puta zaglavilo.
Mada je bilo napora da se uz diplomatsko posredovanje, pre svega Rusije, rizik od oružanog sukoba na granici svede na minimum, pregovori između Jermenije i Azerbejdžana nisu nastavljeni, čak ni na simboličnom nivou, a izgovaranje na pandemiju korona virusa nije baš ubedljivo, budući da su predstavnici dve zemlje sastajali sa predstavnicima drugih stranih zemalja.
Najnovija eskalacija sukoba karakteristična je i po intenzivnijem mešanju Turske. Ubrzo nakon izbijanja sukoba na granici u julu, turska i azerbejdžanska vojska održale su zajedničke vojne manevre. Predstavnici Ankare su govorili da je mirovni proces neefikasan, a turski predsednik Erdogan je ranije ovog meseca na Generalnoj skupštini UN opisao Jermeniju kao najveću prepreku trajnom miru na jugu Kavkaza.
Ovo ne znači da je novu eskalaciju izazvala Truska, ali je ona nepobitno doprinela da Azerbejdžan zauzme tvrđi stav, piše “Moskva tajms”.
Drugi važan faktor je promena diplomatskog kursa Bakua. Elmar Mamadjarov, dugogodišnji ministar spoljnih poslova Azerbejdžana, penzionisao se u vreme julskih sukoba, a na njegovo mesto je došao bivši ministar obrazovanja Džejhun Bajramov, koji nema mnogo diplomatskog iskustva. U međuvremenu, Hikmet Hadžijev, savetnik za spoljnu politiku predsednika Ilhama Alijeva, sada ima veću operativnu ulogu.
Najbitnije je, međutim, što je Mamadjarov u poslednje dve godine, bio najveći optimista po pitanju ustupaka koje će nova jermenska vlada biti spremna da napravi pod Nikolom Pašinjanom. Posle Plišane revolucije u Jermeniji, koja je dovela Pašinjana na vlast 2018. Baku je gajio nade da će novi premijer, koji nije povezan sa Nagorno-Karabahom i koji je čak poveo rat protiv jermenskog “Karabaškog klana” (da li on postoji ili ne, drugo je pitanje), možda naći način za rešenje dugogodišnjeg konflikta.
Istina je da je stav novog jermenskog premijera po pitanju Nagorno-Karabaha bio veoma tvrd, što potvrđuju njegovi zahtevi da predstavnici otpadničke republike prisustvuju pregovorima, a da ne govorimo o smeloj izjavi da “je Karabah Jermenija”.
Ovo je podstaklo jačanje tvrde struje u Bakuu. Posle sukoba na granici u julu, spoljnopolitički kurs Azerbejdžana postao je stroži. Na kraju krajeva, aktuelno stanje uopšte ne odgovara Azerbejdžanu, jer se osećaju kao gubitnici. Baku nikad nije isključio mogućnost primene sile u cilju rešavanja problema teritorijalnog integriteta.
Aktuelna eksalacija je direktna posledica zamrzavanja mirovnog procesa. Intervali između izbijanja većih sukoba nikada nisu bili toliko kratki. Sada imamo dva žarišta: jedno na granici, 300 kilometara od linije kontakta i drugo u samom Nagorno-Karabahu.
Postoji nekoliko mogućih ishoda aktuelne situacije: najverovatnija je borba za male i ne naročito važne teritorije, koji omogućava simbolično proglašenje “pobede” i nešto konkretniju PR pobedu kod kuće.
Ne može se isključiti ni mogućnost da je eskalacija deo priprema za pregovore i da je neophodna da se učvrste diplomatske pozicije i poveća pritisak na protivnika pre nego što se nastave pregovori, piše "Moskva tajms".
Bez obzira na to šta stoji iza oružanih sukoba jedno je jasno: značaj vojne sile u mirovnom procesu raste iz dana u dan. Ukoliko se “karabaško klatno” ubrzo ne popravi i ne vrati sa generala na diplomate, možda više nikad neće moći da se popravi, a onda opasnost od izbijanja još jednog regionalnog rata više neće biti samo scenario analitičara.
izvor
