JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
Offline
Gender:
Last Login: Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386
|
|
« Reply #272 on: January 19, 2023, 02:10:21 pm » |
|
Jeдна Вукова шала
У селу Тршићу, родном месту Вуковом, живео је један пуки сиромашак, неки Павле Чотрић. Тај Павле, како га Вук описује, ем је био сиромах, ем је био лењивац, каквога у целом Јадру ниси могао наћи. Његова жена, надничећи по селу, морала јe своју тешко стечену зараду да му даје и никако није смела да га пита, куд је троши и за шта. Он пак, волео је да се меша са угледнијим људима у селу, да се прави важан, као, хвала буди благоме Богу, што то и данас по многим селима има. Али тога Павла снађе велика невоља, умре му жена и он оста са двоје дечице да удовује и сиротује. Никада опран, закрпљен, пресвучен, увек без паре у џепу, животарио је Павле и како и даље није хтео ништа да ради, а упитан како живи, веле да би одговарао - живим ка барон. Вуку се допадне тај одговор и он га у шали назове - Од Чотрића Павле, и навали са још неколицином на Павла, да се жени и прими се да му буде проводаџија. У селу Грнчари била је једна млада, лепа и богата удовица Анђа, и Вук посаветова Павла, да иде и запроси Анђу. Лепа, богата, млада има свега што човеку срце заиште, само треба муж, који би имао да се брине о имању и да надгледа посленике и чобане. Кад се Павле у чуду запитао, да ли ће се Анђа за њега удати, Вук је тврдио да хоће и да одмах прве суботе иде и да је запроси. Павле, како га дао Бог, уображен на своју младост и лепоту, што и сам Вук признаје, оде у комшилук и узајми ново одело од некога Димитрија, свога вршњака, сакупи неколико другара и оде у Грнчаре. Стигоше баш кад треба. У суботу око заранака беше код Анђелије сакупљено много жена, које удовица беше позвала на прело. Таман су жене зажагориле, преле и почеле певати, док у дворишту залајаше пси. Истрча удовица и чисто се збуни кад у дворишту спази неколико свечано одевених људи и би јој чудо, шта ће они на прелу, кад то није обичај и кад их није звала. Али као домаћица прими их лепо и после некога времена, пошто су примили послужење, Павле отвори карте, што но се каже и одреши језик. Поче да хвали удовицу онако у очи и да кука на своју судбину. Она га, као свака домаћица, саслуша и поче тешити, ал се и сама поче тужити на удовање-самовање, што Павле разумеде, како би она сама поменула удају за њега, али не иде то тако, јер женска глава и, макар удовица, има женскога стида. Накашља се Павле малко, па помоли прстен и јабуку, пружи Анђи и, ко зна да ли је баш тако било, залете се да је пољуби. Анђа се нађе у чуду и кад јој Павле рече да је проси, она му одговори да још не мисли да се преудаје. Остале жене у кикот и задиркивање, Павле се згледа са друговима и решен на све поче се са њима нешто сашаптавати. Удовица му још једном рече да од тога посла нема ништа и показа им врата. Изиђу они у двориште и договоре се да отму удовицу и да је силом одвуку. Викну је да им покаже пут и она изађе, али прискоче просци и ђувегија, сковитле је и повуку излазу. Удовица дрекне и завапи за помоћ, а преље поскачу и шта