PALUBA
May 31, 2023, 11:07:08 pm *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Pravilnik za postovanje vesti!
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 [11] 12 13   Go Down
  Print  
Author Topic: Globalizacija ili globalizacije - kuda idemo?  (Read 76008 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #150 on: February 19, 2023, 09:46:06 am »

"Ako niste za stolom, onda ste na jelovniku" Kako je ruska invazija nepovratno promenila svet: Ovo će biti dva velika pobednika i dva velika gubitnika nakon završetka rata

Ruska invazija na Ukrajinu u nekim je aspektima promenila svetski poredak, uključujući formiranje novih blokova, što nije viđeno od Hladnog rata.

Rat je zaoštrio postojeću globalnu tendenciju formiranja blokova oko Vašingtona i Pekinga.

- Prešli smo u haotični multipolarni svet u kojem je sve oružje - energija, podaci, infrastruktura, migracije. Geopolitika je ključna reč, sve je geopolitika - rekao je šef evropske diplomatije Đuzep Borelj u decembru.

Centralna Azija, Kavkaz, Balkan, Afrika i azijsko-pacifička regija poprišta su borbi za uticaj između velikih sila poput Kine, EU, Rusije i Turske, bilo putem finansiranja infrastrukturnih projekata ili sporazumima na području trgovinske, vojne ili diplomatske saradnje. Rat u Ukrajini dodatno je protresao stvari oslabivši ruski uticaj u bivšim sovjetskim republikama u središnjoj Aziji i omogućivši Turskoj novu ulogu posrednika.

- Ta haotična reorganizacija je realna, ali verovatno privremena. Neminovno je da će po završetku rata Rusija i Evropa biti slabije i iscrpljene, dok će dva velika pobednika biti SAD i Kina - rekao je Pjer Razu, direktor tink-tanka FMES iz Francuske.

Rusija vazal Kine

Kina mora da posmatra rat u svetlu svojeg dugoročnog strateškog cilja da postane vodeća svetska sila do 2049. Iako Peking podržava Moskvu, izbegava poteze koji bi mogli da odbiju Zapad, prenosi "Jutarnji list".

- Kina se ne distancira, nego konsoliduje svoj tešnji odnos sa Rusijom - rekla je Alis Ekman, analitičarka za Aziju Evropskog instituta za bezbednosne studije.

Estonske obaveštajne službe su u svom godišnjem izveštaju objavljenom ovog meseca ocenile su da je "suzdržanu podršku Sija Đinpinga Putinovom ratu prerano smatrati znakom distanciranja od Rusije". Podrška nije puna suglasnost pa Kina ne pruža isti nivo kao što Vašington pruža Ukrajini, ali Ekman kaže da moramo pogledati činjenice.

- Ekonomske veze su ojačale - rekla je Ekman.

Rat zapravo znači da Moskva rizikuje da postane vazal ili satelit Pekinga.

- Rusija nije u poziciji da pregovara sa Kinom koja će uzeti šta god poželi od Rusije ne dajući Rusiji ono što ona želi, kao što su oružje i ključne elektroničke komponente - rekla je ekonomisti Agata Demarais, stručnjak za sankcije.

- Kremlj računa na diversifikaciju svojih geopolitičkih, ekonomskih i strateških veza sa Turskom, Bliskim istokom, Iranom i Afrikom kako bi ograničio svoju zavisnost o Kini - rekao je Razu.

Ruski golemi nuklearni arsenal, daleko veći od kineskog, takođe sprečava potpuno potčinjavanje.

Da li će Evropa postati treći blok?

Kad je reč o Evropskoj uniji, rat je prilika da ona pokaže da može da deluje kao ključni igrač, ali nosi i opasnost da ponovno bude druga violina Vašingtonu.

- Evropa ne stoji previše loše, pokazala je otpornost i sposobnost da reaguje veoma brzo od samoga početka rata, sa vojnom i pomoći za izbeglice, smanjenjem energetske zavisnosti od Rusije - rekao je neimenovani visoki evropski političar.

Demarais je rekla da "očigledno postoje dva bloka - jedan je američki, a drugi kineski sa saveznicima i Rusijom".

- Da li će Evropa postati treći blok ili će biti u savezništvu s Amerikancima? - pita se ona.

