Dunavski vilenjak

[lovac]

To je bilo povlačenje jedne poražene vojske pred veoma ljutim, moćnim i brzo nadirućim neprijateljem, spremnim za osvetu.
U toj situaciji nemcima nije ostalo puno izbora.
Svi koji su mogli bežati na svojim nogama - bežali su. Nesretni ranjenici i bolesnici su prepušteni svojoj sudbini.

Brodovi su potopljeni, jer verovatni nisu mogli dalje, i neko je procenio da potapanjem brodova može da blokira saobraćaj na Dunavu.

Jeste, da je sa istoka nadirala kopnena vojska, ali je Dunav i u tom slučaju predstavljao žilu kucavicu za logistiku kopnenih trupa. Moramo imati na umu da su nemci prilikom povlačenja, iza sebe rušili sve: pruge, mostove, puteve. I u takvoj situaciji Dunav je zasigurno pružao mogućnost snabdevanja trupa do duboko u Evropu.

Verovatno su nemci to uvideli, pa su zbog toga hteli blokirati Dunav. A najjednostavniji način za to je potapanje brodova na plovnom putu.

No, ovo su samo moja razmišljanja! 

[Dreadnought]

Prilog od proletos ...

[MOTORISTA]

Почиње вађење потопљених немачких бродова из Дунава
среда, 27.05.2020.

У Србији ће наредне године почети акција вађења потопљених немачких ратних бродова из Другог светског рата у Дунаву код Прахова.

Акција ће почети захваљујући уговору који је данас потписан, а који је вредан 1,5 милиона евра. Вађењем потопљене флоте биће унапређена безбедност у пловидби. Уговор је потписала потпредседница Владе Србије министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зорана Михајловић са представницима Европске инвестиционе банке, преноси Танјуг.

Izvor: www.politika.rs

[lovac]

Iz ovog kratkog teksta nije jasno ko finansira vađenje trupova.

Da li SR diže kredit, da bi to uradili, ili EU uleće sa parama, ili se radi o zajedničkoj akciji?

[kilezr]

 Sve je jasno nemci potopili svoje brodove koji ometaju plovidbu pri niskom vodostaju. Sada mi uzimamo kredit i finansiramo vađenje a plaćamo nemočko - austrijsko - srbskom konzorcijumu.
 
 Znači , mi zbunjeni . A oni nas ....

Kad će početi vađenje potopljene nemačke flote iz Dunava

27.05.2020.

Potpredsednica Vlade Srbije i ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović potpisala je ugovor vredan 1,5 miliona evra kojim počinje velika akcija vađenja potopljenih nemačkih ratnih brodova iz Drugog svetskog rata u Dunavu kod Prahova.

"Ovim ugovorom započinjemo akciju na koju čekamo 75 godina, da konačno imamo Dunav koji će biti plovan kompletnim tokom kroz Srbiju. Prvo da konačno utvrdimo šta se od eksploziva i ubojnih sredstava i u kojoj količini nalazi na 23 potopljena broda, što je preduslov da bismo sledeće godine bezbedno mogli da krenemo i sa vađenjem, za šta ćemo da izdvojimo 23 miliona evra", rekla je Mihajlovićeva, koja je dodala da zbog nebezbedne i otežane plovidbe na ovom delu Dunava godišnje gubimo pet miliona evra.

Ona je dodala da se nakon 30 godina Srbija okrenula izgradnji infrastrukture, navedeno je u saopštenju Ministarstva.

"Pored drumskih, železničkih i avio-koridora, ulažemo 380 miliona evra u vodni saobraćaj. Vađenje potpopljene nemačke flote doprineće da reka Dunav bude plovna svih 365 dana u godini, što je značajno za našu ekonomiju i bezbednu plovidbu", dodala je Mihajlovićeva.

Direktorka Evropske investicione banke za Zapadni Balkan Dubravka Negre, iz čijeg kredita se finansira prva faza, istakla je da projekat ima ne samo širi istorijski značaj, već je važan i za dalji privredni razvoj Srbije.

"Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrutkure prepoznalo je značaj ulaganja u vodni saobraćaj, kao čistiji i bezbedniji vid trasnporta i Srbija je jedina zemlja van EU u kojoj EIB ulaže u vodni saobraćaj. Dunav se nalazi na Panevropskom koridoru i realizacijom ovog projekta doprinećemo da roba brže i efikasnije stigne do zemalja EU, što je značajno za privredu Srbije", rekla je ona.

Šefica kancelarije UNDP u Srbiji Fransin Pikap izjavila je da je ovo višedecenijski problem koji će zahvaljujući najviše zalaganju potpredsednice Vlade biti i realizovan.

"Vađenjem potpopljene flote unapredićemo bezbednost u plovidbi, boljom zaštitom životne sredine i ekonomskom napretku u pogledu provrednog i turističkog saobraćaja", rekla je Pikap.

Načelnik Borskog okruga Vladimir Stanković zahvalio je predsedniku Republike Aleksandru Vučiću i potpredsednici Vlade Zorani Mihajlović na zalaganju da se ovaj projekat realizuje, jer će to mnogo značiti svim opštinama u Đerdapskoj klisuri.

Na međunarodnom tenderu posao za izradu projekat lociranja i ispitivanja ubojitih sredstava na pototpljenim nemačkim brodovima dobio je konzorcijum srpsko-nemačko-austrijskih kompanija koje predvode "Mul und parner" i "Milenijum tim".

Izvor: https://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3967294/dunav-brodovi-flota-vadjnjenje-ugovor.html

[kumbor]

Mi smo i ludi i zbunjeni. Glagol je svakako poznat!

[lovac]

 

[kumbor]

Мислим да је жестоко погрешно наведена уговорена цифра за вађење бродова и пловила за које је потписала "Зорка Коридорка". 1,5М Евра звучи јако мало. Са свим уграђивањима ИМТ- Има л` Мене Ту, и политичким мешетарењима сума мора бити много већа. Сем тога, у олупинама има много опасног хемијског отпада, експлозива, помињу се мине, муниција и свашта још. Све то поскупљује вађење.

