Globalizacija ili globalizacije - kuda idemo?

[Boro Prodanic]

Svet koji je došao: Sve odluke donosi šačica ljudi o kojima malo znamo i koji nikada nisu izabrani na funkcije

U Americi imamo problem oligarha, i to je mnogo veći od oligarhskog problema sa kojim se Putin suočio, kada je postao predsednik 2000-te. Ceo Zapad je sada u rukama milijarderskih elita, koje drže medije, politički establišment, i sve naše važne institucije.

Poslednjih godina, videli smo kako ovi oligarsi proširuju svoj uticaj sa tržišta, finansija i trgovine, na politiku, socijalna pitanja, pa čak i javno zdravlje. Uticaj koji je ova grupa imala, na ove druge oblasti interesovanja, bio je zapanjujući.

Elite establišmenta i njihovi mediji, ne samo da su stajali iza „Rusijagejta“, Trampovog impičmenta, nereda „BLM-a“ i fijaska od 6. januara, već su imali i udela u „Covid“ histeriji, i nizu represivnih mera, koje su uvedene u ime javnog zdravlja.

Ono što bismo želeli da znamo, je u kojoj meri je ova grupa aktivno uključena u oblikovanje drugih događaja, koji imaju za cilj transformaciju Američke republike u autoritarniji sistem?

Drugim rečima, da li su obavezne inekcije, prisilna zatvaranja, agresivna cenzura koju sprovodi vlada, sumnjivi predsednički izbori, paljenje prehrambenih postrojenja, iskakanje vozova iz šina, napadi na električnu mrežu, nemiri „BLM-Antifa“, „drag queen“ predstave za školsku decu i manijakalni fokus na rodna pitanja, samo su nasumični incidenti koji se spontano dešavaju, tokom perioda velikih društvenih promena, ili su oni, u stvari dokaz, potajno orkestrirane operacije, koju su vodili agenti država, koja nastupa u ime svojih elitnih dobrotvora?

Već znamo da su „FBI“, „DOJ“ i obaveštajne agencije, bili direktno uključeni u „Rusijagejt“ – što je bio prikriveni napad na aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država. Dakle, nije pitanje „da li” su ove agencije aktivno uključene u druga dela izdaje, već u kojoj meri ta dela utiču na živote običnih Amerikanca, našu politiku i državu?

Međutim, pre nego što odgovorimo na to pitanje, obratite pažnju na citat, iz nedavnog intervjua pukovnika Douglasa MacGregora: „Čitao sam dokument, čiji je autor Džordž Soroš pre više od 10 godina, u kojem govori posebno o ovom sveopštem ratu, koji će na kraju doći protiv Rusije, gde je rekao, da je ona „poslednja nacionalistička država, koja počiva na pravoslavnim hrišćanima, i ruskim identitetom u svojoj srži, a to se mora ukloniti“.

Mislim, da ljudi koji su nadležni na zapadu, i ljudi koji su zaduženi u Vašingtonu, misle da su uspešno uništili identitet evropskih i američkih naroda, da nemamo osećaj za sebe, da su naše granice nebranjene, da ne predstavljamo otpor nadolazećim migrantima iz sveta u razvoju, i da se naši zakoni ne računaju.

Dakle, rekao bih, da je to tačna procena onoga što smo radili. Mislim da je to velika pobeda Džordža Soroša i globalista, antinacionalista, onih koji žele otvorene granice, ono što oni zovu „Otvoreno društvo“ jer na kraju ostanete bez ičega, amorfna masa ljudi koja se bori da preživi, koja je svedena na najniži nivo egzistencije…

Ovo nije mala stvar. To je vrsta razmišljanja koja je toliko destruktivna i toliko zla, po mom mišljenju, da je to ono sa čim se zaista bavimo u našim zemljama, i mislim da Putin to prepoznaje (Douglas Macgregor – Ogromna ofanziva, You Tube, 11:20 minut).“

Razlog, zbog kog sam prepisao ovaj komentar od MacGregora, je taj, što sumira percepcije velikog broja ljudi, koji stvari vide na isti način. Izražava mržnju koju globalistički milijarderi gaje prema hrišćanima i patriotama, koje vide kao prepreke njihovom cilju, jedinstvene svetske vlade bez granica.

MacGregor razmatra ovaj fenomen u odnosu na Rusiju, koju Soroš vidi kao „poslednju nacionalističku državu, koja počiva na temeljima ortodoksne hrišćanske kulture, sa ruskim identitetom u svojoj srži“.

Isto pravilo bi se moglo primeniti i na demonstrante 6. januara, zar ne? Nije li to pravi razlog zašto su demonstranti zatvoreni.

Uostalom, svi znaju da nije bilo „pobune“ niti je bilo „belih supremacista“. Demonstranti su zatvoreni, jer su nacionalisti (patriote) koji su prirodni neprijatelji globalista. Citat MacGregora to prikazuje crno-belo. Elite ne veruju da se nacionalisti mogu ubediti propagandom. Moraju se iskoreniti kroz zatvaranje ili nešto još gore. Nije li to osnovna poruka 6. januara?

Druga osnovna poruka od 6. januara je, da običnim ljudima više nije dozvoljeno da osporavaju autoritet ljudi na vlasti. Opet, politički legitimitet u SAD je uvek bio određen izborima. Ono što 6. januar ukazuje, jeste da legitimitet više nije bitan. Ono što je važno je moć, a osoba koja može da vas uhapsi zbog dovođenja u pitanje njegovog autoriteta, ima svu moć koja mu je potrebna.

Pogledajte ovaj odlomak iz posta političkog analitičara Kurta Nimmoa na „Substack-u“:

„Klaus Švab, učenik ratnog zločinca Henrija Kisindžera, mentor je sociopatama gladnih moći i narcisoidnosti. „Veliko resetovanje“ WEF-a (World Economic Forum) je osmišljeno, da pretvori svet u osiromašeni društveni koncentracioni logor, gde siromašni kmetovi „ništa ne poseduju“ i to će ih, na pravi orvelovski način, osloboditi…

Izazivam ljude da istraže „Globalnu inicijativu“ za redizajn WEF-a. Prema Transnacionalnom institutu u Holandiji, ova „inicijativa“ predlaže prelazak sa međuvladinog odlučivanja na sistem upravljanja sa više zainteresovanih strana. Drugim rečima, prikriveno, oni marginalizuju priznati model gde mi glasamo u vladama, koje zatim pregovaraju o sporazumima koje potom ratifikuju naši izabrani predstavnici, sa modelom gde samoizabrana grupa „zainteresovanih strana“ donosi odluke u naše ime.

Drugim rečima, velike transnacionalne korporativne „zainteresovane strane“ će odlučivati gde živite, šta jedete (insekti i korov), kako ćete se razmnožavati (ili ne razmnožavati; deca proizvode emisije ugljenika) i šta možete „iznajmiti“ od njih, ili ne smete da iznajmljujete ako se žalite na neizabrani globalistički „ekonomski“ kartel, koji dovodi čovečanstvo u kmetstvo, svetsko siromaštvo i depopulaciju.” („WEF poziva na uništenje američke srednje klase“, Kurt Nimmo o geopolitici)

Ono što Nimo kaže, je da su ove milijarderske elite sada toliko moćne, da mogu otvoreno da kažu, da će „preći sa donošenja odluka među vladama“ (tj. – predstavnička vlada) na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana“. ” Ako se ne varam, to je prilično nedvosmislena deklaracija o novom obliku nadnacionalne vlasti, u kojoj samo milijarderi imaju pravo glasa o politici koja se sprovodi.

Međutim, nije li to već način na koji stvari funkcionišu? O bilo kom broju tema, od ESG-a, preko digitalnih valuta, pasoša za vakcine, AI-a, i 15-minutnih gradova, do transhumanizma, i rata sa Rusijom- sve odluke donosi šačica ljudi, o kojima znamo vrlo malo.

To nas vraća na naše prvobitno pitanje- Koliko su ovih čudnih događaja (poslednjih godina) osmislili i sproveli agenti duboke države, kako bi unapredili elitistički plan?

Svi ovi događaji mogu imati za cilj generisanje straha, neizvesnosti, anksioznosti, otuđenja, pa čak i terora. Da li su obaveštajne agencije ranije pokretale takve destabilizujuće operacije?

Zaista, jesu, mnogo puta. Evo izvoda iz članka, koji će vam pomoći da vidite kuda idem sa ovim. To je iz dela u „The Saker-u“ pod nazivom „Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“. Pogledajte, da li primećujete bilo kakve sličnosti, sa načinom na koji se stvari odvijaju u Americi, poslednjih nekoliko godina:

Ives Guerin-Serac- velemajstor „Black Ops“ iza operacije „Gladio“… napisao je osnovnu obuku i propagandne priručnike, koji se mogu opisati kao „Gladio borbeni red“.

Guerin-Serac je bio ratni heroj, agent provokator, ubica, bombaš, obaveštajac, mesijanski katolik i intelektualni velemajstor iza „Strategije napetosti“, suštinske za uspeh operacije „Gladio“.

„Naše uverenje je, da bi prva faza političkog delovanja trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uspostavljanju haosa u svim strukturama režima… Po našem mišljenju, prvi korak koji treba da učinimo, jeste da uništimo strukturu demokratske države, pod izgovorom komunističkih i prosovjetskih aktivnosti… Štaviše, imamo ljude koji su se infiltrirali u ove grupe.”

Guerin-Serac nastavlja:

„Dva oblika terorizma mogu da izazovu takvu situaciju [slom države]- slepi terorizam (nediskriminatorno vršenje masakra koji izazivaju veliki broj žrtava) i selektivni terorizam (eliminisanje izabranih osoba)…

Ovo uništenje države mora se izvršiti pod okriljem „komunističkih aktivnosti.“ Nakon toga moramo intervenisati u srcu vojske, sudske vlasti i crkve, da bismo uticali na narodno mišljenje, predložili rešenje i jasno pokazujući slabost postojećeg pravnog aparata. Narodno mišljenje mora biti polarizovano na način, da se predstavljamo kao jedini instrument koji može da spase naciju.“

Anarhično nasumično nasilje, trebalo je da bude rešenje za stvaranje takvog stanja nestabilnosti, koje bi omogućilo potpuno novi sistem, globalni autoritarni poredak.

Iv Geren-Serak, koji je bio otvoreni fašista, neće biti prvi koji je koristio taktiku „lažne zastave“, koja je korišćena da opravda strogu policijsku i vojnu kontrolu od strane države… („Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“, The Saker)

„Ponavljam, prva faza političkog delovanja bi trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uvođenju haosa u sve strukture režima… Ovo uništavanje države mora da se izvrši pod okriljem (komunističkih) aktivnosti… Narodno mišljenje mora biti polarizovano, na način da se predstavljamo kao jedini instrument, koji može da spase naciju.“

Drugim rečima, cilj operacije je potpuno poremetiti sve društvene odnose i interakciju, negovati osećaj neizvesnosti, polarizacije i terora, pronaći grupu koja može biti žrtveno jagnje za široki društveni kolaps, a zatim se predstaviti (elite) kao najbolji izbor za zavođenje reda.

Da li se ovo dešava?

Vrlo je moguće. Sve bi to moglo da bude deo velike strategije koja ima za cilj da se „sve izbriše sa papira”, kako bi se „prešlo sa donošenja odluka među vladama”, na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana”.

To bi moglo objasniti, zašto je došlo do tako opakog i dugotrajnog napada na našu istoriju, kulturu, tradiciju, verska uverenja, spomenike, heroje i osnivače. Naš idealizam žele da zamene osećanjem stida, poniženja i krivice.

Oni žele da izbrišu našu prošlost, naše kolektivne vrednosti, naše nasleđe, našu posvećenost ličnoj slobodi, i samu ideju Amerike. Žele da sve sravne sa zemljom i da počnu ispočetka. To je njihov osnovni plan igre.

Uništavanje države, vrši se iza naizgled nasumičnih događaja koji šire haos, pogoršavaju političke podele, povećavaju incidente javnog haosa, i otvaraju put za nasilno restrukturiranje vlasti.

Ne mogu da izgrade novi svetski poredak dok se stari ne uništi.

Mike Whitney (The Unz Review)

Izvor

[Boro Prodanic]

Читуља старој глобализацији

Глобализацију данас више дефинишу разлике него окупљања, док се свет обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Глобализација је на самрти. Један од најслављенијих пројеката света начет је 2008. финансијском и 2015. мигрантском кризом, уздрман доласком Доналда Трампа 2016. и пандемијом 2020, а лако би могао да буде докрајчен ратом у Украјини 2022.

Подижу се нове политичке гвоздене завесе, ланци трговине пуцају, солидарност је уништена у налету ковида 19, а прекида се и сарадња у истраживању свемира.

Глобализацију данас више дефинишу разлике него слагања и окупљања. Свет се обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Сви кључни постулати глобализације – трговина, финансије, технологија, енергија, закони, образовање, путовања, здравство и наука – претворени су у оружја нових форми ратовања. Снага замишљена као фактор обједињавања постала је оруђе деструкције.

Трговина се своди на супротстављање Кини. Финансије су у служби банкарских санкција. Технологија је кључна за сајбер ратовање. Енергија је претворена у полигон сучељених савезништава око гасовода док је нафта стратешко оружје. Закони добијају екстратериторијалне димензије. Образовање и путовања се ограничавају визним рестрикцијама. Здравство и наука су у функцији нуђења политичких модела.

То је оно што је остало од пројекта који је био мантра постхладноратовске ере и садржавао елементе дељења заједничке судбине. Замишљен је као заокрет од међународног система заснованог на сувереним националним државама и њиховим идентитетима ка свету који треба да надилази различите културе и цивилизације.

Глобализација је рођена са првобитном идејом стварања јединственог глобалног тржишта, слободне трговине и несметаног кретања капитала, људи и рада.

Обећавала је јединствен фронт против заједничких изазова као што су климатске промене, епидемије и сви проблеми које појединачне државе нису могле да решавају саме. Оптимисти су говорили да ће обједињавање различитих система вредности, етнија и вера отворити пут ка светском миру.

