Razvoj i funkcionisanje postanskog saobracaja na prostoru nekasnje Jugoslavije

[vitez koja]

Po završetku prvog svetskog rata 11. novembra 1918. područje današnje Makedonije ušlo je u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Nekoliko nedelja kasnije, po uspostavljenju „Versajske Jugoslavije“ kraljevskim ukazom od 7. decembra 1918. uspostavljeno je Ministarstvo pošta i telegrama. Medjutim, prava organizacija pošte i telegrafa uspostavljena je posebnim ukazom od 27. jula 1921. godine. Ministarstvoje podeljeno na pet odjeljena, uspostavljene su područne direkcije, među kojima je bila i Skopska direkcijaza područje Vardarske Makedonije. Skopska područna direkcije bila je podeljena na odelenja: opšti, poštanski, telegrafsko – telefonsko –tehnički, ekonomski i kontrolno odelenje.

14. aprila 1921. godine,  u Skopju je osnovana Škola za poštanske službenike. Školovanje je trajalo 10 meseci i pohađalo ga je 150 učenika sa završenim 6. razredom gimnazije. 150 studenata ju je završilo u šest klasa.Učenike koji su završili školu su zaposlili kao službenike na poštama, telegrafima i telefonima po Makedoniji.

Na teritoriju Kraljevine SHS su do leta 1921.upotrebljavane marke koje su izdale dotadasnje pokrajinske vlade odnosno poštanske uprave.U jugoistočnom delu Kraljevine SHS (područje Srbije, Crne Gore I Makedonije) koristile su se marke Kraljevine Srbije i marke iz serije „Krfsko izdanje“. Iako su te marke stampane po uspostavi nove državne zajednice (1919. – 1920.) nosile su oznaku Kraljevina Srbija. U Beogradu su krajem 1919. godine stampane marke Kraljevine SHS za područje Srbije, Crne Gore I Makedonije.

Sledeća veća promjena u organizaciji pošte dogodila se 1934. godine kada je tadašnja Vardarska banovina definisana kao 4. poštanskopodručje u Kraljevini Jugoslaviji. Početkom 1925.g. u Skoplju je počela sa radom Uprava carina, formirana kao deo pošte za carinjenje pošte upućene drugim zemljama. U oktobru 1925.. je osnovana Poštanska štedionica prva takva institucija u Makedoniji. Proširenjem saobraćaja, u Skopju, kao velikom poštanskom centru javlja se potreba za izgradnju nove poštanske zgrade. Dana 12. jula 1936.. je položen kamen temeljac nove zgrade, koja je završena 1939. godine. Nova zgrada pošte u Skoplju bila je useljena 1939. godine a u njoj su bili smešteni Direkcija pošta, Pošta Skopje 1 i Telefon i telegraf.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[vitez koja]

Dana 6. aprila 1941. osovinske sile (Nemačka, Italija, Mađarska, Bugarska) napale su Kraljevinu Jugoslaviju. Napad na Jugoslaviju se desio nakon što su građani 26. marta 1941. odbacili sklapanje ugovora između Nemačkog rajha i Jugoslavije o priključivanju Jugoslavije Trojnom paktu, te izvedenom državnom udaru kojim je 27.marta 1941. u Beogradu srušena pro-osovinska vlada Cvetković - Maček i zamenjena vladom
na čelu s generalom Dušanom Simovićem.  Nemačke snage su bombardovale veća mesta u
Jugoslaviji, a najviše Beograd. Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala 17. aprila 1941. godine. Područje Makedonije su nakon toga podelile Bugarska i Albanija koja je to učinila u ime i pod zaštitom Italije.
Na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije na području Vardarske Makedonije funkcionisalo je 43 poste.