која докопа у руке учине јуриш на отмичаре те отму удовицу. Једна, веле, дохвати катрањачу с кола и поче сипати по младожењи, а друга шчепала руно вуне и стаде бити по катрану те је ђувегија изгледао као похован. Једва се извуку модри и рањави, катрањави и руњави, те побегну. Такве се ствари у селу једва дочекају. Цело је село препричавало и по што-шта додавало на рачун те Павлове прошевине. Вук, који је био проводаџија, као бајаги љут на удовицу, поче жалити Павла и претити удовици. То је учинило да Павле отвори и срце и душу пред Вуком и исприча све до ситница о томе чуду и покору. После неколико дана сакупи се њих повише сељака код казана. Међу њима су били Павле, Вук и Димитрије. Поче задиркивање и препричавање, ко зна по који пут, док се Вук у то умеша и поче саветовати да човека више не вређају, него да певају уз гусле и да разговарају о другим стварима. Како је Вук умео лепо да гуди и пева, узме гусле и пошто по обичају одаде пошту гуслама, развеза ову песму:
Мили Боже, чуда великога! Вино пије од Чотрића Павле У Тршићу селу маленоме, С Павлом пију три-четири друга. Кад од вина ћеив задобише, И удари еглен у дружину, Дружина је Павлу бесједила: Море Павле, да од Бога нађеш, Што се болан, оженити не ћеш, Удовицом ил ђевојком младом? Ђе запросиш, свак ће ти је дати, Тако брате, живљети не мореш. Љуба ти је вјерна преминула, А ђечице имаш Богу хвала. Њима треба измета чинити. Дружини је Павле говорио: Хвала вама браћо и дружино, На такову вашем разговору, И сам видим, женити се морам. Ну је мука и невоља љута. Нема за ме слике ни прилике, Што би мени верна љуба била, А ђечици мајку заменила. Ал сам чуо и кажу ми људи У Грнчари селу поноситу, Казују ми младу удовицу По имену дилбер Анђелију Таман, браћо, као што ја тражим. Њој ћу поћи, не бил је добио Ил' за благо, или за јунаштво. Већ ако сте моји пријатељи, Као данас, што се казујете, Двору моме сутра дораните, Да идемо браћо, у Грнчару До Анђуше младе удовице, Не би ли је како испросили, Ил' на силу јуначки отели, Ко што су нам и стари радили Дружина је томе каил била, Сад усташе, па се разиђоше, Сваки оде своме бјелу двору, А сам Павле с ђечицом остаде. Кад ујутро јутро освануло, Дружина се поче прибирати, Сви дођоше један за другијем Лијепо их Павле дочекује Ошђелдијом и добродошлицом. А када се друштво искупило И попило каву и ракију, Мезетом се мало прихватило, У тому се и Павле спремио. Понео је бурме и прстење, Џепове је напунио благом И шарене налијо буклије, Па је онда дружби говорио: Азур браћо, вријеме је поћи! Сви скочише на ноге лагане, Појездише сложно и весело Из Тржића у село Грнчару, Пријеђоше брдо Бојанића, Па дођоше пољу Језерини, Језерини здраво прејездише, Изидоше мјесту Свраћевшници Негда била Свраћевшница црква И црквиште хитро прејездище, Машише се брда грнчарскога, Брдо прешли, у Грнчару дошли Баш пред дворе лијепе Анђуше. Како их је Анђа угледала, Једанак је пред њих ишетала, За јуначко здравље упитала, Па се брже у двор поврнула, Те износи шарене јастуке, На јастуке госте посадила, Па их служи кавом и ракијом. Павле пије, па се осмејкује, Мисли биће добро, ако Бог да, Кад