Трећа технолошка револуција, заснована на дигитализацији, компјутерима, мобилним телефонима и таблетима, требало је да послужи као ефикасна алатка остваривања амбициозног пројекта. ИТ платформе замишљене су да доприносе промоцији „глобалне културе”. Мултинационалне компаније су се селиле светом.

Последња ера глобализације изгледа да је при крају, пише Рагхурам Раџан у часопису „Форин аферс”, тексту који ме је инспирисао.

Под насловом „Јеванђеље деглобализације”, бивши гувернер индијске банке прати бројке које показују да се обим глобалног извоза робе и услуга смањује од времена велике финансијске кризе 2008. и да су, по подацима Светске банке, директне стране инвестиције као проценат глобалног бруто производа са 6,3 процента пале на скромних 1,3 одсто 2020.

Две највеће светске економије, америчка и кинеска, период здравог ривалства замениле су непријатељством трудећи се да максимално смање међусобну зависност. Глобализација је упала у озбиљне проблеме.

Америка и Кина нису једине. Раџан подсећа да се од 2008. пет пута увећао број разних протекционистичких мера које су гушиле идеје либерализације. Трамп је протекционистичким слоганом „Америка прво” директно ударио на вредности глобализације уграђене у темеље политике САД претходних деценија.

Мултинационалне компанија су, вођене потрагом за профитом, откриле нова тржишта. Док су потврђивале супремацију богатства, сурово су обарале цену рада.

Миграциона криза 2015. је породила многе антиимиграционе снаге које су негација слободе кретања, једне од премиса глобализације. Градиле су се нове баријере које су и Британију навеле да изађе из Европске уније, симбола интеграција и међузависности.

Пандемија је у најбруталнијој форми у првим недељама на површину избацила не само егоизам око заштитних маски и респиратора, већ и разоткрила ривалства у трци ко ће први произвести вакцину. Све је било сушта супротност принципима глобализације чији су велики домети – туризам, путовања и глобални ланац снабдевања – озбиљно рањени.

У годинама после пада Берлинског зида и распада СССР-а, превиђало се да ће глобализација западне демократије и економије капитализма значајно отежати нове ратове. Грешка. Геополитичке тензије настављају да обликују глобални поредак.

Руска агресија на Украјину могла би да буде последњи ексер у ковчег. Западне санкције не само да повлаче капитал, већ су Русију избациле из међународног банкарског система. Казнене мере довеле су у питање читав концепт глобализације.

Покидане су ретке преостале карике у ланцу индустријске, економске и трговинске сарадње на светском нивоу. Енергетско и прехрамбено тржиште запало је у кризу. Поремећена је производња чипова, кључ савремене технологије. Суочен са опасностима од раста социјалних тензија, свако се за себе бори против инфлације и последица пораста трошкова живота.

Слом глобализације и рат на истоку Европе активирали су нове поделе и охрабрили конфликте на разним деловима света. Велике силе све више иду сопственим путем: Америка, Русија, Кина, Индија. Европљани траже сопствену нишу.

После кризе 2008, Г20 одлучила је да једна банка 20 најиндустријализованијих држава заједнички ради на отклањању последица. Данас Г20 не предузима готово ништа да би одговорила на изазове криза изазваних ратом у Украјини.

Није то било тако давно када је 16 држава, међу њима пре свега Америка и Русија, заједничким напором допринело производњи и лансирању прве међународне свемирске станице која би учесницима пројекта омогућила истраживања.

Станица је требало да буде активна до 2024, ако не и дуже, али у околностима дубоке поларизације изазване ратом, Русија је одлучила да се повуче и изгради сопствену станицу. Исте планове има и Кина.

Глобализацију замењују регионализми чија тржишта почивају на географској блискости и везама историје. То је нови феномен у успону по Европи, Северној Америци, Азији и Блиском истоку.

Наредних годину-две донеће још стагнације, ограниченог раста и увећавајућих трошкова живота. Шоковима који прете требало би се супротставити заједнички.

Велика тројка – САД, Кина и ЕУ – је на овогодишњем Давосу представила своје визије будуће глобалне трговине, али није случајно слоган окупљања био „Сарадња у фрагментисаном свету”. Упркос свим апелима на колективну акцију и сарадњу, више делује као читуља старој глобализацији.

Тиранија финансијског сектора је друштва довела на ивицу колапса, економско здање се урушава, а идеолошки вео који је скривао право лице глобализације је отргнут. Тражи се нека нова алтернатива.

Izvor

[dzumba]

Глобализација је на самрти.

Све зависи како се тумачи овај појам. Ако се он посматра са становишта повезивања међу народима и људима уз свестрани интерес и корист, као основа ка напретку људског друштва, онда је она у застоју. Ако се овај појам схвата као наметање воље најјачих држава и моћника у циљу владања другима, садашња ситуација указује на покушај прерасподеле моћи између тих моћника и да више нема и неће бити само једне доминантне силе.

[Boro Prodanic]

B.P: možda će nekome biti previše da čita (ovo je tek prvi od tri dela intervjua), ali verujte, isplati se. Ako želite da znate u kakvom svetu živite. Ako vam je svejedno, samo jurite zaradu - nemojte se truditi, nije za vas.

Андреј Иљич Фурсов – Ко су непријатељи човечанства и како они против њега ратују (1. део)

„Печат“ је у изузетној, без сумње привилегованој, прилици да у неколико наставака објави промишљања А. И. Фурсова, једног од водећих руских и светских филозофа историје, чија свестрана, у специјалном разговору за наш лист предочена, критичка анализа садашњег судбоносног тренутка планетарне историје открива и појашњава узроке, карактер и механизме епохалног „хода света у престројавању“

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Девет година је прошло од када сам први пут разговарала са историчарем, директором Института за системске стратешке студије Андрејем Иљичем, тада он није био познат код нас, а данас се његове анализе будно прате и са уважавањем се цитирају његови ставови. У традицији великих руских филозофа историје и истраживача друштвено-политичких теорија, а пред преломним тренутком светске историје, његова анализа је још дубља и обухватнија, стога смо покушали да се у разговору крећемо у ширим оквирима и дођемо до уобличене слике света који се престројава.

Шта је, по вашем мишљењу, било најважније у 2022. години?

Централни догађај 2022. године је Специјална војна операција (СВО) оружаних снага Руске Федерације против укронацистичког режима. СВО је потпуно променила светски геополитички и, шире, геоисторијски светски поредак. Повукла је коначну црту испод преломне ере која је почела 1989/91. рушењем СССР-а. Колективни запад наступа на страни кијевске укрохунте. И ако у односу на укронацистички режим Руска Федерација води СВО, онда са Колективним западом немамо операцију, већ рат – хибридни рат, који се, како је рекао министар спољних послова РФ Лавров, већ претворио у готово прави, истински рат. А „зелени“ министар спољних послова Немачке Аналена Бербок отворено каже да Европа води прави рат с Русијом. Поново смо суочени са Колективним западом, као 1812. и 1941. године. Опет су против нас не само Немци већ и Французи, Италијани, Пољаци, Чеси, Финци, Румуни и други. Али за разлику од 1812. и 1941, када су нам Англосаксонци формално били савезници, мада су иза леђа оштрили нож, данас су они наши отворени и главни непријатељи. И опет су наш једини пријатељ – Срби.

Рат у Украјини, подстакнут Западом, има више циљева. Заједнички западни циљ је максимално слабљење Русије; уништавање у току ратних дејстава максималног броја Словена, посебно младих људи, способних да имају децу; успостављање у Руској Федерацији апсолутно прозападне, чак и више марионетске власти од оне Јељцинове; присвајање руских ресурса; трансформација Руске Федерације у непријатеља Кине, а њене територије по потреби у театар војних операција против Кине. У исто време, САД решавају проблем уништења економије ЕУ, претварајући Европу у полупериферију светске економије. Велика Британија настоји да створи сопствену макрозону у посткапиталистичком свету, на рачун источне Европе, Закавказја и дела централне Азије.

Русија и даље стоји на путу плановима ултраглобалиста, ових истовремено наследника нацизма и троцкизма, у њиховом стварању Светског рајха. Значајно је да је сва антистаљинистичка пропаганда и данас и раније била заснована на комбинацији онога што су Гебелс и Троцки писали о Стаљину; ништа ново о Стаљину, ма шта нацистичка и троцкистичка пропаганда лансирала, није смишљено.
Други по важности догађај 2022. године био је 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) у октобру. За разлику од 20. конгреса КПСС (1956) на коме је победила екипа Н. С. Хрушчова и почело постепено разбијање социјализма, на 20. конгресу КПК претрпели су пораз „комсомолци“ – потенцијални ревизионисти, присталице либералног курса и помирења са САД. Победила је фракција Си Ђинпинга.

Између осталих догађаја:
– састанак Билдерберг клуба (јун, Вашингтон);
– закон о смањењу инфлације, који је у августу потписао Џ. Бајден – удар на европску економију;
– конгрес поглавара светских и традиционалних религија у Абу Дабију (септембар);
– веома чудна апостолска посета Франциска I Астани (октобар) баш кад је тамо Си Ђинпинг свратио на један дан пре самита ШОС у Самарканду;
– „вежбе“ Центра здравствене безбедности Универзитета Џонс Хопкинс, СЗО и Фондације Била и Мелинде Гејтс под називом „Катастрофалне инфекције“ (октобар, Брисел) – радило се о новој страшној пандемији која ће првенствено погодити децу и младе; након што је Гејтс у октобру 2019. извео вежбу Event 201 за борбу против вируса корона, неколико месеци касније је проглашена „пандемија“;
– састанак Трилатералне комисије (новембар, Токио);
– састанак на Г20 Балију (новембар);
– климатски форум COP27 (новембар, Синај);
– светски конгрес масонских ложа (децембар, Јерусалим).

Догађајима године такође сматрам два документа: затворени документ корпорације РАНД, који је припремила за америчке обавештајне агенције, под насловом „Слабљење Немачке, спасавање САД“ (јануар), и „Митови и лажни концепти у расправама о Русији. Како они утичу на политику Запада и шта се може учинити“, који је припремио Краљевски институт за међународне послове Велике Британије (то је – Четам хаус) – центар концептуалног управљања Англосфере.

Наравно, немогуће је све ове догађаје и документе обухватити у једном интервјуу, тим пре што ће бити потребно говорити и о трендовима који се с њима повезују. Дакле, као прво, извесна селекција је неизбежна. И друго, говорићемо не толико о догађајима из 2022. године, колико о глобалним трендовима развоја.

Од чега ћемо почети?

Желим да почнем наш разговор, као његов пролог, цитирајући историчара Дејвида Бејкера. Он је 2. јануара 2020. године, чак и пре короне, написао: „Човечанство 2020-их има један задатак – само да преживи. Ево неких предвиђања: стагнирајуће реалне плате, пад животног стандарда ниже и средње класе, повећање неједнакости у богатству, све више немира и устанака, наставак политичке поларизације, велики број елита које се такмиче за ограничене позиције на власти, кооптација елита од стране радикалних покрета. Захваљујући глобализацији, то ће се десити не само у једној земљи већ у већини земаља света. Видећемо и геополитичко реструктурирање, поделу света на нове савезе и блокове. Такође постоји могућност ’окидач догађаја’ – шока, као што је еколошка криза, који ће изазвати екстремно насиље. И много је мање вероватно да ћемо видети технолошки искорак на нивоу индустријске револуције, који може да ублажи притисак 2020-их и преокрене поменуте трендове.
„… Раније су такве ’фазе депресије’ обично убијале у просеку 20% светске популације. Данас, на глобалном нивоу, то би значило смрт од 1,6 до 1,7 милијарди људи. Али свет је сада постао цивилизованији и можемо избећи такве жртве.“

Неки наговештај оптимизма?

Последњу фразу, узимајући у обзир оно што је Бејкер рекао горе, сматрам уступком минималном оптимизму, како се сасвим не би изазивао страх. У принципу, прогноза је сасвим адекватна, а видимо да се умногоме и остварује. Свет се заиста мења, њега врте, извијају из зглобова – и Русију заједно с њим. Русија мења свет, додуше у мањој мери него што он мења њу. То је разумљиво: целина у већој мери одређује елемент него што елемент одређује целину.

Стога има смисла пре свега погледати трендове у развоју савременог света. Да подсетим: у време Стаљина извештаји на конгресима Комунистичке партије почињали су карактеристикама и оценом међународне ситуације, а онда је ишла унутрашња проблематика. У доба Хрушчова–Брежњева редослед се променио. Разлог је јасан: за Стаљина је СССР био, пре свега, алтернатива светском капиталистичком систему, системски антикапитализам. Његови „смењивачи“, посебно након што је од почетка 1960-их година врхунска номенклатура почела да се интегрише у светски капиталистички систем као једна од држава, иако суперсила, све више посматрају СССР као државу – чланицу јединственог света у којем мирно коегзистирају политичке јединице с различитим друштвено-економским системима. Све се завршило горбачевизмом и јељцинизмом, хрушчовизмом и брежњевизмом – огранцима на путу урушавања системског антикапитализма и трансформације биполарног света у униполарни. Немогуће је разумети шта се догодило без и ван ширег глобалног контекста. Истовремено, тај шири контекст захтева теоријску анализу у којој се, штавише, ствари називају правим именом.

Рушење СССР-а уз каснију пљачку земаља бившег социјалистичког блока, пре свега Руске Федерације, омогућило је да се одложи светска двогрба (1988. и 1993–94) криза, прогнозирана још 1982. од стране америчких (М. Гел-Ман, Р. Колинс, Б. Бонер ) и совјетских (П. Кузњецов, В. Крилов) аналитичара – криза која је претила да оконча капитализам као систем. Али само да се одложи. Додатних 17 година капитализму подариле су Руска Федерација и НР Кина, које су подржале бледеће језгро капитал-система јефтиним сировинама и јефтином радном снагом (захваљујући овој другој, свет је био затрпан јефтиним кинеским смећем).