Bugarska je okupirala i pripojila jugoistočne delove Jugoslavije, uključujući centralnu I istočnu Makedoniju, južno Kosovo s delom centralne Srbije. Na okupiranoj teritoriji bugarska vlast je formirala Skopsku i Bitoljsku pokrajinu koja je pokrivala najveći deo područja.
Tako je Bugarska u manje od 30 godina dobila po treći put mogućnost da priključi Vardarsku Makedoniju „matici Bugarskoj“ nakon što joj je to uspelo s Pirinskom Makedonijom u prvom balkanskom ratu. U drugom balkanskom ratu te prvom svetskom ratu, Bugarska je okupirala delove Vardarske Makedonije, no na kraju tih ratova ih je izgubila.
Bugarska vlast je odmah preuzela upravljanje nad komunikacijama, pa tako i nad poštom. U poštanskom saobracaju odmah su se koristile bugarske marke i žigovi. Poštanski žigovi su bili okrugli s kružnim imenom mesta na ćirilici I latinici. Na sredini su bili ispisani datum i sat. Na levom i desnom kraju horizontalnog datum kao graničnik nalazi se ukras od 4 kvadrata. Žigovi korišteni u Makedoniji bili su precnika 30 mm, dok su žigovi sa područja Bugarske bili precnika 32 do 34 mm.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pored civilne pošte koju je organizovala okupacijska vlast, bugarska vojska je organizovala rad vojne pošte koja je bila oslobođena plaćanja poštarine.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Bugarska vojna dopisnica poslana iz Štipa žigosana s žigom „Carstvo Bolgarija – vojna pošta 0025“ i oznakom cenzora „8“.

[vitez koja]

Za razliku od delova Kraljevine Jugoslavije koje je direktno pripojila, područja koja su se graničila sa njezinim protektoratom Albanija, Italija je pripojila je kao delove tog protektorata. Albaniji su bili priključeni zapadni delovi Makedonije (od Tetova preko Debra i Struge bez Ohrida, sa celim Prespanskim jezerom i zaleđem), istočni deo Crne Gore i najveći deo Kosova. Nakon kapitulacije Italije 1943. godine Albaniju su okupirale nemačke jedinice koje su podržavale Albaniju kao nezavisnu državu. Okupirana područja od strane Albanije oslobođena su 1944. godine.

Talijanska vlast je organiovrala vojne pošte koje su bile dodeljene jedinicama koje su delovale na području Makedonije:
-Vojna pošta 12 (POSTA MILITARE 12) je bila dodeljena diviziji Puglia, koja je delovala od 12. aprila 1941. na jugoslavensko-albanskoj granici. Divizija Puglia je ucestvovala u zauzimanju Debra, Prizrena itd.
-Vojna pošta 14 (POSTA MILITARE 14) je bila dodeljena XIV armijskom korpusu, stacioniranom u aprilu 1941. na jugoslavenskoalbanskoj granici s divizijama Puglia i Firence. Na teritorij Kraljevine Jugoslavije je ušla 12. aprila1941. i zauzela područje uz albansku granicu na potezu Scutari, Kosovo, Debar. U julu 1941. je premeštena u Crnu Goru.
-Vojna pošta 65 (POSTA MILITARE 65) je bila dodeljena diviziji Pinerolo, koja je 11. aprila 1941. ušla na teritoriju Kraljevine Jugoslavije, na području Ohridskoga jezera, i ostala do maja 1941. godine.
-Vojna pošta 68 (POSTA MILITARE 68) je bila dodeljena diviziji Firence, koja je ušla
na teritoriju Kraljevine Jugoslavije 12. Aprila 1941. godine. Divizija Firence je delovala na makedonskoj teritoriji u području Debra do kapitulacije Italije 8. rujna 1943. godine.

Talijanska vlast je uspostavila i civilnu poštansku službu na teritoriji koju je okupirala.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pismo poslano vojnom poštom PM 68 (stacionirana u Debru) za San Marino 10. septembra 1942. Pismo je pri dolasku pregledala cenzurna komisija, što potvrđuje nalepljena trka na desnom rubu pisma i žig ≫COMMISSIONE PROVINZIALE DI CENSURA 33 R≪. Na pismu se nalazi I licna oznaka cenzurnog sluzbenika (55).

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Vojne dopisnice poslane 30. novembra i 28. decembra 1942. u Firencu. Poslao ju je desetar 128. Regimente pešadijske divizije „FIRENZE“, stacionirane u Debru. Vidljiv zig vojne pošte Nr. 68 i verifikacijske (cenzurne) komisije kao i oznaka cenzora (19).

