PALUBA
December 06, 2024, 05:22:28 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.
Did you miss your activation email?

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 [28]   Go Down
  Print  
Author Topic: Ћирилица  (Read 110260 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
fazan
Moderator
poručnik korvete
*
Offline Offline

Last Login:Today at 04:07:03 pm
Posts: 3 863


« Reply #270 on: November 29, 2022, 06:14:22 pm »

Dozvolih sebi slobodu da komentarišem jer se igrom slučaja služim, pored ostalih i grčkim jezikom. Tek naknadnim upoređivanjem kroz čitanje na grčkom, ne samo religijskog sadržaja, slaže se mozaik nekog značenja koji ima više uporišta u teozofiji u odnosu na klasičnu teologiju . I ono što posebno ističeš i jeste potka sukoba dva jezika , grčkog i latinskog, u jednom savremenom shvatanju starih prevoda .
Грчки језик је вековима обликован за филозофске (и теолошке) расправе и у том смислу је веома прецизан за изражавање. Отприлике као када у немачком језику имате технички израз који преводите са два реда текста у енглеском. Проблем за додатком filoque многи сматрају проблемом превода. Римокатоличка црква додаје тај наставак у текст Симбола вере на латинском, али не и на грчком језику.

Ово су ипак два европска језика. Превод са хебрејског је превод са потпуно другачијег начина изражавања.

Међутим, све ово не значи да народу не треба дати Свето Писмо на језику који разуме - без обзира на изазове и ограничења.
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Last Login:Yesterday at 06:12:17 pm
Posts: 22 862


« Reply #271 on: November 29, 2022, 07:49:40 pm »

Кад поменусте Библију, на овогодишњем сајму књига у Београду узео сам (делили су их бесплатно) "Свето писмо" (Библију), уз додатак у наслову "нови српски превод" . Пише да је ово "треће исправљено издање", 2021. година. Издавач је "Удружење Иконос", иза кога стоји Међународно библијско друштво (Библика). Преводиоци на српски језик су: Мирослав Живковић, Жарко Ђорђевић и Александар Бирвиш.

У уводном делу се објашњава да је Билија преведена на савремени српски језик (екавицу), наравно ћирилицом. Задржана у идентична лична имена, називи места и осталих географских појмова као у Даничић-Караџићевом преводу, али је сам текст ипак написан модернијим (савременим) изговором. Такође, преводиоци објашњавају, управо ово што су Фазан и Милан написали о сложености превода и немогућности да се речи, изрази и идиоми из оригинала преведу буквално на савремени српски језик.

Овако иде почетак:
1.У почетку створи Бог небо и земљу.
2.Међутим, земља је била пуста и безоблична, и тама се простирала над безданом, а Дух Божији је лебдео над водама.
3.Тада рече Бог: "Нека буде светлост!" И постаде светлост.
4. Бог је видео да је светлост добра, па је разделио светлост од таме.
5.Светлост је Бог назвао "дан", а таму је назвао "ноћ". Прође вече, свану јутро - дан први.... и тд.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386



« Reply #272 on: January 19, 2023, 02:10:21 pm »