[Rade]

Opasan poduhvat jedinstven u svetu: Srbi iz crnila izvlače nemačku flotu - čiste evropski put


Srpski ronioci - demineri uskoro će se upustiti u poduhvat jedinstven u svetu, da iz Dunava kod Prahova izvuku nemačke brodove potopljene u Drugom svetskom ratu. Pored 38 brodova na tom mestu pronašli su i gotovo 600 velikih neeksplodiranih mina. Ovaj opasan poduhvat strateški je važan za celu Evropu, oslobodiće i osigurati plovni put.

Istraživanja potopljene nemačke flotile ove godine na dnu reke otkrila su još 14 brodova. Pretpostavlja se da Dunav krije čak 240 plovila koja su potopljena 1944. godine, kako bi se sprečio plovni put Crvenoj armiji, ali ovi smetaju bezbednom odvijanju saobraćaja preko najveće reke u ovom delu Evrope.
Opasna akcija – izvlačenje nemačkih brodova

Reč je o poslu koji ima mnogo problematičnih faktora, prvi je blizina brane, dubina reke varira, pa je pojedine brodove prekrivene vodom ponekad moguće videti i na površini. Ipak, najveći problem je loša vidljivost, posle 20 centimetara od površine vlada crnilo, pa su ronioci do brodova dolazili bukvalno pipanjem u mraku.

"Kada smo imali više desetina zarona, ronilac je sišao dole i rekao, mislim da je ovo brod. Razumete li tu situaciju, oni nisu mogli da vide ni svoj kompjuter, ni manometar, ništa. Bukvalno su nagađali šta je ono što napipaju. To je jako opasno, jer brodovi oko sebe imaju neeksplodirana ubojna sredstva", objašnjava za Sputnjik Vuk Radović, direktor sektora za razminiranje kompanije "Milenium Tim", čiji ljudi su angažovani u ovom jedinstvenom poduhvatu.

Najdelikatnija akcija do sada

Radović, koji je i sam ronilac, objašnjava da posao obavljaju ljudi koji imaju specijalne licence za rad sa ekspolizivnim sredstvima pod vodom. Imaju veliko iskustvo, rat je oko svih veliki mostova u našoj zemlji ostavio mine, pa su tražili i nemačke i savezničke, međutim, ovo je najdelikatnija akcija do sada.

"Na ovom terenu imate brzinu kretanja Dunava od šest metara u sekundi, to je strašno brzo, skoro nemoguće za zaron. Naši ronioci moraju da budu vezani kanapima. Kad skoče, moramo da se usidrimo tačno iznad objekta koji ispituju, onda polako zaranjaju i drže se bukvalno kao klatno, tako funkcionišu uz svu komunikacionu opremu koju imaju", objašnjava Radović.

Srećom, mogli su da se oslone na novu tehnologiju, podvodnu magnetometriju, sonare sa kojima su detaljnije snimali stanje pod vodom. Materijal može da se poredi sa 3D snimcima, na osnovu njih su i locirali 38 tačaka na kojima je potopljeno 4 do 5 brodova. Neki su toliko duboko u mulju da je nemoguće ustanoviti koliko ih je tačno naslonjeno jedan na drugi.

Značajno i za EU

Pomoćnik ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture za vodni saobraćaj Veljko Kovačević, kaže da je reč o strateški značajnom projektu, ne samo za našu zemlju već i za Evropsku uniju.

Prema standardima Dunavske komisije reka na tom mestu treba da bude široka 180 metara, ali je zbog potopljene flote sužena na svega 100, to značajno otežava plovidbu, dvosmerna je nemoguća, a u perodima niskog vodostaja saobraćaj se potpuno obustavlja, ali to nije jedini problem;

"I dan danas, iako su brodovi tu preko 70 godina, iz njih i dalje izlazi nafta i zagađuju Dunav, tako da je i sa stanovišta zaštite životne sredine neophodno njihovo hitno uklanjanje. Takođe, prisustvo brodova pravi problem i u zašititi od poplava. Iza njih se prave ogromni peščani sprudovi koji sužavaju profile reke. Kada imamo period izuzetno visokog vodostaja utiče na efikasnu zaštitu od poplava", kaže Kovačević.

Koliko košta projekat?

Za ispitivanje i vađenje brodova Srbija ima obzebeđen kredit Evropske investicione banke, po povoljnim uslovima, ali i više od 50 odsto grant sredstava iz fonda EU, novac koji ne mora da vrati, što je dobro, jer reč je o projektu koji će koštati 31 milion evra.

"To uključuje i vađenje i neku vrstu nadzora koji pre svega uključuje bezbednost, ali najviše novca, skoro 29 miliona evra biće utrošeno na uklanjanje 21 broda. Na samoj lokaciji ima preko 100 brodova, ali najveći broj njih nalazi se daleko od plovnog puta, dosta ih je i na samoj obali, pa ne utiču na bezbednost plovidbe. Uklonićemo one koji su na profilu plovnog puta, njih moramo da uklonimo", objašnjava Kovačević.

On dodaje da je i u administrativnom delu reč o do sada neviđenom zahvatu. Za svaki korak posla potrebno je organizovati poseban tender, a samo vađenje tek treba da se definiše, da se razmisli na koji način će se raditi. I za to će biti raspisan tender na kome će svaka kompanija izneti svoje tehničko rešenje.

Ko sve učestvuje u poduhvatu?

U projekat su uključeni i stručnjaci iz Centra za razminiranje i Žandarmerije, specijalizovani timovi za batimetrijska i magnetometrijska snimanja, posebni timovi za podvodno deminiranje, vađenje ostataka brodova sa dubina preko 20 metara.

Ako tehnički bude izvodljivo da se ceo brod ili makar deo izvadi u komadu, to će biti uređeno u saradni sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture, kako bi se konzervirao i sačuvao. I u tom poslu prvi zadatak biće bezbednost ljudi.