[vitez koja]

Crvena armija je 7. septembra 1944. zauzela Bugarsku što je rezultiralo kapitulacijom fašističke vlade i povlačenjem bugarskih jedinica sa zaposednutih područja. Na njihove pozicije su odmah došle nemačke jedinice koje su 8. septembra 1944. proglasile Nezavisnu državu Makedoniju sa Skopjem kao glavnim gradom, a egzistirala je do 13. novembra 1944.g. U tom periodu Nemačka vlast odmah je pripremila marke za upotrebu novoj vlasti u novoj državi. Iskoristili su postojeće bugarske marke koje su prestampali u knjigotisku s trorednom stampom »МАКЕДОНИЯ 8.IX. 1944« i novom nominalom.

Stampa maraka je napravljena u stampariji Lazara Krajničaneca u Skopju. Stampa je završena 27. oktobra 1944. Marke su bile u upotrebi već sledeći dan, 28. oktobra 1944. Ovo izdanje je bilo u upotrebi u jako kratko jer su makedonski partizani postupno oslobađali teritorij Makedonije i približavali se Skoplju koje je oslobođeno 13. novembra 1944. godine. Zbog ratne situacije u „državi“je vladao haos jer se nemački Wehrmacht spremao na povlačenje iz Makedonije, a još pre toga i iz Grčke.

U oktobru i početkom novembra 1944. Godine partizanske jedinice su izvele ofanzivu na celom teritoriju Makedonije i u kratkom periodu porazile nemačku vojsku koja se ionako povlačila s juga Balkana. Makedonija je konačno bila oslobođena. Nekoliko meseci pre, 2. avgusta 1944. godine, na zasedanju narodne skupštine (ASNOM) u manastiru Sv.Prohor Pčinjski bila je konstituisana Demokratska Federativna Makedonija. Sledeće godine, 16. aprila 1945, izabrana je prva vlada i usvojen novi naziv, Narodna Republika Makedonija.

[vitez koja]

U periodu od 4. novembra do kraja decembra 1944. u Makedoniji nije bila u upotrebi ni jedna marka. Dok su se na oslobođenim područjima Jugoslavije upotrebljavale marke takozvanih provizornih izdanja, u Makedoniji nije bilo spremno nikakvo pomoćno još manje redovno izdanje maraka. Neko vreme su poštanske pošiljke samo žigosane poštanskim žigovima, a dodavani su napomene pisane olovkom ili žigovi o plaćenoj poštarini. Sve do izlazaka prvih maraka DFJ (Demokratska Federativna Jugoslavija) 14. i 16. decembra 1944 na području Makedonije se odvijao poštanski saobracaj bez upotrebe poštanskih maraka. U neke krajeva marke su stigle kasno, pa se tako saobracaj obavljao samo sa žigom i datumom do u druge polovine 1945. godine. Distribucija maraka je stabilizovana tek početkom 1946. godine.

  [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Razglednica, poslana iz Ohrida u Beograd 6.7.1947 bez marke, poništena s civilnim žigom i označena s žigom cenzure.

Posle oslobođenja sredinom novembra 1944. godine PTT služba u Makedoniji bila je u rasulu. Veliki dio PTT veza i mreže bio je uništen što je rezultiralo nefunkcionisanjem pošte uopse. U Makedoniji je 1944. godine bilo 45 posta. Obnova poštanske infrastrukture je trajala do kraja 1947. godine, kada je bilo otvoreno pošta u više od 90 mesta. Do 1955. godine bilo je otvoreno 152 poste uključujući tri pomoćne kao i tri sezonske pošte. Pomoćne pošte su funkcionisale najčešće u sklopu narodnih odbora s ograničenim radnim vremenom.

[vitez koja]

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA NA TERITORIJI CRNE GORE OD POCETKA XIX VEKA DO KRAJA DRUGOG SVETSKOG RATA

Prvi podaci o organizovanom prenosu poštanskih pošiljki na teritoriji današnje Crne Gore potiču iz vremena rimske vladavine, kada je Balkansko poluostrvo predstavljalo most između istočnih i zapadnih provincija Rimskog carstva. Tada je formirana Cursus publicus, dobro organizovana institucija za prevoz putnika, robe i poštanskih pošiljki.