Jeдна Вукова шала


У селу Тршићу, родном месту Вуковом, живео је један пуки сиромашак, неки Павле Чотрић. Тај Павле, како га Вук описује, ем је био сиромах, ем је био лењивац, каквога у целом Јадру ниси могао наћи. Његова жена, надничећи по селу, морала јe своју тешко стечену зараду да му даје и никако није смела да га пита, куд је троши и за шта. Он пак, волео је да се меша са угледнијим људима у селу, да се прави важан, као, хвала буди благоме Богу, што то и данас по многим селима има. Али тога Павла снађе велика невоља, умре му жена и он оста са двоје дечице да удовује и сиротује. Никада опран, закрпљен, пресвучен, увек без паре у џепу, животарио је Павле и како и даље није хтео ништа да ради, а упитан како живи, веле да би одговарао - живим ка барон. Вуку се допадне тај одговор и он га у шали назове - Од Чотрића Павле, и навали са још неколицином на Павла, да се жени и прими се да му буде проводаџија. У селу Грнчари била је једна млада, лепа и богата удовица Анђа, и Вук посаветова Павла, да иде и запроси Анђу. Лепа, богата, млада има свега што човеку срце заиште, само треба муж, који би имао да се брине о имању и да надгледа посленике и чобане. Кад се Павле у чуду запитао, да ли ће се Анђа за њега удати, Вук је тврдио да хоће и да одмах прве суботе иде и да је запроси. Павле, како га дао Бог, уображен на своју младост и лепоту, што и сам Вук признаје, оде у комшилук и узајми ново одело од некога Димитрија, свога вршњака, сакупи неколико другара и оде у Грнчаре. Стигоше баш кад треба. У суботу око заранака беше код Анђелије сакупљено много жена, које удовица беше позвала на прело. Таман су жене зажагориле, преле и почеле певати, док у дворишту залајаше пси. Истрча удовица и чисто се збуни кад у дворишту спази неколико свечано одевених људи и би јој чудо, шта ће они на прелу, кад то није обичај и кад их није звала. Али као домаћица прими их лепо и после некога времена, пошто су примили послужење, Павле отвори карте, што но се каже и одреши језик. Поче да хвали удовицу онако у очи и да кука на своју судбину. Она га, као свака домаћица, саслуша и поче тешити, ал се и сама поче тужити на удовање-самовање, што Павле разумеде, како би она сама поменула удају за њега, али не иде то тако, јер женска глава и, макар удовица, има женскога стида. Накашља се Павле малко, па помоли прстен и јабуку, пружи Анђи и, ко зна да ли је баш тако било, залете се да је пољуби. Анђа се нађе у чуду и кад јој Павле рече да је проси, она му одговори да још не мисли да се преудаје. Остале жене у кикот и задиркивање, Павле се згледа са друговима и решен на све поче се са њима нешто сашаптавати. Удовица му још једном рече да од тога посла нема ништа и показа им врата. Изиђу они у двориште и договоре се да отму удовицу и да је силом одвуку. Викну је да им покаже пут и она изађе, али прискоче просци и ђувегија, сковитле је и повуку излазу. Удовица дрекне и завапи за помоћ, а преље поскачу и шта која докопа у руке учине јуриш на отмичаре те отму удовицу. Једна, веле, дохвати катрањачу с кола и поче сипати по младожењи, а друга шчепала руно вуне и стаде бити по катрану те је ђувегија изгледао као похован. Једва се извуку модри и рањави, катрањави и руњави, те побегну. Такве се ствари у селу једва дочекају. Цело је село препричавало и по што-шта додавало на рачун те Павлове прошевине. Вук, који је био проводаџија, као бајаги љут на удовицу, поче жалити Павла и претити удовици. То је учинило да Павле отвори и срце и душу пред Вуком и исприча све до ситница о томе чуду и покору. После неколико дана сакупи се њих повише сељака код казана. Међу њима су били Павле, Вук и Димитрије. Поче задиркивање и препричавање, ко зна по који пут, док се Вук у то умеша и поче саветовати да човека више не вређају, него да певају уз гусле и да разговарају о другим стварима. Како је Вук умео лепо да гуди и пева, узме гусле и пошто по обичају одаде пошту гуслама, развеза ову песму:

