Huddle
mornar
 Offline
Gender: 
Posts: 35
|
 |
« Reply #1 on: February 03, 2015, 11:19:09 pm » |
|
Глава прва
„Квинтет 5-4-4-4-5“
Лазар је ћутке отишао у своју собу и бацио се на огроман кревет. Само је балдахин недостајао да употпуни слику богатства у коме је живео. Тачније, богатства у које је у последње време углавном свраћао тек да преноћи, и то када би пропуштао да спава код девојака и жена које би на београдским журевима заводио. Обично би се бацио на стомак и, у зависности од попијене количине алкохола, прекривао главу јастуком или га бацао на патос. Сада се окренуо на леђа, па на бок. Гледао је час у велики часовник на зиду, више због клатна него због доба дана, а час ка прозору. Одоздо, са улице, допирали су гласови и некад гласне, а некад мало гласније песме. Дан се развијао, са њим и народне манифестације на београдским улицама. И старо и младо изашло је да слави толико жељени рат. Толико дуго чекано освету за Косовски бој и петвековно ропство, како се то често говорило тих дана широм краљевине Србије. Слушао је студенте како, док пролазе, певају, потом децу, онда и неке музиканте. Сви у националном заносу. Сви са мислима само на толико жељену слободу за поробљену браћу коју нису стигли да ослободе 1878, када се стигло само до околине Ниша. Баш до оног истог Топличког краја из ког су његови Миловановићи.
Да је само дан раније отишао преко реке у иностранство, са друговима у Земун, код младе удовице која је са другарицама Аустроугаркама правила дневна уживања за младу господу, вратио би се уморан на време, увече кући. Одлучио је да прескочи ту нову порцију баханалија из непознатог разлога, ваљда јер га је у грудима стискала та све већа прича о војскама. А њему је војске било и превише. Зато се захвалио на земунском позиву и остао у соби да, после јучерашњег ручка, замишљен, тихо свира многима необични инструмент који је добио у Паризу, усну хармонику. Уместо преко моста, са друштвом, поподне је отишао испод њега, сам, и то ка Калемегдану. Недуго затим по први пут и у „Црног коња“.
То сећање на претходни дан и ноћ коју је провео уз вино и два официра који су били, попут других четника, на специјалним задацима што на Косову, што у Македонији, бивало је све тише. У брзи сан је утонуо тек колико да скрене мисли, а одагна умор. Мајка га је недуго затим пробудила.
„Лазаре... Сине...“, осети како јој се речи разливају по његовом образу, где је већ био њен брижни длан.
„Време је“.
Са мајком се погледом поздравио. Узевши оно најосновније, посегну за новцем, када се и запрепасти.
„Фијока је празна!“, схвати да га је отац већ сада малтене разбаштинио, а онда се хитро окрену ка Роси Миловановић, која само спусти главу, док је руком пружала врећицу.
У њој је било нешто више новца него што је испрва претпоставио. Ни приближно колико се надао да ће понети из фијоке. Уместо богатства, имао је само нешто више од просечног улова сецикеса. Да није било мајчине љубави, не би на пут кренуо ни са толико.
Пољубио ју је у руку, а она њега у главу. Нису ни реч рекли једно другоме. Оно „Време је“, којим га је пробудила, као да забрани свим другим речима да их наследе. И било је време.
Сишавши низ степенице у капуту, затвори врата без да је поново погледао мајку. Не зато што није волео растанке, већ овај није ни схватао озбиљно. Све му је, и даље, деловало нестварно.
Ранац је окачио о раме, ту на прагу поправио крагну свог чврстог црног капута и почео да иде улицама. И оним које су калдрмисане каменим коцкама, и оним лошијим, које су имале положена дрва као чуваре стопала од јесењих каљуга. Око њега би час пролазили војни обвезници који су трагали за нечим по продавницама, а час би јурила деца. Играла су се рата, подељени на Србе и Турке, како су се једино деца и играла рата тих година у краљевини. И, како је то одувек било, мање је било „Турака“ међу њима, јер је ретко ко хтео да на себе узме улогу „лошег“, оног кога ће сигурно правда стићи. А он је стигао до двоспратне зграде, у чијем је приземљу била велика радња.
На њеном спрату пронађе брата.
Чим спази ранац који одавно није видео, Лука одмах показа двојици сарадника да се спусте у трговину, па устаде.
„Бато...?“
„Идем у рат“, пресече сваку неизвесност млађи Миловановић.
„Молим?!“
„Кажем, идем у рат. Отац ме пријавио Министарству војном.“
„Али...“
„Лука, дошао сам само да се поздравимо. Прокупље ме чека“.
„Ама, какво Прокупље, о чему ти то!?“, упита старији брат, спуштајући наочаре на сто ког је обилазио.
„Отац средио да служим по месту рођења“.
„При којој јединици?“, наставише се питања.
„Не при којој, већ у којој. Редов сам. Обични редов. Други пешадијски пук „Књаз Михаило““.