"Vrlo će teško biti da dođemo u situaciju da možemo da izvadimo kompletan brod, pod vodom su preko 70 godina, stanje čelika je jako loše. Laboratorijske analize pokazuju da, ako bi se uspešno uradilo deminiranje celine broda, pa da se krene sa vađenjem, pitanje je kako bi se ponašao taj čelik, da li bi tokom vađenja došlo do lomljenja", objašnjava Kovačević.

On dodaje da će biti raspisan i poseban tender za najopasniji deo ovog u svetu do sada neviđenog poduhvata, uništenje ubojnih neeksplodiranih sredstava. Prvo treba videti kakvo je stanje mina, neke mogu da se unište pod vodom, neke moraju da se prethodno izvade na kopno i odlože na posebne poligone.

"Vrlo je neprijatno da imate tu količinu neeksplodiranih ubojnih sredstava u neposrednoj blizini hidroelektrane Đerdap 2. Dovoljan je da jedan neoprezan zapovednik broda prođe tom deonicom, da naleti i nešto aktivira, da imate seriju eksplozija koje mogu da ugroze mnogo toga. Ovaj projekat je užasno važan, ali i užasno kompleksan, težak, niko do sada nije uspeo da ga realizuje", kaže Kovačević i dodaje da je JNA donekle uradila posao.

Početak uklanjanja brodova očekuje se u junu sledeće godine. Deo posla ranije je obavila JNA, ali nije imala tehnička pomagala koja su danas na raspolaganju da završi ovaj opasan posao.
Da uklone brodove i mine pokušavali su i Rumuni, doživeli su nesreću, mine su aktivirane, bilo je žrtava. Kako saznajemo, biće potrebno gotovo pet godina da se ovaj opasan, ali važan posao završi.

Izvor: https://rs-lat.sputniknews.com/20211211/opasan-poduhvat-jedinstven-u-svetu-srbi-iz-crnila-izvlace-nemacku-flotu---ciste-evropski-put-1132385546.html

[lovac]

Trebali su da angažuju čuvenog Mijailovića iz Bijele. On bi to za čas posla raščistio pošto ima veliko ''iskustvo'' u deminiranju Prevlake, Boke i celog CG promorja... 

[MOTORISTA]

Nemci su potopili svoju flotu u Dunav, a naši ronioci ispitali su šta se sve nalazi na rečnom dnu skoro 80 godina
Promo 26.12.2021.

Đerdapska klisura spada u jedan od najlepših prirodnih rezervata u Srbiji. Netaknuta priroda i moćni Dunav – koji u svom najužem delu, u čuvenom Kazanu, postaje još moćniji – oduvek su privlačili turiste. Tvrđava u Golupcu, Lepenski vir, Trajanova tabla, Velika čuka, Mali i Veliki Štrbac, sve su to mesta koja su u turističkoj ponudi.

Ali, da li ste čuli za operaciju „Dunavski vilenjak“? Toga nema u turističkim vodičima. Ako, međutim, Đerdapsku klisuru obilazite u vreme kada je niži vodostaj, imaćete prilike da u Prahovu kod Negotina vidite stare, zarđale metalne konstrukcije. To su ostaci brodova koji su bili deo operacije „Dunavski vilenjak“. Olupine, čija veličina i moć sada može samo da se nasluti, bile su deo nacističke dunavske i crnomorske flote, koju su Nemci sami potopili. Veruje se da je 1944. godine na tom mestu potopljeno negde između 160 i 220 nemačkih brodova.

Kako je doživela poraz na Istočnoj obali, nemačka flotila na čelu sa admiralom Paulom Zibom, avgusta 1944. godine bila je primorana da započne povlačenje Dunavom što je nazvano - operacija Dunavski vilenjak. Admiral Zib bio je pod velikim pritiskom, morao je da bije bitku s vremenom. S jedne strane bombardovali su ga saveznički avioni, s druge strane morao je da žuri da u Đerdapsku klisuru uđe pre Rusa. No, suočio se s još jednim problemom - iako je Dunav bio plovan za brodove, zbog velikih stena na dnu, podmornice nisu mogle da prođu. Zato se odlučio da već kod turske obale podmornice potopi i u Đerdapsku klisuru uđe samo sa brodovima.

Trka sa Crvenom armijom postala je sve žešća. Na putu do Đerdapa pojavili su se i dodatni problemi. Rumunija je kapitulirala i odmah napala doskorašnjeg saveznika, a flota je napadnuta kod bugarskog grada Vidina. Potopljena su 34 broda. Kada su 1. septembra Nemci ipak uspeli da stignu do Prahova, luke u blizini Negotina u kojoj je još bila nacistička vlast, brodovi su bili u ne tako sjajnom stanju. A na njima, vidno oštećenima, nalazio se veliki broj ranjenika i civila. Admiral Zib ponovo je pokušao da sa delom flote prođe gvozdenu kapiju, ali su naišli na žestok napad i morali su da se povuku. Shvativši da se našao u bezizlaznoj poziciji, odlučuje se na drugu strategiju, a to je potapanje kompletne nemačke flotile. Paul Zib zatražio je od centrale u Beogradu dozvolu da potopi brodove, kako ne bi pali u neprijateljske ruke. S obzirom na to da odgovor nije stizao, samoinicijativno je doneo odluku da ih potopi. Brodovi su potapani planski, jedan preko drugog kako bi se ruskoj flotili onemogućio prolaz kroz Đerdapsku klisuru.

Kada je iz Beograda konačno stigao odgovor, Zib je dobio naređenje da obustavi potapanje brodova. On se međutim oglušio o naredbu i potopio preostala četiri broda – dva ratna minolovca sa teškim naoružanjem, brod-radionicu „Uskok“ i brod-bolnicu „Bamberg“. Admiral Paul Zib je po završetku rata zbog svoje odluke izveden pred vojni sud u Berlinu, ali je postupak protiv njega obustavljen. Kasnije je odlikovan, jer je procenjeno da je, u skladu sa mogućnostima, postupio najbolje.

