АнализаСевер гори, али инвазија на Либан ништа не решаваИзраелу је потребно време да изгради ИДФ за одлучујућу кампању против Хезболаха, али са мало вероватним договором о таоцима у Гази, нема лак начин да оконча борбу на северу и врати становнике кућамаУ касном 6. веку пре нове ере, док су се Јевреји враћали из Вавилона у Сион и обнављали Други храм, кинески стратег Сун Цу је седео близу ушћа реке Јангце и написао једну од својих чувених изрека: „Он ће победити ко зна када ће борити се, а када се не борити.”
Осам месеци премијер Бењамин Нетанјаху је одлучио да није право време за борбу на северу, барем не за потпуни рат.
Како би се изборио са Хезболаховим непрекидним ракетним паљбама и нападима беспилотних летелица из Либана, Нетањаху је одлучио да евакуише десетине хиљада цивила из њихових домова рано у борби, а затим крене у кампању која полако ескалира против бораца и инфраструктуре терористичке групе коју подржава Иран.
Али изгледа да се тај приступ брзо ближи свом крају.
Хезболах је у четвртак лансирао салву ракета и рој беспилотних летелица напуњених експлозивом, подметнувши најмање 15 пожара у оштећеној Галилеји и Голану. Напади су настављени и у петак.
У среду је моћна шиитска група лансирала свој највећи рафал од 7. октобра, пошто је 215 ракета погодило градове широм севера.
„Што више времена пролази и што више сукоб ескалира, то су веће шансе за рат“, рекла је Орна Мизрахи, виши истраживач на Институту за студије националне безбедности.
Нетанјаху, његов ратни кабинет смањен повлачењем бивших шефова ИД Бенија Ганца и Гадија Ајзенкота, сада се суочава са изазовом који поставља Сун Цу – Да ли је сада време за борбу?
Немој, молим теОд почетка израелског рата против Хамаса, амерички председник Џо Бајден уложио је значајну дипломатску снагу и претње војном силом да спречи да се борбе у Гази прошире на Либан и шире.
„Моја порука било којој држави или било ком другом непријатељском актеру који размишља о нападу на Израел остаје иста као и пре недељу дана“, рекао је Бајден 18. октобра. „Немојте. немој. Немој.”
Такође је послао две ударне групе носача авиона у источни Медитеран.
Али те мере нису имале жељени ефекат, ако су га уопште имале.
У жељи да покаже своју подршку Хамасу, и осетивши прилику да наметне бол угроженим израелским грађанима, Хезболах је кренуо у рат исцрпљивања против Израела.
Бајден је на крају променио курсеве.
Он је послао свог специјалног изасланика Амоса Хохштајна у Израел и Либан у покушају да пронађе дипломатски излаз из борбе. Вишеструка путовања у регион, као и представљање плана примирја, очигледно су пропали.
Лидер Хезболаха Хасан Насралах је јасно рекао да неће бити краја борби на северу без прекида ватре на југу.
„Веза између либанског фронта који пружа подршку и Газе је коначна, коначна и коначна“, нагласио је он. "Нико не може да их одвоји од везе."
Бајденов недавни напор био је да учини све што може да оконча борбу у Гази. Ако он може да стави поклопац на рат тамо, сматра Бела кућа, и Хезболах и Израел ће бити жељни да заврше сукоб у којем ни један ни други не могу да победе, а пут се отвара за могући преломни саудијско-израелски мировни споразум… све унапред новембарских избора против Доналда Трампа, чије мало вођство Бајден није успео да избрише.
Тај напор се вртео око проналажења начина да се и Израел и Хамас натерају да пристану на споразум о ослобађању талаца ради прекида ватре, чак и ако то значи да Хамас преживи рат.
Бајден је чак предузео прилично драматичан корак да је крајем маја јавно представио најновији предлог Израела, у нади да ће то приморати Нетањахуа да остане при својим условима, истовремено подстичући Египат и Катар да изврше притисак на Хамас да их прихвате.
Збир тог напора је да Израел чини далекосежне уступке у свему осим у дефинитивном обећању да ће окончати рат, док Хамас не види ниједан разлог да уради било шта осим да седи и гледа како израелски пријатељи у свету настављају да поткопавају позицију Јерусалима.
На изненађење Беле куће и никог у Израелу, претња да ће задржати оружје и понављање да САД неће подржати пуну инвазију на последње Хамасово упориште у Гази, чини се да су мале шансе за споразум о прекиду ватре још мање.
„Имамо Израелце тамо где их желимо“, наводно је недавно написао лидер Хамаса Јахја Синвар званичницима који преговарају са Катаром и Египтом о споразуму.
У неком тренутку ће Бајденова администрација вероватно закључити да – без великог војног притиска – Хамас неће ослободити таоце без гаранције да је победио у рату, а да је Израел изгубио.
Али САД још нису тамо. „Одлучни смо да покушамо да премостимо празнине и верујем да се те празнине могу премостити“, рекао је државни секретар Антони Блинкен после најновије тактике одуговлачења Хамаса, у којој није у потпуности одбио најновију понуду, већ је инсистирао на крај рата. Ипак, Блинкен је признао: „То не значи да ће они бити премошћени.
Неспреман за победуЧини се да су САД без идеја, а у Израелу се све више говори о копненој инвазији на Либан.
Постоји широко распрострањено признање да се до такве одлуке не долази олако.
„Да бисте победили Хезболах, потребан вам је дуг и веома сложен рат“, упозорио је Мизрахи.
Али не само дуго и сложено; то је рат који Израел није спреман да добије.
Прије пет година, тадашњи начелник генералштаба ИДФ-а Авив Кохави окупио је врх војске за „Радионицу побједе“ како би поставио темеље за сљедећи вишегодишњи план војске. Руководство ИДФ је изашло из радионице самопреиспитивања са забрињавајућим закључцима.
