Себично понашање Персијског заливаБогате арапске монархије са удобне дистанце посматрају избегличку драму чији је епицентар у њиховој близини
Слике и приче избеглица са плажа, паркова и железничких станица који покушавају да се домогну Немачке или Скандинавије и даље заокупљају свет без озбиљнијих изгледа да се криза ускоро реши.
И док се јавност пита зашто је Европској унији потребно толико времена да пронађе неки заједнички одговор на изазов с којим је суочена, један други део света са удобне дистанце посматра драму чији је епицентар у његовој близини.
Крај месеца Хаџа и слављење Еид ел Адхе, Курбан-бајрама, великог муслиманског празника жртве који подсећа на пророка Ибрахима (Аврама), пропраћени су традиционалним позивима на љубав међу људима, али конзервативни лидери земаља Персијског залива не показују минимум саосећања са патњама стотина хиљада блискоисточних избеглица.
Зашто се са традиционална три загрљаја за празник не дочекају избеглице којима су људска топлина и разумевање потребније него било ком другом? Током славља нису битни социјални статус, лично богатство или предрасуде – важно је да се шире љубав и срећа. Реч „Еид” између осталог значи и срећа.
Зашто несрећници из Сирије и Ирака уточиште добијају у њима страној култури Европе, а не и у пребогатим монархијама које би по свему – пре свега по религији, топографији и обичајима – морале да им буду ближе?
Зашто Европа треба да осећа моралну одговорност за судбину избеглица, а земље Залива – активни учесници војне кампање по Сирији и Ираку – могу да мисле да су такве одговорности ослобођене? Зашто је избеглицама на све могуће начине, сем баријера бодљикаве жице, онемогућено да крену пут Залива?
Одговор треба тражити у сфери бруталне себичности, неспремности да странци – без обзира што се ради о Арапима – угрозе комфор бахате раскоши којом је нафта последњих деценија засула подручје које је живело од рибарења и вађења бисера.
Краљеви, емири, шеици и султани нуде типично објашњење. Навикли да купују социјални мир, као што је то био случај у првим данима „арапског пролећа”, истичу да значајан део новца који међународне организације троше за сиријске или јеменске избеглице по Либану и Јордану потиче из Залива.
Изасланик генералног секретара УН за хуманитарна питања др Абдулах ел Матук каже да су земље Залива међу првима обезбеђивале помоћ сиријским избеглицама од почетка грађанског рата 2011. Кувајт је, потврђујући овај искључиво финансијски приступ кризи, био домаћим три донаторске конференције на којима је прикупљено 7,7 милијарди долара.
Ова индулгенција савести довољна је да властодршце Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Кувајта, Катара, Бахреина и Омана одврати од сваке идеје да би, уместо да са удобне дистанце посматрају избегличку кризу Европе, и сами могли да приме један број људи који беже од рата.
Одговарајући на све чешће прозивке света, шефови дипломатија шест чланица Савета за сарадњу земаља Залива са састанка у Ријаду шаљу поруку да би међународна заједница требало да „прихвати своје одговорности” и помогне избеглицама из Сирије.
У међувремену су добротворни фондови Залива смањени, баш у време када би морали да буду повећани. И за то се нуди објашњење: сумња да би новац могао да заврши у касама група као што је Исламска држава. Преко ноћи су пребрисана сећања на дане када су управо преко Залива, пре свега Саудијске Арабије, пролазиле паре намењене Осами бин Ладену и његовој Ал Каиди.
Навикао да живи од имиграната, Залив нуди посао стотинама хиљада Арапа, Индијаца или Пакистанаца. Биће да је Залив презасићен странцима који чине више од 80 одсто становништва Емирата и Катара, половину Кувајта, 40 процената у Саудијској Арабији и трећину у Бахреину. Али, то је чиста економска рачуница.
Као што је политичка одлука Саудијске Арабије да не обнавља визе и издаје радне дозволе за око пола милиона Сиријаца запослених у краљевини, или одлука да се прихвати око милион избеглица из Јемена који беже од сукоба у земљи коју Саудијци бомбардују покушавајући да се супротставе побуни локалних шиита који уживају подршку највећег саудијског ривала – Ирана.
Број сиријских или ирачких избеглица по Турској, Либану и Јордану неупоредиво је већи од таласа који је запљуснуо Европу, али ове три земље – прве адресе више од 12 милиона Сиријаца који су побегли или намеравају да умакну грађанском рату – већ су претрпане.
Тренутна криза захтева сем новца и хуманост и солидарност. Саудијски краљ Салман, који носи титулу „чувара две свете џамије”, не крије амбицију да његова монархија буде светски лидер сунитског ислама, али тешко да ће на овај начин учврстити свој ауторитет.
Нико, па ни земље Персијског залива, не могу да проналазе оправдања да не помогну избеглицама које расељавају ратови и конфликти. Једно је сигурно: Европа ускоро неће бити једина дестинација за људе који беже од ратова и сиромаштва.
Бошко Јакшић
објављено: 01.10.2015.
ПОЛИТИКА