Ujedinjeni sa SAD u podršci Kijevu, evropski čelnici žele da "ojačaju odnose sa SAD, ali shvataju da bi mogli opet da ostanu sami na jedan ili dva mandata ako izolacionista osvoji Belu kuću", kaže Razu. Budući da više atlantistički orijentisane članice EU ne vide budućnost van američkog i NATO-ovog bezbednosnog kišobrana, Unija traži još područja u kojima bi mogla da smanji strateške zavisnosti pored ruskih fosilnih goriva koja su sad uglavnom eliminisana.

Deklaracija samita u Versaju u martu 2022. navela je kao prioritetne sektore sirovine, polusprovodnike i hranu. Bruno Tertrei iz francuske Fondacije za strateška istraživanja (FRS) rekao je da Evropljani boluju od "strateškog odugovlačenja", odbijajući da deluju sve dok ne ostanu bez drugih opcija. Ipak, EU će nastojati da se izbori za mesto za pregovaračkim stolom kojim će se okončati rat.

- Kako se kaže, "ako niste za stolom, onda ste na jelovniku" - rekao je Tertrais.

"Jutarnji list" podseća da je francuski predsednik Emanuel Makron rekao u decembru da "ne želi da samo Kinezi ili Turci pregovaraju o tome što će se dogoditi".

Američki zaokret prema Aziji

Bivši američki predsednik Barak Obama prognozirao je 2009. da će "odnosi između SAD i Kine oblikovati 21. vek", predviđajući skretanje američke pažnje sa Atlantika ka Pacifiku. Ali, ruska invazija na Ukrajinu sugeriše da odvajanje od Evrope možda neće biti tako lako za bivšeg Obaminog potpredsednika Džoa Bajdena.

- Rusija koči američki zaokret prema Kini. SAD moraju relativno brzo da reše to evropsko pitanje - rekao je komandant francuskih kopnenih snaga Bertran Tužuz.

Đovana De Majo, naučnica Univerziteta u Vašingtonu, rekla je da Bajden mora da "balansira", ističući "jačanje poziva američkih političara da se sukob zaustavi što je moguće pre” i prigovaranje republikanaca zbog toga na slanje oružja Ukrajini. Džejms Birman, američki komandant u Japanu, rekao je nedavno da se u invaziji na Ukrajinu mogu naučiti mnoge lekcije o potencijalnom sukobu sa Kinom oko Tajvana.

- Nakon ruske agresije 2014. i 2015. prionuli smo sa pripremama za budući sukob: obuka Ukrajinaca, priprema zaliha, identifikacija lokacija sa kojih bismo mogli da pružamo podršku. To zovemo priprema scene. I pripremamo scenu u Japanu, na Filipinima i drugim lokacijama - rekao je on "Fajnenšel tajmsu".

Udarac globalizaciji

Pored slanja oružja, ukrajinski saveznici nastoje da ugušie rusku ekonomiju sankcijama. Trgovinske mere osećaju se i na globalnom sistemu slobodne trgovine koji je dominirao od kraja Hladnog rata, iako je već bio načet.

- Sankcije će da popune prazninu u diplomatskom prostoru između neefikasnih izjava i potencijalno smrtonosnih vojnih operacija - napisala je Demarais u knjizi "Backfire".

Na području energetike, gde Rusija ima veliku težinu, sankcije poput odluke G7 i EU da ograniče cenu sirove nafte "označile su kraj globalnog tržišta" fosilnim gorivima, kaže direktor "Totalenergisa" Patrik Pujan.

- Šta uopšte znači ideja globalne cene nafte kad odlučimo da nametnemo plafone, kad veliki kupci kao što su Kina i Indija (koje nisu uvele sankcije) mogu da kupuju od Rusa po drugačijoj ceni - rekao je on AFP-u.

Velike sile pomalo odustaju od nekad cenjenih načela slobodne trgovine i u drugim područjima, kao u slučaju američkih restrikcija na prodaju nekih kompjutorskih čipova Kini ili indijske suspenzije izvoza pšenice. Sve posledice nadovezuju se na udarac pandemije korona virusa na globalne lance snabdevanja.

- Tendencija sveta prema fragmentaciji potiče od pre rata, ali dvostruki šok pandemije i rata je to ubrzao - rekla je Demarais.

Kriza rasta troškova života

Rat je posredno doveo do porasta cena hrane, grejanja i stanovanja - tri osnovne ljudske potrebe - od zemalja u razvoju u Africi do bogate Evrope, navodi "Jutarnji list".