Али криза је свеједно наступила?

Да, 2008. је дошла привремено одложена криза – другачије није могло. Ево шта је о томе написао Џереми Грантам, легендарни суоснивач инвестиционе фирме ГМО (Бостон, САД): „Криза из 2008. презаситила је западне економије масом новца подржаног ничим осим обећањима о универзалној срећи и просперитету у будућности, моделом који се може назвати помахниталом штампарском пресом.“ Резултат: сав (а ово је разлика од кризе 1930-их) необезбеђени новац отишао је право на берзе. Током 1930-их акције су зависиле од продаје и финансијског учинка компанија. Сада – само од лепих презентација. То је прво. И друго, капитализам у свом ранијем облику је коначно мртав.

Године 2008. пукао је највећи финансијски балон у историји; надуван је на штету реалне („физичке“) економије језгра кап-система, а Руској Федерацији и Кини је поверен задатак да надокнаде ову штету јефтиноћом сировина и радне снаге. И то је обезбедило, тачније, гарантовало владајућим групама две земље њихов положај у „облачним годинама“ развоја светске привреде на прелазу из 20. у 21. век. Међутим, обештећење је било делимично и привремено, а 2008. је више није било довољно. Слажем се са онима који сматрају да је покушај да се системска криза закамуфлира проблемима другоразредних хипотека и недостатком ликвидности пропао. Овоме ћу додати да не треба говорити само о системској кризи – она је почела на прелазу из 1970-их у осамдесете, већ о њеној терминалној фази.
Светска владајућа класа – то су прави „господари историје“, како их је назвао још Б. Дизраели, њихови високи чиновници (председници, премијери наводно суверених држава Запада, који се пред нашим очима претворио у Постзапад), њихове „фабрике мисли“ (think thanks) јасно су схватиле ову чињеницу и реаговале су најбоље што су могле.

Али пре него што говоримо о њиховој реакцији и плановима, потребно је бар накратко да се задржимо на саставу, структури и организацији светске елите, с једне стране, и пирамидалне (вертикално интегрисане, како би рекао изузетни совјетски економиста Ј. В. Јаременко) структуре сектора светске економије.

То је крајње важно и интересантно питање.

Горњи „спрат“ светске привреде, који представљају технички најнапреднији и најперспективнији (бар са данашње тачке гледишта) сектори, заузимају тзв. егзисти (од енгл. access – приступ). То је „Биг тех“, његови оператери контролишу нематеријалне факторе производње који су централни за материјалну производњу уопште. То је контрола над великим подацима, друштвеним мрежама (и, последично, над друштвеним понашањем), токовима информација; другим речима, над средствима и структурама управљања као средствима за производњу новог постиндустријског и посткапиталистичког поретка. Овде треба поменути и Гугл и Мету (призната у РФ као екстремистичка организација) и још много тога.

Следећи „спрат“ су фондови за управљање капиталом. Формално, то су финансијске структуре, али су, као прво, добиле самосталан и посебан значај; друго, они у вези са овим (повратна информација такође функционише) обављају функције моћи – као и егзисти. Реч је о десет највећих организација на свету које управљају капиталом. Они управљају гигантским фондовима – 41,6 трилиона долара. У осам фондова главни акционари су Black Rock и Vanguard; следећа линија су State Street Corporation и ФМР. Како кажу специјалисти, у читавој историји постојања новца (и моћи) они нису били концентрисани у тако малобројним рукама.

Трећи „спрат“ су финансијалисти, управо тако, а не финансијери. Сваки финансијалиста је финансијер, али није сваки финансијер финансијалиста. Ако финансијер, који опслужује сфере производње и промета, остварује профит и од једног и од другог, укључујући и реалну економију, онда је финансијалиста неко ко зарађује новац из ваздуха. Осамдесете године прошлог века обележила је победа финансијског капитала над индустријским, тј. обнављање стања које је постојало током целог 19. века; 1990-их се догодила мутација: финансијски капитал се претворио у финансијализам и почео да умире као капитал. Истовремено, обогатио је своје персонификаторе у невиђеним размерама. Већ на самом почетку 1990-их то је изазвало бум на Волстриту, што је довело до појаве нових буржуја на Менхетну. Споља је то личило на друго издање Великог Гетсбија, само што је период процвата за садашње „вукове са Волстрита“, по свему судећи, краћи.

Четврти „спрат“ Е. С. Ларина (код ње је он, додуше, трећи) дефинисала је као оно што је Зб. Бжежински назвао технотроником: корпорације војноиндустријског комплекса, хемијску индустрију, енергетику. Данас то више није најнапреднији сектор привреде, али и даље гравитира ка врху. Пети „спрат“ је индустрија, сектор који је Америку учинио великом 1930-их и 1980-их и који је Трамп обећао да ће оживети – заједно са Америком. Још нижи је „спрат“ пољопривреде, који се углавном не односи на фармерским газдинствима, већ на ГМО типа агрохолдинга и корпорација, какав је Монсанто.
Посебно место заузима „Биг фарма“. Формално, овај „блок“ се односи на технотронику. Међутим, улога коју су ултраглобалисти доделили епидемијама и принудној вакцинацији у стварању новог светског поретка (НСП) и тоталној контроли над људима, доводи „Биг фарму“ на највише спратове, „прикључујући“ је на прва три.

То је хијерархијска структура сектора („спратова“) светске економије, али то није структура светске, тј. наднационалне елите, коју често називају „глобалном елитом“.

А шта је глобална елита?

Неки верују да глобалну елиту чине само наднационалне структуре светске координације и управљања попут Билдерберг клуба или, у најгорем случају, скоро почивших, али некад активних, Римског клуба и Трилатералне комисије. Додају ту још и наводно свемоћне Ротшилде и Рокфелере. Што се њих тиче, уз све своје богатство и моћ, они нису свемоћни; ове породице, које су се већ претвориле у хетерархије, само су елемент, додуше веома важан и намерно демонстративан, рекао бих, за витрине, много сложеније целине. Па, наднационалне структуре глобалне координације и управљања, уз сав свој значај, нису толико субјекти (у најбољем случају субјекти другог нивоа), већ инструменти, платформе – locus standi и field of employment. Они могу да доносе одређене одлуке, али основа тих одлука су претходно постигнути договори (или сукоби) између главних група светске елите, у њеном окружењу.

У поједностављеном облику, садашњу глобалну елиту чине четири велика кластера, „квадрата“: 1) монархијске и део аристократских породица Западне и Централне Европе, с британском и холандском монархијом на челу; наравно, ни Виндзори ни представници куће Оранж не могу да се такмиче са заиста старим династијама у личности својих потомака – са Меровинзима, Рјуриковичима, Џингизидама, међутим, како кажу, кад нема рибе, и рак је риба; 2) Ватикан, католички верски (религиозно-војно-обавештајни) редови и с њима блиско повезане аристократије Северне Италије, Јужне Немачке, Шпаније и Шкотске; 3) породице финансијера, банкара и великих индустријалаца у САД и Великој Британији, тј. у Англосфери – англоамерички и америчко-енглески кланови; 4) дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска.

Са појавом у XVI–XVIII веку јединственог светског тржишта, капитализма као светског система и државе (state) као облика његовог уређења, а самим тим и државних граница, за четири кластера су биле потребне, пре свега, затворене платформе за координацију интереса и регулисање сукоба на наднационалном нивоу; друго, алати за спровођење њихових по дефиницији наднационалних интереса. И платформе и инструменти, по дефиницији, требало је да буду наднационални и затворени, нешто као конспиро-структуре. Ово никако није теорија завере, ово је криптополит – економија капитализма. Главне етапе у развоју капитализма као система и формирања северноатлантске владајуће класе су истовремено и фазе у формирању нових затворених наднационалних структура (масонерија, илуминати, друштво Родса-Милнера, Siècle, Cercle, Клуб острва, Клуб Билдерберг).

Представници сва четири кластера светске елите у овом или оном облику, директно или индиректно, јавно или тајно, присутни су у већини наднационалних структура, у ХХ веку – у скоро свим. Конкретан пример: и Ротшилди и Рокфелери су били присутни и у Римском клубу и у Трилатералној комисији, не говорим о представницима дијаспоре. У садашњем „Савету за инклузивни капитализам“ са Ватиканом; Ватикан, Ротшилди, фондације, корпорације, тј. „од свега по двоје“ из разних кластера. Наднационалне структуре чешће изражавају и заступају интересе одређеног светског паралелограма сила него што их формулишу, што, наравно, не искључује њихову активност у одређеној ситуацији. Аналогно, иако не у једнаким размерама, четири кластера глобалиста присутна су на свим „спратовима“ глобалне вертикално интегрисане економије.

Али постоје и отворене наднационалне структуре?

Наравно. У критичној ситуацији ХХ века, када је војнополитичка динамика капитализма почела да доминира над ускоекономском, светском елитом, поред затворених, биле су потребне и отворене наднационалне структуре – Лига народа, УН, Европска унија итд. са својим наднационалним и све више паразитским у ери финансизма бирократијама, као и полузатвореним – Римски клуб, Трилатерална комисија. Актуелна системска криза капитал-система у његовој терминалној фази постала је неочекивани преокрет у историји и односима између државних и затворених наднационалних структура.

У чему је њена суштина?

Пошто капитализам, исцрпивши своје историјске могућности, престаје да гарантује моћ, статус и профит светској елити, а финансијализам се у својим последицама показао као краткорочни и злоћудни „мехур“, светска елита је убрзала постепену демонтажу система започету од средине 1970-их. Разуларени финансијализам („новац из ваздуха“) и пљачка зоне бившег социјалистичког логора, пре свега Руске Федерације, допринели су управо постепеном и за већину споља не баш уочљивом карактеру демонтаже. У исто време, глобални врхови су схватили да ни пљачка ни надувавање „мехура“ не могу трајати вечно: dat nihil fortuna mancipio (латински: „судбина не даје ништа заувек“), те стога капитализам мора да се промени у нови систем, у Нови светски поредак.

Шта мислите, како њега види светска елита?

Какав, у принципу, може и треба да буде овај систем (у интересу глобалних лидера, наравно и са њихове тачке гледишта) постало је јасно на прелазу из XX у XXI век. Пошто су одлучујући фактори производње у материјалној производњи постали нематеријални – информациони („духовни“), друштвени (друштвене мреже), управо њихово присвајање постаје главно, управо они постају главни предмет присвајања, формирајући нови систем производних односа, конституишући његове особине. Како је Маркс нагласио, објект присвајања одређује субјект присвајања, тј. владајући слој (класа). У капитализму, главни предмет присвајања је материјализовани рад, за који радник размењује своју радну снагу, тј. способност за рад. У ствари, капитал је материјализовани рад, који се у процесу радне експлоатације остварује као вредност која се сама повећава.

Дакле, нови врхови у настајању су власници нематеријалних фактора производње као главних, примарних; међутим, у њиховим рукама, као секундарни фактор остаје материјално власништво над њима. Главне материјалне факторе производње у ранијим системима, по правилу, власници новог система задржавају као секундарне, бар у његовој раној фази: робовласништво у феудализму под приматом земљишне својине, земљишно власништво буржоазије као власништво капитала у капитализму. Али на дну новог, посткапиталистичког система, да би они постали адекватан елемент новог система производних односа, спреман објекат за нове облике експлоатације и депривације, у власништву не треба да постоје никакви фактори производње, било материјални или нематеријални. Проблем је, међутим, што у савременом свету, пре свега у језгру система капитала, постоји прилично велики слој – средњи (средња класа, мали и средњи бизнис), који се понаша као власник материјалних фактора производње. А његов укупан удео у светском богатству није баш мали, има се од чега профитирати.

Било би занимљиво упознати се с бројевима.

Обично се светско богатство посматра на два начина: у целини, као збир активе и пасиве (односно пре свега дугова) и само као актива. Светско богатство у целини се процењује на 418,3 трилиона; 45,6% је у власништву 1,1% (56 милиона). То су они који имају више од милион. Милијардера – 2.150 људи. Они поседују чак колико 4,6 милијарди људи (60% становништва). На ових 0,0038% долази 63 трилиона богатства – трећина свега што је у власништву богатих 56 милиона људи.
Следећа група: они који имају од 100 хиљада до милион долара – средњи слој. То је 11,1% (583 милиона), они поседују 39,1% светског богатства.
Следећа група: од 10 до 100 хиљада. Њих је 32,8% (1,7 милијарди људи) 13,7% богатства.
Следећа група: од 0 до 10 хиљада – 55% (2,9 милијарди) 1,3% богатства.
Ако изузмемо овај последњи слој – од њих нема шта да се узме, онда испада да 43,9% становништва (2,283 милијарде) поседује 52,8% светског богатства, нешто мање од 1,1% (тј. 56 милиона). (Подаци по материјалима из изузетне књиге из 2022: А. В. Лежава „На пути к Новой Швабии“.)
Информације за размишљање: у Русији је слика следећа: 1% становништва поседује 70% имовине (просек у свету – 40%; Африка – 44%; Јапан – 17%). Руски буржуј је 2014. сустигао Саудијце у куповини најскупљих јахти на свету. Аналогија: Фаберже је добио максималан број поруџбина у Русији 1916–1917 – празник у време куге.

На основу ових прорачуна, битка за посткапиталистичку будућност је окршај 56 милиона људи са 2.283 милиона, при чему први планирају да друге лише имовине.

Ако уклонимо обавезе и оставимо активе, слика изгледа овако. Најчешћи број је 90 трилиона долара, при чему 1% поседује 35 трилиона, 12–15% поседује 40 трилиона, а преосталих 15 трилиона долара поседује 85% становништва. Задатак првих 1% је експропријација 12–15%. Истовремено, постоји жестока борба унутар првих 1%, где је јаз између првих 0,1% и осталих 0,9% нарастао чак и више него између 1% и 12–15%, респективно. Средњи слој, „једнопроцентни“, у сваком случају је осуђен на експропријацију и уништење. Ова глобална прерасподела својине је неопходан услов за настанак/стварање новог система, НСП. Како ће се то урадити, друго је питање.