To je istorija, a šta je sadašnjost? Kada je 2011. godine bio najniži vodostaj Dunava, olupine nacističkih brodova najbolje su se videle. Istraživanja, koja su povremeno započeta pa zaustavljena, ponovo su pokrenuta. Istraživanjima na 38 olupina, utvrđeno je postojanje 600 anomalija za koje se potencijalno smatra da su neekspolodirana ubojna sredstva, a da neke od njih teže čak i preko 25 kilograma. Dakle, da postoji potecijalna opasnost za žitelje Prahova, ali i sve koji plove Dunavom. Zato je Srbija pokrenula projekat, podjednako značajan i za Evropsku uniju, kojim bi trebalo da se očisti i proširi plovni tok Dunava. Ronioci iz „Milenijum tima“ – koji imaju najveća međunarodna priznanja i licence u oblasti deminiranja i poznavanja brodskih konstrukcija, ubojnih sredstava i ronjenja u brzim vodama – počeli su posao u novembru 2020. godine i radili do februara ove godine.

Njihov zadatak bio je da brodove snime samo sa spoljašnje strane, jer ulazak u potopljena plovila zahteva posebne uslove i metodologiju rada. Kod Prahova u Dunavu nalaze se tri broda jedan preko drugog, a tu se nalazi i čuveni brod-bolnica, koji je potopljen sa sve ranjenicima. Uslovi za ronjenje u Dunavu su izuzetno teški, temperatura vode je niska, struje su izuzetno jake, a vidljivost je mala, pa zahteva angažovanje dodatne opreme. Nešto bolja vest je da brodovi nisu u fazi raspadanja, jer da je tako, opasnost po ronioce bi bila izuzetno velika. Na projektu su primenjene metodologije rada sa sub-bottom profajlerom i bočnim sonarom, kako bi se dobila što bolja slika evidentiranih anomalija za koje se sumnja da su potencijalna neeksplodirana ubojna sredstva.

Na osnovu pomenutih istraživanja Ministarstvo građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja apliciralo je za odobravanje investicionog granta za obezbeđivanje dodatnih 40 odsto sredstava za uklanjanje potopljenih brodova. Ugovorom sa Evropskom investicionom bankom obezbeđeno je još 40 odsto sredstava, a preostalih 20 odsto će se finansirati iz budžeta Srbije. Uklanjanje brodova trebalo bi da počne u junu 2022. godine.

Izvor: www.blic.rs

[lovac]

 Uklanjanje brodova trebalo bi da počne u junu 2022. godine.

Koliko je planirano da će radovi trajati?

[MOTORISTA]

 Uklanjanje brodova trebalo bi da počne u junu 2022. godine.

Koliko je planirano da će radovi trajati?

To Bog sveti zna.

[MOTORISTA]

Мине у лепом плавом Дунаву

Капетани и данас поред Прахова плове на сопствени ризик јер из његових дубина још нису извађене тоне експлозивне ратне технике коју су Немци потопили још 1944. и која представља највећи еколошки и безбедносни проблем у читавом току Дунава

У Србији је потонуло толико лађа да се човек не може надати да ће конкретно обратити пажњу на било коју, али на оне у близини Прахова, на граници са Румунијом, кад-тад ће морати. „На сектору Дунава између 863. и 859. километра пловног пута“, како локацију неромантично описује један јунак овог текста, налази се „последња неиспричана велика прича Другог светског рата“, како је романтично описује други. Дунав ових дана бесни и влада новинским ступцима широм Европе, али у "последњој неиспричаној причи" има још више новинарског материјала - има у њој и мистерије, и изгубљеног блага, можда и издаје, а свакако драме, али невоља је што може бити и експлозија. Не на екрану, већ нама под носом.

„Ту се налази више од 170 бродова  нацистичке црноморске и дунавске флотиле, већи број шлепова и других пловила, дакле укупно више од 200 пловних објеката, потопљених септембра 1944, у акцији названој ,Дунавски вилењак'. Немачкој флотили совјетска је била за петама, и пошто није могла да се извуче, потопила се насред Дунава, да барем запречи пут Совјетима. Самопотапање читаве флоте готово никада није забележено у историји“, каже сценариста и редитељ Душан Војводић, аутор документарног филма Тајна дунавског вилењака, најуспешнијег покушаја да се расветли судбина поменуте немачке формације, премијерно приказаног на РТС-у крајем прошле године.

Пажљив читалац већ из претходних редова може закључити свашта о економским и безбедносним аспектима овог сасвим „индијанаџонсовског“ филмског материјала, али да не би паре и оружје увек водили главну реч, нека прво говоре научници.

„Ту су разарачи, миноловци, десантни, патролни и теретни бродови, транспортери, брод-болница, брод-радионица… Они су у веома лошем стању, али ради се о важној историјској причи, и евентуалном вађењу пловила треба да приступимо као археолошком ископавању, а не да радимо по систему ,испао нам тањир, нема везе’. Баш тањир, кормило, шољице, и сличан материјал извађен је 2006, и то је нестало, никад није стигло до музеја. Не може тако, не може грабеж. То је историјски материјал, има своје место, а то су музеји. Холанђани су, рецимо, пронашли немачке бродове када су продубљивали једну своју луку и одмах су на том месту подигли музеј“, каже подводни археолог Гордана Каровић, која је дунавског вилењака покушала да „ухвати“ двапут, 2006. и са екипом Војводићевог филма 2012.

ФЛОТИЛА

Локални живаљ је већ успевао да пронађе парчад историје попут немачких шлемова и лако га прода јер је тржиште нацистичких меморабилија веома живахно у свету, али Индијана Џонс не би трагао за обичним комадом челика. Но, на дну Дунава, сањају многи, могло би се наћи и много више.

„Историчари су нам рекли да би ратни плен који је флотила превозила могле да чине руде и разноврсна технологија. Док није уништена пруга, Немци су имали довољно времена, неколико дана, да возовима превезу најважнији терет, те не мислим да доле има злата и сличног. Ипак, ако сагледамо околности у којима се флотила нашла, недеље сталних борби, велике губитке, распад организације услед пропасти Трећег рајха, могуће је све. И то подгрева машту и локалном становништву и ловцима на потопљено благо“, објашњава Војводић.