Мили Боже, чуда великога!
Вино пије од Чотрића Павле
У Тршићу селу маленоме,
С Павлом пију три-четири друга.
Кад од вина ћеив задобише,
И удари еглен у дружину,
Дружина је Павлу бесједила:
Море Павле, да од Бога нађеш,
Што се болан, оженити не ћеш,
Удовицом ил ђевојком младом?
Ђе запросиш, свак ће ти је дати,
Тако брате, живљети не мореш.
Љуба ти је вјерна преминула,
А ђечице имаш Богу хвала.
Њима треба измета чинити.
Дружини је Павле говорио:
Хвала вама браћо и дружино,
На такову вашем разговору,
И сам видим, женити се морам.
Ну је мука и невоља љута.
Нема за ме слике ни прилике,
Што би мени верна љуба била,
А ђечици мајку заменила.
Ал сам чуо и кажу ми људи
У Грнчари селу поноситу,
Казују ми младу удовицу
По имену дилбер Анђелију
Таман, браћо, као што ја тражим.
Њој ћу поћи, не бил је добио
Ил' за благо, или за јунаштво.
Већ ако сте моји пријатељи,
Као данас, што се казујете,
Двору моме сутра дораните,
Да идемо браћо, у Грнчару
До Анђуше младе удовице,
Не би ли је како испросили,
Ил' на силу јуначки отели,
Ко што су нам и стари радили
Дружина је томе каил била,
Сад усташе, па се разиђоше,
Сваки оде своме бјелу двору,
А сам Павле с ђечицом остаде.
Кад ујутро јутро освануло,
Дружина се поче прибирати,
Сви дођоше један за другијем
Лијепо их Павле дочекује
Ошђелдијом и добродошлицом.
А када се друштво искупило
И попило каву и ракију,
Мезетом се мало прихватило,
У тому се и Павле спремио.
Понео је бурме и прстење,
Џепове је напунио благом
И шарене налијо буклије,
Па је онда дружби говорио:
Азур браћо, вријеме је поћи!
Сви скочише на ноге лагане,
Појездише сложно и весело
Из Тржића у село Грнчару,
Пријеђоше брдо Бојанића,
Па дођоше пољу Језерини,
Језерини здраво прејездише,
Изидоше мјесту Свраћевшници
Негда била Свраћевшница црква
И црквиште хитро прејездище,
Машише се брда грнчарскога,
Брдо прешли, у Грнчару дошли
Баш пред дворе лијепе Анђуше.
Како их је Анђа угледала,
Једанак је пред њих ишетала,
За јуначко здравље упитала,
Па се брже у двор поврнула,
Те износи шарене јастуке,
На јастуке госте посадила,
Па их служи кавом и ракијом.
Павле пије, па се осмејкује,
Мисли биће добро, ако Бог да,
Кад овако дочекује лепо.
Када су се понапили пића,
Те се еглен поче отварати,
Проговара ђувегија Павле:
Чујеш Анђо, што ћу бесједити,
Ти не питаш, ми не казујемо,
Рашта ли смо дошли двору твоме
Па да џабе ту не дангубимо,
Ја ћу казат, када други ћуте.
Ја сам чуо, казују ми људи,
Да с остала млада удовица,
А добра си и вриједна кажу.
И ја сам ти без љубе остао.
Тебе хвале, и мене не куде,
Па дођосмо да те запросимо,
Да ми будеш вјереница љуба,
И ево ти бурме и прстења.
Сави скуте, засучи рукаве,
Te покупи бурме и прстење.
Имам блага колико ти драго,
Даћу, Анђо, речи рећи нећу.
Кад то зачу Анђа удовица,
Без зазора Павлу одговара:
Прођ се Павле тога разговора,
Не ћу твоје бурме ни прстење,
Нисам твоја слика ни прилика,
Нит ме проси, нит ћу поћи за те,
То изрече, у дворе замаче.
Нуто муке и невоље љуте
Младожењи Павлу и дружини,
Кад осташе у авлији сами,
И срамотни муком замукоше.
Нит ко збори, нит који говори,
Већ свак гледа у земљицу црну,
Мисли што ће сада и како ће?
Павле љутит, ал се осмејкује,
Сваког друга редом погледује,
Па овако јунак проговара:
Та шта вам је, те сте заћутали,
Да од кога ни по јада мога,
Већ од једне жене брзојезе
Што реч рече, па одмах утече,
Да се каје што је говорила.
Него браћо, мене послушајте,
Изазовте Анђу пред дворове,
Као да се с њоме опростимо,
Кад изађе и кад међ нас дође,
Салетите па је ухватите,
Да је, браћо, на зор одведемо.
Кад дођемо у Тршића лепа,
Било дању, било у по ноћи,
Ја ћу наћи и попа и кума
Нек вјенчају мене са Анђушом.
Павле мудар, а другови вредни,
Што рекоше, то и учинише.
Кад изиђе Анђа у авлију,
Павлови је свати салетеше,
Не би ли је младу ухватили.
Ал Анђуша хитра као срна,
Одскочила, у двор умакнула,
Па другима својим бесједила:
Сестре моје, преље другарице,
Видјесте ли бруке и срамоте,
Што од мене учинити шћаху
Тршићани, моји просиоци ?
Него друге, ко сестре вас молим,
Помоз те ми данас у невољи,
Докопајте мотке и преслице,
Хајте са мном, да их испратимо,
Да просцима пута покажемо!
Жене бјеху, ама сложне бјеху,
Докопаше мотке и преслице,
А Анђуша ватрал од огњишта,
Кидисаше Павлу и дружини,
Не гледају куда ударају.
Ватраљ звечи, а преслица плешти,
И моткама све на дохват стижу.
Када виде Павле и дружина,
Да ће бити мртвих и рањених,
Побјегоше главом без обзира,
Ни двојица заједно не бјеху,
Јада Павле пута потревио:
Ал се и он није уставио
До црквишта цркве Свраћешнице.
Ту с устави и одукну Павле,
Зној утире и крваву главу.
Па јуначки иза гласа виче ?
Ђе сте, браћо и дружино драга!
Има ли вас кога у животу,
Овамо те да се састанемо,
Да с видамо, ране превијамо,
Бар одавде заједно д' идемо.
Дружина се сва окупи туде.
Туна су се теке одморили.
Боже мили на свему ти хвала!
Какав бјеше Павле и дружина.
Кад пођоше из села Тршића,
Све се путем један другом хвали
И зариче да издати не ће,
Ако буде каква окршаја.
А сада су грдни и уморни,
Крвавијех глава и носова,
Модрих рука разбијених леђа,
Да од кога, ни по јада клета,
Већ од жена, а са прошевине.
Отален се друштво подигнуло,
Оде право ка селу Тршићу,
Покуњена носа и крвава,
Да се хвале, шта су задобили…
Од мен песма, а од Бога здравље,
Да Бог да се оженио Павле.

