torpedo011
poručnik bojnog broda
 Offline
Posts: 5 222
|
 |
« on: January 06, 2015, 07:51:31 pm » |
|
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Савез Совјетских Социјалистичких Република је био Евроазијска држава која се простирала на 22 400 000 километара квадратних. Са својих 293 милиона становника био је домовина 150 различитих народа који су говорили на 142 језика док је званични био руски. Главни град била је Москва. Састојао се од 15 република: РСФСР, Украјина, Белорусија, Молдавија, Естонија, Летонија, Литванија, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Казахстан, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Киргистан. Главни град је била Москва. Настао је 1922 године Уговором о савезу између РСФСР, Украјине, Белорусије и Транскавкаске Совјетске Републике. То уједињењу је претходила прва социјалистичка револуција у свету као и крвави грађански рат који је трајао од 1917 до 1922. Прошао је, под Стаљиновом влашћу, кроз период индустријализације, колективизације и чистики да би 1941 ушао у највећи оружани сукоб свих времена из кога је изашао као победник и држава која је најзаслужнија за пораз фашизма и нацизма. После рата постаје једна од две суперсиле и вођа осталих социјалистичких и комунистичких држава у свету, прераста у највећу војну силу, први шаље човека у космос итд. Улази у сукоб са западом познатији као Хладни рат и у тој економско индустријској трци се надмеће на рваној нози са блажим или изразитијим предностима на одређеним пољима.
Средином 70-тих година СССР-ом је владао Леонид Иљич Брежњев. Тај период је у модерној историји окарактерисан као Брежњевљева стагнација. Совјетска држава је постигла свој зенит на свим пољима: здравство, образовање, јавна безбедност итд. Војна моћ је била и даље у успону јер је СССР у то време градио огромну флоту под вођством адмирала Горшкова, развијано је свемирско оружије, постигнута је предност над САД и НАТО на свим пољима осим у градњи носача авиона. Грађани су имали задовољен вечи део својих животних потреба кроз разне системе социјалистичке бриге о људима где је држава субвенционисала готово све. Незапосленост формално готово и да није постојала, криминала званично скоро и да није било. Ништа није указивало на нестабилност политике, државе или економије. Европски савезници чланови Варшавског пакта су у највећој мери били лојални изузев Албаније која је напустила савез 1968, Румуније која је минимално кокетирала са западом и Чехословачке у којој је стање доведено у ред 1968 у августу.
1979. године десиће се догађај који ће благо извести СССР из положаја апсолутне стабилности. Почеће Рат у Афганистану. У почетку Совјетски Савез је одбијао да интервенише мислећи да ће режим подобан Москви успети да савлада талибанску побуну до које је дошло након доласка комуниста на власт. Након протека одређеног времена Брежњев доноси одлуку да Совјетска армија уђе у Афганистанску државу и тако се уплете у оружани сукоб који ће трајати све до 1989 године. Рат се у почетку чинио безазленим, али је, како је време пролазио, изискивао све више новца и људи што је на крају почело да се одражава на већ оптерећену совјетску економију која је готово све своје материјалне и људске ресурсе употребила да изађе на крај са САД и НАТО у трци у наоружању. По први пут након Другог светског рата појавиле су се несташице животних намирница у продавницама, како у провинцији тако и у већим градовима попут Лељинграда и Москве. У то време до побуне није долазило, а иако је било неких изгреда били би безначајни и наравно сакривени од очију јавности.