„Пешак!? Ти!? Чекај бре, Лазаре! А Санкт Петербург? А врхунска обука за коњичког официра?“
„Коњица је резервисана за неке друге, Лука. Да сам бар завршио... Знаш какав отац уме да буде“, прекиде најпре млађи Миловановић брата, а онда и себе.
Ућуташе обојица тада. И тишина потраја све док очев вредни наследник и способни заменик у вођењу трговинског ланца не угледа како Лазар врти међу прстима канап којим је био везан врх врећице.
„Имаш довољно новца?“, упита га.
Одговор је био један помало кисели осмех и ниско бацање у вис врећице са парама.
Лука се врати иза стола, отвори најнижу бочну фијоку, па извади све новчанице повезане канапом и пружи му.
Лазар је желео нешто да му каже, али речи су тада имале нека преча посла. Само му приђе и загрли га. Дуго, снажно.
„Како ти је нога?“, упита га помало сузног ока Лука када се загрљај окончао.
„Нога? Добро. Мало жига на промену времена“, рече Лазар.
„Хвала Богу па прострелне ране нису страшне када погоде само месо“.
„Само је једна, Лука. А и прође пет година. Пуних“, изговори Лазар пре уздаха. Увек је и уздисао када би се сетио крвавог растанка са Санкт Петербургом.
Лука га је гледао, не знајући ни сам шта више да му каже. И млађи брат је схватио да су речи истрошили, иако напрасно пожеле да прича са њим дуго, баш дуго.
„Па... Време је“, понови Лазар речи којима је пробуђен, и уз нови загрљај, краћи а снажнији од претходног, оде. Ни овога пута се није освртао.
Само што је изашао и брзим, не и одмереним корацима замакао ка Теразијама, судари се на ћошку са два човека, тек нешто старија од њега. Онај виши, оштрих црта лица и прилично кукастог носа, још је и добро прошао том приликом. Онај мало крупнији, а нижи од Лазара, затетура се сасвим довољно да му из руку поиспадоше велике коверте. Лазар се осмехну због изненадне ситуације, свестан да се све десило случајно, а да, ипак, веће штете нема. Такво расположење није делио онај који се, истовремено са њим, сагнуо да дохвати испуштено.
„Ух!“, просикта тај кроз зубе, па одједном руком посегну Лазару за гушу, баш када је и овај чучнуо да припомогне у скупљању.
„Хеј, хеј! Полако! Извињавам се, није било намерно“, рече му Лазар из чучња, одмичући главу а гурнувши длан који му је умало дошао до крагне. Није разумео такву реакцију и управо она га толико изненади да је узмакнуо, а да притом из руке није испустио дохваћени коверат.
Онај виши тада закорачи и уз јасан немачки нагласак нареди „Оштави то!“. Мрштио је обрве примичући се. Други пар очију се такође устреми ка Лазару. Капци се том нижем згрчише попут зуба, а и прсти му се скупише.
Песница тог нижег одједном полете тамо где је трен раније био скоро па невини Миловановићев осмех, никако и подругљив. И, баш када је та рука нападача завршавала свој кружни пут, згрчени прсти не само да промашише Лазара, који се брзо сагну, већ улетеше у једну раширену шаку.
„Добро, момци... Два на један, није то лепо“, зачу се одједном нечији глас, а онда се све ускомеша.
Незнанац који се однекуд створи одгурну мањег нападача на оног високог, па заузе гард, баш као и двојица која нису проговарала после „Ух“ и „Оштави“. И, туча би сигурно потрајала дуже, да Лазар и његов тајанствени заштитник нису готово истоветно избегли ударце одбранивши се левим рукама, а онда десним погодили шта су тражили. Један браду оног високог, а други стомак оног нижег.
Тад се зачу вика жандара у даљини, па обојица задаше још по један ударац, тек толико да на улицу баце непристојне ривале. Почеше да трче. Заједно, истом страном улице. Освртали су се само док нису видели да жандари придижу ону двојицу. Тада Миловановић хитро заустави један фијакер.
„Само вози напред“, рече Лазар, који се онако задихан смести и окрену у страну да види са ким је уопште то ушао у ову авантуру.
„Јанаћко“, представи се момак који би му могао бити вршњак, а који је имао мало светлију, скоро па црвенкасту косу. Био је нешто ширих рамена од свог сапутника, кратких бркова и косе спуштене уз понеки талас низ главу, а подељене прецизним раздељком.
„Лазар. Лазар Миловановић“, би одговор, уз пружену руку.
„Јанаћко Јовић“, зачу се потом допуна, па се обојица насмејаше.
Неколико стотина метара даље зауставили су кочијаша, па када му Лазар плати, изађоше пред продавницом у којој су се неки момци свађали коме ће припасти последњи табак папира за цигарете. Сцена је постајала прилично непријатна.
„Да улетимо и међу ове?“, упита шаљивим тоном Јовић.
„Немој. Сутра ће онда све новине морати да пишу како су београдски жандари по цео дан помагали људима да устану“, одговори му насмејани Лазар.
„Неће, бре. Не пишемо ми по новинама такве ствари“, настави се весели разговор.
„А ти си новинар?“, упита Миловановић свог саговорника, а сарадника у необичној авантури.