Може се мислити какав се и колики смех заорио на рачун Павла и дружине, када је Вук ову песму отпевао. И као у неком чуду, веле, скочи Павле, скиде своју капу, пљуну у њу, баци је пред Вука и тумарну без збогом остајте. Нико није ништа придавао тој Павловој радњи, али кад сутра видеше да Павла нема у селу, прекосутра исто, после недељу дана, месец и више Павла нема, као да је у црну земљу пропао, неки помислише, да је отишао на Дрину и у њу скочио, како би избегао задиркивања својих сељана и прекратио своје невоље. Али као све што се лако заборавља, тако је било и ту. Неки душевнији људи помагаху Павлову децу и брата, а на њега су већ заборавили.
Прошло је од тога дана више времена. Вук је већ чувен по скупљању народних песама. Павлова деца одрасла и много се што шта у селу изменило. Турци су били господари Србије, а диздар шабачкога града бејаше неки Авдија, кога су називали Шаин, што значи соко. Вук беше дошао у Тржић и тек што се састао са старим познаницима и родбином, али га позове диздар Авдија у Шабац, а са њим и онога Димитрија, кога раније поменусмо, који је узајмио Павлу одело за прошевину. У позиву диздар наређује општини да се Вук Стеванов син и Димитрије његов рођак, ако не хтедну доћи, стражарно спроведу ради саслушања и одмеравања казне. Сила Бога не моли и Вук са Димитријем одмах крете за Шабац. Дошав одмах се пријави диздару, јер код њега није било шале. Крупан, космат, мало просед Турчин, седи на своме дивану и пућка на наргиле. Вук и Димитрије поклоне се и приђу му мало ближе.
- Је си ли ти Вук Стеванов син? обрати се Вуку.
- Јесам, честити ефендијо.
- Какве то буне припремаш и јаде спремаш противу царевине?
- Никакве честити ага.
- Не лажи. Идеш и прикупљаш некакве пјесме у којима тумачиш раји о некијем српским јунацима, царевима, пјесме у којима се грде Турци и називају разнијем погрдама. Шта велиш на то Вуче?
- Ама то су пјесме које је сам народ испјевао ко зна када, а ја само биљежим то и штампам.
- Штампаш и указујеш њемачкој господи прстом на безбожне и дивље Турке. За то си оптужен и ти и овај твој Димитрије, који те, чујем, помаже у томе. По царским законима то је буна, а свака се буна смрћу кажњава. Знаш ли ти то?!
На те речи Авдијине, Вук се уплаши, пребледи и готов да тресне о под, али га Димитрије придржа. Турчин на то устаде и лагано приђе Вуку и загледа му се у очи, па га нежно запита:
- Ma Вуче, зар ме не познајеш. Ти си мене посадио на ово место. Да није тебе било, ко зна шта ли би од мене било данас. Хвала ти и не плаши се. Ја сам онај Павле Чотрић, којему ти ону пјесму срочи код казана, после оне врашке прошевине у Грнчари. Велим ти, не бој се. Кад ти ону пјесму доврши, ја одем у Зворник, одатле у Сарајево и пријавим се Турцима на службу. Они ме пошаљу у Цариград те довршим неку њиову војну школу и ево сам данас Диздар града.
На те се речи Вук исправи и пљуну пред Авдију узвикнувши:
- Ама бих волео да си ме објесио, но што ми то рече. Зар се сме један Подринац потурчити и на часни крст пљунути, Павле? Павле, био би ми дражи да си остао пуки сиромах, али Србин.
- Нијесам се ја Вуче, потурчио. Ево види, рече Авдија и скиде са зида некакву велику слику, а под њоме се указа мали прозорчић, као неко мало орманче. Авдија отвори прљаво прозорче, а иза стакла се указа икона светога Николе и Христова распећа. На средини се видело једно кандило. Ето Вуче и ти Димтирије, по читаве сате ја овде пред овом иконом клечим и молим се Богу за јадну нашу сиротињу. Ја идем у џамију што морам, али и у њој ја не заборављам да се српскоме Богу помолим. Не мисли да вас лажем.
После тога Авдија или боље да речемо Павле, отиде са гостима на ручак и при растанку са њима, кад су ови требали да се врате у Тршић, Павле им да извесну суму новаца да разделе сиротињи у Тршићу и да даду што Павловоме брату, молећи их.
- Немојте ми брата дирати. Он је сиромах мало пришашав, али је ваљан човек. Ја ћу га овако кријући помагати, а вас двојица добро пазите шта радите. Никоме ни речи о свему овоме. Вуче, пази шта радиш. Ћути и чувај главу и моју и твоју. Јер ако би се сазнало за оно што данас чусте и виђесте – оде глава.
Да и њима мало тошка за пут, по седамдесет пет златних мамудија, како Вук прича, растадоше се и више нико никада није знао где се Павле, односно Авдија, диздар шабачког града налази. Био је премештен негде далеко, али је с времена на време долазио по који грош помоћи Павловом брату и сиротињи у Тршићу, но није се дало сазнати одакле и од кога.    
- Милан Милошевић, проф.
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Last Login:Yesterday at 06:12:17 pm
Posts: 22 862