Није доста Индијане Џонса? О снимању филма Тајна дунавског вилењака требало би снимити филм. Душан Војводић и коауторка Милина Тришић не устежу се да кажу да су „имали више среће него памети“ снимајући свој документарац, па ће га она домаћа ваљда ускоро видети поново. То што су Војводићу помогли Министарство културе, градска управа Зајечара и РТС не би било довољно да Дунав, потпуно непредвидиво, није хтео да сарађује.

„Ронити у Дунаву, поред наоружаних потопљених објеката из Другог светског рата – то је готово немогућа мисија. Али на почетку снимања имали смо незапамћену прозирност воде. Као што Ескими имају двадесетак израза за врсте снега, тако и локално становништво на Дунаву има двадесетак израза за то каква је вода. Када смо стигли, рекли су нам да је вода ,као ракија’ – прозирна. Тако смо забележили кадрове који су готово непоновљиви. Иза тог снимања, у децембру, Дунав нам је пао на педесетогодишњи минимум, и тада су из реке провирила четири најзначајнија брода – два највећа ратна брода флотиле, затим ,Ускок’, једини југословенски брод у флотили, и брод-болница.“

Неурачунљивост Дунава, судећи по Војводићевој причи, далеко је значајнији фактор у оваквим подухватима од све савремене технологије.

„Када је Европска агенција за реконструкцију истраживала овај проблем, тим из Италије је одустао од роњења. Ангажовани су затим рониоци из Ниша, чији су резултати слабији од наших, али не због тога што је тај тим био слабији од нашег, већ зато што су околности на реци биле потпуно другачије. Довољан је један пример да илуструје ризике – све је обрасло травом, и дубинске мине су готово непрепознатљиве. Ми смо их препознали само захваљујући ниском водостају, тек када је једна од њих изронила десетак центиметара, када се на њој осушила трава.“

Е, сада је доста Индијане Џонса, и време је за повратак у сурову реалност. А то је „између 863. и 859. километра пловног тока Дунава“ једноставно. Довољне су бројке.

„Пронашли смо три највећа брода, а сваки од њих је носио седам до осам тона експлозива, рачунајући само дубинске мине, не и остало оружје. Податак који може да узнемири сваког Европљанина, не само нас, јесте да се ту званично налази 213.000 тона ратне технике. То је највећи еколошки и безбедносни проблем у читавом току Дунава“, јасан је Војводић.

Још је јаснији Срећко Николић, председник Удружења капетана унутрашње пловидбе Србије. Пошто поморски ред налаже да се плови средином реке, а то низ поменута четири километра Дунава није могуће јер су се Немци потопили насред среде, пловни пут уз српску страну границе је на свега 130 метара од обале. Шта то значи, објашњава Николић.

„Наш део пловног пута креће се кроз оперативни део луке Прахово, дакле тамо где се обављају сидрење, утовар, истовар, окретање пловила и све друге лучке радње. Немогуће је да се пловила мимоиђу или сусретну, те се не може ни помоћи броду који је насео на неки спруд, што се дешава током ниског водостаја. Увек су успевали да се избаве снагом мотора, додуше, али пловни пут је у тим тренуцима био потпуно затворен.“

Душан Војводић каже да су Совјети својевремено успели да изваде и помере десетак бродова, и тиме омогуће пловидбу уз нашу и румунску обалу. Како је пловни пут „уређен“ тада, тако изгледа и данас.

„Узнемирујуће је да смо снимајући налазили оштећења на потопљеним бродовима која се дају објаснити само сударима са бродовима који су пловили преко њих. Кад падне ниво реке, бродови који имају дубљи газ, рецимо речно-морски бродови, загребу по потопљеним објектима. Не треба пуно маште да се претпостави шта може да се деси.“

Срећко Николић машти не оставља нимало простора.

„Ко год је закачио нешто од потопљеног, имао је штету. Немачки ратни бродови грађени су од најквалитетнијег челика. Што се тиче експлозивних средстава, експлозија никада не мора да се деси, али довољно је да се једном ,чачне’ мина која је и даље активна, па да наступи ланчана реакција. А и без тога олупина може да поцепа танкер или путнички брод. Терет може да процури, брод да потоне, и ето еколошке катастрофе, могуће људске жртве да и не помињемо.“

КОМИСИЈА

Ма, има и горег од тога. За судар са историјом довољна је грешка у навигацији, а навигација на овом делу Дунава је врло оригинална, судећи по Николићевим речима.

„Међународна Дунавска комисија, која домаћим министарствима даје упутства за пловидбу Дунавом и издаје званичне пловидбене карте, никада није уцртала пловни пут или дала препоруку како пловити овим сектором. Када узмете пловидбену карту Дунава, видите да је она од ,Ђердапа 2’ до Радујевца бела. И упутстава неће бити док потопљени објекти не буду склоњени. Капетани, дакле, плове на сопствени ризик, искуствено. Додуше, Дирекција за водне путеве је бовама обележила уски канал којим може да се плови, а оператери на ,Ђердапу 2’ наводе пловила…“

Већ има и стварне штете. Капетан Николић каже да под оваквим околностима лука Прахово не може да ради нормално, те да страни инвеститори оклевају да улажу у локалну индустрију. Европска агенција за реконструкцију је, као што је већ поменуто у тексту, у сарадњи са домаћим институцијама 2006. извидела терен колико се могло и записала двадесетак бродова који су највећа опасност. Негде у оквиру Дунавске стратегије, коју је 2011. усвојила ЕУ, има места и за чишћење српског дела Дунава, али уклонити немачку флотилу – то је ипак посао за Индијану Џонса. О томе сведочи и покушај Румуна из 1972. године да очисте свој део реке. Експлозија је убила двојицу ронилаца. А тада, приде, није било хидроелектране и луке у близини.

„Највећи проблем јесу и биће неексплодирана минска средства. Не могу ја сада да кажем, идем да видим шта се дешава’ и да зароним. Ко зна у каквом су стању мине након 70 година?“, рекла би подводни археолог Гордана Каровић.

Душан Војводић мисли да је потопљена немачка флотила део ионако претешког терета историје који ћемо оставити наследницима.