„Био. Ту и тамо. Последње три плате у Политици“.
„А је л'? Честитам. А пре тога?“
„Свуда по мало. Прво као помоћни радник у Малој Србадији, онда...“
„Шта ти је па то?“
„Мала Србадија?“
„Аха“, одговори и упита истовремено Лазар.
„Недељни лист Савеза сокола“.
„Извини. Нисам једно време живео овде.“
„Ал' бијеш ко да јеси“, насмеја се Јанаћко, па додаде: „И онда сам прешао у Пијемонт, ту и написао прва два, три своја реда. И тако... А ти?“
Лазар хтеде да каже толико тога, али се баш тада гужва рашчисти, па несвесно скрену тему.
„Ови изађоше. А ја морам по неке потрепштине, пут ме чека.“
„Опет из Србије?“
„Да. Мислим... Идем у рат, мобилисан сам.“
„А, па не идеш ти, брајко, из Србије. Ти идеш из ње – у њу“, одговори му Јанаћко, па га изненади пребацивши руку преко Лазаревог рамена: „А и ја на пут. У Прокупље“.
Миловановић је сада био више збуњен него када је пред зору чуо оне потпетице госпођице Босиљке. И више збуњен него када је себи допустио да му у малом, а препуном црквеном дворишту умакне осмех какав не памти да је и по белом свету срео. Скоро па је тог часа, пред радњом, више био збуњен него када му се отац са прага обратио.
„Прокупље?“, изговори скоро испрекиданих слогова.
„Тако је“.
„Види, Јанаћко...“, хтеде да му све појасни Лазар, а онда се сети папира ког је, пресавијеног, носио у десном џепу те показа свом новом познанику. Док је Јовић читао, Миловановић схвати да у другој руци све време држи коверат због ког је туча и почела.
„... у Прокупље... У Прокупље, и ти!“, насмеја се одједном Јанаћко кад прочита документ из Министарства војног, па тресну Лазара по плећки, те га одједном и сам поведе ка радњи: „Да понесемо шта се мора. Нећу подеран или гладан на Турке.“
Лазару све некако одједном постаде веселије него што је до пре само четврт часа мислио да ће икада бити могуће. И даље му је дан деловао нестварно, само што више није имао мисли које лутају. Одменио их је оним којима је почео да истражује сваки нови моменат свог новог живота. Онај погодак у браду нарочито га је орасположио.
У огромној радњи, испод чијег натписа прођоше кроз велика врата, било је свега и свачега. Понајвише роптања помоћних радника, који нису стизали да дану душом од посла откако је проглашена мобилизација. Скоро свако мушко, а за рат способно, долазило је да нађе себи штагод за пут. Неко одећу, неко обућу, неко рубље, а неко прибор за бријање.
„Господине Миловановићу, па то сте ви!“, рече један од продаваца, па климну главом, скоро па послушно.
„Ја сам, Перице, ја сам. Не сагињи се, нисам ти ја мој отац“, рече му Лазар, а Јанаћко се нађе у чуду.
„Отац...? Миловановић? Војислав ти је отац?!“, упита Јовић, а потом син власника трговачког ланца климну главом попут Перице. Јанаћку одмах сину зашто су онако журно прошли испод натписа на коме је, тик изнад улаза у радњу, највећим словима управо „Миловановић“ било исписано.
Кратку тишину прекину глас понизног радника.
„Чиме могу да вас услужим, млади господине?“
„Види ти њега... Син чувеног Миловановића, а обара једним потезом, као теле кад се ритне!“, насмеја се гласно Јанаћко Јовић, што би и потрајало да га саговорник не прекори погледом. Лазар се одмах обрати продавцу иза ког се окупише, у савршеном поретку, и помоћни радници.
„Требаће нам неке ствари, Перице. Спакуј нам по три пара чарапа. Вунених“.
„Вунених, господине Миловановићу?“, упита радник, који је на први спомен чарапа руком кренуо ка најмодернијим, танким памучним, Београђанима врло драгим од почетка века. Испрва због помодарства, јер су стизале из Прека, преко реке – из Аустроугарске, а потом због удобности.
„Да, Перице. Вунене. И обојици још по... бритву, брус за њу, каиш такође, сапун и... комплет за шивење“.
„Лазаре Миловановићу, ти као да ме изводиш на бал!“, узвикну Јанаћко.
„Само ти спакуј то“, рече газдин син раднику а да се није ни окренуо ка свом новом познанику. Када то и учини, климну му главом и додаде: „Веруј ми.“
Био је то први тренутак од јучерашњег одбијања да са друштвом оде у Земун а да је Лазар био сасвим убеђен у оно што ради. Истина, праћење потпетица госпођице Јовановић такође би могао да сврста у такве потезе, али је то ипак била напрасна одлука, авантуристичког духа. Ова је била проткана решеношћу. Одавно није доносио такве, схвати.
„Е, вала, кад нам и господски синови о рату знају, јао си га вама, Турци“, рече Јанаћко, и даље ведра духа, када га прекину глас Перице.