« Reply #273 on: January 21, 2023, 09:22:30 pm »

Занимљива прича. Мада, питање колико је истинита у вези судбина Павла Чотрића. Није немогуће, али би морали постојати неки извори у турским архивама у вези судбине тог Павла.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386



« Reply #274 on: February 06, 2023, 12:54:26 pm »

Jesu li Hrvati uzeli jezik od Srba?

'Obzor' št. 7. t. I. odgovarja pod tem naslovom v članku na različne pojave v srbskih novinah in na trditve v zborniških govorih, da so si Hrvati prisvojili srbski jezik. Priznava, da so pisatelji takih člankov napisali to smelo trditev, ne da bi navedli kake razloge, a čudi se protislovju, v katero so zabredli s tem, da zajedno trdijo, da so Srbi in Hrvati dve plemeni jednega in istega naroda, in zopet, da so si vzeli Hrvati od Srbov jezik. Navaja izjave različnih strokovnjakov v tem pogledu, kakor Vuka Karadžića, Daničića i Jagića, katerih sodba je vendar veljavna. Neumestno bi bilo tudi trditi, pravi dalje 'Obzor', da so Hrvati kako srbsko narečje vzeli v svoj književni jezik. Da so Srbi in Hrvati jednega in istega naroda sinovi, to priznavajo i Srbi, jeden in isti narod in pa njegov jezik se pa vendar ne dasta deliti. Sicer bi bilo pa tudi absurdno, ko bi kdo hotel natanko označiti meje kakega dijalekta, da namreč isti sega samo do tu, in ne dalje. Apodiktiška trditev, da so Hrvati samo čakavci, ikavci in kajkavci, Srbi pa štokavci, tudi ni na mestu. Zgodovina svedoči, da so Hrvati in Srbi jeden narod, a dve plemeni, z jednim samim jezikom, a z mnogimi narečji, katerim je nemožno točno določiti genezo in meje, katera narečja pa vendar niso tako bistveno različna, kot raznolična narečja nemškega jezika. Ponajvečkrat se sliši, da so Hrvati čakavci, a Srbi štokavci, a i to trdijo oni modrijani, ki ne vedo, da se dokazuje dandanes, da se je štokavščina razvila od čakavščine, in da je n. pr. naglašanje v najčisteji štokavščini čakavsko. Besede dr. Ljudevita Gaja so se tu slabo tolmačile. Gaj ni govoril o srbskem, tem več o ilirskem jeziku; on ni trdil, da so Hrvati vzeli jezik od Srbov, on je le rekel, da so Srbi ohranili ilirski jezik v najčisteji obliki; izraz 'ohranili' pa le znači, da je Gaj mislil, da se je skupni jezik Hrvatov in Srbov ohranil najčisteji pri vstočnem delu jednega in istega naroda.