„Вађење поменутих двадесетак бродова веома је важно за безбедну пловидбу и трговину, али највећи део ратне технике и тада ће остати на дну, неким будућим генерацијама.“

Што се тиче садашњих генерација, локалних, праховских, делују прилично хладнокрвно, чак и када иду да рибаре. Приче о аласким мрежама у којима уместо шарана завршавају мине, ипак су мит, срећом, каже локални алас Игор.

„Имамо чега да се бојимо, али потопљене бродове гледам као било коју препреку, као пањ. Некада сам око бродова остављао мреже, сада идем само штапом, а и трудим се да их избегавам. Штета је, има ту доста рибе…“

Мистерија жртвовања рањеника

Издаја поменута у уводу текста односи се на дунавски мутну судбину рањеника са брода-болнице из потопљене флотиле. Екипа Тајне дунавског вилењака пронашла је очевице који су тврдили да су Немци са бродом-болницом потопили и рањенике које је било претешко извлачити. Ако је то истина, била би и гадна мрља на историји немачке ратне морнарице, која се и кроз Други светски рат некако провукла са релативно малом моралном штетом, за разлику од необрисиво укаљане копнене војске и ваздухопловаца. Потапање сопствених рањеника са тиме се никако не слаже.

„У филму смо утврдили да постоји наредба о евакуацији, али не и доказ да су сви евакуисани. Колико знам, Немци нису никада жртвовали рањенике у неборбеној ситуацији попут овог потапања, али користимо логику – пруга је уништена, пловни пут затворен, тешке рањенике тешко је транспортовати...“, каже Војводић. 

Археолог Гордана Каровић ипак мисли другачије.

„Командант флотиле, контраадмирал Зиб, убрзо по потапању је оптужен пред војним судом, али ослобођен и, штавише, одликован. Будимо логични – да ли би добио одликовање да је потопио стотине својих сународника?"

Марко Ловрић

Izvor: CLICK

[MOTORISTA]

Srbija vadi potopoljene nemačke brodove

Kada su Nemci 1944. godine potapali svoje brodove na Dunavu kod Prahova, bežeći od Crvene armije, sigurno nisu razmišljali o tome kako će biti podvig jednog dana izvaditi ih iz reke. Danas, 78 godina kasnije, i dalje su tu, ali ne još dugo.

Piše: Sanja Žujović
05.03.2022.

Prema rečima Veljka Kovačevića, v. d. pomoćnika ministra za vodni saobraćaj i bezbednost plovidbe u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, tek sada su se stekli svi uslovi za početak realizacije ovog izuzetno složenog projekta.

Vađenje nemačkih brodova iz Dunava, koji su potopljeni u akciji "Dunavski vilenjak", ozbiljan je poduhvat koji zahteva strategiju, znanje i novac. Iz kojih je sve razloga prolongiran njegov početak?

- Ako ostavimo po strani brzu prugu i auto-put kroz Grdelicu, u tehničko-tehnološkom smislu ovo je najkompleksniji projekat na teritoriji Republike Srbije koji treba da se izvede. On zahteva učešće velikog broja eksperata raznih profila, što je i ranije bilo relativno dostupno. Nivo tehničko-tehnološkog razvoja uopšte u svetu za realizaciju ovakvih projekata nije bio dovoljno visok da bismo mogli da garantujemo bezbedno sprovođenje projekta. Dokaz tome je i pokušaj Rumuna osamdesetih godina da izvade nemačke brodove iz Dunava kada je došlo do eksplozije i pogibije dva ronioca. Tek smo sada na nivou tehnološkog razvoja koji nam garantuje da sve ovo možemo da uradimo na bezbedan i celishodan način.

Gde se nalaze brodovi, na kojoj dubini i koliko ih je?

- Postoji šira zona gde su potapani brodovi, od sadašnje Hidroelektrane Đerdap 2 pa 40 kilometara nizvodno i tu ima preko 200 potopljenih brodova. Tu nije reč samo o nemačkoj floti, ima trgovačkih brodova koji su doživeli nesreće pa su potapani. U plovnom putu, tj. u delu Dunava gde plove brodovi, identifikovali smo 21 brod i svi pripadaju nemačkoj ratnoj floti. I oni nam prave veliki problem za plovidbu. Ti brodovi su na stacionaži od 857. do 862. kilometra. To je deo nizvodno od HE Đerdap 2. Pri nižem vodostaju jedan deo brodova može da se vidi golim oko, a najveći deo njih je na dubini koja zavisi od proseka vodostaja, i to od dva metra ispod vode do dvadeset metara. Nemci su potapali brodove jedan na drugi i tako napravili pregradu.

Crvena armija je odmah posle Drugog svetskog rata izvadila petnaest brodova, a za njom i Jugoslovenska armija, što je ukupno oko trideset.

- Jeste, taj poduhvat je izveden kako bi se omogućila plovidba Dunavom. Posle odluke nemačkog admirala Ziba o potapanju brodova, na Dunavu je bio potpuni zastoj. Godine 1948. armije su ono najgore raščistile, ali tada je to bilo jednostavnije jer nije bilo ni "Đerdapa 1" ni "Đerdapa 2". Drugačiji su bili uslovi, oni su izvadili ono što je bilo nužno, samo da bi Dunav bio plovan. Kad su došli do spornih brodova na kojima je bilo eksploziva, tu se stalo, jer je bilo suviše rizično.

Da li se danas plovi tim delom Dunava?

- Da, plovi se. Svaki zapovednik broda koji dođe u tu zonu, ako hoće da ide na "Đerdap 2" na srpskoj strani, ide na sopstveni rizik.

O brodovima je više počelo da se priča pre dvadesetak godina, kada su zbog niskog vodostaja Dunava oni izronili iz vode i bili vidljivi. Kako se odvija plovidba tih dana?

- Sve zavisi od procene zapovednika broda, postoje navigacione karte na kojima su ucrtani brodovi. Ako zapovednik smatra sebe sposobnim da izvede manevar i prođe te olupine i ode ka brodskoj prevodnici, onda on to i uradi. Osamdeset godina je prošlo, generacije zapovednika su naučile da plove tim sektorom.

