Sukobi velikih sila tinjaju na svim stranama sveta, ali nekoliko njih je dovoljno opasno da zapali 2021.M.I.M. 15.01.2021.
Ni godina u koju je obeležila pandemija nije mogla da spreči da se u njenoj senci odigravaju krvavi sukobi, koji su uništili previše života i gurnuli planetu u još veću nesigurnost.Godina za nama ostaje obeležena brojnim sukobima u svetu. Mnogi se povlače godinama ili decenijama, poput rata u Siriji, Avganistanu i Jemenu, ali situacije u nekim žarištima ponovo su eskalirale u novije vreme i otvorile mogućnost novih konflikta na starim frontovima.
Nagorno-KarabahSpor oko regiona, zbog kojeg se početkom devedesetih vodio rat, ponovo je eskalirao krajem septembra 2020, da bi se okončao nakon 44 dana borbe. Azerbejdžan je uspeo da povrati većinu teritorija koje je izgubio tokom Rata za Nagorno-Karabah od 1988-1994.
Azerbejdžan je krajem decembra najavio postepenu demobilizaciju snaga u regionu Nagorno-Karabah, zbog kojeg je u teritorijalnom sukobu sa Jermenijom, nakon što su ruski i azerbejdžanski predsednici Vladimir Putin i Ilham Alijev i jermenski premijer Nikola Pašinjan u novembru potpisali sporazum o potpunom prekidu vatre. Dok s stanovnici tih područja napuštali svoje kuće i palili ih kako ih ne ostavili azerbejdžanskim snagama, u Jermeniji su izbili protesti, opozicija traži ostavku premijera, dok 2.000 ruskih mirotvoraca čuva granicu regiona – koridor Lačin – čime je Rusija suštinski napravila vojnu bazu na azerbejdžanskom tlu.
Jermenski Karabah i dalje postoji, ali su se granice radikalno smanjile, a u sporazumu se ne pominje njegov politički status. Izvesno je da će Jerevanu biti teško da podrži tamošnju vlast sad kad je region odvojen. Tenzije su dobile dodatnu konotaciju ulogom Turske u sukobu. Ankara je otvoreno pomagala Azerbejdžanu, a nakon sporazuma ojačala je svoj uticaj na Kavkazu i regionu. Moguće je i da se lideri zemalja trilateralnog sporazuma predomisle oko Karabaha.
Istočna UkrajinaRat u Donbasu deo je šireg ukrajinsko-ruskog rata, koji je počeo u februaru 2014. nakon ruske aneksije Krima i spornog referenduma na kojem je 95 odsto stanovnika Krima glasalo za priključenje Rusiji. Te rezultate nije priznao niko osim Moskve. Usledile su demonstracije ruskih separatista u ukrajinskim oblastima Donjeck i Luganjsk, koje su eskalirale u oružane sukobe sa ukrajinskom vladom i dovele do jednostranog proglašenja republika Donjeck i Luganjsk, koje doduše ne kontrolišu čitave već delove tih oblasti.
Trenutno je okupirano sedam odsto ukrajinske teritorije, a od aprila 2014. do sada na istoku Ukrajine poginulo je više od 13.000 ljudi, ranjeno preko 24.000 i razmešteno 1,5 miliona. Bivši predsednik Ukrajine Petro Porošenko dogovorio je Sporazum u Minsku koji nikad nije implementovan, ali je njegov naslednik Volodimir Zelenski, izabran 2019, obnovio napore da se konflikt u Donbasu okonča. Krajem jula je dogovoreno novo primirje ali tenzije ostaju.
Od početka konflikta bilo je 29 obustava vatre, a garancija da neće biti novog kršenja primirja nema. Tenzije jača geografska blizina Rusije. Još je Porošenko optuživao Putina da “hoće da aneksira čitavu njegovu zemlju”. Ukrajina nema kontrolu nad skoro 410 kilometara granice sa Rusijom, u kojoj vode glavnu reč samoproglašene republike. Putin, koji je u jednom intervjuu 2019. rekao da su “Rusi i Ukrajinci jedna nacija”, iste godine je izdao ukaz zahvaljujući kojem je skoro 200.000 stanovnika Donbasa dobilo rusko državljanstvo.
SAD-IranNakon što su američka CIA i britanski MI6 organizovali puč kojim je 1953. svrgnut iranski premijer Mohamed Mosadik, Iranci su negodovali zbog stranog mešanja, a anti-američka klima obeležila je decenije koje su usledile, sve do danas.