При томе се мора имати на уму да је само присуство масовног средњег слоја у језгру кап-система у последњој трећини XIX – првој трећини XXI века јединствена појава, која нема аналога у другим друштвеним системима. То је због пљачке колонија, нееквивалентне размене језгра и периферије и научнотехнолошког напретка-пробоја језгра од краја XIX до средине ХХ века и у принципу краткорочно. Средњи слој је нуспроизвод развоја индустријског капитализма, израслина коју ће господари новог система одсећи као (за њих) бескорисну. Таласи „посткапиталистичког напретка“ ускоро ће се затворити изнад средњег слоја Постзапада, потенцијално стварајући могућност експлозије. Како је приметио социолог Барингтон Мур, велике револуције се не рађају из тријумфалног крика класа у успону, већ из предсмртних јаука класе над којом ће се таласи напретка затворити (напретка – за оне који узлазе; наравно, за одлазеће је то регресија, ентропија). Дакле, теоретски, „грожђе“ гнева сазрева на Постзападу, али ово је теоретски; да би „кластери“ сазрели до стандарда, треба да радимо, поготово што је то у нашем интересу.

А у интересима којих конкретно група је прелаз у НСП?

Ако говоримо о „спратовима“ вертикално интегрисане привреде, онда су то, наравно, представници прва три и делимично четвртог „спрата“. И, наравно, „Биг фарме“ и гмошника (од речи ГМО). Теже је питање са кластерима светског врха. Овде су, очигледно, могуће различите комбинације; најбизарније: да, Коровјев је у праву: „Како се чудно мешају карте“ (М. Булгаков). Једно је јасно: првих 50–300 породица, чак и у новом хладном свету, вероватно ће на овај или онај начин задржати своје позиције. Као што је речено у једном од детективских романа Агате Кристи, „Свет постаје тежак за живот, а то важи за све осим за јаке“. Задатак светске елите је да драстично смањи број јаких. Дефинитивно, у првим редовима градитеља НСП је већина англоамеричких кланова у савезу с Ватиканом; ударна снага је Демократска партија Сједињених Држава. На њене високе чиновнике је стављена опклада у организовању преласка у НСП.

По свему судећи, управо рачунајући на њих је и разрађен 16-годишњи план за прелазак у НСП, тј. у посткапитализам. Шеснаестогодишњи, јер се претпостављало да је осам година – председник Обама, још осам година – Хилари Клинтон. Израђени су одређени планови и транзиционе мере.

Какве?

Најпре, стварање две наднационалне прекоокеанске заједнице – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког партнерства. Одлучујућу улогу у оба требало је да имају транснационалне корпорације (ТНК), банке и фондови (као што су Black Rock и Vanguard). У односу на све ове форме, које у различитим уделима контролишу „господари историје“ (подсећам, четири кластера: монархоаристократске породице, Ватикан, заједно са верским редовима и делом католичке аристократије Европе, банкари и три дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска), државе и државне бирократије делују као функционално тело, као инструмент другог нивоа; инструмент првог нивоа су наднационалне структуре светске координације и управљања као што су Cercle, Siècle, Клуб острва, Билдерберг клуб итд.

Карактеристично је да је повеља Транспацифичке заједнице, која је требало да регулише односе ТНК са државама, припремљена по моделу односа између Британске источноиндијске компаније (БОИК) и индијских кнежевина, само су уместо кнежевине сада државе, а на месту БОИК-а – ТНК. Није случајно да су идеални, из угла ултраглобалиста, облици организације посткапиталистичког „ново-нормалног“ света, његове базне јединице и његове макрозоне структуре попут БОИК-а, наравно, ажуриране и доведене на ниво мегакорпорација, које треба да прогутају, апсорбују државе и присвоје њихове репресивне функције.

Као друго, потреба за превазилажењем кризе 2008–2009. и преласком на НСП поставила је средњорочни (у садашњим условима 5–7 година) задатак светском владајућем слоју да успостави директну контролу Постзапада над јефтиним сировинама Руске Федерације и јефтином радном снагом НР Кине. То је значило потпуну десуверенизацију чак и ових великих држава и учинило је непотребним постојање прозападних државних бирократија, било у облику „контролора“ или чак „управника“. Требало је да их замени нови нараштај, васпитан на Постзападу, у структурама као што је трупа „Младих глобалних лидера“. Овај нараштај је сјајно приказан у роману „Нови лопов“ Јурија Козлова.

Генерална проба Постзапада за брисање гумицом историје прозападних, али више непотребних владајућих група – vixerunt, било је „арапско пролеће“. Светска елита, тачније, њене околонаучне слуге, укључујући и њен компрадорски сегмент у Руској Федерацији, покушале су да „арапско пролеће“ представе као искључиво унутрашњи процес арапских земаља, „борбу маса за демократију“. Међутим, током протеклих десет година на самом Постзападу појавило се доста студија чији су аутори не само убедљиво показали улогу спољног фактора, пре свега специјалних служби и невладиних организација Постзапада у „арапском пролећу“, него и разоткрили тумачење медија (или боље речено, СМРАД-а: средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) као спонтаних локалних покрета за демократију.

„Арапско пролеће“, укључујући и Гадафијеву судбину, постало је лекција за „добре момке“, они су нешто исправно схватили као „црни траг“ и реаговали. До овог тренутка, „у рејону“ 2010. године у Руској Федерацији се завршила борба пет група, која је трајала од самог почетка 1990-их, за место под новим сунцем, ко ће кога одсећи од будућности и у којој мери. Реч је о „есвееровцима“ у савезу са ино-трговцима, чекистима, официрима МВД, војницима и криминалцима. Борба је завршена победом чекиста, који су се у овом процесу веома компромитовали, а поражени „цврчци“ су стављени (не у лошем смислу те речи) на свој „штап“. Све се средило. Чинило би се, живи и радуј се, али не: „Све би било добро, али нешто није добро… као да нешто звецка, или нешто куцка… али ветар мирише или на дим од пожара, или на барут од експлозије“ (А. Гајдар). Ветар је дошао са арапског Истока. И постало је јасно да неће бити мирног живота и да је немогуће веровати људима који су обећали Гадафију живот, али су сами радосно организовали његову смрт. С тим у вези, повратком В. В. Путина, активно смо се умешали у „игре на далеким обалама“ – у Сирији, а онда се 2014. догодио Крим – освојен бод у изгубљеној утакмици за Украјину: Руска Федерација је за неколико недеља, ако не и дана, спречила искрцавање Американаца на полуострво. Е, онда је сукоб ескалирао. Међутим, стиче се утисак да су до самог краја, све до јесени 2021. године, руски лидери рачунали на смањење степена конфронтације. Испоставило се другачије – и опет се мора радити проактивно.

Превео Желидраг Никчевић

Izvor

[Boro Prodanic]

Андреј Иљич Фурсов – Ко су непријатељи човечанства: планови господара историје (2.део)

Запад је погрешио у рачуници?

Невероватно је колико су врхови Постзапада били глупи у својој бахатости и арогантни у својој глупости. На крају крајева, они су до те мере сатерали у угао најпрозападнији режим у руској историји да му није преостало ништа друго него да почне активно да се опире, и да у том у отпору, додуше недоследно, осврћући се око себе, правећи корак напред – два корака назад, пређе, можда неочекивано за себе, тачку без повратка и нађе се у стање опкољене тврђаве. Али још током сиријског сукоба Х. Кисинџер је упозоравао да Америка може да победи Русију у Сирији (погрешио је), али би у овом случају, највероватније, изгубила све што је у самој Русији постигла за 20 година (тако се и десило, али не поводом Сирије). Истина, сада је променио своју позицију – у јастреба.

Одређени део руководства НР Кине такође је исправно схватио курс Постзапада, почели су процеси који су довели до заоштравања кинеско-америчких односа, до „тајванског инцидента“, до курса Си Ђинпинга за трећи мандат и раста напетости између његове групе и „комсомолаца“; шлаг на торти је кад на ХХ конгресу КП Кине „под белим ручицама“ изводе на ходник вођу „комсомолаца“, присталицу мирног курса према Тајвану и помирења са САД Ху Ђинтаоа. Кини прети да се нађе у ситуацији опкољене тврђаве – попут Руске Федерације.

Међутим, две тврђаве, чак и опседнуте, јесу сила, поготово ако се има у виду да су то две нуклеарне државе. Задатак је да се институционализује овај статус опседнуте тврђаве и да се опседне (у оба смисла те речи) онај који опседа – Постзапад.

С почетком терминалне фазе системске кризе, светска елита је потписала пресуду суверенитету Руске Федерације и НР Кине и њиховим владајућим слојевима у садашњем облику, и оне су одлучиле да пруже отпор. Међутим, главна невоља за ултраглобалисте дошла је одакле нису очекивали, из њихове јазбине: Трамп је постао „црни лабуд“. Он наравно није националиста каквим би неки желели да га виде. Трамп је традиционални глобалиста који сматра да држава треба да се фокусира на Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге структуре сличног наднационалног типа, али се мора сачувати. А с њом и индустрија, запослена радничка класа, средњи слој. Ипак, пошто није био националиста, Трамп је морао снажно да савије „ултраглобалистички штап“ у супротном смеру да би покушао да га исправи. С тим у вези, можда је његов главни резултат поткопавање до темеља, али без „затим“, неопозиво, две трансокеанске формације – „два кита“, на којима се градио план еволутивног, постепеног преласка на посткапитализам.

И шта после тога?

С тим у вези, у условима привременог притиска, ултраглобалисти су имали само један пут до Новог светског поретка – брз или, ако хоћете, револуционаран. Али за то је било неопходно очистити терен у Сједињеним Државама, вратити Америци статус јазбине ултраглобализма, а то значи збацити Трампа. Што је учињено 2020. државним ударом, чему су помогли ковидом који је погодио економију, покретање БЛМ – покрета црног нацизма – и груби фалсификати током гласања. У Белу кућу су унели дементора (у сваком смислу) Бајдена, ултраглобалисти су могли да тријумфују и интензивирају своје активности како на Постзападу, тако и шире. Међутим, ултраглобалисти су почели да се спремају за офанзиву, наравно, пре 2020. године. Нешто од тога се чуло у Давосу 2017, али главна ствар се догодила 2018. Тада су се десила два важна догађаја: ултраглобалисти су објавили документ „Циљеви за 2030“ и одржали конференцију у Институту за комплексност (Санта Фе, САД).

Понекад морамо да слушамо: зашто треба да знамо шта пишу глобалисти, ми уопште нисмо обавезни да се обазиремо на њих, већ да живимо како нам одговара, као да их нема. Ова тачка гледишта је изненађујућа. Они који се тога придржавају су или, најблаже речено, не баш далековиди људи, или су потенцијални страни агенти. Како то: не знати планове непријатеља? Па хајде да будемо идиоти у грчком смислу речи, тј. људи који живе као да свет око њих не постоји. Али у томе и јесте ствар, што он постоји и што планира да нас уништи. Закопавање главе у песак није најбољи начин да се ово спречи. Поред тога, као што је Гандолф рекао у „Господару прстенова“, „схватајући непријатеља, прожимаш се његовим лукавством“! Укратко, непријатељ се не само мора „знати из виђења“ већ се мора проучавати и анализирати. Није случајно што су стотине структура у Сједињеним Државама проучавале Совјетски Савез, док су код нас Сједињене Државе проучавали – врло мало, и још начичкани проамеричком агентуром утицаја.

Какви су циљеви наведени у документу „Циљеви за 2030“?

У документу је формулисано дванаест циљева за 2030. годину:
1. Укидање приватне и личне својине.
2. Универзални основни доходак за оне који су прихватили „нову нормалност“.
3. Укидање готовине, замена дигиталном валутом.
(Додаћу: дигитална валута није новац већ средство друштвене контроле.)
4. Систем угљоводоничних рејтинга за државе и корпорације.
5. Ригидна друштвена контрола (дронови, препознавање лица).
6. Рационирање утрошене хране, енергије и природних ресурса.
7. Патенти за семенски фонд и ограничење могућности исхране прехрамбеним производима сопствене производње.
8. Готово потпуна ликвидација сточарства. Прелазак највећег дела становништва или на вештачку протеинску храну или на вегетаријанску храну.
(Додаћу: у Холандији, у Харлему, од 2023. забрањено је рекламирање месних прерађевина, јела од меса на јавним местима; даље – више: према извештајима медија, у октобру 2022. у Холандији је донета одлука о насилном откупу 3.000 фарми говеда од њихових власника. Збогом сточарству – и висококвалитетној протеинској храни.)
9. Контрола рађања. (Додаћу: ово је депопулација.)
10. Обавезна (додаћу: принудна) вакцинација.
11. Забрана алтернативних форми лечења.
12. Укидање полних разлика.

Ово последње, наглашавам, није ништа друго до ударац не само породици већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Енгелс је своје дело о цивилизацији насупрот варварству својевремено назвао „Порекло породице, приватне својине и државе“. Имплементација „Циљева…“ претпоставља уништење свега што је створило људску цивилизацију. С тим у вези, гледајући унапред, примећујем: ултраглобалисти теже не само да створе посткапитализам који је њима погодан на глобалном нивоу него, прво, да поново покрену историју у оном облику у коме се развијала од времена „неолитске револуције“, тј. последњих 10–12 хиљада година, и да је усмере ка институционализованом неоварварсту, футуро-архаици; друго, да ставе под контролу (социо)биолошку еволуцију, окрену је уназад и претворе главнину становништва планете у друштвене животиње без квалитета, без идентитета – у људе без својстава, у постљуде. Шваб, Харари и сви ти зли духови, говорећи о крају људске ере и почетку постљудске ере, подсећају ме на брбљање и повике двојице антихероја „Господара прстенова“ – злог мађионичара Сарумана и наказног орка Готмога: „Долази крај људске ере, долази време орка!“ Постљуди швабоида су управо орки, лако их је контролисати подстрекавањем и хушкањем на преостале људе.

