Došao je kraj: Kina krije oružje opasnije od nuklearnog kojim će srušiti AmerikuU članku „Kineske tajne operacije zlata“ napisao sam, da su brojke o veličini kineskih zlatnih rezervi koje se nalaze u zvaničnim dokumentima, veoma potcenjene.Prema poslednjim podacima Narodne banke Kine, rezerve zlata (deo kineskih međunarodnih rezervi) su jednake 2,33 hiljade tona (šesto mesto u svetu posle SAD, Nemačke, Italije, Francuske i Rusije).
Međutim, dugi niz godina, kineske zlatne rezerve su se delimično dopunjavale kroz takozvane „neregistrovane“ transakcije. Takvo zlato se ne odražava u zvaničnoj statistici, to su nekakve rezerve u senci.
Od druge polovine prošle godine značajno je povećan obim kupovine zlata putem neregistrovanih transakcija. Shodno tome, raste učešće rezervi u senci u ukupnim rezervama zlata.
Prema najkonzervativnijim procenama, ukupan obim kineskih zlatnih rezervi je već premašio 5 hiljada tona, a prema drugim procenama, odavno je premašio 10 hiljada tona, te je Kina sada prva u svetu, prestigavši SAD (prema zvaničnim podacima, njihove zlatne rezerve su 8133,5 tona).
Prema proceni stručnjaka, Kina svoje zlatne rezerve povećava domaćom proizvodnjom plemenitog metala (prvo mesto u svetu po proizvodnji zlata), kao i uvozom. Štaviše, uvoz premašuje domaću proizvodnju 2-3 puta, uprkos činjenici da Kina ne izvozi zlato iz zemlje.
Niko drugi na svetu nema tako gigantski priliv zlata koji se taloži unutar zemlje kao Kina.
Postavlja se pitanje- zašto Kina tako intenzivno gomila svoje zlatne rezerve? Često možete čuti ovaj odgovor- zlato je strateški resurs, zlato je „novac za hitne slučajeve“.
U slučaju bilo kakvog ozbiljnog globalnog nereda, kada se neočekivano (ne iz ekonomskih, već iz vojnih i političkih razloga) sruši američki dolar i zajedno s njim propadnu druge rezervne valute (evro, britanska funta, japanski jen itd.), zlato će ostaju jedino sredstvo plaćanja vitalnog kineskog uvoza. Logika je jasna.
Inače, mnoge zemlje objašnjavaju zašto su zadržale zlatne rezerve, nakon što je doneta odluka o demonetizaciji zlata na Međunarodnoj konferenciji na Jamajci 1976. godine.
Zlato je tada degradirano u običnu robu. Američki dolar je prepoznat kao sredstvo plaćanja. Međutim, nikad se ne zna šta će se desiti, šta ako on nestane u slučaju nekog trećeg svetskog rata? Moraćemo da se vratimo na zlato kao „novac za hitne slučajeve“.
Međutim, vremenom je u prvi plan došla druga verzija razloga za akumulaciju zlata u Pekingu- smanjenje zavisnosti od američkog dolara.
2015. godine, kada je juan dobio status rezervne valute u MMF-u, Peking je imao ambicije da od juana napravi zaista međunarodnu valutu, i čak zameni juan mestom koje američki dolar zauzima u međunarodnim finansijama.
Zlato bi trebalo da bude sredstvo kojim će Peking svrgnuti dolar sa pijedestala svetske valute. Zlato u rukama Pekinga počelo je da se pretvara iz odbrambenog oružja u ofanzivno.
U Kini monetarne vlasti (centralna banka i ministarstvo finansija) ne pretvaraju juan u plemeniti metal. Do sada nije bilo izjava ili čak nagoveštaja kineskih vlasti da bi juan mogao da postane zlatna valuta.
Međutim, ima dovoljno glasina da bi se takva metamorfoza sa kineskom valutom mogla dogoditi. Postoji pretpostavka, da Peking ima koristi od takvih glasina (a navodno ih čak i podstiče), jer to povećava interesovanje za juan kod stranaca. Nerezidenti se psihološki pripremaju za činjenicu, da će juan neminovno postati svetska valuta.
Može li se u Kini uvesti zlatni standard? „Nebesko carstvo“ ima tako ogromnu količinu plemenitog metala, koju one zemlje koje su uvele zlatne standarde u 19. veku nisu imale ni blizu. Ovde stručnjaci nemaju jasno mišljenje.
Na kraju krajeva, zlatni standard je mač sa dve oštrice. Održavanje zlatnog standarda (tj. osiguranje zlatnog pokrića monetarne jedinice i obaveze pretvaranja novčanica u plemeniti metal) je moćno sredstvo kojim se nacionalni novac može brzo uzdići na pijedestal svetske valute. Drugi kraj štapa je, da uvođenje zlatnog standarda preti, da državne rezerve zlata mogu isto tako brzo ispariti.