Prvi međunarodni ugovor o prenosu pošte sklopljen u Crnoj Gori je ugovor potpisan između Kotora i Carigrada 1578. godine. Crnogorske poštonoše su puna tri vijeka imale zapaženu ulogu u prenošenju evropske korespodencije na Istok, posebno u prenošenju diplomatske pošte na relaciji Venecija - Carigrad.

Najstariji pronađeni pisani dokument o redovnoj poštanskoj službi u Crnoj Gori - predlog o njenom uređenju, potiče od crnogorskog konzula u Skadru Čeha Jana Vaclika, a upućen je knjazu Nikoli 1863. godine. Vaclik je predložio da se napravi poštanski kovčežić, odredi poštanska taksa, izradi poštanski grb za poštonoše i kupe konji za prenos poštanskih pošiljki.

Temelje pošti u Crnoj Gori postavio je Petar II Petrović Njegoš. On je odredio i prvu platu poštaru Špiru Martinoviću, koji je bio poštonoša i crkvenjak Petru I. Prva pošta u Crnoj Gori podignuta je na Cetinju 2. oktobra 1874. godine.

[vitez koja]

Prevoz poštanskih pošiljki konjskim kolima otpočeo je 1. jula 1895. godine na relaciji Cetinje - Kotor. Prvi poštanski sandučići postavljeni su u crnogorskim poštama u julu 1897. godine. Proizvedeni su u Beču, a bili su ofarbani u crveno. Na prednjoj strani bili su ucrtani pismo i državni grb.
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Prevoz poštanskih pošiljki železnicom otpočeo je na teritoriji Crne Gore 1901. godine i to na relaciji Zelenika - Sarajevo. Izgradnjom železničkih pruga u Crnoj Gori, na pojedinim pravcima saobraćaja, uvedene su ambulantne pošte koje su imale zadatak da prevoze sve vrste poštanskih pošiljki i posredne zaključke. Ambulantna poštanska kola prikopčavana su odmah iza železničkih službenih kola. Ambulantna poštanska kola obelezavana su crnim slovima i brojkama ispisanim na beloj limenoj tabli, koja je postavljana na pogodan prozor tako da se naziv mogao videti sa spoljnje strane. Prema Ugovoru o prevozu pošte železnicom, vozovi u kojima su saobraćale putujuće pošte morali su se zaustavljati u usputnim stanicama uvek na odedjenom mestu koje je moralo biti pristupačno a noću osvetljeno. Na priključnim (odvojnim) stanicama gde su pretovarane veće količine poštanskih pošiljaka, železnica je postavljala poštanska kola jedna prema drugim, da bi se pretovar lakše izvršio.

Predaja svih pismonosnih pošiljaka (osim uputnica) ambulantnim poštama vršena je ubacivanjem pošiljaka u kovčežić poštanskog vagona. Zbog toga, kovčežići su otvarani čim otpočne rad u ambulantnoj pošti, pražnjeni po odlasku sa svake stanice i zatvarani po polasku voza (pošte) sa pretposlednje stanice. Tokom boravka voza u stanici u poštanski kovčežić na vagonu ubacivane su samo obične pismonosne pošiljke.
Razvoj poštanskog saobraćaja pocetkom XX veka stavio je pred organizaciju poštanske službe zadatak rešavanja prenosa poštanskih pošiljaka u prekomorske zemlje i zemlje u kojima je kopneni saobraćaj bio spor ili vrlo otežan. Brodovi su oduvek prevozili robu i putnike, a neretko uz naplatu usluge prenosili su i pisma.  Znatno pre upotrebe železnice u poštanskom saobraćaju, uspostavljena je organizacija brodskih putujućih (ambulantnih) pošta.
U Trstu je 1835. godine osnovano Lojdovo (Lloyd) parobrodsko društvo, a Carskim ukazom od 5. IV 1845. godine potvrdjeno je pravo Lojdu da prenosi poštu.  Od 1874. godine Lojd održava longitudinalnu prugu do Kotora, ne samo sa polaskom iz Trsta nego i iz Rijeke. Lojdovi parobrodi uplovljavaju i u luke Risan i Herceg Novi. U to doba je u Boki bilo povezano pet mesta redovnom parobrodskom vezom. (Kotor, Herceg Novi, Risan, Perast i Meljine).  Parobrodi italijanskog parobrodskog društva "Pulja" ("Puglia") su počeli 1902. godine da vrše plovidbu rekom Bojanom i donose poštu u Medovu i Pristan. Ovakva organizacija italijanske pošte podstakla je Glavnu upravu pošta i telegrafa na Cetinju da sama organizuje prevoz pošte iz Pristana (Bara) do Vira i iz Kotora za Skadar. Prva pomorska ambulantna pošta na Lojdovim parobrodima na liniji Trst – Kotor uvedena je 15. VI 1908. godine. Pomorske ambulantne pošte nižeg reda uvedene su 23. IX 1912. godine. U saobraćaj ovih pošta krajnje stanice bile su Trst, Kotor, Metković, Split i Korčula.