Поменули сте конференцију у Санта Феу. Чему је она била посвећена? О њој практично ништа није познато.

То је веома важна конференција. Мислим да је управо њен садржај одредио даља дешавања у свету. Конференција није била тајна, али је била затворена, а медијским структурама је саветовано да на њу не скрећу пажњу и да је не прате у медијима. На срећу, увек постоји прилика да се подигне вео тајне. Осим тога, како су стари рекли, чак и најтања длака баца сенку.

Ако се у документу „Циљеви…“ наводе само циљеви, онда је у дискусијама на конференцији у Институту за комплексност Санта Феа, у чијем су исходишту Р. Тилерсон и неколико специјалних структура, првенствено АНБ, формулисана стратегија, средство за њихово постизање. Конференцији, под шифрованим називом „Ризици рањивог света“, присуствовали су корпоративни руководиоци, политичари и високи обавештајци. Након што је саслушано и размотрено шест извештаја (општи; економија и индустрија; претња стабилности и поретку од вештачке интелигенције; клима; енергетика; демографија), почела је расправа о главним могућим и пожељним сценаријима развоја човечанства – наравно, у интересу горњих 0,1% светске елите којима учесници и служе.

Прва два сценарија – револуционарни (човечанство решава актуелне акутне проблеме и прави квалитативни продор у будућност) и оптимални (човечанство једноставно решава хитне проблеме без икаквог продора) – већина учесника је одбацила као мало вероватно да ће бити спроведена. Разлог је низак ниво интелектуалног и вољног нивоа светске административне елите, с једне стране, и добро храњени конформизам, безиницијативност и ускогрудост највећег дела становништва, с друге. Трећи сценарио – катастрофу – сматрало је највероватнијим 55 одсто учесника. Највеће интересовање изазвао је четврти сценарио – 25% је гласало за пожељност његове примене. Он се зове „антрополошка транзиција“.

Реч је о стварању друштва чији се врхови и дна разликују као две биолошке врсте. Виши слојеви, који стално мењају органе, живе 120–140 година у еколошки чистим зонама („енклавама“), укључујући плутајуће градове, једу висококвалитетну природну протеинску храну и држе ниже класе и ресурсе под потпуном контролом. Нижи слојеви живе 40–60 година, физички су слаби, суштински необразовани, живе у еколошки загађеним подручјима, уроњени у „интерактивну“, тј. виртуелну реалност; Ст. Лем, у „Суми технологије“, то је назвао фантоматиком. У ствари, имамо двокастно друштво у духу елоија и морлока из „Машине времена“ Х. Велса, без икаквог наговештаја средњег слоја („класе“), који би први требало да иде „под нож“ експропријације током антрополошке транзиције у Нови светски поредак.

Изгледа као антиутопија.

Тачно. Садашњи светски лидери, ултраглобалисти, желе да створе антиутопијски свет, чинећи га реалношћу за 90% преосталог човечанства.

Преосталог?

Да, јер они планирају да смање светско становништво или на две милијарде људи (минимални програм) или пола милијарде (максимални програм). Али поставља се питање: како започети процес антрополошке транзиције? Још 2010. идеолог мондијализма Жак Атали је у једном интервјуу искрено изјавио да би пандемија могла постати подстицај за Нови свет. Слична размишљања о оваквом „трансформативном догађају“ изнели су и Доналд Рамсфелд док је био амерички секретар за одбрану, и људи из Рокфелерове фондације. И ево, у октобру 2019. године, Фондација Била и Мелинде Гејтс спроводи вежбу „Event 201“ („Догађај 201“). На вежбама се разрађују мере за борбу против пандемије вируса корона. А 2020. она долази! Наручили – добили! Тачније, овако: најпре медији вриште о порасту оболелих, а 11. марта 2020. шеф СЗО Тедрос Аданом Гебрејсус, Етиопљанин са репутацијом корупционаша и троцкиста, Гејтсов миљеник, изјављује: „Дошли смо до закључка да се болест може сматрати пандемијом.“ Касније ће Гебрејсус нагласити да СЗО није прогласила пандемију већ је само изразила претпоставку. У исто време, међутим, сећамо се да су све владе, са изузетком белоруске и шведске, салутирале и пожуриле да спроводе мере које су далеко изнад потребних. Почело је коронобесије – изазвана психичка епидемија комбинована са социјално репресивним и мерама депривације. Директно по Мишелу Фукоу – „надгледај и кажњавај“ (survéiller et punir).

Само нешто више од три месеца након објаве пандемије објављена је књига ултраглобалисте, организатора Светског економског форума у ​​Давосу Клауса Шваба, коју је написао заједно са Жаном Малеретом, „Ковид-19: Велико ресетовање“ (COVID-19: The Great Reset). Реч ресет погрешно преводе као „поновно покретање“; поновно покретање је рестарт; ресетовање је анулирање, одбацивање. И заиста, оно о чему Шваб и Малер говоре јесте ресетовање, анулирање претходне историје.

Постоје они који Шваба сматрају изузетно утицајним човеком, малтене чланом светске владе. Шта мислите тим поводом?

Па, као прво, светске владе нема и не може бити. Постоји на десетине економски моћних кланова, уједињених у кластере и мреже, који истовремено имају различите, најчешће неподударне интересе. Затворене наднационалне структуре су управо оно што је потребно за разјашњење и усаглашавање интереса, решавање конфликтних ситуација итд. Овим платформама је потребан модератор или, ако су ове платформе сталне, нешто као главни конобари који представљају газде и артикулишу њихову позицију.

Што се тиче статуса ликова попут Шваба, ситуација је следећа. Постоје господари светске игре; они управљају играчима, који су прилично независни, али само у оквиру правила која су израдили господари; а постоје и фигуре којима играчи повлаче потезе. Ову типологију је предложио Бернд фон Витенбург у књизи „Шах планете Земље“, а Олег Маркејев ју је активно користио у једном од својих романа.

У неким случајевима, додаћу на своју руку, домаћини могу фигуру која је постала велика пренети у категорију играча. Шваб је почео као штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, да би временом делимично постао играч – у границама које су му одредили његови господари (у његовом случају то су Рокфелери). Што се конкретно Шваба тиче, последњих година он све више личи на кловна који улази у оптицај. Па ипак, примају га председници и премијери, држи поздравне говоре (на пример, на самиту на Балију у новембру). Принуђени су да прихвате, јер разумеју: он је фигура, померају га играчи по вољи господара, а ови не снисходе председницима и премијерима, комуницирају преко чиновника попут Шваба, којима понекад чак може бити дозвољено да играју улогу играча.
Задатак „швабова“ је да организују догађаје у интересу господара, да повлаче потезе које прописују играчи, замењујући их по потреби, и да делују као „глава која говори“: да дају изјаве, пишу књиге и чланке; тачније, да их потписују. Мислим да сам Шваб једва да нешто пише, није случајно што су последње књиге писане у коауторству. Књиге су слабе, са одређеним бројем логичких противречности и неслагања. Међутим, ова дела треба пажљиво читати и анализирати. Прво, они сасвим искрено фиксирају циљеве и планове светске елите („гâзда“) и акције за њихово спровођење (ниво „играча“). И као друго, кроз ове текстове пробијају се страхови ових људи (ако се могу назвати људима у строгом смислу те речи).

Какве су основне тезе и закључци књиге?

За почетак, Шваб признаје да ковид уопште није егзистенцијална претња – не може се поредити ни са „црном смрћу“ из XIV века ни са „шпањолицом“ 1918–1919, али је упркос томе веома важна, јер омогућава драматично убрзавање процеса који су већ у току у XXI веку и треба да уведу људе у свет „нове нормалности“. Ти процеси су: развој „зелене економије“ (читај: деиндустријализација под изговором климатских промена које је наводно изазвао човек); курс смањења потрошње (наравно, ово се не односи на светску елиту и Шваба лично); дигитализација (читај: дигитална друштвена контрола) и роботизација; продубљивање родне равноправности; борба за ЛГБТ права, апсорпција државе(а) од стране корпорација.

Иако се чини да Шваб понавља речи о неизбежности постковид света „нове нормалности“, он наводи и опасности због којих је више него забринут: а) отпор маса; б) одлагање процеса – а све треба да се уради за кратко време (друштвени блицкриг); ц) излазак из „пројекта“ једне од три највеће земље – САД, Руске Федерације, НР Кине – то неће дозволити имплементацију плана на глобалном нивоу.
Хвалећи НСП на сва звона, Шваб одмах каже да ће ковид повећати неједнакост – социјалну, економску, политичку, психолошку, у приступу медицинским услугама. Роботизација ће погоршати положај радника, смањиће се друштвено-економски простор малих и средњих предузећа, а истовремено и држава: швабовски свет је свет свемоћи корпорација.

А у исто време, свет значајно погоршаног квалитета живота највећег дела становништва. У суштини, обердавосијанац се враћа неомалтузијанском концепту „нултог раста“ Римског клуба у новој верзији: degrowth („нераст“, ​​„антираст“, ​​„обрнути раст“); са ентузијазмом се придружује манифесту, који је у мају 2020. потписало 1.100 стручњака – присталица курса за „једнакост у смањењу квалитета привреде“. Задатак је, сматрају, стварање економије смањеног квалитета (downscaling economy). Шваб пише да ће нас таква економија „одвести у будућност у којој ћемо моћи да живимо боље, задовољавајући се мањим“.

Али то значи кардиналну промену принципа економског развоја савременог друштва.
Чини се да се окретање од привредног раста (growth) ка нерасту (degrowth) претвара у мејнстрим. Магазин „Економист“ (12. 11. 2022) у чланку „Како се Запад одљубио од економског раста“ (How the West Fellout of Love with Economic Growth) извештава да су земље ОЕЦД-а сада отприлике упола мање фокусиране на економски раст него што су биле 1980-их. О томе сведочи пројекат Manifesto, чији програмери прикупљају информације о манифестима политичких партија у земљама ОЕЦД-а.
Наклоност политичких партија у корист раста била је јака 1960-их, опала је 1970-их, порасла на ниво близу 1960-их у 1980-им, а затим је почела да опада, и то нагло до 2021. године. Расположење против раста било је ниско у периоду 1960–1980, а затим почело нагло да расте, достигавши врхунац до 2021. године. Партијски манифести, реторика и расположења одражавају став владајућих група, које су, као што видимо, одлучиле да што више успоре привредни раст. Средство и оправдање у исто време јесте „зелена агенда“. И то упркос чињеници да многе мере за развој „зелене економије“, на пример, изградња ветроелектрана, не само да не решавају проблеме снабдевања енергијом већ уништавају природу – шуме.

Може ли пример?

Дана 21. јануара 2020. објављен је званичан одговор Владе Шкотске (број документа: FOI/19/02646, датум пријема: 26. 11. 2019, датум одговора: 16. 1. 2020) на захтев о количини стабала посечених за изградњу ветроелектрана на копну у Шкотској и области коју заузима ово дрвеће. У званичном одговору се наводи да је од 2000. године посечено дрвеће на површини од 6.994 ха. Укупан број посечених стабала до јануара 2020. је 13,9 милиона. А колико је посечено у Европи у целини? Али присталице „зелене агенде“ љубазно кажу да шуме морају бити посечене ако желимо да сачувамо планету и живот на њој. А европски парламентарци се под овим изговором спремају да забране увоз кафе, чоколаде и папира – ако њихови произвођачи не документују да дрвеће није посечено. Вратимо се, међутим, Швабовим рецептима, које је он, у име својих господара, спреман да препише човечанству.

Као пример живота на најнижем нивоу, Шваб наводи Патагонију – сурови крај сиромашне земље Аргентине. „Патагонизација“ је судбина периферије и полупериферије већине света (у ствари, добиће се хаитизација и сомализација). За мањи део – „јапанизација“ (модел Јапана у оном облику у коме он постоји после страшног економског удара с краја 1990-их). И једно и друго је назадовање, деградација.

А шта Шваб пише о капитализму, о судбини тог система?

Шваб се капитализмом бави на веома оригиналан начин, правдајући курс да се средњи слој лиши власништва над материјалним факторима производње (читај: курс за уништавање средњег слоја, тј. малих и средњих предузећа) потребом да се створи највиши облик капитализма који служи свим људима – стејкхолдерима. У ствари, стејкхолдерски капитализам није само капитализам већ средство за уништавање капитализма, при томе не у интересу радног народа, како су о томе сањали Маркс и комунисти, већ у интересу уске шачице милијардера. Акционар стејкхолдер се разликује од акционара деоничара (shareholder) по томе што не поседује имовину, он је учесник, лице заинтересовано за функционисање овог бизниса; „споредни учесник у огромном комерцијалном пројекту“.

Izvor

[Boro Prodanic]

Андреј Иљич Фурсов – Непријатељ је на капији, и за њега не треба да буде милости  (3.део)

Kако се међусобно односе циљеви измене биолошке природе човека и смањења бројности човечанства?

Промену биолошке природе у свету „нове нормалности“ ултраглобалисти планирају уз смањење популације и пооштравање контроле над њом. Средства: техничка (чипови); хемијско-биолошка (епидемије, вакцине – отуда нагло повећана улога Биг фарме); војнополитичка (уништење пасионарног дела друштва кроз ратове); информативно-психолошка (укидање полова, истицање права ЛГБТ заједнице, уништавање породице). Чипована особа би требало да буде директно повезана с вештачком интелигенцијом. Мислим да ће мало тога што су ултраглобалисти планирали бити спроведено, али је потребно јасно разумети планове непријатеља човечанства уопште и Русије и Руса посебно. Ово су планови за спровођење БЕТ-фашизма.