Uzmimo, na primer, isti standard zlata koji je uspostavljen na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine. Formalno je bio na snazi do 1976. godine (pre Jamajčke konferencije), tj. 32 godine, ali realno, ne više od deset godina.
Početkom 1960-ih, Sjedinjene Države su imale trgovinski i platni deficit po prvi put od Drugog svetskog rata. Deficit je pokriven dolarima, što je izazvalo povećanje mase „zelenog papira“ van „Novog sveta“.
Počela je konverzija „zelenog papira“ u „žuti metal“ od strane drugih zemalja. Šezdesete su bile vreme brzog topljenja zlatnih rezervi SAD (na početku te decenije premašile su 20 hiljada tona). A kada je rezerva pala ispod granice od 10 hiljada tona, 15. avgusta 1971. godine, tada je američki predsednik Ričard Nikson glasno objavio, da je razmena dolara za zlato „privremeno obustavljena“.
Razmene više nije bilo, a zlatno-dolarski standard je svečano poslat u svet na Konferenciji na Jamajci u januaru 1976-te.
Vratimo se današnjoj Kini. Moja verzija ubrzane akumulacije državnih zlatnih rezervi je sledeća. Peking bi mogao da odluči da uvede zlatni juan, ali sa jednim ciljem- oštro prebaciti potražnju učesnika na globalnom deviznom tržištu sa američkog dolara na kineski juan (uzgred, moguće je da će do tada juan već biti digitalan- Kina je danas „ispred od ostatka” u promovisanju digitalne valute centralne banke).
Kineski zlatni standard će trajati samo onoliko koliko je potrebno, da se američki dolar uništi kao svetska valuta. Po mom mišljenju, ovo možda neće trajati više od mesec dana. Nakon kolapsa američkog dolara, razmena kineske valute za „žuti metal“ biće odmah zaustavljena (bukvalno dan nakon pada američkog dolara).
Naravno, nakon ovoga bi idealno za Peking bilo, da se postigne međunarodna konferencija u duhu konferencije na Jamajci 1976. godine, na kojoj bi svi učesnici glasali za uvođenje standarda papir-juan.
„Kolektivni Zapad“ će se posle kolapsa dolara konačno ispumpati kao balon, ali po inerciji i dalje može da se odupre Kini, i bojkotuje njene inicijative u monetarnoj i finansijskoj sferi. Međutim, ovde već ulazim u zonu fantazije, pa se vraćam na ono u šta sam sigurniji. Naime, na verziju da Kina povećava zlatne rezerve kako bi juan postala svetska valuta.
Još jedno pitanje koje mnoge brine- zašto Peking krije prave razmere gomilanja zlatnih rezervi? — Odgovor se može naći u članku „Kina gotovo sigurno poseduje više zlatnih rezervi od Sjedinjenih Država — evo zašto je to važno“.
Autor članka, Dominik Frisbi, piše: „Bilo da se radi o 10, 15 ili 30.000 tona, Kina neće moći da proglasi tako velike rezerve. U svakom slučaju ne još, jer će izazvati neželjeno povećanje i juana i cene zlata, a vladine devizne rezerve od 3,2 triliona dolara biće devalvirane.“
Ros Norman, izvršni direktor „Metals Daily-a“, o razlozima za brzu akciju Kine kaže, da će jačanje valute kao rezultat takve podrške rezervama biti kontraproduktivno. On objašnjava, da će to smanjiti konkurentnost kineskog izvoza.
Međutim, očigledno je, da će Peking pre ili kasnije morati da otkrije svoj adut u vidu gigantske državne rezerve monetarnog zlata. Dominic Frisbi zaključuje svoj članak na sledeći način: „Ako Kina odluči da koristi novac kao oružje, kao što su to učinile SAD, sve što treba da uradi je da proglasi svoje zlatne rezerve, možda čak i delimično da podrži juan sa njima.
U jednoj fazi se govorilo o digitalnoj valuti centralne banke koja bi bila delimično podržana zlatom. U ovom slučaju, neobezbeđen zapadni novac rizikuje da izgubi značajan deo svoje kupovne moći.
Podržavanje zapadnog papirnog novca barem delimično zlatom bi značilo oštru revalorizaciju zlata naviše – do desetina hiljada. To je adut koji trenutno ima Kina sa svojih 20 godina neprekidnog nagomilavanja. Onaj ko poseduje zlato postavlja pravila.
Dakle, Kina sprema udar protiv Sjedinjenih Država. Samo ovaj udar nije vojni, već valutni. „Zlatno oružje“ Pekinga protiv Amerike može biti mnogo efikasnije od nuklearnog oružja.
(Valentin Katasonov)
Izvor