„Господин Лазар је у Русији стицао војна знања...“
„Перице...“, прекину га младић о коме је почео да прича мимо онога што радници о својим газдама говоре муштеријама. Разговор се, ипак, настави и то Јовићевом знатижељом.
„А је л'? Русија? Ма шта кажеш... Учио у неком кадетском корпусу? Ау, лебац ти пољубим!“
„Прескочио сам то. На Училишту сам био...“
„Како, бре, прескочио?!“, упита Јанаћко, знатижељан као и окупљени радници који су нешто од одговора и знали.
„Тамо ти је кадетски корпус као код нас основна школа и скоро цела гимназија. Други степен образовања су ти те њихове академије, војна Училишта...“
„Па како тамо заврши?“
Лазар се ућута на трен. Прелазило му је полако у навику да застане са речима тог дана, а то му се није свиђало. Сећања су, међутим, била јача од порива да разговара скроз отворено.
„Отац ме уписао. Имао сам године, гимназијско образовање и... ето. Него, Перице, стави све ово на мој рачун, па да кренемо. Остај ми здраво“.
„Нема проблема, господине Миловановићу“, рече продавац па главом брзо показа помоћним радницима да упакују тражену робу. Тада се одједном огласи и Јанаћко Јовић.
„Не, не, не... Чекај мало, нећеш ми ти плаћати ратну спрему“
„Сматрај то... даром захвалности“, одговори Лазар.
„За шта, бре?“
„За начин на који смо се упознали“, гласио је одговор сервиран уз осмех.
Расправе није било, као што је није било ни када су изашли. Тада је Јанаћко предложио да пре него што оду на београдско Тркалиште, место окупљања обвезника које је мобилизација чекала у другим градовима, сврате до његове редакције, да се опрости.
„Немаш никог другог овде?“, упита Лазар, стављајући ранац на раме и гледајући час ка писму које је и даље било код њега, час у правцу из ког су побегли.
„Немам. Кирајџија сам. Са газдарицом, мајка-Бисом, сам се поздравио већ, а сви моји су у селу. Из Доње Речице сам“.
Његов саговорник климну главом, схвати да је остало још много од дана, настављајући да се креће ка редакцији пре одласка на збориште.
„Дакле, ипак ћемо да завршимо ми у новинама“, насмеја се Лазар, па у добром расположењу продужише куда су се и упутили.
Дан је постајао све ведрији, оно мало облака разишло, а што је више подне одмицало, све је више људи било на улицама. Из једне гостионице се орила песма „Еј, трубачу“, са једног прозора „Тата, врати нам се цео!“, а са једног ћошка уплакана, а поносна девојка упућивала је можда и последњи поглед ка свом драгом који је увелико био у униформи. Коњичкој униформи, препознао је Лазар одмах по боји нашивака крагни. Не тако давно био је убеђен да ће му живот обележити ношење исте такве какву је угледао, плаве, коњичке. Сада га је, међутим, чекао пут у непознатао. И црвена, пешадијска крагна.
У Македонској улици, већ испред четвороспратне зграде „Политике“, Јанаћко је почео да се поздравља. Најпре са чистачем ципела, гаравог лица и врхова прстију, онда са неком госпођицом пискавог гласа, а затим и на самом улазу.
Баш ту, док се руковао са неким благо погрбљеним а врло мршавим младићем, по изгледу пре уличним продавцем новина него њеним ствараоцем, Јанаћкове речи прекину додир по рамену.
„Сине, да питам...“, рече старија жена која се одједном створи иза леђа двојице момака који су се договарали којим путем да, после „Политике“, иду ка Бањичком пољу и тамошњем Тркалишту.
„Реците, стара мајко“, одговори јој Јанаћко.
„Имала сам два сина, ту, мало старија од тебе. Обојица као комите погинули. Четници, како је онај млађи једино говорио. Више никога немам, ја сама... не могу. Али, могу једно: нађите ми, ви новинари, кога ја да опремим и да га ја као мајка у борбу испратим. Одужиће ми се ако мојим синовима запали свеће тамо доле испод Куманова“.
Стара, сиротињски одевена жена, ту заћута. Речи нису напуштале ни Јанаћкове усне. Лазареве нарочито.
Јовић се, ипак, огласи. Тек пошто је пригрлио мајку која више никог нема.
„Ја ћу однети то, госпођо, Идем сад на Тркалиште, баш сам кренуо. Наћи ћу најбољег јунака и рећи му да има див-мајку!“
Она жена му ослони главу на широке груди, онда му угура у шаке велику мараму у коју је упаковала шта је имала за војника-незнанца, те оде, неприметно уплакана.
Лазар и Јанаћко су ћутке гледали час у њу, час један у другога. У тишини се и попеше на први спрат.
„Јовићу, Јовићу, оде нам и ти!“, вртео је лево-десно главом један старији уредник, који је дубоко прегазио четрдесету, па више није био ни трећепозивац.
„А, шта ћете, чика-Милуне, мора неко и да ратује, а не само да ређа слова“, насмеја се по ко зна који пут тог дана Јанаћко.