- Globalna kriza rasta životnih troškova je već tu - upozorio je Svetski ekonomski forum u Izveštaju o globalnim rizicima 2023, napominjući da je pritisak rastao i pre pandemije.

Premda neke vlade pokušavaju da ublaže te posledice, "2022. smo bili svedoci nezapamćenom talasa protesta zbog pristupačnosti onom što je osnovno za svakodnevni život”, rekli su Naomi Hosein i Džefri Halok u istraživanju za nemačku Fondaciju Fridrih Ebert.

- U nekoliko zemalja ti protesti su eskalirali u veće nacionalne političke krize, dovodeći do značajnog nasilja, žrtava i zahteva za političkim promenama - rekli su.

Afričke i bliskoistočne zemlje posebno su pogođene jer uvoze velike količine hrane, kao i siromašne zemlje širom sveta koje imaju malo finansijskog slobodnog prostora.

Izvor
Logged
fazan
Prijatelj foruma
potporučnik
*
Offline Offline

Posts: 2 544


« Reply #151 on: February 19, 2023, 10:34:08 am »

"Ako niste za stolom, onda ste na jelovniku" Kako je ruska invazija nepovratno PROMENILA SVET: Ovo će biti dva velika pobednika i dva velika gubitnika nakon završetka rata

Добар текст. Без обзира на исход рата у Украјини, ово је пораз идеје света као једног глобалног села са једним геополитичким центром.

Све економске санкције против Русије ће се пре или касније вратити као бумеранг, зато што ће се друге земље потражити алтернативу. Већ су направљене алтернативе SWIFT систему, кинеске Union Pay картице се примају свуда... Питање је дана када ће се појавити алтернативни системи осигурања за ваздушни и поморски саобраћај, али и алтернативни систем за чување државних девизних резерви.

Победници овог сукоба ће бити Америка и Кина, јер ће изаћи и економски и политички утицајније. То ће бити и основа за два блока који се рађају.

Европа, за коју утешно кажу да ”не стоји лоше” ће након овог рата стајати веома лоше. Нема бесплатног доручка, тако да ће неко морати да плати све ово што је појела Украјина. Идеја да ће се то наплатити од Русије је глупост. Једини механизам који Европа има на располагању је заплена руске имовине и новца који се нашао на рачунима. Проблем је што та имовина има власнике. Не можеш ти једном Роману Абрамовичу одузети (не блокирати, него одузети!) милијарду долара, па да му је Путин сто пута био кум. Да оставимо по страни што има држављанство Изреала... Прво што за то мораш да промениш сопствено законодавство, мада је и то фарса, јер примењујеш законе ретроактивно. Друго, што је битније, нико ко има пара неће више веровати да је његова имовина у Европи безбедна.

Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #152 on: February 19, 2023, 10:49:24 am »

Da, događaji u Ukrajini ozbiljno su narušili ideju globalizacije.

Meni je drago što ta ideja propada jer je dosta stvari dovedeno do paradoksa. Radim, između ostalog, sa jednim inženjerom iz Španije. Priča mi u četvrtak 16.02.2023. da je u Španiji usvojen zakon po kojem možeš kada napuniš 12 godina da promeniš pol, ako si dečak da kažeš da si devojčica, na primer, i dobiješ sve dokumente koji su potrebni, treba samo da potpišeš jedan papir. Ukupno, to možeš da uradiš tri puta do 40-e godine života.

Šta se sad može dogoditi? Devojka od 18 godina koja je do 12-e godine bila dečak ide u teretanu za žene, tušira se sa devojkama i, zakonski - sve je u redu?! Kada muž koji je promenio pol udari ženu (a kaže mi da je u Španiji dosta slučajeva porodičnog nasilja) ne odgovara kao danas, već za sukob između dve žene, verovatno samo prekršajno.

Pitam ga šta na to kaže Katolička crkva koja je tamo vrlo jaka i trebala bi da podigne revoluciju zbog toga, kaže mi da crkva ćuti.

To je realizacija jednog od ciljeva novog svetskog poretka o kojima sam pisao na početku ove teme - uništenje porodice. Zašto? Zbog toga što ni jedna osoba koja je ili će menjati pol gotovo sigurno neće imati porodicu i potomstvo. Potomstvo? E, to je već drugi cilj - smanjenje broja ljudi na zemlji. I tako dalje...