Da li su se dešavali incidenti?

- Jesu. Nama se jedan incident dogodio tokom prve faze, izvođač radova koji je vršio snimanja donji deo čamca je pocepao o olupinu jer nije identifikovao na toj dubini jedan od nemačkih brodova.

Veće istraživanje rečnog dna sprovedeno je 2006. godine. Do kakvih se saznanja došlo?

- To je bila sjajna godina za realizaciju projektnih aktivnosti jer je bio nizak nivo vodostaja i to je bila odlična prilika za ronioce. Najveći problem je brzina proticanja Dunava, izuzetno je brz u tom delu. I obično ronioci ne mogu da rade, a i kada se spuste do dna vidljivost je skoro nulta. Ta godina je hidrološki bila odlična, vidljivost je bila dobra i ronioci su fizički izviđali dno, a bilo je i hidrološko snimanje. Nedostatak tog istraživanja je što se nisu bavili ispitivanjem prisustva neeksplodiranih ubojnih sredstava. I kad smo razmatrali i pravili sadašnji plan, konstatovali smo da imamo nepotpunu dokumentaciju. Jer to saznanje nam je ključno - gde se nalaze neeksplodirana ubojna sredstva, jer to utiče na bezbednost. Ako izvođač radova krene da seče brod, i naleti na minu, sve će otići u vazduh i biće žrtava. Zato smo odlučili da projekat podelimo u dve faze. U prvoj fazi ćemo snimiti gde su brodovi i gde su mine. To možemo da utvrdimo jer izvođač nije smeo da ulazi u brod zbog bezbednosti. Sada smo dobili ulazne podatke i na osnovu njih ažurirali tehničku dokumentaciju.

Činjenica je da zbog otežanog plovnog puta ima i čekanja na rečnim graničnim prelazima i plovidba se odvija sporije. Srbija zbog toga na ekonomskom planu dosta gubi. Da li je i to bio jedan od razloga za realizaciju ovog projekta?

- Jedan od aspekata koje smo analizirali bila je studija opravdanosti koja je pokazala da potencijalna opasnost utiče na vlasnike robe koja se prevozi. Luka Prahovo je usred kritičnog sektora i ona se zaobilazila. Brodovi su se slali na rumunske luke te je Luka Prahovo trpela ekonomske gubitke. Nama je ta luka jedna od najvećih industrijskih i hemijskih luka i dobit koju će i ona imati od ovog projekta je višestruka.

Kakav je plan za vađenje brodova iz reke, postoje li rokovi? O čemu se sve razmišljalo i šta je sve trebalo uzeti u obzir?

- Projekat će se realizovati po principu ključ u ruke. Izaberemo izvođača, on tokom tendera predlaže metodologiju realizacije radova, uz sve moguće ulazne zahteve i ograničenja koja mi njemu namećemo. Tokom tendera prvenstveno ocenjujemo metodologiju, kad kažem mi - mislim na Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Centar za razminiranje. Svi će neposredno pratiti realizaciju tog projekta. Naš ulazni zahtev je da mora ponovo da izvrši snimanja, zbog promena i protoka vremena, a zatim da za svaki brod napravi projekat za izvođenje. Kako će da deminira brod, da ga obezbedi za vađenje... sve to mi odobravamo. Posle toga izvođač radova kreće u deminiranje i određenom tehnikom vadi brod, i to može biti na različite načine: u delovima ili celini (pretpostavlja se da je posle 80 godina čelik u lošem stanju i ako se sajlom povuče kao celina, verovatno bi se raspao). Ideja je da prvo imamo ogledni primer, da jedan manji izviđački čamac bude proba za početne radove, da vidimo kako će čelik da se ponaša. Zbog Zakona o kulturnom nasleđu pokušaćemo da brodove izvučemo kao celine. Sledeća faza je vađenje olupine na obalu i tad dolaze arhivari Zavoda za zaštitu spomenika kulture i vrše pregled šta od toga može da predstavlja kulturno nasleđe. Ono što izdvoje, tretiraće se dalje po zakonu, a ostalo će ići na otpad.

Kako svesti opasnost na minimum pri tako delikatnom zadatku vađenja mina i ogromnom riziku po ljudski život?

- Nas najviše plaše neeksplodirana ubojna sredstva i najveći problem nam prave dva potopljena broda - lovci na podmornice. Oni su rizični jer su zapravo nosili municiju i to protivpodmorničke mine. Te mine imaju veliku količinu eksploziva i to je ogroman rizik. Nijedna mina nije ispod sto kilograma, a ima ih mnogo. Pretpostavka je da zbog uslova kada su brodovi potapani sistematski, upaljači na minama nisu bili aktivirani. Kada upaljač nije aktivan, znači da je dozvoljen transport na deo gde će se bezbedno ukloniti. Zato prvo mora da se utvrdi stanje upaljača, i drugo, na to su nam ukazale kolege iz Saveznog ministarstva odbrane, ako su bezbedne, da izvođač treba da percipira rizik, odnosno kako će se one ponašati posle osamdeset godina pod vodom. Postoji mogućnost određene hemijske reakcije u dodiru sa vazduhom, kao i više načina za njihovo deaktiviranje. Pretpostavka je da će te mine u vodi da se deaktiviraju. Za deaktivaciju postoji više metodologija, jedna je da se napravi zagat (ograđen prostor) u plitkoj vodi i da se ta mina pod vodom sprovede do obale, zagat se otvori i kontrolisano se ispušta voda. Dva kilometra u prečniku ne sme biti nikoga. Pusti se da voda isteče i gleda se sa bezbedne udaljenosti šta se dešava. Ako ne eksplodira, nosi se na mesto gde će da se deminira. Drugi način je da se sve to uradi pod vodom kao što već čine neke kompanije u svetu.

Koliki je budžet za realizaciju plana vađenja brodova?

- Trideset miliona evra, od toga je, baš smo pre neki dan dobili zvaničnu odluku, dodela granta od 16 miliona evra i ostatak je iz kredita Evropske investicione banke.

Kako se bira izvođač radova?