Био – епидемије и „вакцинације“ које подривају здравље; ако ултраглобалисти планирају да заплене имовину од две до две и по милијарде људи, онда 3–4,5 милијарди од којих нема шта да се узме (ово је, према терминологији чувеног швабоида, Израелца Јувала Харарија, „бескорисна класа“; код осталих ултраса: „сувишни једачи“, „вишак становништва“) подлежу демографском скринингу, уништавању (куга, рат, глад); додатна средства – ескалација имунодефицијенције становништва кроз генску терапију под маском вакцинације; резултат – губитак имунолошког, интелектуалног и емоционалног потенцијала на генетском нивоу у наредним генерацијама; увођење еутаназије одлуком не само особе, њених рођака већ и лекара (Канада, рачунајте, већ поздравља др Менгелеа). Ово је по свом духу у суштини нацистички план за коначно решење „сувишно класног“ питања.

Еко–деиндустријализација, депопулација и смањење потрошње у име „зелене агенде“.
Техно – дигитална контрола понашања појединца и друштвених група („паметни град“, виртуелизација живота; екстремни случај – систем социјалног рејтинга у Кини).

Желели бисмо да чујемо нешто више о улози „зелене агенде“ у овим шемама.

У овој фази, у „био-еко-техно“ троуглу, „угао“ еко је оштро наглашен: „зелена агенда“, коју диктирају климатске промене, наводно изазване људским деловањем. И то упркос чињеници да озбиљни научници говоре само о уобичајеним миленијумским и вековним климатским колебањима. Али ултраглобалисте у њиховом БЕТ-фашистичком бесу то узбуђује. Забрињава што се „зелена агенда“ креће, по њиховом мишљењу, спорије него што им је потребно. А сад је већ и религија позвана у помоћ, укључен је верски фронт борбе за „зелену економију“ и њене дивиденде. Па, представници цркава, пре свега католици, сами решавају своје проблеме, напредовањем не само до екуменског већ до стварног уједињења религија, барем авраамских (надам се да православље неће упасти у ову замку) у јединствену веру. Седми Конгрес вођа светских и традиционалних религија одржан је 14–15. септембра 2022. у Абу Дабију. Тема – „Улога вођа светских и традиционалних религија у духовном и друштвеном развоју човечанства у постпандемијском периоду“. Део састанака одвијао се унутар зграде у виду пирамиде. Говорило се о неопходности јединства хришћанства, јудаизма и ислама у оквиру одређене целине – посматрачи су то назвали „хрисламом“; приметили су и да на конвенцији ниједном није поменуто име Исуса Христа.

Септембарски састанак у Абу Дабију, као и новембарски на Синају, веома су важни догађаји у 2022. У новембру 2022. на Синају (Египат), тј. у месту религиозног откривења свих авраамских религија, одржан је климатски форум COP-27. Један од организатора био је Међуверски центар за одрживи развој. Желим да подсетим да уз сву спољашњу привлачност појма „одрживи развој“, у стварности то значи смањење светске популације на две милијарде људи (тј. „баршунасти“ и не баш геноцид), смањење потрошње и животних стандарда већине становништва планете у име спасавања природе од човека.

На форуму су „међуверци“ одржали церемонију „покајања за климу“ – због наводне кривице човечанства за штетне климатске промене. Одржана је презентација „Екобиблије“ коју је написала група католика, протестаната и Јевреја с рабином Нерилом на челу; представљени су и еколошки коментари књига Постања и Изласка. Главна теза: одрживи развој је воља Божја (тј. ултраглобалистима више није довољно световно оправдање „одрживог развоја“). Оглашено је „десет заповести климатске правде“ и, што је најважније, формулисана је идеја о јединственој светској религији, чији је циљ и центар очување природе; у име Бога, наравно, али у ствари не ради њега већ ради природе.

Наравно, то је оно што Англосаксонци називају lip service.

Несумњиво. Ултраглобалисти не би били верни себи да, под окриљем вере, нису прогурали врло специфична питања глобалне прерасподеле и успостављања контроле над светским ресурсима. На пример, Мајкл Шерен, бивши виши саветник Банке Енглеске и копредседавајући Г20, а сада председник ОЦД у Meta Verse Green Exchange, експлицитно је изјавио да ће ускоро, током декарбонизације индустрије, карбон (угљеник) постати нешто попут валуте – уз уобичајену. Нагласио је да су јужна хемисфера и Глобални југ уопштено вреднији од Севера – вреднији су и скупљи од свега што се налази у свим британским банкама. Шуме Индонезије су десно плућно крило планете, а Амазон лево плућно крило, вода, дрвеће, биодиверзитет, све ово (пажња!) кошта и ми, наставио је Шерен, почињемо да размишљамо о томе да за све ово одредимо цену; питање је, по његовом мишљењу, само како то спровести у дело – највероватније путем блок-чејн технологије (на мрежи постоји видео Шереновог наступа).

На тај начин, у име „зелене агенде“ и једног међуконфесионалног бога који служи очувању природе, намеће се идеја о глобалној приватизацији природе од стране корпорација, тачније – планете Земље са њеним ресурсима (укључујући кисеоник који производе шуме).

Суштински, циљеви ултраглобалиста носе антисоцијални карактер. Није ли тако?

Несумњиво. Један од задатака БЕТ-фашизма у стварању нижих класа света „нове нормалности“ јесте уништавање друштва у целини дробљењем на десетине мањина и подстицањем екстремних облика индивидуализма, с једне стране, а с друге стране – упрошћавање, примитивизација понашања и психологије посредством уништавања реалне културе (старт је дала контракултура шездесетих година), образовања, физиологизације/ сексуализације понашања, те претварања људи у „желуце који ходају“ и у истрениране биороботе („филетичка еволуција“). Упрошћавање друштва требало би, према плану ултраглобалиста, заувек да им стави у службу три закона кибернетике: Ешби – Шенона – Винера (систем контроле треба да превазилази систем контроле по снази и сложености), Бира – Анохина (систем управљања треба да буде способан да унапред предвиди развој контролисаног система) и Седова – Назаретјана (у сложеном хијерархијски организованом систему, разноврсност на највишем нивоу може се обезбедити смањењем разноликости на нижим нивоима).

Ако максимално поједноставимо управљано друштво, потиснемо квалитативну разноликост у њему, онда не можемо баш да бринемо о развоју и усложњавању структура наших најмилијих. Ова опција, међутим, има лошу страну, јер је сваки добитак губитак. Та страна је деградација врхова, који ће неминовно „долетети“ као бумеранг. А ако би БЕТ-фашизам успео да се спроведе у дело, онда је време његовог постојања – по „принципу Буденброкова“, тј. не више од четири генерације. А онда – колапс и већ потпуно, а не делимично урањање у мрачно доба. Да бисте решили овај проблем, биће вам потребан сопствени аналог Селденовог плана, као у Асимовљевој „Академији“. Али где га наћи у условима размагнетизованих врхова, који су се концентрисали на друштвену дресуру?
Овде се присећамо драконских мера које су наводно биле усмерене на заштиту становништва од „пандемије ковида“.

Мере које су наводно биле усмерене на сузбијање ковида, као и присиљавање на тоталну вакцинацију која подрива имунитет, били су покушај социјалне дресуре. Међутим, до јесени 2021. године постало је јасно да већина задатака преформатирања света ковид, односно његови организатори, нису решили. Вирус непознатог порекла погађа само старије и тешке болеснике, и то не сам по себи већ као додатни фактор који гура у амбис. Међутим, и у овом случају смрт је такође приписивана ковиду, што је повећало бројеве смртности. Међутим, разоткривен је и тај део преваре: крајем 2021. Виши институт за здравље Италије смањио је званични број умрлих од ковида за 97,1 одсто! То јест, само 2,9 процената је стварно умрло од ковида!

Који су разлози за неуспех афере/операције ковида 19 и њеног смањења? За почетак, планери нису израчунали степен отпора становништва, посебно у Канади и Француској, а ни у другим земљама. Присутно је и јасно незадовољство дела светске елите. Као прво, грешке у планирању, недовољна припрема операције; а како нам је речено у једној образовној установи, планирање и припрема операције (курс се тако звао – ППО) обезбеђују 50 одсто успеха. Друго, брзо покретање и богаћење Биг фарме, на штету низа индустрија, пореметило је биланс прихода, а самим тим и снага у светској елити. Стога је крајем 2021. магазин „Економист“ (делом припада Ротшилду, делом Фабијанском друштву, а индиректно породици Ањели), а за њим и Гејтс, објавио да ће 2022. пандемија пропасти: такорећи, истрага је завршена, заборавите. То не значи да глобалисти завршавају биоигре, далеко од тога. Тешко је рећи, на пример, да ли су мајмунске богиње погрешан почетак, неуспешан покушај или „проба пера“? Ипак, чини се да ће биопандемија за сада бити напуштена; међутим, сасвим је могуће да ће покушати да створе смртоноснији вирус – да тако кажемо, као резерву, за сваки случај.

Да је биопандемија за сада остављена по страни, потврђује и чињеница да Шваб и компанија активно говоре о опасности од сајбер пандемија, у поређењу са којима ће, како кажу, обичне изгледати као дечје играчке. С тим у вези, већ 2020–2021, такорећи „за раст“, ​​одржане су вежбе за борбу против „сајбер епидемија“. Киберполигон-2020 и Киберполигон-2021 (СЕФ је одржан на бази Сбербанке уз активно учешће не само Шваба већ и М. В. Мишустина и Г. О. Грефа као главних организатора, које су обердавосовци похвалили).

Додуше, чини се да су обе ове вежбе биле само припрема за много озбиљније, посебно за „Колективну снагу“, која је одржана у децембру 2021. у Јерусалиму под покровитељством израелског министарства финансија.

Та учења су добила мало пажње у светским медијима.

Индикативно је и симптоматично да Русија и Кина, за разлику од две претходне вежбе, нису позване. Из чега је руски економиста А. В. Лежава донео разуман закључак: планирано је да се хакери из ових држава или они повезани с њима оптуже за сајбер нападе. „Ове вежбе“, наставља економиста, „показале су да раније постављени задатак да се оправда предстојећи монетарни и финансијски колапс уз помоћ неких догађаја више силе (пандемије, поремећаја ланаца снабдевања) није у потпуности завршен и за то је неопходно користити друге опције (глобални сајбер напад и/или нешто друго) уз њихову координацију већ на међудржавном нивоу. Ако узмемо у обзир да, прво, између „вежби“ и „догађаја трансформације“ прође два-три месеца, а друго, да је одмах после вежби у Израелу почело пумпање Украјине оружјем и хистерија у постзападним СМРАД (средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) о неминовном нападу Русије, не може се не сложити са А. В. Лежавом да је током „Колективне силе“ извршена симулација не хакерског напада већ моделовање оружаног сукоба, на који је Постзапад испровоцирао Руску Федерацију.

Циљ је – нанети моћни удар по Русији као историјском противнику Запада?

Тачно, али слабљење Руске Федерације, изазивање унутрашње кризе у њој, само је један од циљева сукоба у Украјини који је изазвао Постзапад. Други задатак, не мање важан и троједини – слабљење немачке привреде до уништења, подривање ЕУ и погром њеног средњег слоја – јасно је формулисан у поверљивом истраживачком документу корпорације РАНД који је процурио на мрежу. Међу примаоцима су ЦИА, АНБ, војна обавештајна служба и неколико других специјалних служби.

Може ли мало подробније о том документу?

Наравно, он заслужује пажњу. Наслов документа од 25. јануара 2022. је „Слабљење Немачке, спасавање САД“. Почиње изјавом да тренутна америчка економија не може да функционише без спољних материјалних и финансијских извора. Само ЕУ може да их обезбеди, али главна препрека је Немачка: немајући још пун суверенитет, она настоји да стекне субјективитет, а Сједињене Државе су изласком Велике Британије из ЕУ изгубиле прилику да утичу на Немце преко међувладиних преговора. „Повећање прилива ресурса може се очекивати“, наводи се у документу, „само ако Немачка почне да доживљава контролисану економску кризу.“

Како ту кризу изазвати? Немачка економија почива на два темеља: на неограниченом приступу руским енергетским ресурсима и на јефтиној француској струји. Француски проблеми у Сахелу чине је зависном од канадског и аустралијског горива и она може бити под притиском. Али аутори документа сматрају да је увлачење Немаца и Руса у сукоб у Украјини једини начин да се гарантује одбијање Немачке од руских енергената. А онда се, у ствари, расписује план провокације: „Наше даље акције у овој земљи неизбежно ће довести до одговора Русије. Не само да Руси неће моћи да оставе без одговора масовни притисак украјинске војске на непризнате републике Донбаса већ могу бити проглашени за агресора и против њих ће бити уведен пун пакет санкција. Тада Путин може да уведе контрасанкције као одговор – пре свега на снабдевање Европе енергентима. Штета нанесена земљама ЕУ биће упоредива са штетом за Руску Федерацију, а за Немачку ће бити још већа.“

Неки говоре да је тај РАНД документ – лажан.

Ја верујем да је оригиналан. Али чак и ако на тренутак замислимо да то није случај, онда се таква формулација питања може лако одбацити „на велсовски начин“. Херберта Велса су једном питали шта мисли о „Протоколима сионских мудраца“ – да ли је то прави документ или лажни? Писац је одговорио у смислу да није важно, главно је да се догађаји у свету развијају онако како је прописано у „Протоколима“. Догађаји су се 2022. развијали онако како је прописано у РАНД документу.
Шема „две лопте у џепу“ у РАНД документу је описана крајње искрено. Још једном постаје јасно ко је прави агресор, а он је у заиста тешком положају. Са БДП-ом од 22,9 трилиона долара, амерички индустријски сектор обезбеђује само 18 одсто или 4,1 трилион долара, док у Кини допринос индустрије БДП-у (то је 16,9 трилиона долара) износи 30,5 посто, тј. 5,1 трилион долара. Индекси сложености извоза – 1,57 и 1,35 – упоредиви су. Да би преживеле, САД морају да развијају индустрију – Трамп је био у праву; финансије „које певају романсе“, интелектуална својина и услужни сектор сами по себи неће далеко стићи. Међутим, у глобалном свету нема слободних тржишта, њих треба одузети конкурентима. Кина је субјект светске политике, њена економија, која производи робу с ниским маржама, уско је повезана са америчком. ЕУ није субјект, њена привреда производи робу високе марже, али патенти, специјалисти и компаније, како наглашавају аналитичари, не припадају ЕУ, могу слободно да се крећу у САД, само их треба гурати. Како? Једноставно: изазивањем сукоба у Украјини и претварањем ЕУ дефакто у једну од њених страна. Активну улогу у спровођењу америчких интереса у ЕУ и посебно у Немачкој играју „зелени“ – добро контролисани фанатици попут Аналене Бербок.
На резултате провокације није се дуго чекало: за осам месеци 2022. немачка индустријска производња је пала за 1,8 одсто, док је производња хемијског и фармацеутског сектора зависних од гаса пала за 10,7 одсто. „Волстрит џорнал“ је 21. септембра 2022. објавио чланак о масовном пресељењу великих немачких предузећа (најмање 180 компанија) у Сједињене Државе.