овако дочекује лепо. Када су се понапили пића, Те се еглен поче отварати, Проговара ђувегија Павле: Чујеш Анђо, што ћу бесједити, Ти не питаш, ми не казујемо, Рашта ли смо дошли двору твоме Па да џабе ту не дангубимо, Ја ћу казат, када други ћуте. Ја сам чуо, казују ми људи, Да с остала млада удовица, А добра си и вриједна кажу. И ја сам ти без љубе остао. Тебе хвале, и мене не куде, Па дођосмо да те запросимо, Да ми будеш вјереница љуба, И ево ти бурме и прстења. Сави скуте, засучи рукаве, Te покупи бурме и прстење. Имам блага колико ти драго, Даћу, Анђо, речи рећи нећу. Кад то зачу Анђа удовица, Без зазора Павлу одговара: Прођ се Павле тога разговора, Не ћу твоје бурме ни прстење, Нисам твоја слика ни прилика, Нит ме проси, нит ћу поћи за те, То изрече, у дворе замаче. Нуто муке и невоље љуте Младожењи Павлу и дружини, Кад осташе у авлији сами, И срамотни муком замукоше. Нит ко збори, нит који говори, Већ свак гледа у земљицу црну, Мисли што ће сада и како ће? Павле љутит, ал се осмејкује, Сваког друга редом погледује, Па овако јунак проговара: Та шта вам је, те сте заћутали, Да од кога ни по јада мога, Већ од једне жене брзојезе Што реч рече, па одмах утече, Да се каје што је говорила. Него браћо, мене послушајте, Изазовте Анђу пред дворове, Као да се с њоме опростимо, Кад изађе и кад међ нас дође, Салетите па је ухватите, Да је, браћо, на зор одведемо. Кад дођемо у Тршића лепа, Било дању, било у по ноћи, Ја ћу наћи и попа и кума Нек вјенчају мене са Анђушом. Павле мудар, а другови вредни, Што рекоше, то и учинише. Кад изиђе Анђа у авлију, Павлови је свати салетеше, Не би ли је младу ухватили. Ал Анђуша хитра као срна, Одскочила, у двор умакнула, Па другима својим бесједила: Сестре моје, преље другарице, Видјесте ли бруке и срамоте, Што од мене учинити шћаху Тршићани, моји просиоци ? Него друге, ко сестре вас молим, Помоз те ми данас у невољи, Докопајте мотке и преслице, Хајте са мном, да их испратимо, Да просцима пута покажемо! Жене бјеху, ама сложне бјеху, Докопаше мотке и преслице, А Анђуша ватрал од огњишта, Кидисаше Павлу и дружини, Не гледају куда ударају. Ватраљ звечи, а преслица плешти, И моткама све на дохват стижу. Када виде Павле и дружина, Да ће бити мртвих и рањених, Побјегоше главом без обзира, Ни двојица заједно не бјеху, Јада Павле пута потревио: Ал се и он није уставио До црквишта цркве Свраћешнице. Ту с устави и одукну Павле, Зној утире и крваву главу. Па јуначки иза гласа виче ? Ђе сте, браћо и дружино драга! Има ли вас кога у животу, Овамо те да се састанемо, Да с видамо, ране превијамо, Бар одавде заједно д' идемо. Дружина се сва окупи туде. Туна су се теке одморили. Боже мили на свему ти хвала! Какав бјеше Павле и дружина. Кад пођоше из села Тршића, Све се путем један другом хвали И зариче да издати не ће, Ако буде каква окршаја. А сада су грдни и уморни, Крвавијех глава и носова, Модрих рука разбијених леђа, Да од кога, ни по јада клета, Већ од жена, а са прошевине. Отален се друштво подигнуло, Оде право ка селу Тршићу, Покуњена носа и крвава, Да се хвале, шта су задобили… Од мен песма, а од Бога здравље, Да Бог да се оженио Павле.