Formiranjem Kraljevine SHS (KJ) domaće ambulantne pošte na Jadranu počele su da saobraćaju 5. VI 1925. godine. Zbog velikog broja pošiljaka nametala se potreba za prevozom pošte ne samo ambulantama već i brodovima parobrodskih društava. Zbog toga se pristupilo zaključenju ugovora sa parobrodskim društvima o prevozu pošte. Prvi ugovor o prevozu pošte morem zaključen je izmedju Ministarstva saobraćaja u Beogradu, s jedne, i Jadranske plovidbe D.D. u Sušaku, Dubrovačke parobrodske plovidbe A.D. u Dubrovniku, Brodarskog A.D. "Boka" u Kotoru i Obalne plovodbe "Hum" u Korčuli.

[vitez koja]

Prvi telegrafi u Crnoj Gori proradili su krajem 1869. godine u Cetinju, Rijeci Crnojevića i Orjoj Luci.Prva telegrafska, a potom poštanska stanica u Cetinju bila je smještena u zgradi velike vojvotkinje Stane, majke knjaza Nikole. Crna Gora je prvu telegrafsku vezu sa svijetom uspostavila preko Kotora 14. marta 1870. godine. Telegrafska veza sa Srbijom uspostavljena je 16. novembra 1912. godine.

[vitez koja]

Prve crnogorske poštanske marke štampane su u Beču 1873. godine, a godinu dana kasnije, 1. maja 1874. godine, uvedene su u redovan poštanski saobraćaj.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Na njima je bio lik knjaza Nikole. Štampane su u žutoj, zelenoj, ružicastocrvenoj, svijetloljubičastoj, svetloplavoj, žućkastosmeđoj i sivoj boji. Korišćene su u lokalnom, unutrašnjem i međunarodnom poštanskom saobraćaju. Uvođenje crnogorskog novca - perpera, uslovilo je u izdanju iz 1907. godine izmenu vrednosti poštanskih maraka koje su se pojavile u vrednostima od 1, 2, 5, 10, 15, 20, 35 i 50 para i od 1, 2 i 5 kruna. Tada je došlo i do novog, bogatijeg likovnog rešenja.
 
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Pored redovnih izdanja, Crna Gora je u nekoliko navrata štampala i prigodna izdanja poštanskih maraka. Prvo prigodno izdanje pojavilo se 1893. godine i bilo je posvećeno proslavi 400 godina Obodske štamparije.
Drugo prigodno izdanje pojavilo se 1897. godine povodom proslave 200 godina dinastije Petrovic-Njegoš. Trece prigodno izdanje štampano je 1905. godine povodom proglasenja Ustava, četvrto i posljednje 1910. godine povodom krunisanja kraljevskog para i proslave pedesetogodišnjice vladavine.

