švercer011
potporučnik
Offline
Gender:
Last Login:December 28, 2022, 04:03:11 pm
Posts: 2 749
|
|
« Reply #35 on: May 30, 2012, 12:10:29 pm » |
|
Београдске авлије пуне Руса
28.05.2012.
Док су се током ослобађања српске престонице водиле крваве уличне борбе, многи Београђани радознало су извиривали иза ћошкова, пратећи ток битака
[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Недељу дана пре ослобођења Београда, 14. октобра 1944, престоница Србије била је паралисана. Недић и Љотић, са ужом свитом, пребегли су под Алпе. Војници Недићеве Српске државне страже патролирали су градским улицама у својим зеленим униформама, прљави и необријани. Мање четничке групе, у фијакерима, прелазиле су Савски мост. Већина са брадама,уз понеког обријаног, лица белог као креч. Немци су лепили плакате са великим сликама совјетских војника азијатске физиономије, уз слоган: „И ово су ваша браћа Словени!”. Београђани су ручавали пасуљ и проју.
Овај колаж слика остао је у сећању Зорана Обрадиновића, тада седамнаестогодишњег тинејџера са Лиона а данас пензионисаног геолога. Згоде које су у окупираном Београду проживели он и његово друштво, малолетна градска мангупарија, реконструишемо и на основу сачуваног Зорановог ратног дневника, а све је сублимирано у његовој књизи „Распродаја сна и збиље”.
Породица Обрадиновић наслутила је крај окупације поменутог дана, поподне, када је дванаест огромних противавионских немачких топова на Звездари, с цевима дугим десетак метара, положеним у хоризонталу, почело да туче Авалу и Вождовац, где су већ били црвеноармејци.
Струје и воде није било, али, рат, гротескни комедијант, уредио је да раде телефонске везе између „немачког” Лиона и „руског” Вождовца, одакле је породични пријатељ, геолог Васа Симић, рапортирао: „Руски тенкови су ту,у улици Војводе Степе. Авлија ми је пуна Руса. Пијемо ракију и наздрављамо, жена је испекла проју, а заклали смо и прасе које смо чували за посек.”
Већ сутрадан, у подне, у комшилуку,код једне избегличке породице из Бањалуке, наш приповедач дочекао је првог ослободиоца. Младе комшинице, две сестре двадесетих година, „згодне и расне”, већ су се припремиле за ослободилачку визиту: са унутрашње стране врата од шпајза ставиле су резу, у страху од напаствовања.
Човечуљак у поцепаној униформи, умазаној рубашки, блатњавим чизмама, испијеног лица, својим чворноватим шакама стезао је машинку уперену наготовс, неповерљиво командујући укућанима и обилазећи све собе и закутке.
Био је то црвеноармејац, припадник претходнице, кажњеничке авангарде, јуришник чија се глава котрљала на рулету и који је, баш зато, грозничаво откидао све што би му се нашло пред чулима.
Понуђену флашу ракије попио је надушак. Кифлице је прогутао. Дохватио је бочицу са колоњском водом, помирисао је и, пред забезекнутим домаћинима, испио је. Осмотривши сестре, изабрао је млађу, изразито лепу црнку, и кренуо руком према њеним грудима. Али, жестока пуцњава и хук тенкова одвукли су га напоље, на разбојиште.
Сутрадан, овај пут у кућу Зорановог оца, стигао је други ешалон, партизани из, како песма каже, Титу најмилије, Шесте личке дивизије. Ишли су од куће до куће и реквирирали собе. Код Обрадиновића су банули један пуначки партизан и црнпураста партизанка. Уз потврду на парчету папира, узели су два пара униформи које су припадале Зорановом оцу Божи, судском пуковнику Недићеве Српске државне страже који се склонио у трпезарију. Одлазећи, рекли су: „Долази зима, треба нам топло руво”.
Већ тог, 15. октобра, Немци су били сабијени на потесу од Дунавске до Главне железничке станице, линијом Ботаничка башта–Скупштина–Теразије–улица Милоша Великог. Њихов отпор био је грчевит јер су на том простору чекали прикључење одсечених јединица, нарочито оних из Смедерева, са Чукарице и других, мањих.
Наш саговорник, као и многи други Београђани, понесени инфантилном и погибељном радозналошћу, „зујао” је по граду, онако у цивилу, док су около праштали гелери и шрапнели. Добро је упамтио три епизоде дуж Булевара краља Александра, куда су продирали Руси.
Највећи судар на том правцу десио се код Правног факултета. Ту се укрстила ватра из руских тенкова и немачких топова. На попришту је остало пет великих немачких топова из састава Ромеловог Афричког корпуса. Били су „камуфлирани” пустињским бојама, браон и сивом.
Мало пре ове позиције, Немци су пружали снажан отпор из Студентског дома „Краљ Александар” (послератни „Лола”). Руси и партизани опколили су здање и послали двојицу војника са белом заставом да преговарају о немачкој предаји. Међутим, на самом улазу, Немци су убили обојицу. Јуриш је уследио десетак минута касније. Сви немачки војници су побијени, а командант јединице је спаљен, пошто је претходно свезан задрво.
Немачке положаје у граду митраљирали су лаки руски ловачки авиони, „јакови”, који су обично летели у пару. Негде изнад Звездаре, међу дует „јакова” улетео је трећи авион, немачки. Био је камуфлиран, тако да су немачки крстови били прекривени платнима са црвеном петокраком. Руси су га препознали и оборили. Пао је на једну приземну кућу на Ђерму и убио станаре,оца, мајку и дванаестогодишњег сина, док су ручали.
Милан Четник
Izvor:Politika
|