DA LI JE RUSIJA NA PRAGU RASPADA? Tri razloga zbog čega tu mogućnost ne bi trebalo odbaciti: Ovaj deo zemlje bi bio TAČKA PUCANJAMeđu mnogim pitanjima koje je otvorila katastrofalna ruska invazija na Ukrajinu jedno od njih se postavlja veoma retko – može li Rusija da preživi ono što sve više izgleda kao ponižavajući poraz od strane manjeg suseda?Na prvi pogled, to deluje skoro apsurdno. Iako ruski predsednik Vladimir Putin deluje oslabljen lošim procenama o snazi svoje vojske, ukrajinskom otporu i zapadnom jedinstvu, ali još nema dokaza da je na ivici da izgubi svoj stisak nad vlašću, a još manje da će ruska država propasti.
Bilo je nekoliko značajnih demonstracija na ulicama u znak protesta protiv rata, Putinovog rukovodstva i čak mobilizacije. Iako je verovatno da će tek biti značajnih posledica zapadnih sankcija, kreativno fiskalno upravljanje Moskve je do sada uspevalo da umanji njihov uticaj, a Putin nuklearnim pretnjama i optužbama o “prljavim bombama” na račun Ukrajine želi da projektuje sliku snage, a ne krhkosti.
Kognitivne predrasude među zapadnim komentatorima takođe mogu da igraju ulogu u donošenju sudova o autoritarnim državama poput Rusije, što nas navodi da vidimo slabost kada je u stvari nema. Na kraju krajeva, niko nije ozbiljno mislio da će se Sjedinjene Amerike Države raspasti nakon svog sramnog povlačenja iz Vijetnama, Iraka ili Avganistana, piše saradnik Centra strateških i odbrambenih studija Australijskog Nacionalnog Univerziteta Metju Saseks u svojoj analizi za Theconversation.com.
Tri dobra razlogaAli, postoje tri dobra razloga zašto ne bi trebalo odbaciti mogućnost da bi poraz Rusije u Ukrajini mogao da dovede do urušavanja Kremlja, ostavljajući Rusiju teškom za upravljanje ili bar u njenom sadašnjem izdanju.
Prvi razlog je i najočigledniji – to se već dogodilo ranije. I to relativno nedavno, kolapsom Sovjetskog saveza 1991. koji se s pravom smatrao seizmičkim događajem u svetskoj politici, a koji niko nije predvideo. Štaviše, Zapad je sa sigurnošću pretpostavljao da će Mihail Gorbačov nastaviti da vlada sve dok ga propali puč, iako neuspeo, nije “ubio” u političkom smislu.
Drugo, raspodela političke moći u Rusiji znači da nema održivih alternativa dalje od Putina. On je konstruisao državu po svojoj slici, čineći se neodvojivim od bilo kog važnog pitanja o ruskom društvu i državi. On je ruski car praktično po svemu samo ne imenu. Teško je zamisliti naslednika koji bi mogao da ima autoritet i poštovanje da ujedini rivalske grupe u Kremlju čije je formiranje podsticao sam Putin da obezbedi njihovu slabost i odanost, ukazuje Saseks.
Imena poput Sergeja Kirijenka, Nikolaja Patruševa i Sergeja Sobjanina često se pominju kad je reč o tome ko bi mogao da nasledi Putina. Ali, svaki od njih je ili iznervirao predsednika, dao mu razlog da im ne veruje ili se muči da okupi različite klanove.
Treći razlog su etničke tenzije. Rat u Ukrajini pogoršao je podele između privilegovanog ruskog političkog jezgra i etnički koncentrisane periferije. Uzimajući u obzir relativno siromaštvo ruskih manjina, nije iznenađenje da su one preterano zastupljene u vojsci.
Poznato je, radi primera, da ruske vojne žrtve nesrazmerno potiču iz najsiromašnijih ruskih etničkih grupa – Dagestanci, Čečeni, Inguši, Burjati i Tuvani. Takođe, kampanja “delimične mobilizacije” 300.000 vojnika za Ukrajinu slično je bila usmerena po etničkim linijama. Iako to stanovnike Moskve i Sankt Peterburga drži pod staklenim zvonom, to takođe znači da se oni na periferiji Rusije efektivno koriste kao topovsko meso.
Centar pucanjaAko bi do pucanja Rusije ipak došlo, navodi Saseks, Severni Kavkaz bi najverovatnije bio centar gravitacije. Od nekoliko protesta protiv mobilizacije najvidljivi su bili oni u Dagestanu, uključujući nasilne sukobe sa policijom. Ali, pažnja se takođe okreće i ka Čečeniji, gde su pokušaji otcepljenja od Rusije unazad već doveli do dva rata.
Lidera Čečenje Ramzana Kadirova Putin je držao na prilično čvrstoj uzici otkako je postavljen 2007. i bio je jedan od njegovih najžešćih pristalica. Ali, Kadirov ima druge prijatelje u Moskvi sem ruskog predsednika, a unazad se pojavio i kao vodeći kritičar ruskog vojnog rukovodstva, posebno ministra odbrane Sergeja Šojgua.
Zabrinutost koja ovde postoji je da će Kadirova, ako Putin napusti političku scenu, biti veoma teško kontrolisati. On ima svoju takozvanu privatnu armiju lojalnih “kadirovaca” i mogao bi biti podstaknut da iskoristi vakuum moći tražeći veću nezavisnost.
Lekcije iz istorijeIstorija pokazuje da raspada SSSR-a nije izazvao Gorbačov, poslednji generalni sekretar, već Boris Jeljcin, tadašnji lider Ruske Republike, najvećeg dela saveza, i prvi predsednik Ruske Federacije, piše The Conversation. Šire gledano, do raspada je došlo usled istovremenih nacionalnih revolucija i odvajanja Ukrajine, Belorusije, baltičkih država i bivših centralnoazijskih republika. Takođe, zapaženo je stvaranje četiri nove nuklearno naoružane države – Belorusije, Ukrajine, Kazahstana i Rusije.
Ukrajina, koja je 1991. najviše oklevala da Moskvi preda nazad kontrolu nad nuklearnim oružjem na svojoj teritoriji, 2022. nas uči lekciju da je ključno zadržati svaki instrument moći kao potencijalno osiguranje.
Rasparčana Rusija – ili ona u sred građanskog rata – dovela bi regionalnu i globalnu bezbednost u nesigurnu poziciju. Čak bi i lokalizovani raspad neizbežni bio duž etničkih linija i potencijalno bi stvorio niz pretendujućih državica sa nuklearnim oružjem.
Dok je kraj SSSR-a bukvalno preoblikovao mapu Evroazije, cepanje ruske moći u današnje vreme moglo bi da bude daleko opasnije, bez garancija da bi potencijalno krvavi domino efekat mogao se izbegne.
Govoriti o budućem ruskom kolapsu jeste spekulativno i nema dokaza da će do toga skoro doći, ali upravo u tome i jeste problem, jer kad se autoritarni režimi raspadnu oni imaju tendenciju da to urade veoma brzo i sa malo upozorenja, zaključio je Saseks.
Izvor:
https://www.blic.rs/vesti/svet/da-li-je-rusija-na-pragu-raspada-tri-razloga-zbog-cega-tu-mogucnost-ne-bi-trebalo/r4ds304