[vitez koja]

Osvajanjem Crne Gore od strane austrougarskih trupa 25. januara 1916. godine Crna Gora je izgubila samostalnost. Kralj Nikola je sa delom Vlade napustio Crnu Goru. Za mesto boravka Kralj je odabrao Lion u Francuskoj. Nešto kasnije, za sedište emigrantske vlade, odredjen je Bordo. Krajem avgusta 1916. godine crnogorski Dvor i Vlada preseljeni su u Neuilly. Telegrafska i poštanska služba, podredjena Ministarstvu spoljnjih poslova, radila je u Bordou samo pola godine.
Kako je Crna Gora bila okupirana neprijateljskim trupama, pošta iz neutralnih ili savezničkih zemalja, adresirana za Crnu Goru, dostavljana je pošti emigrantske vlade u Bordou, koja je odlučivala da li će se neka pošiljka dostaviti emigrantskoj vladi ili će se vratiti pošiljaocu. Pošta koja nije mogla da se isporuči označavana je kao takva i vraćana pošiljaocu.
U nastojanju da se koriste i sopstvene poštanske marke nabavljena je odredjena količina redovnih maraka od francuske pošte i pretisnute su kontrolnim žigom "S.P. du M. Bordeaux" Bile su namijenjene za dopisivanje poštom crnogorskih službenih institucija u Francuskoj. Marke sa pretiskom bile su u upotrebi samo od 6. do 27. juna 1916. Nakon ovog perioda, zbog prigovora francuske Pošte, povučene su iz saobraćaja. Naime, postojala je Uredba koja je zabranjivala pretiskivanje francuskih maraka.

Prvi telefonski aparati u Crnoj Gori nabavljeni su 1879. godine za potrebe knjaževog dvora na Cetinju, a instalirani su 1895. godine. Mesni telefonski saobraćaj u Crnoj Gori proradio je 1900. godine.

Prve koverte u crnogorskom poštanskom saobraćaju počele su da se koriste 1893. godine.Naljepnice za preporučena pisma uvedene su prvi put u Crnoj Gori 1894. godine. Štampane su na crnogorskom i francuskom jeziku sa nazivom pošte i rednim brojem. Prve novčane poštanske uputnice uvedene su u Crnoj Gori 1. juna 1895. godine.

[vitez koja]

Crna Gora je prva evropska zemlja koja je uvela automobilski poštanski saobraćaj.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ] [ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Od 5. jula 1903. godine poštanske pošiljke je umjesto diližanse počeo da prevozi automobil, prozvan "karoca bez konja". Automobil, proizveden u pariskoj firmi ,,Delahaže" vozio je vozač iz Pariza, a put od Cetinja do Nikšića prelazio je za pet sati i četrdeset pet minuta. To je istovremeno bio i prvi automobil u Crnoj Gori. Nešto kasnije nabavljen je jedan autobus, koji je imao deset sedišta I prostor za poštu, tvrde gume i motor jačine 16 konjskih snaga i mogao je da razvije brzinu od 15 kilometara na sat. Redovno je saobraćao između Kotora i Nikšića, preko Cetinja i Podgorice.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Naime, Jovo Popović, upravnik pošta i telegrafa Crne Gore je 1903. godine u Parizu naručio kod firme „Delahue” jedan automobil za prevoz putnika i pošte. Za prvi, u to vrijeme i jedini, automobil u Crnoj Gori plaćeno je 21.178 kruna. Auto je imao jačinu od 14 do 16 ks., dva cilindra, dužinu 4 a širinu 1,85 metara, 10 sjedišta i prostor za prtljag. Tvrde gume su bile širine 8,5 cm. na prednjim, i 9 cm. na zadnjim toškovima. Godine 1908. prevoz pošte i putnika preuzela je češka firma „Lauren i Klement” iz Mlade Bolislave, čiji je vozni park zadovoljavao zahtjeve crnogorske vlade.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Firma je imala 7 putničkih i tri teretna automobila i jednu prikolicu. Česima je plaćeno 45000 kruna godišnje a prihod od prodatih karata pripadao je Upravi pošta i telegrafa. Inače, prvi crnogorski poštanski i putnički auto koji je kupljen u Parizu ponovo je aktiviran jula 1910. godine i krajem te godine bio je u kvaru.