'Slovanski Svet', v Trstu, 26. januvarija 1895. štev. 4. letnik VIII.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386



« Reply #275 on: May 10, 2023, 01:16:16 pm »

Teкст повеље владике Синесија о отварању школе у Призрену 1839. године, да 'поп Васа учи децу да не скитају деца по сокаце'.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Синесије, милостију Божију православни епискуп рашки и призренски и скендериски и прочих.

† Смиреније наше пишет в Богом покриваемују епархију в шехар Призрен: свештеником, хаџијом, коџабашом, кметовом, трговцем, занатлијом, земљоделцем и всем православним христијаном, великим же и малим молитва и благословеније и опроштеније грехов. Јављуемо вами како беху деца христијанска без даскала, тога ради уредисмо заћеларију попа Васу да учи децу, да не скитају деца по сокаце. Који има дете за школу нека га однесе, школа је отворена, и има тенбих од забита за пушке да се не бацају сиреч не истурују од христијане никоји, ни ноћу ни дању. Који неће послушати сам себе да има на врат. И мир вам божји. На 1839, месеца ноемврија ден 18.

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386



« Reply #276 on: August 15, 2024, 09:55:19 am »

Како је св. Сава постао школска слава. – Кнез Милош је играо велику улогу у утврђивању св. Саве као школске славе. Док се за 1823. само нагађа, 1827. је потпуно извесна. Те године 5. фебруара изиђе његова наредба да се не само Срби но и Грци, Бугари и Цинцари, под претњом глобе, затвора и телесних казни, морају ићи у празничне дане у цркву и празновати светога Саву. Празновање св. Саве као школске славе наређивало је и Намесништво кнеза Михаила у споразуму са Саветом, после Милошевог пада, решењем од 2. јануара 1840. године, а коначно је утврђено и озакоњено 13. јануара 1841. у Закону о прибору главног школског фонда. Отада се школска слава толико одомаћила и постала народна. ('Политика', 27. јануар 1937. године).
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 12:54:53 pm
Location: Prokuplje
Posts: 9 386



« Reply #277 on: November 27, 2024, 10:10:26 am »

У Русији предложено да се црквенословенски језик врати у школе


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
О повратку наставе црквенословенског језика разговара се на високом нивоу, а у расправи учествују наставници, филолози, лингвисти, филозофи и теолози. О томе је РИА Новости обавестио ректор Руског православног универзитета Св. Јован Богослов, заменик председника Светског руског народног савета Александар Шчипков.
По мишљењу стручњака, црквенословенски језик би могао да прошири видике школараца, њихов језички фонд, а што је најважније, могао би да постане моћно оруђе за преношење културног кода, богатог духовног и културног искуства претходних генерација:
- Наравно, онда треба да размислите у којим часовима да то радите, како да направите програм, колико сати да за њега одвојите, у којим регионима и како то тачно увести, јер у мултинационалној земљи можда постоје опције за наставу у различитим регионима, али то су техничка питања, следећа фаза. А треба кренути од концептуалних и политичких одлука – да ли ћемо црквенословенски користити као инструмент за преношење хиљада година народног искуства или ћемо све оставити како јесте.
Шчипков сматра да језик остаје универзални елемент у преношењу културног кода, било да је човек верник или не. Руски језик је заснован на староруском и црквенословенском и, како је нагласио стручњак, 'реч је о преношењу културног искуства од давнина до данас – на томе се заснива идентитет народа'.
Црквенословенски треба учити управо у школском узрасту, када деца формирају културни идентитет и структурирају своје мишљење.

извор


* Отче наш, Иже еси на небесе́х!.jpg (56.02 KB, 397x324 - viewed 29 times.)
Logged
kumbor
Stručni saradnik - opšti
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Last Login:Today at 08:48:56 am
Location: Beograd
Posts: 17 880


« Reply #278 on: November 27, 2024, 11:23:12 am »

У савременој руској литургији се Оченаш и "чати" на црквенословенском, као и скоро цела служба. Моја супруга, образована Рускиња, тврди да скоро ништа сем овог Оченаша на црквенословенском не разуме. Ја могу читати и средњевековне текстове,  разумем много, али не могу рећи да све разумем.
Logged
Pages:  1 ... 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 [28]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.028 seconds with 22 queries.