Петак, 20.08.2021.
Биљана Митриновић
ЕУ отвара врата Авганистанцима, а диже зидове пред ИрачанимаБрисел наставља политичко-економски рат против Лукашенка оптужујући га да из освете пушта мигранте преко границе, док белоруски председник одговара да због санкција нема ни новца ни воље да их заустављаЕвропска унија иде по својој
„агенди” и води старе политичке ратове, док јој на врата куцају нови изазови, попут прилива миграната из Авганистана, за чији пријем не само да нема јединства, него су неке од држава већ јасно рекле да за Авганистанце, које су чланице НАТО-а препустиле на милост талибанима, код њих нема места. Док Авганистанци лојани свргнутој прозападној влади очајнички траже излаз, ЕУ се није изборила ни с последицама минулих ратова на другим континентима. Ирачани и Сиријци и даље траже спас у ЕУ, иако су врата за њих одавно затворена.
„Дојче веле” у репортажи из кампа на литванској граници пише да су ту углавном младићи између 20 и 30 година, а већина њих је учествовала у насилно угушеним протестима за политички независни Ирак и сузбијање корупције. Сада их Литванија и ЕУ не желе. Али њихове судбине значајне су за престонице Запада као средство у политичко-економским ратовима против држава чији режими не одговарају западним центрима моћи.
Министри унутрашњих послова чланица ЕУ одлучили су на хитном састанку у среду да појачају притисак на Белорусију оптуживши је да води хибридни рат против ЕУ, и то организованим транспортом Ирачана у суседне земље: Литванију, Летонију и Пољску. Брисел је осудио
„агресивно понашање” Белорусије и оптужио је за угрожавање безбедности чланица, а литвански парламент је већ одлучио да се на граници подигне зид. Док се на источне границе ЕУ шаљу додатне безбедносне снаге и опрема, а траже и нове санкције против званичног Минска, Виктор Орбан је сигурно задовољан што је ЕУ преузела његову политику.
Што се тиче Александра Лукашенка, и он сигурно осећа задовољство јер успева да направи проблем Литванији и ЕУ. Вилњус је постао престоница опозиционе лидерке Светлане Тихановске, која је учествовала на председничким изборима у Белорусији у августу прошле године. До тада анонимна грађанка Светлана, супруга осуђеног блогера Сергеја, према званичним подацима у Минску освојила је 10 одсто гласова удружене опозиције. Избори су били нетранспарентни, покрадени и недемократски, тврде САД и ЕУ и уводе санкције режиму у Минску. Лукашенко каже да после неколико кругова тих санкција нема ни новца ни воље да помаже Бриселу у заустављању илегалних миграната. Литванска статистика наводи да је од почетка године у њихову државу из Белорусије прешло 4.100 азиланата, углавном Ирачана, и да је то 50 пута више него прошле године.
Председник Европског парламента Дејвид Сасоли рекао је у среду да Лукашенко експлоатише ове сиромашне људе. „Видео сам снимке на којима се види како белоруски граничари гурају те људе преко границе. То је питање људских права и заштите граница ЕУ”, рекао је Сасоли. Само два дана раније председник Европског парламента је констатовао да ЕУ има одговорност да прихвати мигранте из Авганистана –
„јер људи који су радили за ЕУ у Авганистану не могу бити препуштени освети талибана”. С обзиром на тврд, осветнички и често неконтролисан Лукашенков темперамент (приземљење авиона и хапшење Романа Проташевича), не би чудило када би се са организованог транспорта некурентних Ирачана сада преоријентисао на спасавање Авганистанаца које су САД и ЕУ приликом повлачења из Авганистана – заборавиле.
Немачка канцеларка Ангела Меркел и премијерка Естоније Каја Калас констатовале су да Лукашенко изводи хибридни напад на блок као освету за санкције. Меркелова је најавила да ће данас у Москви о томе разговарати с председником Владимиром Путином. Руски председник, међутим, већ две деценије према Белорусији примењује сасвим супротне мере од санкција и инсталирања друге власти. Како би се постигао висок степен федерализације двеју држава, Москва по цени од које не остварује зараду даје Минску енергенте које он затим препродаје и пуни буџет.
На прагу да сасвим гурне Белорусију у крило Москве је и Међународни монетарни фонд, који би идуће седмице требало да распореди 650 милијарди долара као помоћ државама изазвану пандемијом. „Вашингтон пост” разматра како и према којем критеријуму треба поделити новац. Има држава с ауторитарним владама које су, међутим, признате у свету (Русија, Кина, Иран). Оне које сигурно неће добити новац имају непризнате и алтернативне председнике, попут Венецуеле или Мјанмара. Из угла САД, ММФ-а и ЕУ, проблем с Белорусијом је тај што има алтернативног председника у егзилу (с којим су се видели и Џозеф Бајден и Борис Џонсон) – али „диктатора” ипак признаје превише држава у свету.
Izvor:
www.politika.rs