Али још већа штета је нанета Немачкој у политичком смислу. Наравно, Немачка никада није била потпуно суверена држава, она је у ствари протекторат Сједињених Држава.

Од самог почетка?

Да. Како је пензионисани генерал-мајор СРГ Герд-Хелмут Комоса рекао у књизи „Немачка карта“, 1949. услов за стварање СР Немачке био је Канцеларски акт који је на период од 100 година потписао Аденауер. Према овом документу, спољну и унутрашњу политику и образовни систем СР Немачке одређују САД, они одобравају и кандидатуру немачког канцелара. Покушаји да се докаже да није постојао Канцеларски акт сударају се са гвозденом чињеницом: читава историја СР Немачке се развијала и развија у потпуном складу са оним што је рекао веома обавештени генерал Комоса.
Стварање СР Немачке је за Американце био „план Б“. „План А“ је био уништење Немачке, али је Стаљин осујетио ове планове. Англосаксонци су хтели да Немачку претворе у потпуно аграрно-сировинску земљу, поделивши је на неколико десетина малих држава, а да становништво сведу на 25 милиона. Стаљин је, полазећи од потребе одржавања уједињене, а не неутралне СР Немачке, осујетио Моргентау план. Англосаксонци су настојали да униште и Немачку и Немце. Још 1940. и 1941. године. Т. К. Кауфман (новинар листа „Џуиш кроникл“, познаник једног од Рузвелтових блиских саветника С. Роузмана) објавио је књигу „Немачка мора да пропадне!“ у два (!) издања. У њој је предложио да се територија Немачке подели између пет земаља и да се Немци стерилишу – 25 људи по лекару дневно; за три месеца сви Немци би били стерилисани, а за 60 година немачка нација би нестала. Чланак је био широко разматран у САД.

Неко ће рећи: никад се не зна шта би ту могао написати полулуди германофобични Јевреј. Али ево шта је председник САД Ф. Д. Рузвелт рекао министру финансија Г. Моргентауу (овај је то забележио у свом дневнику): „Морамо или кастрирати целокупну немачку популацију, или се према њима понашати на такав начин да више не буду у стању да производе људе способне да наставе да раде исте ствари.“ Чак ни нацисти у свом плану „Ост“ за уништење руског народа нису говорили о тоталној кастрацији.
Било је и других предлога, посебно да се промени наследност и, сходно томе, идентитет Немаца. Дакле, на самом почетку 1943. године професор Е. Хутон, антрополог са Харварда, предложио је да се наследство Немаца промени путем – пажња! – присилног мешања немачких мушкараца и жена. Хутонова шема је била једноставна: заробљени немачки војници и официри (10–12 милиона) одводе се из земље и смештају у логоре, а немачке жене које су остале у Немачкој приморавају се да се удају за војнике окупаторских снага и – опет, пажња! – за имигранте посебно доведене за ову сврху.
Како се ту не присетити мигрантске кризе 2015. коју је изазвала Меркелова, која је мигранте са Блиског истока и из северне Африке позвала да дођу у Немачку.

Дуго су Американци дозвољавали СР Немачкој извесну дозу субјективности – „по пуномоћју“. Данас, по свему судећи, пуномоћје истиче. Године 2022. активно користећи „зелене“ фанатике, САД одузимају Немачкој остатке субјективности. Ако је Меркелова била кмет Американаца, онда је Шолц већ роб подвргнут директним увредама украјинских америчких лакеја. Да подсетим да је извесни Мељник, кад је био амбасадор Украјине у Немачкој, Шолца назвао „увређеном јетреном кобасицом“ и Шолц се обрисао. Изгледа да су Американци уз помоћ своје колоније Украјине и полуколоније Пољске кренули у „коначно решење“ немачког питања. Тако је Немцима долетео бумеранг историје.

Међутим, ситуација у Европи, а посебно у Немачкој, погађа кључног савезника САД у Европи – Велику Британију, а проблеми овог главног историјског непријатеља Русије и Руса се заоштравају и из следећег разлога. У свету се формирају енергетско-економске макрозоне. Код Сједињених Држава и Кине је ту све у реду. ЕУ ће моћи да реши своје проблеме само ако присвоји ресурсе Руске Федерације. Међутим, као прво, Руска Федерација је нуклеарна сила; друго, ни без тога САД и НР Кина чланицама ЕУ не би дозволиле овакву „игру“. ЕУ преостаје да се бори само за Африку. У сваком случају, судбина романо-германске Европе је клизање из зоне језгра кап-система у зону полупериферије.

А шта с Британцимa?

Ситуација у Великој Британији је тешка: она још није развила сопствену макрозону. Традиционална зона – Јужна Кина – измакнула се; арапски емирати Персијског залива су довољни као део Англо-Арабије, али то није довољно за макрозону. Једини излаз за Британце је да закоче позиције у зони геополитичких интереса Руске Федерације, удаљавајући је од источне Европе, Закавказја и централне Азије. Али и овде има проблема. У средњој Азији само је Казахстан потпао под Британце, и то не сасвим; у Закавказју Велика Британија се судара са Руском Федерацијом и САД; покушај да се организује ново издање Речи Посполитој (Пољска, Литванија, Белорусија, Украјина) не игра: без Белорусије шема не функционише, а покушај да се збаци Баћка у августу 2020. није успео. Украјина остаје, због чега Велика Британија заузима најлудачкији став о овом питању. Како рече један од јунака филма „Неухватљиви осветници“ – „у немоћном бесу“.

Макрозоне се формирају у реалне основне јединице организације посткапиталистичког света, у субјекте нове глобализације, селективне и ограничене, за разлику од оне старе (1990–2010), која је била ништа друго до агонија капитализма. У овом новом свету постоји тенденција, још не толико изражена, али сасвим очигледна, ка формирању нове врсте владалачко-економских структура, оне ће, по свему судећи, постати „лице“ посткапитализма. Реч је о таквој владалачко-економској структури у којој се у јединствену целину спајају обавештајне службе, органи за спровођење закона и део државних структура, корпорација и банака. То је феномен дубинске моћи, који, међутим, има не само подводно-подземни већ и надводно-надземни део. Штавише, ако се раније претпостављало и планирало да ће корпорације једноставно апсорбовати државу, онда је наш СВО извршио корекцију овог процеса. Како је признато на 68. састанку Билдерберг клуба, војна дејства у Украјини су озбиљно успорила процес успостављања контроле корпорација над државама – ове последње воде рат, геополитика се вратила и потиснула геоекономију.

Да ли се слажете са онима који су склони да Билдерберски клуб сматрају готово центром мреже светске власти глобалиста?

Апсолутно се не слажем. Чак и за време свог процвата, 1970–1980-их, овај клуб, који је одиграо одређену улогу у разарању СССР-а и низу других процеса, иако не у истој мери као део клуба LeCèrcle или „69“, никада није био неки организациони центар. Попут Светског економског форума у ​​Давосу данас, Билдерберг клуб, иако задржава значајан утицај, више је излог престижне робе коју домаћини показују свету. „Роба“ су овде познати политичари, бизнисмени, стручњаци итд., узалуд је овде тражити господаре светске игре. Они у игри, која је шоу (must go on) не учествују – то није посао господара, то је посао послуге, додуше високе. Права моћ је тајна моћ, она није на сцени већ иза кулиса. Значајно је да ни LeCèrcle, ни LeSiècle, ни Клуб острва, који су јачи од Билдерберга, никада не одржавају јавне догађаје, дејствујући по принципу Гандалфа из „Господара прстенова“: keep it safe and keep it secret („чувај то безбедно и тајно“).

Циљ Билдерберга, као и Давоса, јесте да се изјасни о одређеном ставу, да тестира реакцију друштва на ове „пробне балоне“ (уз сав презир светске елите према људима, страх од маса, чак и издресираних, посебно у условима кризе, остаје), одабир нових регрута у високорангирану собну послугу. Ипак, корисно је анализирати шта се дешава и говори у Билдербергу и Давосу: по кретању „сенки“ постају јасни планови господара и, што је још важније, страх светске елите. Сам избор на Билдерберг скуповима једног перспективног, са становишта власника, указује, између осталог, на правац који се сматра пожељнијим. И, наравно, битне су информације о дискусијама у затвореном формату, за личности вишег ранга, за оне међу једнакима који су „равноправнији“.

О чему су, дакле, разговарали учесници 68. састанка Билдерберг клуба, који је одржан 2–5. јуна 2022. у Вашингтону?

Питања о којима се разговарало на овом састанку делимично одражавају садржај већ цитираних упутстава Четем хауса. Међу 115 учесника из 20 земаља и једне међународне организације, 53 су били Англосаксонци (од тога 33 из САД), 53 особе су биле представници 14 земаља и девет су Холанђани. Ове последње сам издвојио јер су британска (Виндзори) и холандска (династија Оран) краљевска кућа биле блиско повезане од краја 17. века, не само политички већ и економски: „Славном револуцијом“ 1688, услед чега се на енглеском престолу нашао холандски државник Вилијам III; то је била само политичка регистрација спајања (merging) две источноиндијске компаније – енглескe и холандскe. Другим речима, у савременом свету Велику Британију и Холандију треба посматрати као целину, што, међутим, не искључује ситуационе унутрашње противречности.

Погледајмо дневни ред 68. састанка Билдербергера. У ствари, то је и „мапа света“, из које следи одређени програм деловања.

И тако:
1. Појава државе-изгнаника. Проглашавање те државе непријатељем цивилизованог света. (То јест, читајте: Постзапада; јасно, земља-изгнаник је Русија.)
2. Ширење НАТО-а на исток и снабдевање нуклеарним оружјем.
3. Проблем Кине. Анализа експеримента у Шангају, како успешно отерати људе у изолацију.
4. Прилагођавање становништва социјалном рејтингу и оку „Великог брата“.
5. Индо-пацифичке промене. Стварање индо-пацифичке зоне против Кине. Покушај премештања производње локализоване у Кини у друге регионе света.
6. Русија. Нивои утицаја санкција. Чудни карактер Руса. Могућности Пољске да преко Балтика добије америчку помоћ у довољним количинама за ЕУ.
7. Односи између влада суверених држава и глобалних корпорација.
(Моја напомена: ово је био веома важан тренутак, јер је један од главних задатака корпорација да државу ставе под контролу.)
8. Појава система за размену банкарских информација независних од СВИФТ-а.
9. Дезинформације. Рад са највећим медијима на Западу на исправном, са њихове тачке гледишта, представљању планираних светских промена.
10. Енергетска безопасност.
11. Здравље након пандемије. (Моја напомена: званично је фиксиран крај пандемије.) Суочавање са мајмунским богињама у развијеним земљама. Спремност Украјине за колеру. Вероватноћа јесење пандемије новог типа вируса корона.
12. Јачање улоге локалних самоуправа. (Напомена: говоримо о поткопавању државе одоздо.)
13. Привремено одступање од принципа глобалне поделе рада. (Напомена: селективна деглобализација.)
14. Украјина. (Напомена: прво, као кључ даље дестабилизације руског света; друго, као ударна снага глобалиста припремљених за нови скок.)

Билдербергери у Вашингтону су пред Украјину поставили следеће задатке: 1) да што више увуче Руску Федерацију у преговоре о привременом прекиду ватре (међутим, то је сада отпало); 2) обезбеди несметано снабдевање ЕУ гасом кроз цеви; 3) пребаци у САД сву пшеницу највише сорте прошлогодишње жетве „да би се избегла глад у свету“; 4) да обезбеди заштиту црноморских лука уз помоћ испорученог наоружања; 5) организује војнополитичке провокације против Руске Федерације.
Билдербергске сусрете карактерише присуство и отвореног, и затвореног формата.

На затвореном састанку у ужем кругу сумирани су резултати операције „Пандемија ковид-19“. Истовремено, уочене су грешке које треба исправити. Снаге безбедности национално-државног нивоа су се Кисинџеровим устима жалиле званичницима УН, једном броју челника корпорација Биг фарма, појединим шефовима „бигтековских“ корпорација и банкарима да журе, а да нису припремили платформу за имплементацију антиковид мера у Сједињеним Државама и Западној Европи, како је то учињено у Шангају – реч је о систему кинеског социјалног рејтинга. У Европи и Америци то није успело. А сад су, кроз уста Кисинџера, „господари светске игре“ проглашени кривима: били су слабо припремљени и својом недовољном припремом и журбом осујетили планове и рокове за стварање света „нове нормалности“.

Забележена је још једна веома важна ствар: СВО РФ у Украјини није дозволила спровођење задатка успостављања власти корпорација над државама. Геополитика се вратила. Наш СВО је суштински „успорио процес успостављања контроле корпорација над државама“ и објективно се показао као ћускија у точку ултраглобалиста.

Али вратимо се питању дубоке моћи. Њена институционализација у суштини значи оживљавање на новој етапи у историји структура попут Британске источноиндијске компаније, „државе-трговца“ (К. А. Фурсов), у којој су органски сједињени круна (династија и држава), аристократија, тајне службе, капиталисти, банкари и криминал. И сваки сегмент је имао своју функцију у целини.

А каква је у том случају будућност затворених наддржавних структура?