„Вала, има да их ређамо без престанка. Не знаш, бре, о чему више да пишеш. Да л' о народном одушевљењу, да л' о томе што су се дигли сви наши савезници, да л' ћеш пре о добровољцима са којима војне власти немају појма шта ће, јер их нису толико очекивали, да л' о проблемима...“
„Каквим проблемима?“, упита Јанаћко.
„А, Београд ти је ово, сине... Увек неки проблем има. Ено, јутрос се потукли неки на Тркалишту, због места у реду, па онда возови препуни јер се формирају војни, па онда неки мангупи код Теразија изударали стране официре...“
Лазар и Јанаћко се погледаше, али се само Јовић усуди да пита за детаље.
„Ма, шта кажете? Официре? Савезничке?“
„Не знам све, ено ти га Милош... Милоше? Јоване, где оде онај вртигуз?“
„Па, по бурек!“, скоро па мрзовољно одговори упитани, такође стари новинар. Брецунуо се не толико због питања на које је Милун на тренутак заборавио одговор, већ због много посла.
„Да, да... Бурек. Мора се нешто и јести овде. Него, где сам стао... Не знам све, Јовићу, онај Аустријанац није био нешто много речит“.
„Аустроугарски официри нам вршљају по граду усред мобилизације? Па, мајку им пољубим, њима ништа није свето, ни кад непријатељ иде у рат!“, насмеја се опет Јанаћко.
„Тише, Јовићу. Не лудуј на те теме, ми се са швабама споримо, а не ратујемо. Тај ти је неки војни изасланик, шта ли је већ...“
„Ма, шалим се ја чика-Милуне. Него, Аустријанци, кажете... Па добро, нека дефилују, имају шта и да виде. Јанаћка, рецимо“, рече Јовић насмејано, па схвати да није мудро ту прекинути реченицу, и одмах додаде: „Јанаћка како креће на Турке! Ајд, живи били, па се видимо!“
„Жив ти нама био и у радости нам се вратио“, одједном се огласи онај Јован, па скоро потрча и, загрлиши младог колегу, рече:
„Ти у Моравску дивизију идеш?“
„Јесте, Боже здравља“
„Ако се сретнете са овим мојим Тимочанима, а хоћете, вала, и они су у Првој армији, ако устреба – нађи се оној мојој двојици...“
„Хоћу, Јоване. Како не би...“
Ту се некако одједном обави растанак, са много жеља сабраних у мало речи. На изласку, Лазар већ на степеницама упита:
„Аустроугаре смо тукли? Лепо, нема шта...“
„Није лепо, Лазаре“.
Сад се Миловновић насмеја, баш на излазу. Ту и рече:
„Како сад то, Јовићу, 'није лепо', а брк ти се смешио горе када смо сазнали ко су она двојица?“
„Није лепо, лепо ти кажем“, уозбиљи се Јанаћко.
„Како није лепо?“
„Није лепо... Одлично је!“, прасну Јовић у смех, па опет обгрли Лазарево даље раме.
Насмејани, кренули су даље, кад Миловановић реши да отвори коверат.
„Чек, да видим шта је ово...“
Отворише знатижељно, кад унутра једна мапа. Обична, као на часу земљописа. Само са неколико заокружених планинских масива.
„Маћедонија“, рече Јанаћко.
„Да...“, увиде и Лазар исто, па проба да разуме шта је тих неколико кружних покрета требало да значи, но не успе. Маса људи у коју су некако изненадно упали, усиса их и избаци неколико десетина корака даље – право на Теразије.
Народ је шетао ужурбано. Ретко се могла ту приметити дотерана госпођа, која би у то доба, после ручка, изволела шетати по калемегданском шеталишту. Не, није било хаљина из иностранства, великих шешира и нових рукавица. Господу је одменио обичан народ, шегрти и калфе, помоћни радници и рибари. Сви су ишли однекуд и некуд, гласно причајући, веселећи се или планирајући. Неки су били већ до пола у униформи, неки грађански одевени, тек – свако би за тему свог разговора или свог постојања имао само једно. Рат са Турцима ће. Коначно.
„Ово неки нови Београд“, скоро па промрља Лазар, увелико навикао на дотерани женски свет, на момачке шале са корзоа, на скупи „Шато лафит“, вино које не може ни свако у Бечу да приушти. Сада су, међутим, „неки нови Београђани“ заузели Београд. Онај обични свет који господа не примети осим када нешто захтева или очекује.
„Није то нови, него прави Београд, господине“, добаци му неко у пролазу, а Миловановић се, заједно са Јовићем, окрену у месту и осмотри младића који им се обрати. Имао је сако од доброг штофа, нешто старије и изношеније панталоне. Гологлав, бујне косе, климну главом да им отпоздрави, па им онако затеченима додаде: „Кажем, прави је ово Београд. Само господске очи не умеју да га виде кад нема рата“.
„Је ли, бре“, хтеде да га оштро прекине Јанаћко, па се загледа у крупне, црне очи и врло танке бркове, подшишане тек колико да су попут црте изнад усне. „Чедомире, ти ли си то?“
„Јок, моја баба“, одговори му другар из школе.