Може се мислити какав се и колики смех заорио на рачун Павла и дружине, када је Вук ову песму отпевао. И као у неком чуду, веле, скочи Павле, скиде своју капу, пљуну у њу, баци је пред Вука и тумарну без збогом остајте. Нико није ништа придавао тој Павловој радњи, али кад сутра видеше да Павла нема у селу, прекосутра исто, после недељу дана, месец и више Павла нема, као да је у црну земљу пропао, неки помислише, да је отишао на Дрину и у њу скочио, како би избегао задиркивања својих сељана и прекратио своје невоље. Али као све што се лако заборавља, тако је било и ту. Неки душевнији људи помагаху Павлову децу и брата, а на њега су већ заборавили. Прошло је од тога дана више времена. Вук је већ чувен по скупљању народних песама. Павлова деца одрасла и много се што шта у селу изменило. Турци су били господари Србије, а диздар шабачкога града бејаше неки Авдија, кога су називали Шаин, што значи соко. Вук беше дошао у Тржић и тек што се састао са старим познаницима и родбином, али га позове диздар Авдија у Шабац, а са њим и онога Димитрија, кога раније поменусмо, који је узајмио Павлу одело за прошевину. У позиву диздар наређује општини да се Вук Стеванов син и Димитрије његов рођак, ако не хтедну доћи, стражарно спроведу ради саслушања и одмеравања казне. Сила Бога не моли и Вук са Димитријем одмах крете за Шабац. Дошав одмах се пријави диздару, јер код њега није било шале. Крупан, космат, мало просед Турчин, седи на своме дивану и пућка на наргиле. Вук и Димитрије поклоне се и приђу му мало ближе. - Је си ли ти Вук Стеванов син? обрати се Вуку. - Јесам, честити ефендијо. - Какве то буне припремаш и јаде спремаш противу царевине? - Никакве честити ага. - Не лажи. Идеш и прикупљаш некакве пјесме у којима тумачиш раји о некијем српским јунацима, царевима, пјесме у којима се грде Турци и називају разнијем погрдама. Шта велиш на то Вуче? - Ама то су пјесме које је сам народ испјевао ко зна када, а ја само биљежим то и штампам. - Штампаш и указујеш њемачкој господи прстом на безбожне и дивље Турке. За то си оптужен и ти и овај твој Димитрије, који те, чујем, помаже у томе. По царским законима то је буна, а свака се буна смрћу кажњава. Знаш ли ти то?! На те речи Авдијине, Вук се уплаши, пребледи и готов да тресне о под, али га Димитрије придржа. Турчин на то устаде и лагано приђе Вуку и загледа му се у очи, па га нежно запита: - Ma Вуче, зар ме не познајеш. Ти си мене посадио на ово место. Да није тебе било, ко зна шта ли би од мене било данас. Хвала ти и не плаши се. Ја сам онај Павле Чотрић, којему ти ону пјесму срочи код казана, после оне врашке прошевине у Грнчари. Велим ти, не бој се. Кад ти ону пјесму доврши, ја одем у Зворник, одатле у Сарајево и пријавим се Турцима на службу. Они ме пошаљу у Цариград те довршим неку њиову војну школу и ево сам данас Диздар града. На те се речи Вук исправи и пљуну пред Авдију узвикнувши: - Ама бих волео да си ме објесио, но што ми то рече. Зар се сме један Подринац потурчити и на часни крст пљунути, Павле? Павле, био би ми дражи да си остао пуки сиромах, али Србин. - Нијесам се ја Вуче, потурчио. Ево види, рече Авдија и скиде са зида некакву велику слику, а под њоме се указа мали прозорчић, као неко мало орманче. Авдија отвори прљаво прозорче, а иза стакла се указа икона светога Николе и Христова распећа. На средини се видело једно кандило. Ето Вуче и ти Димтирије, по читаве сате ја овде пред овом иконом клечим и молим се Богу за јадну нашу сиротињу. Ја идем у џамију што морам, али и у њој ја не заборављам да се српскоме Богу помолим. Не мисли да вас лажем. После тога Авдија или боље да речемо Павле, отиде са гостима на ручак и при растанку са њима, кад су ови требали да се врате у Тршић, Павле им да извесну суму новаца да разделе сиротињи у Тршићу и да даду што Павловоме брату, молећи их. - Немојте ми брата дирати. Он је сиромах мало пришашав, али је ваљан човек. Ја ћу га овако кријући помагати, а вас двојица добро пазите шта радите. Никоме ни речи о свему овоме. Вуче, пази шта радиш. Ћути и чувај главу и моју и твоју. Јер ако би се сазнало за оно што данас чусте и виђесте – оде глава. Да и њима мало тошка за пут, по седамдесет пет златних мамудија, како Вук прича, растадоше се и више нико никада није знао где се Павле, односно Авдија, диздар шабачког града налази. Био је премештен негде далеко, али је с времена на време долазио по који грош помоћи Павловом брату и сиротињи у Тршићу, но није се дало сазнати одакле и од кога. - Милан Милошевић, проф.
|