У јесен 1982 умире Леонид Иљич Брежњев. Њега наслеђује Јури Андропов, бивши шеф КГБ-а. Након доласка на власт Андропов схвата да је дошло време да се спроведу реформе у совјетском економском систему заснованом на контролисаном тржишту и јавној, државној и задружној својини. Прерана смрт која је наступила 1984 га спречава да исте спроведе у дело. До сада још није јасно у потпуности како би те реформе изгледале, али са сигурношћу се може тврдити да би се брежњевљев систем морао барем минимално променити. Од 1984 до 1985 власт је држао Константин Черњенко који је желео да одржи status quo. Никакви кораци нису били предузимани ка промени система. Након њега Михаил Сергејевич Горбачов постаје генсек Комунистичке партије СССР-а. Горбачов је доживео нагли успон током последњих дана Брежњевљеве ере и касније у доба Андропова кога је требао одмах да наследи, али је тврда струја то одложила постављајући Черњенка на чело државе.
Горбачов је већ 1986 решио да реформише совјетски систем кроз програм звани перестројка који би на српском значио реконструкција. Перестројка је увела могућност избора између већег броја кандидата на гласању за члана политбироа, месних одбора или других партијских организационих једница у КПСС. Поред тога дошло је и до економских реформи које су се огледале у томе што држава више није субвенционисала предузећа која су лошије пословала и од њих је захтевала да сама покривају све своје расходе као и да врше исплату зарада из сопственог профита. Све ово је довело до затварања великог броја фабрика и до незапослености која се појавила први пут после пада цара Николаја II. Даље реформе су укључивале и увођење приватне својине које се одиграло 1988, али у ограниченој мери што значи да појединац још увек није могао да поседује фабрику, постројење или да добије концесију. Друга главна реформа звала се гласност. Горбачов је имао замисао да народ треба отворено да критикује власт те су дозвољене јавне дебате, дисиденти су пуштани из притвора и затвора, почело је емитовање страног ТВ програма и објављивање забрањених књига и текстова. СССР је почео незаустављиво да се мења великом брзином.
Горбачов је смењивао старије припаднике партије и на њихова места постављао људе попут Шевернадзеа, Јељцина, Назарбајева, Муталибова, Каримова и сл. Војска је почела да се смањује, потписани су разни споразуми са САД-ом око смањења нуклеарног арсенала, а најзанчајни од њих су ИНФ и СТАРТ. Горбачов је 1986 у Рејкјавику и 1987 у УН изајвио да ће драстично смањити Совјетску армију. 1989 долази до усвајања дефанзивно-офанзивне стратегије која је у себи имала три не:
- не употребити први нуклеарно оружије
- не напасти први
-не прелазити границу непријатељске државе у контранападу.
Државе, совјетски савезници у Европи, полако почињу да мењају и своју унутрашњу и спољну политику, а међу њима најистакнутије су биле Мађарска и Пољска. У Пољској је избила побуна против система још 1980 под вођством Леха Валенсе и покрета Солидарност, а Мађарска је увела свој гулаш-комунизам који се разликовао од совјетског система у области економије где су постојале веће слободе. ДДР, ЧССР, Бугарска и Румунија остају тврдо крило.
Због појаве незапослености у СССР-у видљиво расте стопа криминалитета. Све је више шверцера, банди, проституки. Почиње кријумчарење и продаја наоружања и војне опреме из касарни, али не тако експлицитно како ће то бити 90-тих. У доба стабилности људи су се снадбевали равномерно из државних складишта и продавница, а приликом појаве несташица корупција, која је била присутна и раније, али не у тој мери, узела је већег маха. Појављује се црно тржиште девиза.
Пошто је био многонационалан СССР је морао да сузбија међуетничке сукобе од свог самог почетка. Државни апарат је успео да сузбије 99% ексцеса, али доласком гласности и перестројке то је веч постало немогуће због све веће отоворености и незадовољства људи. Прва већа побуна избила је 1986 године у Казахстану, а две године касније рат у Нагорно Карабаху између Азера и Јермена. Побуне избијају и у Тбилисију 1989 као и Бакуу 1990. У Украјини се јавља покрет звани Рукх који захтева одцепљење Украјине од СССР-а, а масовна окупљања почињу 1988 на другу годишњицу катстрофе у Чернобиљу за коју су Украјинци кривили Русе.