Dve zemlje nemaju zvanično uspostavljene odnose od 1980. kad je izbio krvavi, osmogodišnji rat između Irana i Iraka, a SAD podržale iračku invaziju. U njemu se borio i Kasem Sulejmani, kasnije general i komandant snaga Kuds iranske Revolucionarne garde, koji je poginuo početkom januara 2020. u američkom napadu u Iraku. Ovo je dovelo do eskalacije tenzija u regionu, koje su rasle otkako su SAD 2018. napustile Iranski nuklearni sporazum, a sledeće godine proglasile Revolucionarnu gardu za terorističku organizaciju. Iran je zapretio osvetom, napao dve američke baze u Iraku i greškom oborio ukrajinski putnički avion sa 176 ljudi (svi su poginuli), dok je jedan ruski poslanik upozorio na opasnost od nuklearnog rata. Rusija je nakon ubistva Sulejmanija stala na stranu Teherana, ali je malo verovatno da bi se direktno mešala slučaju sukoba između SAD i Irana.
Tenzije u regionu su obnovljene nakon što je ubijen iranski nuklearni naučnik Mohsen Fahrizadeh, a Teheran za to okrivio Izrael. Nagađalo se čak da će SAD i Izrael možda napasti Iran kako bi sprečili navodni razvoj nuklearnog oružja. Sumnja se da je napad na naučnika odobrio Vašington i da osveta Irana čeka na stav nove američke administracije prema regionu. Iako je u novembru potpredsednik Irana Ešag Džahaniri rekao da se nada promeni američke
“destruktivne” politike, predsednik Hasan Rohani je sledećeg meseca poručio da neće biti nikakvih pregovora o teheranskom programu naoružanja i da je novoizabrani predsednik SAD Džozef Bajden
"svestan toga".
SAD-KinaOdnos dve globalne super sile smatra se najvažnijim bilateralnim odnosima u 21. veku. Tokom istorije doživljavali su svoje uspone i padove, ali danas ne mogu biti gori. Lista predmeta njihovih sukoba je dugačka – tu su trgovinski, tehnološki, čak i svemirski rat, spor u Južnokineskom moru, oko statusa Hong Konga i nezavisnosti Tajvana i Tibeta, muslimanske manjine Ujgura u Sinkjangu i sukob oko porekla pandemije korona virusa.
Američka administracija je 2018. počela da nameće tarife Kini zbog navodne krađe intelektualne svojine i američke tehnologije. Kina je uzvratila, rat se nastavio i tokom sledeće godine, da bi u januaru 2020. dve najveće ekonomske sile u svetu došle do sporazuma.
Tenzije se ipak nisu umanjile. Kako iz Vuhana od decembra 2019. širila pandemija korona virusa, poveo se spor oko pitanja njenog porekla. SAD su se 2019. povukle iz sporazuma INF, između ostalog zbog uspostavljanja balansa sa Kinom koja militarizuje Pacifik. U Južnokineskom moru, gde je Kina u teritorijalnom sporu sa više država u regionu – uključujući Tajvan – SAD se pozivaju na slobodu plovidbe. Kina smatra Tajvan svojom teritorijom i jača vojni pritisak na ostrvo, koje je počelo da jača odbranu i nada se podršci SAD u slučaju napada. Na najnovijem mestu sukoba, Kina je postavila svoju zastavu na Mesec pola veka nakon SAD, a nakon što je američki Senat odobrio formiranje Svemirskih snaga Kina je poručila da se nada da svemir neće postati novo bojno polje.
TigrajVojska Etiopije pokrenula je invaziju na pobunjenike u regionu Tigraj početkom novembra 2020, nakon što su snage Narodnooslobodilačkog fronta Tigraja (TPLF) izvršile iznenadni napad na njene položaje. Internet i telefonske veze su prekinute, a etiopijska vojska je najavila da će tenkovima osvojiti prestonicu regiona Mekele, dajući pobunjenicima rok od 72 sata za predaju. Pobunjenici su minirali puteve na jugu pokrajine, ali to nije omelo napredak vojske koja je ušla u Mekele.
Konflikt u Tigraju izbio je nakon spornih regionalnih izbora u septembru 2020. TPLF, moćni politički entitet koji je dominirao politikom Etiopije tri decenije, odbio je da se priključi novoj Partiji prosperiteta premijera Abija Ahmeda, navodeći da je on nezakoniti lider zbog odlaganja opštih izbora, i uprkos vladi pokrenuo regionalne izbore u Tigraju. Nakon napada 4. novembra na baze i štabove etiopijske vojske u Tigraju, vlasti su pokrenule akciju i krajem novembra zauzele Mekele. Premijer Etiopije je proglasio pobedu a TPLF se zavetovao da će nastaviti borbu dok se “osvajači” ne izbace.
Ujedinjene nacije su u decembru procenile da je više od milion ljudi raseljeno usled konflikta, a više od 50.000 ih je pobeglo u Sudan. Veze i saobraćaj sa regionom Tigraj su i dalje u prekidu. Prema rečima očevidaca, tokom početnog haosa nastalog tokom prvih dana ofanzive vojske Etiopije na pobunjenike u Tigraju, etiopski vojnici i njihovi pomagači masakrirali su stotine civila u gradu Mai-Kadra.
LibijaNakon što je Libija prošla kroz krvavi Prvi građanski rat, u kojem je 2011. svrgnut i ubijen lider zemlje Moamer el Gadafi, zemlja je zapala u haos. Od tada je podeljena na dve rivalske vlade, na istoku i zapadu, koje imaju podršku različitih oružanih grupa i stranih zemalja.