Priđe nam jedan inženjer iz Engleske, sluša deo našeg razgovora i kaže da je i kod njih u praksi tako, samo što imaš i mogućnost "da nisi ni žensko ni muško nego nešto između u nekoliko nivoa" i nije ozakonjeno. Dalje, sad on priča da kada u razgovoru upotrebiš reč "normalno" svi te čudno gledaju, poneko i pita šta si mislio kad si to izgovorio, jer sve je normalno. Ta reč je čak uvredljiva u mnogo situacija.

Eto zašto mi je drago da ideja globalizacije propada i nadam se da će propasti do kraja, pre nego propadne čovečanstvo.
Logged
fazan
Prijatelj foruma
potporučnik
*
Offline Offline

Posts: 2 544


« Reply #153 on: February 19, 2023, 05:23:11 pm »

To o чему говориш је присутно и у Америци.

Бил Мари (Bill Maher) је веома либералан политички коментатор и комичар, али му је пукао филм:



Неке савезне државе које контролишу републиканци су већ увеле нека ограничења, јер се отишло предалеко. Десетине хиљада затвореника су се декларисали као жене и траже да их пребаце у женске затворе. О томе да ли ће им држава платити операције промене пола се развлаче по судовима.

Тачно је да се неки људи рађају као хомосексуалци, а да се неки рађају у погрешном телу. Али ти бројеви су далеко нижи од овога што је присутно.

Не знам да ли си већ видео оглас за професионалне војнике, од пре неку годину:



Међутим, ево како изгледају нове рекламе:

https://www.ispot.tv/ad/2LNm/us-army-cul-es-tu-guerrero-aprovecha-tu-conocimiento-spanish
Logged
kumbor
Prijatelj foruma
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 16 943


« Reply #154 on: February 19, 2023, 06:25:26 pm »



Волео бих да се ово "биће" пријави као добровољка у рат у Украјини. и да је тамо "загорели" солдати поштено из**бу више десетина пута.
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #155 on: February 19, 2023, 07:43:11 pm »

Mislim da će ovo o čemu sada razgovaramo biti prva stepenica na kojoj će se globalizacija spotaći. Jednim delom to je moda, drugim delom zbunjenost mladih ljudi zbog agresivnih medija i društvenih mreža. Sve će to brzo dosaditi, danas se promene u društvu dešavaju brže nego ikada pre.

Drugo, proradiće ipak majčinski i očinski instinkt i želja za potomstvom. To je prirodno, ovo što im se nudi je "erzac" - loša zamena i biće kao takva i odbačena. Samo malo strpljenja...
Logged
fazan
Prijatelj foruma
potporučnik
*
Offline Offline

Posts: 2 544


« Reply #156 on: February 20, 2023, 04:52:36 am »

Mislim da će ovo o čemu sada razgovaramo biti prva stepenica na kojoj će se globalizacija spotaći. Jednim delom to je moda, drugim delom zbunjenost mladih ljudi zbog agresivnih medija i društvenih mreža. Sve će to brzo dosaditi, danas se promene u društvu dešavaju brže nego ikada pre.

Drugo, proradiće ipak majčinski i očinski instinkt i želja za potomstvom. To je prirodno, ovo što im se nudi je "erzac" - loša zamena i biće kao takva i odbačena. Samo malo strpljenja...

Боро, ово је највећи социјални експеримент у људској историји. Хиљадама година, породица је била основна ћелија друштва и одређено искуство се стицало и преносило у породици. Ово што се данас развија је индивидуализам, појединац је основна друштвена ћелија. Жеља за потомством се може остварити без породице и ван ње: вештачка оплодња, сурогат мајке, дадиље... Ти данас можеш да изабереш мајку своје деце из каталога, пошаљеш оплођене јајнме ћелије у неку земљу трећег света, где ће се деца ”узгојити” у нечијој материци и покупити своје новорођено дете на локалном аеродрому. О њему ће бринути дадиље са Филипина, а врло рано ће кренути у јаслице, обданиште, школу итд. Ако ти додије, послаћеш га у школу интернатског типа, на другом крају земље. Све се ово наравно односи и на мајку, једина је разлика што она може (али и не мора) да сама роди дете.

Ово су, наравно, екстремни случајеви. Међутим, стасају генерације које неће имати искуство живота у породици.