„Ала ти је баба дотерала бркове... по европски“, рече озбиљног лица Јанаћко Јовић, па застаде, а онда прасну у смех. Трен касније, испред збуњеног Лазара, деси се загрљај. А онда и представљање.
„Чедомире, ово ти је Лазар, мој нови познаник. Лазаре – Чедомир, дерле из мог детињства, а види га сад“.
Лазар климну главом и пружи руку, но примети једну малу задршку пре него што му шака изађе у сусрет.
„Чедомир Антонијевић. Уча је краће. Учитељ будући, ако Бог да и свршим шта је преостало од школе кад рат прође“.
Новог познаника Лазар осмотри још једном. Не због одела и обуће, већ због тог става који угледа у очима и оном оклевању. Пред собом је имао неког ко би му могао бити вршњак, али са одлучним, разборитим погледом, из ког је било јасно да постоји сопствено „ја“.
„Него шта, него ћеш да свршиш школу. Па да учиш децу како смо осветили Косово“, насмеја се Јовић, тапшући по плећима друга.
„Треба децу учити и томе, и љубави према брату, где год да је, али и љубави према правди. А нема, Јанаћко мој, правде ако народ иде да гине, а господа ће и даље да се шепуре“, рече Уча, па климну брадом у правцу иза леђа саговорника. Тамо, руку под руку, неки богато угојени момак, под лактовима је имао руке две младе даме, које су се шепуриле уз нове шешире и још блиставији накит. Лазар је знао однекуд тог дебељка, учинило му се да га је сретао по журевима где се точило само страно пиће и на које је долазио само богаташки свет, но имена и порекла није могао да му се сети. Уосталом, више се дружио са девојкама него са момцима.
„Ено, Влада ти је чист пример“, настави Чедомир Антонијевић тише: „Чиновник већ у двадесетој, са државном платом и родитељима који могу сваког од нас да купе. Да ме извини господин Лазар“.
Миловановић само подиже кажипрст у стилу „Настави, слободно, не дотиче ме то превише“. И, Уча је наставио.
„Кажу ми другови да му је отац средио да не служи војску. Оправдао га неком болести“.
„Јасно. Види се и на сто метара да је болестан“, добаци напрасно озбиљан Јанаћко.
„Како?“, као да упиташе и Лазар и Уча.
„Има поремећај лактова. Морају две да га држе“, насмеја се Јовић, са њим и остала двојица саговорника.
„Пусти га, бре, Чедомире“, настави Јанаћко. „Памтићемо ми ко је ишао на Косово и Маћедонију, па кад се вратимо, лако ће се дугови наплаћивати“.
„Нећемо ти ми, Јовићу мој, ништа наплаћивати. Новчаник је увек пун код газда, а празан код народа. И, из тог празног увек иде у пун.“
„Их, бре, Чедомире Антонијевићу, тебе та политика скроз опи. Аман, човече, пусти буцка да лечи лактове, ајд' ми да попијемо једну заједно, па да се растајемо“.
„Драге воље, друже. Али, пут ме чека. Завичај зове. Други пук“.
„И ти пош'о на збориште? Ау, лепоте! Видиш ли, Лазаре, како нам се друштво увећава! Има да маршира пук Књаза Михаила – београдским корацима!“.
Лазару би и мило и чудно што младић ког је управо упознао треба да крене на исти пут, у исти пук. Једино није знао колико ће још моћи да ћути, без да реагује на став „сва су господа иста“.
Ипак, ћутке је кренуо даље, слушајући два нова познаника и сапутника.
„И, како ћемо одавде? Да узмемо неки фијакер? Ненадано уштедех паре за спрему“, рече Јанаћко, погледа Лазара, па додаде: „А онда сам још добио и једну приде“.
„То иде највећем јунаку ког видимо на Хиподрому“, подсети га Миловановић.
„О, по француски ћемо сада? Хипо-дром“, насмеја се Јовић, очигледно више волећи српску реч за место за коњска надметања, Тркалиште.
„Од грчког је то, Јанаћко. Хипо је коњ, дромос је нешто као стаза. А и користе ту реч и Руси, и у Америци чак, а наравно и Французи“.
„Видиш ли ти, Лазаре, у каквог учитеља овај стасава? Немој, Чедо, да паднеш Турцима шака, ко ће нашу децу онда учити да једноставније живе, да једну обичну ствар кажу на четири различита начина?!“, као да вечито насмејан оста Јанаћко Јовић. Када се он одмакну у страну да, путем који је водио ка Бањичком пољу, узме дуванског папира ког је у трговини Миловановића било понестало, Чедомир се обрати Лазару.
„Нисам малопре хтео да будем неваспитан“, рече, застаде, па када виде да није успео да све појасни једном реченицом, додаде: „Оно, када сам о господи причао и њиховом виду. Нисам мислио на сву господу. Него ме тај француски капут подсети на велике разлике којих има у народу и...“
Лазар се тихо осмехну, ваљда јер се осетио прихваћеним код младог човека који није прихватао неправде.
„Иду и господа у рат, Чедомире Антонијевићу“.
„Иду, Лазаре, само... Деца које господе? Оне највеће сигурно не“.