Drugi građanski rat, koji se poveo 2014. i traje do danas. Vladu nacionalnog akorda (GNA), koju predvodi Fajez al Saradž u Tripoliju, podržavaju zapadne sile, uključujući SAD, ali se uglavnom oslanja na Tursku, Katar i Italiju, dok Libijsku nacionalnu armiju LNA na čelu sa generalom Kalifom Haftarom u Tobruku podržavaju Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Rusija, Saudijska Arabija, Jordan i, nezvanično, Francuska.
Prisustvo Islamske države u zemlji dodatno je zakomplikovalo borbu za vlast u zemlji. Privremena vlada u istočnoj Libiji podnela je u septembru 2020. ostavku usred uličnih protesta, koji su izbili širom zemlje zbog loših uslova za život. Nakon pada rivalske vlade i protesta u Tripoliju Al Saradž je najavio da će podneti ostavku do kraja oktobra, međutim posle je je tu odluku povukao. U novembru je postignuto “trajno primirje” između vlada u Tripoliju i Tobruku i zakazani pregovori u Tunisu, na kojima je dogovoreno održavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora u Libiji u decembru 2021.
Grčka-TurskaDve zemlje su u lošim odnosima još od 1974. kad je Ankara izvršila invaziju na severni Kipar, nakon čega je ostrvo podeljeno između grčkih i turskih stanovnika. Vojne tenzije ponovo su porasle 2020. usled spora u Egejskom moru i Istočnom mediteranu.
Sukob je izbio je oko turske eksploatacije gasa u kiparskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni, nakon što su 2019. u Istočnom Mediteranu otkrivena velika gasna i naftna nalazišta. Međunarodno priznata grčka vlada na Kipru i EU optužuju Tursku da bušenjem u vodama kod podeljenog ostrva narušava podmorsku ekonomsku zonu, dok Ankara tvrdi da operiše u vodama kod svog dela teritorije, nad koji pravo polažu kiparski Turci.
Usled tenzija sa Turskom oko resursa u Istočnom Mediteranu, Grčka je potpisala sporazum sa Egiptom o pomorskoj granici, a 15 godina duge pregovore “pogurao” je sporazum o mapiranju granica između Turske i Libije u novembru 2019. Sukob se vodi i u Egejskom moru, gde i Grčka i Turska – obe članice NATO pakta – imaju po šest milja teritorijalnih voda u kojima se nalazi veliki broj grčkih ostrva. Grčki premijer Kirijakos Micotakis je u avgustu najavio da će proširiti svoje teritorijalne vode sa šest na 12 milja, na šta je turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu upozorio da bi to bio “povod za rat”.
Tenzije su dodatno povećane i u julu 2020, nakon što je Turska promenila status istanbulskog muzeja Aja Sofija u džamiju, što je Grčka nazvala “otvorenom provokacijom”.
Indija-KinaKinesko-indijski spor vodi se oko dva veća i nekoliko manjih delova teritorije između dve zemlje. Prvi od tih većih je region Aksai Čin, kojeg Kina smatra delom Sinkjanga i Tibeta a Indija Ladaka. Druga tačka spora između Indije i Kine je Arunačal Pradeš, država na severoistoku Indije koju Peking zove “južnim Tibetom”.
U oba sporna područja dve zemlje su vodile rat 1962. To im je bio jedini rat, u kojem je Indija pretrpela poraz. Odnosi između Nju Delhija i Pekinga pogoršani su proteklih nekoliko meseci zbog sporne granice u regionu Himalaja. Iako sporadične čarke nisu neuobičajene, tenzije su se usijale u maju 2020, kad je došlo do vojnog sukoba na planinskom prevoju duž granice s Kinom u državi Sikim na severoistoku Indije. Ovo je pokazalo da je brza eskalacija odnosa veoma moguća. U junu je javljeno da je 20 indijskih vojnika poginulo u sukobu sa kineskim na Liniji stvarne kontrole u Ladaku, tokom kojeg nije korišćeno vatreno oružje već kamenje, šipke i šake, prema starom sporazumu.
Ovo je bio najžešći granični sukob za pola veka, pa dve najmnogoljudnije sile sveta razmatraju kako da smanje tenzije na himalajskoj granici. Prema planu, obe strane treba da se povuku iz spornog područja i uspostave tampon-zonu. Ukoliko nijedna strana ne odstupi, njihova pat pozicija mogla bi imati destabilizirajuće posledice po region, a treba ukazati da su obe nuklarne sile. Obe strane su stoga svesne da su pregovori jedino rešenje pa su u decembru 2020. nastavile dijalog oko situacije u Ladaku. Indija je u još jednom teritorijalnom sukobu u kojem Kina ima sporednu ulogu – oko Kašmira sa Pakistanom.
Izvor:
www.blic.rs