Ако нови тип властодржачко-економске структуре замени државу (state), онда наддржавне структуре, дизајниране да превазиђу државне границе, неће бити потребне у свом претходном облику: структуре дубоке моћи, попут Источноиндијске компаније, саме су наднационалне по дефиницији и органски су и отворене и затворене („принцип ајсберга“). У аналитичком смислу, овај процес ће избрисати границу између политичких наука и конспирологије – појавиће се нова дисциплина.

Рат ће одиграти значајну улогу како у убрзавању развоја новог облика власти (политичке и економске) организације моћи, тако и у очувању, већ у јединственој целини, значаја онога што је била држава у доба капитализма („сегмент моћи“). Хтели ми то или не, ушли смо у ратну епоху. Као прво, финале једног система и почетак, формирање другог увек се одвија у виду ратова или их, у најмању руку, прате. Као друго, „улазак“ и „излазак“ из система и епоха се, по правилу, огледају. „Улазак“ у капиталистичку еру био је Тридесетогодишњи рат (1618–1648) – четири локална, али ипак у простору и времену међусобно повезана сукоба. Чини се да свет напушта капитализам и улази у посткапитализам, кроз нешто слично Тридесетогодишњем рату. Прва два сукоба су Сирија и Украјина. Даље могу бити Закавказје, Арктик, Јужна и Источна Азија.

Шта о том питању говоре и пишу аналитичари у последњој деценији?

Последњих година објављено је више радова (Насема Талеб, Сирило Пасквале, Реј Далио, Бира Браунмилер, Арона Клаузета, Хуго Бардиа итд.; кратак осврт на њихов рад на занимљив начин је представио Сергеј Карелов), чији аутори убедљиво показују да се пауза између светских ратова завршава, да се губи управљивост света и да једини излаз може бити велики рат. Свет још није прешао тачку без повратка, али је близу ње. Додаћу: Велики рат у савременим условима највероватније неће бити тотално-глобални, већ серијско-локални и, могуће, тридесетогодишњи. У пракси, укључујући и свакодневни живот, ово, ако не потпуно брише, онда чини испрекиданом линију између мира и рата, између војних и мирнодопских аспеката и функција друштва. Конкретно, друштвене науке су у великој мери трансформисане у научни облик когнитивног ратовања. Когнитивни рат (појам Франсоа де Крозела) је скуп активних мера усмерених на промену људског понашања контролом његових когнитивних функција. Ово чак није ни рат у области информација већ блокирање једних његових токова и наметање других. Формирани начини размишљања, наративи и слике стварности чине информациони рат у строгом смислу речи непотребним, остављају га „у офсајду“. С обзиром на наведено, неопходно је реструктурирати читав комплекс друштвено-хуманистичких наука, пре свега историју – садржајно, дисциплински и организационо, али то је посебно питање. И мада је хитно, има хитнијих, пречих у садашњој ситуацији.

У Давосу је недавно завршен редовни састанак Светског економског форума. Можете ли да поделите своје утиске?

Моји утисци су оно што сам успео да пронађем тренутно (26. 1. 2023) у разним медијима, иако је и тога доста. Форум у Давосу још није почео, а у медијима су се већ појавила два извештаја, који на врло конкретан начин карактеришу и организаторе и учеснике. Постало је познато да претерано расте тежња да се учесницима (а њих је 2.700) обезбеди пратња или, ако ствари називате правим именом, проститутке. Толико претерано да су могућности Швајцарске исцрпљене, па је требало наручивати „девојке са смањеном друштвеном одговорношћу“ из Италије и Немачке. Истина, новинари су одмах открили да се, судећи по ценама, не ради о Немицама и Италијанкама већ о Румункама. Чињеница је да на СЕФ позване проститутке наплаћују 1.500 швајцарских франака (1,4 хиљаде евра) за четири сата, и 2.550 швајцарских франака (2.350 евра) за ноћ, док су западноевропске свештенице љубави много скупље – до девет хиљада евра. То јест, организатори су одлучили да уштеде на сексуалним услугама. Па, разумљиво – криза.

Друга вест је озбиљнија. Пилот сингапурске авио-компаније Алан Дан рекао је да су се организатори СЕФ-а обратили шефу US Freedom Flyers-а Џошу Јодеру са захтевом да осигурају да учесници форума лете с невакцинисаним пилотима. И то упркос чињеници да су чланови СЕФ-а хистерични заговорници тоталне вакцинације.

Па у чему је ствар?

На Западу се од јесени нагло повећао број изненадних смрти управо вакцинисаних особа. У Енглеској, на пример, до 1.000 недељно. Сад замислите да вакцинисани пилот изненада умре током лета. Шта ће бити с путницима? Себична размишљања ултраглобалиста, страх за своје животе, натерали су их да на неко време одступе од свог става о вакцинацији – желе да живе. То објашњава мере безбедности без преседана. На пример, на улазу у Давос – тотална провера, укључујући отиске прстију.
На давоском слету лешинара ултраглобализма учествовали су лидери највећих корпорација (укључујући Амазон, Фајзер), фондација (Гејтс, Сорош итд.), међународних организација (СЗО и сл.), просто веома богати људи – 116 милијардера. У исто време, међутим, прве личности Сједињених Држава нису дошле у Давос. Америку су представљали амерички секретар за рад Мартин Волш, директорка националне обавештајне службе Аврил Хејнс и шеф ФБИ Кристофер Реј. Није било представника НР Кине и Руске Федерације, председник Јужне Африке С. Рамофоса је одбио позив (под згодним изговором). Било је необично много представника из Азије, Африке и Латинске Америке. Позвани су специјално на обраду у антируском духу. Уопште, русофобија је била позадина овог састанка у Давосу.

Мада давосовске омиљене теме – декарбонизација, вештачка интелигенција, феминизам, ЛГБТ итд. – нигде нису нестале, тренутна ситуација у свету их је донекле покренула, јер је угрожен глобални поредак који стварају ТНК и наднационалне структуре моћи и финансија. Кључна претња је Русија, стога су готово сви главни говорници са Запада покренули агресивни информативни талас против Руске Федерације. Х. Кисинџер, који је раније заузимао релативно умерен став (иако је увек остајао непријатељ Русије – ту нема потребе за илузијама) и који се изјаснио против чланства Украјине у НАТО-у, почео је да говори о томе да њу треба прихватити у Савез, тј. заузео је позицију јастреба.
Поред антируске тематике, учеснике су забринуле и претње савременом свету – краткорочне (две године) и дугорочне (10 година). У свакој временској перспективи постоји 10 претњи. Ако се комбинују, онда ће у горњој половини доћи до неуспеха у борби против климатских промена, колапса еколошког система, кризе повезане са исцрпљивањем природних ресурса, раста друштвене неједнакости и конфронтације на геоекономској основи.

Односно, оно што је овако или онако повезано са „зеленом агендом“ остаје у првом плану?

Баш тако. Али не само то. Учесници форума су уверени да ће светску економију најмање две године покривати глобална рецесија. С тим у вези фиксирали су само оно о чему су писали економисти уочи Давоса. Тако је у објављеном „Глобал риск репорту“, који је сумирао мишљења 1,2 хиљаде водећих економиста света, констатовано да је ера глобализације и раста животног стандарда дошла до краја; да ће две хиљаде давдесете бити деценија друштвених и еколошких преокрета, с прехрамбеним кризама, политичком нест

[Boro Prodanic]

Kolege sa foruma koji su imali strpljenja da pročitaju ovaj članak, mogu da dodaju po jednu kockicu u slagalice koje se zovu:

1. Zapad i demokratija;
2. Rusija, Kina i odnosi sa Zapadom;
3. NATO;
4. Zelena agenda - globalno zagrevanje;
5. SVO RF u Ukrajini;
...pa će jednom složiti i cele slike sa gornjim naslovima.

Ko nije imao strpljenja, propustio je da stekne još jedan uvid nesporno pametnog čoveka kuda mi to u stvari idemo: u bioskop, na SF film? ili u nešto drugo, možda u sumornu budućnost čovečanstva?

[Boro Prodanic]

B.P: Iako je ovaj članak star nekoliko meseci, danas sam čuo na TV Happy nešto što me ponukalo da ga ipak postavim ovde: zakon o eutanaziji u Kanadi dobio je "aneks" - svako ko zarađuje manje od 2.080 dolara mesečno može zatražiti medicinsku pomoć u izvršenju samoubistva! Praktično, siromasi i invalidi ne treba da žive, treba da živi samo "zlatna milijarda", zar ne?

Zakon o eutanaziji u Kanadi potpuno izmakao svakoj vrsti građanske kontrole

Kanada se ponosi svojom otvorenošću i tolerancijom, a ima najpopustljivija pravila o eutanaziji na svetu – a rezultati su iskreno zastrašujući, 10000 ljudi je eutanazirano 2021 godine.

Država je asistirala u čak tri odsto ukupne smrtnosti svojih građana prošle godine, Sledeće godine Kanada će dozvoliti ljudima da sami izaberu smrt i zbog stanja svog mentalnog zdravlja.

Zastrašujuću priču donosi „Dejli mejl“ a „proklete izveštaje“ potvrdila je u svojoj istrazi agencija Asošijeted pres. Oni pišu da je „praksa koja je nekada bila zamišljena kao poslednje rešenje samo za neizlečive i terminalne bolesti opasno izmakla kontroli“.

Priče iz Ministarstva zdravlja Kanade podsećaju na nacističke logorske hronike.

Veteranki kanadske vojske i paraolimpijki Kristin Gotje umesto pomoći da dobije stepenište za svoj dom – zašta se borila 2019. ponuđena je i alternativa. Kanadski zvaničnik joj je rekao da će joj vlada pomoći da se ubije, ako joj je život tako težak i ako je ona tako očajna.

– Imam pismo u kojem piše da ako ste očajni, gospođo, možemo vam ponuditi pomoć, medicinsku pomoć pri umiranju – svedočio je bivši vojni kaplar Kristin Gotje, paraplegičar, kanadskim poslanicima.

Uprkos tome što je vezana za invalidska kolica sa mišićno-koštanim poremećajem koji joj pogađa noge, leđa i kukove, ona je parakanuistkinja koja je osvojila zlatnu medalju i srebrnu medalju učestvujući u kanadskom ženskom hokejaškom timu na ledu. Takođe je veoma daleko od ideje o beznadežnom slučaju, a ipak Odeljenje za boračka pitanja njene vlade nije oklevalo da sugeriše da bi možda želela da okonča svoj život ukoliko bi se bitka za dobijanje rampe pokazala previše za nju.

Otprilike pet slučajeva vojnih veterana kojima je ponuđena asistirana eutanazija prijavljeno je kanadskoj policiji i zvaničnici su pozvali druge koji su imali isti tretman da se jave.

Primer Alana Nikolsa je tragičniji. Zbog depresije i pomišljanja na samoubistvo hospitalizovan je 2019. Zbog svojih crnih misli molio je brata Gerija da ga spase ako mu se um pomrači i pokuša da digne ruku na sebe. Ipak u roku od mesec dana od odlaska u bolnicu podneo je zahtev za eutanaziju. Kao razlog naveo je samo jedno zdravstveno stanje – gubitak sluha – ali to je bilo dovoljno da mu se udovolji.

– Alan je u suštini ubijen – optužuje institucije njegov brat Geri.

„Dejli mejlu“ Erin Smit je ispričala da je njen 71-godišnji otac Rod Meknil otišao u bolnicu u Ontariju nakon što je pao. Mesec dana kasnije, bio je eutanaziran. Ona kaže da odgovorni lekari nisu čak ni tražili njegovu medicinsku dokumentaciju od njegovog lekara. Eutanaziran je zbog stanja – hronične opstruktivne bolesti pluća u završnoj fazi, a obdukcija je potom pokazala da opstrukciju nikad nije imao, rekla je ona.

Šila Elson, koja se stara o 25-godišnjoj ćerki sa cerebralnom paralizom, ispričala je da joj je bolnički lekar u Njufaundlendu zapravo rekao da će biti „sebična“ ako ne razmišlja o opciji eutanazije.

Pacijent Rodžer Foli, sa degenerativnim poremećajem mozga tajno je snimao osoblje u svojoj bolnici u Londonu u državi Ontario, koje mu je često pominjalo eutanaziju – kao lek.

Na snimku „Dejli mejla“, direktor za etiku bolnice rekao je gospodinu Foliju da će lečenje njegove bolesti ubuduće koštati „više od 1.500 dolara dnevno“ ako hoće da ga zadrži u bolnici, dodajući: „Moj deo ovoga je bio da razgovaram s vama, (da vidim) da li imate interesa u asistiranom umiranju.“

Kanada takođe razmatra proširenje eutanazije na „zrele“ maloletnike – decu mlađu od 18 godina koja ispunjavaju iste uslove kao i odrasli, dok se dr Trudo Lemens, profesor zdravstvenog prava i politike Univerziteta u Torontu, plaši da bi kanadski sistem mogao stvoriti „obavezu da se (samoubistvo) uvede kao deo „lečenja mentalnog zdravlja“.

ZASTRAŠUJUĆE

Profesor Tim Stejnton, direktor Kanadskog instituta za inkluziju i državljanstvo na Univerzitetu Britanske Kolumbije, opisao je kanadski zakon kao „verovatno najveću egzistencijalnu pretnju osobama sa invaliditetom od nacističkog progroma u Nemačkoj 1930-ih“.

Izvor:

[dzumba]

Zakon o eutanaziji u Kanadi potpuno izmakao svakoj vrsti građanske kontrole

Запрепашћујуће!!!!

[Brok]

Ово је чист нацизам и сегрегација и то једне развијене и "модерне" земље.
Овај закон ко је донео га поистовећује, заправо још су гори, од Химлера, Хитлера, Ајхмана, Менгелеа и осталих зликоваца.
Није нацизам ако нека битанга истетовира кукасти крст или било шта слично од наци обележја, већ је ово је нацизам у правом смислу те речи а на челу свега је држава, призната, суверена, развијена, модерна и сувишно либерална чак и преко граница нацизма.

Овај закон поред свега је јако плодно тле за трговину органима.