„Pravilnik za vožnju poštanskim automobilom u Knjaževini Crnoj Gori” i „Pravilnik za šofere” objavljeni su 1910. godine. Ovim aktima bilo je određeno da automobilom ne mogu putovati bolesna i pijana lica i djeca ispod sedam godina bez pratnje. Šoferi su morali biti stručnjaci sa svjedočanstvom o položenom vozačkom ispitu. Morali su biti „potpuno zdrave i duševno i tjelesno, i pristojnog ponašanja.” Šoferi su smatrani državnim službenicima i nosili su službenu odjeću sa poštanskim znakom.

[vitez koja]

Telefonska služba uvedena je u Crnoj Gori 1. jula 1907. godine. Telefonske stanice otvorene su u deset crnogorskih gradova ali samo za službenu upotrebu. Telefonima su se mogli služiti oblasni upravitelji pošta u Cetinju, Podgorci, Nikšiću, Kolašinu i Baru, politički komesari u Andrijevici i Žabljaku, predsednik opštine u Ulcinju, plemenski kapetan u Grahovu i ministri i načelnici ministarstava. Automatski telefoni uvedeni su prvi put u Crnoj Gori 1930. godine i to u Herceg Novom. Centrala je imala kapacitet 80 priključaka, a te godine Herceg Novi je imao 48 telefonskih pretplatnika.

Prva partizanska poštansko-telegrafsko-telefonska stanica na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije u vreme Drugog svetskog rata otvorena je u Beranama 23. jula 1941. godine.

[JASON]

Још реч две о почецима поштанског саобраћаја у Србији

На Цариградском друму, на размаку од сваких 50 километра, што ће рећи на 11 до 12 сати јахаћег хода, налазила се по једна мезулхана. Оваквих поштанских станица било је од Београда до Цариграда 17, од тога у  Београдском пашалуку три: у Београду, Паланци и Јагодини. Растојање између прве и друге износило је 15 сати, између друге и треће 10.
Од Јагодине пошта је ишла на Ражањ, Ниш, Пирот, Софију, Ихтиман, Пазарџик, Филибе (Пловдив), Ас’ ћоје, Ебибче, Једрене, Бабаиске, Лулебургас, Чорле, Силимврија, Цариград. Укупна даљина пута износила је ондашњих  (око) 183 сати јахаћег хода.
Дужност поштанских кондуктера на цариградском друму до год. 1819. вршили су Турци а од 1824. и Срби. Први српски татарин био је Јованча Спасић који је дуго после постављења носио и доносио писма и аманете из Цариграда. Осим њега били су татари: Стојан Симић, Богдан Ђорђевић, Лазар Ранђеловић, Татар Петко, Тома Шамић, Риста Прендић, Петар Илић Пекета, Лазар Аранђеловић - Татар Инџе (пројури ка` Инџа Татарин кроз Ражањ, а ми остасмо где смо па зинули за њим!) и др.
За време владе Књаза Милоша (1815-1839), издаци који су били потребни око поштанских станица у Београдском Пашалуку, падали су на терет народне касе.  Год. 1815.  издато је (из народне касе) 85.000 гроша; 1816. год.  231.000; 1817. год. 180.000 а 1818. год. 159.820 гроша.
Поменуте станице издаване су под закуп. Закупник је морао имати довољан број добрих и издржљивих коња: Београдски 60, Паланачки и Јагодински по 40.
У 1819. години закупци су били: у Београду Риста Дукић, у Паланци Ђорђе Марковић, у Јагодини Абдул-ага. Закуп је коштао: за Београдску станицу 80.000, за Паланачку 55.000, и Јагодинску 57.500 гроша. Стопа закупа мењала се сваке године.
Плата татара била је различита: почињала је са 1800 гроша а пела се до 3000 (пореских) гроша. За путовање, татари су имали нарочиту накнаду – попутину.  Како је за свако путовање татарина морало је бити издато нарочито књажево одобрење, попутина се стално мењала, све до 19. јуна 1837.  године, када је свим поштанским станицама послата  таблица са спроводним писмом и обзнањена тарифа колики је путни трошак татарима до сваке станице рачунајући од Крагујевца.
До Сретењског Устава 1835. надзор над поштанским станицама водила је књажева канцеларија и попечитељ унутрашњих дела. Фебруара 1835. године, указом Књаза Милоша, постављен је Јаков Јакшић (Поповић), егзерцир – мајстор у београдској војној школи, за управника (надзорника) свих пошта. 
Осим главних поштанских станица на цариградском друму (у Београду и Алексинцу), Књаз Милош је установио и нахијске поште у Гроцкој, Смедереву, Пожаревцу, Доњем Милановцу, Неготину, Кладову, Коларима, Паланци, Баточини, Јагодини, Ћуприји, Параћину, Јовановцу, Крагујевцу, Доњем Милановцу, Чачку, Пожези, Ужицу, Мокрој Гори, Обреновцу, Шапцу, Лозници, Свилајнцу, Зајечару, Књажевцу, Сокобањи, Крушевцу, Краљеву, Рашкој, Убу, Ваљеву, Љубовији и Рачи на Сави.
Први српски поштански закон донесен је 15. октобра 1843. године. Поште су тада  добиле жигове и остали потребан материјал. Пренос писама и пакета вршили су и даље суруџије од поште до поште преко мезулхана, које су на линији Београд-Алексинац располагале са 20 коња, а на осталим линијама са 4 до 6 коња. Укупан број првих поштанских службеника износио је 177, од којих 96 суруџија. Аманете су преносили тзв. постиљони, којих је укупно било 4, а који су саобраћали самo на 4 главне линије. Пошта се преносила двапут недељно.
Законом о поштама од 1866. године извршена је реорганизација пошт. саобраћаја, која је била на снази све до 1918.  Године 1886. заведене су и прве поштанске марке. Правитељствена печатница у Београду израдила је марке од 1 и 2 паре, а марке од 10, 20 и 40 пара израђене су у државној штампарији у Бечу. Порто марке заведене су први пут 1868. године од 5, 10, 20, 30 и 50 пара.