„Па, господо Антонијевићу и Миловановићу, да запалимо по једну“, придружи им се Јовић, те забаци рамена уназад, крцну пршљеновима врата и поче да из кесице вади дуван и завија цигарету у ходу.
„Миловановић? Лазар?“, упита се наглас Уча.
„Иду и господа у рат, Чедомире Антонијевићу“, понови своју реченицу син чувеног Војислава, па додаде: „Јер, и господа су народ“.
Јанаћку ништа не би јасно, Учи тек нешто. Ипак, није се дао лако.
„Камо среће да је више таквих“.
Није се дао ни Лазар.
„Видиш, Учо... То твоје учење, како би оно објаснило да синоћ, уочи почетка мобилизације, ниси могао човека да нађеш у биоскопу? Испред „Париза“ празно. У „Колосеуму“ и „Модерном биоскопу“ си синоћ могао да играш жмурке, а да те нико не нађе нити ода. И господа иду у рат“, понови Миловановић.
„Иду, него шта“, рече Јанаћко, увуче дим, па клепи Лазара по плећки, а онда, са цигаретом на доњој усни, поче да завија другу.
„Ама, иду, али... Сад је другачије. Тол'ко смо деценија чекали ово, па и да разумем што иду. Али, колико њих се завукло у куће, чекају да обвезници оду, да позивари одложе трубе и добоше, па да наставе по старом, склоњени што родитељским заслугама, што новцем?“.
„Тешке речи... Зар би нам држава била спремна за рат да после аустријске царинске кризе да управо господа нису нашла друге начине да Србија опстане и напредује?“, одговори му Лазар.
„Оно тешке речи? Да не треба да хвалим те богаташе, оне што су прво упрегли народ у јарам, па да тек пре две године, кад се дигло радништво, тек онда донела господа закон којим се радно време смањује? И то како се смањује? „Чујте и почујте, на десет часова дневно смањује се радно време за занатске и индустријске раднике, а на 12 часова дневно за трговачке помоћнике“. Је л' су тако ишли продавци новина и јављали „радосну“ вест? Је л' треба народ прво да изгине у штрајку, као оно четворо деве'сто седме у Шећерани на Чукарици, или да се војска шаље на раднике као у Мајданпеку, Бору и Вршкој Чуки, да би буржоазија пристала да се уведе недељни одмор? И, шта онда? Уместо да се уразуме, они почеше себи да угађају још више“, настави Уча скоро у даху, па додаде: „А није тако само у Београду. И није сваки Београђанин такав, разуме се. Али, ево, је л' беше оно, Јовићу, када тебе позваше на одслужење, да ти је први комшија одједном ослобођен? Јесте, него шта него јесте. „Није здрав“, рекли. Мани га, Мито. Отац му нека глава у среском суду... Ујутру није здрав, увече се весели својој „болести“ у холу хотела. Еј, у „Европи“ наздравља што је преварио државу! Па, ко превари државу на ситно, не жели јој добро ни на крупно!“
„Ама, увек је тога било, Чедо... Па не можеш ти натерати рибу на суво. Где ће он, онако сав намирисан да по прашини леже? Јесте, к'о и сви ми, од трећег разреда у школи је можда и учио теорију на обавезним војним вежбањима, али... Где ће он, са две фрајле, сад да учи како се за сваки метак понаособ мора пунити стара пушка Берданка, или како се са пет метака пуни нова брзометка, Маузер? Не иде, Чедо... Ко би онда наздрављао по нашој прокупачкој „Европи“?“, нашали се Јанаћко, те завијену цигарету пружи старом другу.
„Е, мој Јовићу... Докле год ми допуштамо као народ да се господи може све што јој се прохте, дотле ће радници да грцају, касе да се пуне, геџа ће у ров, а господинчић у фијакер“, настави Уча, кад баш један фијакер застаде поред њих.
„Лазаре!“, довикну неки женски глас.
Сва тројица погледаше ка месту позива, а две женске главе им се осмехнуше. Обе са шеширима, дотеране по последњој моди.
„Идемо код Милићке, хоћеш са нама?“
„Поведи и другаре“, уз кикот добаци нека трећа, коју ни не спазише испрва.
„Други пут, Јулија. Кад се вратим из рата“, рече Лазар и, сам се себи чудећи, исправи главу и настави да корача док их је фијакер, успореним касом коња, пратио.
Саговорнице су престале то да буду. Није им ни на крај памети било да би могле да чују такве две реченице. Не од Лазара Миловановића. Не када су све три на окупу.
„Је ли, каква је та Милићка?“, муну Лазара лактом Јанаћко, а шапатом упита док се фијакер полако удаљавао.
„Ћерка једног... што је сина склонио јуче у Земун“, призна Лазар себи и новим познаницима тачност појединих Учиних речи.
„Ето! Ама, кажем ја вама људи...“
„Ама, кажем и ја теби, Чедомире, доста кукњаве. Биће Срба довољно за Турке, па макар им Швабе и даље реформисале војску“.