- Na međunarodnom tenderu. Tender će trajati skoro pet meseci, čekamo odobrenje Evropske investicione banke za taj tenderski dokument.

Trenutno je početak realizacije projekta, kada će on biti finalizovan?

- Za pola godine ćemo dobiti izvođača i on onda kreće sa radovima. Planom je predviđeno pet godina, zato što imamo ograničenja. Jedno od njih je plovidbeno (vidljivost, brzina proticaja reke), moraju da se steknu uslovi za izvođenje radova, a to je samo pet meseci godišnje kada su idealni uslovi.

Da li će tad biti plovidbe?

- I to mora dodatno da se uigrava. Pet potopljenih plovila je na ivici međunarodnog vodnog puta. Imamo sporazum sa Rumunima po kome i oni moraju da se saglase sa tim projektom. Ostatak plovila je na našoj teritoriji, ali tu je međunarodni vodni put. Ako se on zatvara, mora dunavska komisija da se obavesti, zatim duže od tri dana ne sme da bude zatvorena plovidba... I sve to komplikuje posao izvođaču radova. Tu je i zahtev za zaštitu prirode koji je standardan, a reč je o mrešćenju riba. U vreme mresta, a to je period mart, april, maj, ne sme biti nikakvih radova u vodi.

Projekat zahteva izuzetnu stručnost i na stotine angažovanih ljudi. Koje su sve profesije uključene u rad?

- Inženjeri, hidroinženjeri, arheolozi, ronioci, demineri, ekolozi, podvodni arheolozi, stručnjaci za bezbednost na radu, stručnjaci za arhivsku građu... samo su neki od angažovanih. To govori o složenosti projekta.

Da li se nešto slično radilo u svetu?

- Najkompleksniji projekat koji je izveden a liči na ovaj je uklanjanje ruske nuklearne podmornice "Kursk". Po složenosti, zahtevu za kreativnost izvođača... može se uporediti sa našim projektom. Velika holandska kompanija, izvođač radova, dosta kreativno je morala da odgovori na zadatak izvlačenja podmornice. Poduhvat se završio tako što je bezbedno izvučena u tri dela.

Šta vidite kao najveći izazov na projektu?

- Uklapanje više stvari. Najvažniji je aspekt bezbednosti, zatim ekologija, pa istovremeno izvođenje radova na adaptaciji brodske prevodnice "Đerdap 2" i radovi na proširenju Luke Prahovo. U nekoliko kilometara imamo tri međunarodna projekta na Dunavu. To se slučajno poklopilo. Usaglasiti izvođače na ovim projektima biće veliki izazov. Neke stvari nam idu naruku, npr. zatvaranje brodske prevodnice "Đerdap 2" na godinu dana olakšaće nam posao jer brodovi neće ići tuda već na rumunsku prevodnicu. Tako da će to izvođaču na vađenju nemačke flote odgovarati. Od pet godina angažovanja, imaće godinu dana nesmetanog rada. Zatim odlaganje olupina, postupanje sa arhivskom građom. Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša je teritorijalno nadležan za taj deo. Uigranost ekipa će biti ključna jer izvođač ne može da nastavi sa radom, npr. odloži deo broda, dok svi drugi ne završe svoj posao.

Da li su se za ovih skoro 80 godina Nemci interesovali za potopljene brodove ili dolazili u Srbiju po tom pitanju?

- Zvaničnu posetu iz Nemačke imali smo 2017. godine. Predstavnici Saveznog ministarstva odbrane, ministarka je tada bila Ursula fon der Lajen, bili su u Prahovu nedelju dana. To je bila specijalizovana vojna misija ronilaca koji svuda po svetu rade specifična deminiranja. Pomogli su nam tehničkim savetima, izvlačili podatke iz nemačkih arhiva. Ono što smo tada svi videli, a jedan je od razloga zbog kojih se ušlo u realizaciju ovog projekta, jeste to što i posle skoro 80 godina iz dubina Dunava izlazi nafta koja curi sa ovih brodova. Razgovarali smo i o tome da li žele neku zaštitu ovih brodova kad budu izvučeni, ali su oni samo tražili da ukoliko izvođač naiđe na ratne memorijale (grbovi, uniforma), da se to diplomatskim putem vrati u Nemačku.

Šta će biti sa brodovima kada se izvuku? Oni su zapravo svojevrsni eksponati.

- To zavisi od Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Sigurno će tražiti da se nešto od toga sačuva.

O "Bambergu", brodu bolnici, postoje priče da je potopljen sa 1.600 najtežih ranjenika. Ako se to pokaže kao tačno, onda govorimo o masovnoj grobnici, a to otvara nova pitanja.

- Imamo Zakon o ratnim memorijalima koji propisuje proceduru obeležavanja da je tu grobnica, a to se radi na kopnu.

Da li će izvođenje projekta uticati na meštane Prahova i okolnih mesta?

- Neće. Poligoni za deminiranje su udaljeni od naseljenih mesta. Meštani samo mogu da prisustvuju realizaciji jednog istorijskog projekta.

Kad za pet godina projekat bude završen, šta će doneti tom delu naše zemlje?

- Pre svega turistički razvoj, ta zona Dunava postaće meka za turizam, ponudiće se rečni kruzing, mogućnost da se prolazi Đerdapom, što je svojevrsni doživljaj, da se obiđe ratni memorijal, da se ljudi informišu o toj velikoj vojnoj akciji. Zatim poseta Negotinu... Zapravo, to je jedna nova turistička perspektiva za istočnu Srbiju. Obezbedićemo i snimanje filma o vađenju brodova, kao nastavak dokumentarca "Tajna Dunavskog vilenjaka". Filmska ekipa će tokom pet godina snimati izvođenje radova i realizaciju izuzetno složenog projekta.

Krije li se ispod površine Dunava i neko blago?

- Evakuacija je vršena danima, sistematski je rađena, Nemci su čak imali i dopremljen voz. Sigurno su sa tih brodova izneli sve vredno, a zatim su ih planski potapali kako ne bi pali u ruke Crvene armije. Tako da ne verujem da tu ičega ima.

Izvor: www.blic.rs