Преко својих делегата Србија је 1847. године учествовала на првом светском поштанском конгресу у Бечу, а идуће године је приступила Међународном поштанском савезу.     

[vitez koja]

Hvala na dopuni da ova tema bude sto kvalitetnija!

[vitez koja]

RAZVOJ I FUNKCIONISANJE POSTANSKOG SAOBRACAJA NA TERITORIJI SLOVENIJE

U 14. veku veći deo današnje Slovenije bio je pod vlascu Habzburgovaca, koji kasnije postaju Austro-Ugarska. Slovenija se tada deli na tri pokrajine: Kranjsku, Gorišku i Štajersku. U tom periodu na teritoriji Slovenije, pa sve do raspada A-U, funkcionisao je KuK postanski sistem.

Nakon kolonizacije Кarpatskog basena u periodu do 16. veka, prenos poruka mađarskih kraljeva vrsili su glasnici (pracecones) i kuriri (cursores), dok je za potrebe vlastele postojala posebna sluzba za prenos poruka i posiljki. Prenos posiljki i paketa za obicno gradjanstvo, vrsili su putnici i trgovci, na njihovu molbu i novcanu nadoknadu.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

1526.godine, Ferdinand I poverio je porodici Taksi organizaciju poštanskih usluga između Beča i Pressburga (moderna Bratislava). Leopold I izdao je dekret kojim reguliše poštanski saobraćaj. Rad poštanskog sistema kasnije je prebačen u nadleznost porodici Paar. Za vreme Rákóczi'jevog ustanka za nezavisnost poseban poštanski sistem je funkcionisao na teritorijama pod njegovom vlašću.
Dana 1. jula 1722 Кarl III nacionalizovao je poštanski sistem, cime ga je stavio pod državni monopol. On stavlja carsku grb na svaki poštanski objekat, regulise poštanske tarife, a razvio je i mrezu postojećih poštanskih puteva, a sve pošte su potčinjene glavnoj pošti na carskom dvoru u Beču. Jezik administracije bio nemački, a većina zaposlenih bili su austrijski drzavljani. 1784.godine, Marija Terezija dalje modernizuje sistem, a 1752.g. uspostavljena je stalna postanska linija između Beča i Budima.