Лазар се присети како је, на последњој терапији, пре две и по године, слушао од армијског санитета о неком великом немачком генералу Колмару фон дер Голцу, ког су отоманске власти ангажовале да им реформише војску и устроји и увежба по „принципу немачком“. У Русији се претходно наслушао о немачкој војној организацији, о ратним плановима за сваку могућу ситуацију на ратиштима којих има и којих ће тек, можда бити. Зато му не би мило то подсећање на „швабино реформисање турске војске“. Ипак, нешто га одједном охрабри.
Ту, покрај улице којом су корачали уз две упаљене цигарете, приметише један растанак. Отац је љубио сина у чело, говорећи:
„Сине Радомире, послушај шта ћу да ти једино кажем, а нека ти Богом просто буде ако ме не послушаш што ти кажем. У рату, туђе не узимај. Женскиње – не дирај! И једно и друго упропасиће те ако прекршиш. Послушај ме, једино те то молим и тражим од тебе!“, говорио је старац проседих бркова, са сељачком шајкачом на глави. Град је већ остајао иза њих, шешире су одмењивале шајкаче, а приградске куће биле су мање, неуређеније и сиромашније. Не и мудрост која се у њима узгајала.
На другом ћошку, једна бака не пушта из својих малих, жуљевитих дланова шаку војника, обичног редова. Брат му је, види се по скоро истој, само мало крупнијој глави, ћутке стајао поред. Обојица у униформама већ.
„Вуле, Јово... Да је мени само да нисам овај дан дочекала. Вуле, мој голубе бели... Јоване, јабуко од злата...“, кроз сузе је причала старица.
„Бака Јулка“, одједном шапну Јанаћко. „Живео сам једно време ту близу. Изгуби она мужа у другом рату са Турцима, седамдесет осме. А сина јединца кад краљ Милан Обреновић реши оно лудо, да осамдесет пете нападне Бугаре, па силан народ изгину на Сливници. Одгајала унуке, сад они њу. А обојица мобилисана“, хтеде још да прича Јовић, али се стара Јулка, рукавом обрисавши сузе, као одједном расани. Очи јој неким чудним сјајем засветлеше, а одлучнијим гласом скоро подвикну:
„А што ја кукам? Да ме виде моји покојници, они би ме проклели: гле, старе будале, као да само оно шаље децу. А мајка је Југовића изгубила њи' девет, и свог старог Југ-Богдана. Еј, девет њи'! Зашто сте се родили, него да гинете за свој народ, за своју веру? Децо моја, не гледајте стару будалу што је плакала. Будите ви јунаци, како сте и васпитани, па весело 'ајте на Косово! Соколови моји, одлетите поносито, а ваша ће се нана Богу молити да јој се живи и здрави вратите. А ако у боју и погинете, кунем вам се вишњим Богом да сузу пустити нећу, али ћу пешке доћи на Косово да вам свеће припалим“.
Два унука је загрлише, а три пролазника обновише кораке. Лазар је осетио неку чудну мучнину у стомаку. Није била непријатна, колико изненадна. Њега мајка није испратила. Није ни стигла, скоро па јој је утекао.
Како су се приближавали Тркалишту, тако је све више породичних растанака уприличавано. Није ишло да се иде за војником до пред комисију, на збориште. Мало суза, а мало више обећања, чуло се сад већ на сваком кораку.
„Види, браћа Олујићи“, скрену брадом у лево Чедомир Антонијевић Уча, па прошапта „Сва тројица у штампарији раде. Али, као сат!“
А браћа, сва тројица првопозивци, јер су спадали у ту, ударну групу српске војске старости од 21 до 28 година, до пред Хиподром дошла а да су их три жене пратиле. Једна од њих заустави друге две, па пре него што се окренуше назад ка Лештанима, ухвати мужа за капут, обриса му дланом сузу и наглас рече: „Немој жалити, не брини ти за нас. Ми ћемо се бринути и за нас, и за децу, и за вас. Паднете ли, синови ће вас осветити. А вратите ли се живи, ми ћемо се поносити, а ослобођена браћа ће вас благосиљати. Збогом!“.
То рече, па га пољуби и, уз окрет, оде са оне две које исто учинише.
Лазар сагну главу ка свом рамену, обриса тако око, па му поглед застаде на радњици. На њеном излогу је било исписано „Крајње је време да рашчистимо са Турцима. Ја сам радњу затворио и са момцима отишао да се тучем“.
Ту, недалеко од натписа, неки врло млади војник затеже каиш и скрива сузе, а мајка га љуби у груди, као у прадавна времена када се тако народ поздрављао.
„Чедо моје, не тужи. Весело пођи за осталом браћом. Кад има оволико света који по цену свог живота хоће да ослободи браћу своју од турског ропства, наћи ће се неко и за мене стару да се стара. Пођи у миру и нека ти Бог буде у помоћи“.
Јанаћко тад муну Учу, па каже:
„Види, Чедомире, шта ти је српска мајка. Радује се што сина шаље кад отечаство зове. Их, сунце ти пољубим...“
Уча приби браду горњој вилици, климну главом, па погледа Лазара.
„Стигосмо ми“, предухитри Миловановић било које питање, па закорачи испред Јанаћка и Чеде, тражећи део општинске комисије који је
|