1989 један за другим падају комунистички режими у Еворпи. Прво у Пољској, затим Мађарској, па ДДР-у након рушења Берлинског зида, Бугарској, ЧССР-у и на крају Румунији где је убијен брачни пар Чаушеску. Након пада режима у Пољској, Ерих Хонекер, Густав Хусак и Николае Чаушеску су захтевали од Горбачова да предузме мере како би спречио побуне сличне оној из 1968 у Прагу и 1953 у Источном Берлину. Горбачов је то одбио. Свој став је јасно исказао и 7. октобра приликом посете ДДР-у. Ништа није хтео да предузме како би очувао Варшавски пакт.
1990 година почиње распадом СКЈ у Југославији као и одрицањем КПСС на монопол на власт у СССР-у. Одржани су први вишестраначки избори. Власт у совјетским републикама полако почињу да преузимају некомунистиче странке које су тежиле ка разбијању СССР-а. Литванија је била прва која је прогласила независност још 1990, а њу су следиле Летонија и Естонија. Поред њих долази и до прокламације независности аутономних области попут Абхазије и Трансистрије. Москва почиње да губи контролу над државом. У Кремљу влада раздор и ривалитет између Јељцина и Горбачова. Јељцин захтева веће слободе и ефикасније реформе да би на крају захтевао и одцепљење Русије од СССР као и увођење капиталистичке привреде.
1991 почетком године организује се референдум о реконструкцији СССР-а. 76% гласача је изразило жељу да остане у СССР-у који би био реформисан и другачије уређен. То опет није спречило републичка руководства да даље теже ка самосталности. Грузија проглашава самосталност у арилу 1991, а у Литванији долази до сукоба између Спецназа и Литванаца око телевизијског торња. Сукоб у Нагорно Карабаху постаје све тежи и израженији. Средином августа шеф КГБ-а Крјучков, министар одбране Јазов, премијер Павлов, подпредседник СССР-а Јањев као и остали партијски и државни функционери доносе одлуку да смене Горбачова и Јељцина и спрече потписивање новог уговора о савезу. Тенкови излазе на улице Москве, Горбачов бива задржан у притвору у својој резиденцији на Криму. Једино још Јељцин није ухапшен. Почињу борбе између Јељцинових присталица и Совјетске армије око Белог дома у Москви. Након два дана и неколико мртвих на улици пучисти одустају од своје намере због притиска јавности. Јељцин проглашава победу, а Горбачов распушта Централни комитет КПСС-а, а сам подноси оставку на место генсека партије 24 августа. Републике које нису прогласиле самосталност почињу убрзано да то чине, а за њима и аутномне области попут Чеченије, Јужне Осетије и сл.
8. децембра 1991 у Бјеловежој Пушћи у Белорусији састају се Јељцин, украјински председник Кравчук и белоруски Шушкевич. Њих тројица потписују споразум којим стављају Уговор о савезу из 1922 године ван снаге, као једине преостале стране уговорнице пошто се Транскавкаска република распала. 21. децембра у Алма Ати 11 република, међу којима нису три балтичке и Грузија, потписују споразум од формирању Заједнице независних држава. 24. децембра Јељцин обавештава УН да ће Русија преузети место СССР-а у Генералној скупштини и Савету безбедности. Дан касније Горбачов подноси оставку као председник СССР-а, а 26. децембра 1991 Савет националности Врховног совјета се састаје по последњи пут и усваја Декларацију о престанку постојања СССР-а.
Распад ове државе довео је до великих безбедносних проблема како на својој територији тако и на територијама других држава. Нестала је биполарна равнотежа у свету и стабилност до које је иста доводила. Поред тога дошло је и до великих промена и на културном и економском плану како у Евроазији тако и у другим деловима света.
Како и зашто је дошло до распада ни данас није јасно 100%. Ја сам у уводном тексту навео неке од основних података везаних за ову тему, а надам се да ће ме остали допунити.
|