Потпуна војна надмоћ коју је ИДФ уживао три деценије је нагризала. Хамас и Хезболах, некада виђени као слабо опремљене терористичке групе које су могле да изводе повремене бомбашке нападе и мале нападе, сада поседују способности повезане са државним војскама.
Кохави је изнео изазов са којим ће се снаге ИДФ суочити против ових терористичких војски: „Оне се налазе у срцу урбаних подручја на децентрализован начин, што отежава њихово лоцирање и уништавање и омогућава непријатељу да нападне израелске домаћи фронт ефективно током времена.”
Били су у стању да стално јачају своје способности док је ИД стварао снаге засноване на обавештајним и ваздушним снагама, које су имале за циљ да одврате своје непријатеље у повременим кратким операцијама.
Препознајући хитну потребу за променом, Кохави је позвао на повећану смртоносност копнених снага, бољу међусобну повезаност између пилота, пешадије, тенкова и беспилотних летелица и боље сензоре на бојном пољу како би се непријатељ прво лоцирао.
Те способности су само делимично уведене у копнене снаге у време када су терористи предвођени Хамасом напали Израел 7. октобра.
Узвраћајући ударац Хамасу, ИД се брзо и ефикасно прилагодио, развијајући тактику која је пробила Хамасову припремљену одбрану изнад земље у Гази.
Испод Газе, међутим, Израел још увек није превазишао изазове. Њене специјалне инжињеријске јединице могу полако да се баве појединачним тунелима, али ИД и даље не може лако да пронађе Хамасово главно стратешко добро, или више вође и таоце који се налазе у њима.
Изазови са којима би се ИДФ суочио у Либану били би редови величине већи. Хезболах има далеко напредније противтенковско оружје и дронове за напад. Борећи се у припремљеној одбрани на отвореној територији, могли би да гађају снаге ИДФ са километра удаљености.
Штавише, резервисти ће ове године бити суочени са трећом и четвртом рундом службе. Углавном би се појављивали, али би притисак на породице и предузећа био још већи.
То не би био први пут да ИДФ пребацује копнене снаге у Либан, уверен да ће се њени огромни успеси против палестинских терориста претворити у достигнућа против Хезболаха.
2006. године, након што је војно поразио кампању тероризма у Другој интифади, ИДФ је кренуо против Хезболаха у Другом либанском рату. Нашао се у врсти рата за коју се није припремио и борио се против Хезболаха до разочаравајуће пат позиције.
Ова реалност није спречила доносиоце одлука да се залажу за продор у Либан. Нетањаху, кога су у ратном кабинету подржавали лидери националног јединства Гантз и Ајзенкот, који су од тада отишли, наводно је блокирао притисак министра одбране Јоава Галанта и високих војних званичника да покрену превентивну копнену инвазију на Хезболах неколико дана након 7. октобра.
„Ако нисте мислили да је исправно кренути у рат против Хезболаха 8. октобра, данас има још мање смисла“, тврди израелски војни теоретичар Еран Ортал, бивши генерал ИД.
Висока цена за шта?Док се стотине хиљада војника ИДФ-а боре против Хамаса више од осам месеци у Гази, они спаљују залихе граната, прецизних бомби и пројектила пресретача „Гвоздена купола“.
Хезболах је у међувремену уживао у приливу беспилотних летелица и другог оружја из Ирана, и користи их за проучавање израелске противваздушне одбране.
„Нисмо се напунили новим могућностима“, рекао је Ортал. „Док се наше залихе празне, њихове су пуне.
ИДФ трупе су тренутно позициониране иза одбране и на задњим падинама далеко од пројектила Хезболаха. Инвазија би их довела у опасност, а да не би решила ни проблем који је требало да реши — Хезболахову ватру на израелске цивиле.
ИДФ би могао да заузме сваки квадратни инч територије 10 — чак 20 — километара од границе, а Хезболах би и даље био у стању да испаљује ракете широм Израела.
Борба би се претворила у скуп маневарски рат, у комбинацији са Израелом који би нанео огромну штету Либану, док Хезболах чини исто израелском домаћем фронту.
То би, у ствари, био још један рат који не би требало да победи Хезболах, већ да га одврати кажњавањем — иста врста кампање која се показала тако страшно неефикасном 7. октобра.
И то би се завршило споразумом о прекиду ватре, оним у који становници севера вероватно неће много давати.
Израел би проширио тренутни рат исцрпљивања на северу, али би после био у лошијој позицији.
„Цена ће бити далеко, далеко већа од достигнућа“, упозорио је Ортал.
То не оставља Израелу велике могућности.
Ипак, треба да се донесе одлука у Гази. Израел би могао привремено да појача војну кампању како би максимизирао своја достигнућа пре него што прогласи неку врсту краја рата. Нетанјаху би такође могао да уведе нову врсту притиска на Синвара тако што би коначно дозволио палестинским властима да почну да преузимају контролу над областима у Гази, што би могло да омогући Израелу да скрати ову фазу борбе против Хамаса.
Или би могао заузети став да је рат против Хамаса само једна мала прелиминарна борба у генерацијској борби против Ирана и његових заступника, и прихватити Синварове услове да започне изградњу ИДФ-а за његову предстојећу инвазију на Либан неколико година касније.
У сваком случају, симултана борба против Хамаса и Хезболаха тренутно није ситуација у коју би Израел требало да се стави.
„Зашто би војска која је изграђена 30 година за операције одвраћања одједном била у стању да војно порази и Хамас и Хезболах? упита Ортал.
Или, као што је Сун Цу написао пре 2.500 година, „Добри борци из старих времена прво су себе ставили ван могућности пораза, а онда су чекали прилику да победе непријатеља.