Волео бих да се ово "биће" пријави као добровољка у рат у Украјини. и да је тамо "загорели" солдати поштено из**бу више десетина пута.

Она је споредни лик у целој причи. Основа су те идеје које је покупила од њене две маме и које она негује и брани.

Исечак из комедије која је снимана пре 10 година, тип је мало слабијих менталних способности, али добар играч видео игара. Примљен је у војску и распоређен у оближњем шопинг центру, да управља дроновима:



Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #157 on: March 01, 2023, 04:28:44 pm »

Austrijski istoričar i publicista: SAD se svim silama trude da spreče svoj pad, ali dolazi kraj i nova geopolitička faza

Hanes Hofbauer, austrijski istoričar i publicista, ističe da približavanje Rusije i Kine najavljuje novu geopolitičku fazu.

Ta faza, kako je rekao za beogradske Novosti, označava kraj „američkog veka“. Epilog bi mogao da bude multipolarni svet, ili kineska hegemonija, naveo je on.

Prema njegovim rečima, i rat NATO protiv Jugoslavije u martu 1999. i priznanje Kosova kao nezavisne države od većine zemalja EU, kao i SAD, presedan su koji je naneo ozbiljnu štetu evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, koja je bila na snazi u to vreme.

“Rusija je i sama dala loš primer kad je 2008. godine priznala Južnu Osetiju i Abhaziju kao državne subjekte. Tada je vojna agresija bila usmerena protiv gruzijskih provincija, otcepljenih od Tbilisija.

Konkretnim koracima koji je trebalo da vode ka dezintegraciji Rusije prethodila je izgradnja neprijateljskog imidža ove zemlje u međunarodnoj zajednici. Korak po korak, SAD, NATO i EU su ‘iscrtavali’ lik Rusije kao neprijatelja, pošto je propala periferna integracija zemlje u zapadne strukture”, smatra ovaj istoričar.

Navodi i da su, udruženi sa tadašnjim ruskim predsednikom Borisom Jeljcinom, Vašington i Brisel želeli da devedesetih godina etabliraju Rusiju kao ekonomsku periferiju Zapada i da njene najvažnije industrije i prirodne resurse predaju zapadnim korporacijama.

“Napredovanje u toj nameri zaustavljeno je pod sadašnjim ruskim liderom Vladimirom Putinom. Napredovanje NATO prema istoku se, međutim, nastavilo. Velika prekretnica po pitanju poverenja na liniji zapad-istok bilo je ignorisanje međunarodnog ugovora Minsk dva od strane Ukrajine, Nemačke i Francuske, koje su bile njegove potpisnice”, kaže Hofbauer.

“Doktrina SAD, koju sledi i Džozef Bajden, propagira da ne treba da postoji nikakva moć osim transatlantske, na čelu sa SAD. Vašington naročito radi na sprečavanju veza i eventualnog saveza u bilo kom, pa i ekonomskom smislu između Moskve i Berlina.

Koliko daleko su ovi neprijatelji Rusije spremni da idu, pokazuje miniranje gasovoda Severni tok. Ovo uništenje cevododa na svojevrstan način najavio je Bajden, i to u prisustvu nemačkog kancelara Olafa Šolca, početkom februara prošle godine, rekavši da će, ako Rusija pređe granicu sa Ukrajinom, Vašington naći instrumete i načine da preseče gasovod.

SAD se, kao svetska sila u opadanju, očigledno, svim sredstvima bore da spreče svoj silazni trend”, navodi dalje on.

“Zapadni mediji i političari navode kao početak rata ulazak ruskih trupa u Ukrajinu 24. februara 2022. Ovaj prodor jeste bio čin suprotan međunarodnom pravu, ali svakako ne i prvi takav akt kojim se kršilo međunarodno pravo.

Bila je to, takođe, intervencija NATO protiv Jugoslavije 1999, kao i rat takozvane koalicije voljnih u Iraku 2003, kojima je takođe prekršeno međunarodno pravo.

Rat u Ukrajini počeo je, zapravo, još pre 2022, tačnije 2. maja 2014, kad su jurišni helikopteri ukrajinske vojske poleteli na istočnoukrajinski grad Slavjansk protiv snaga antimajdana, koji su preuzimanje vlasti u Kijevu, februara 2014, doživeli kao državni udar, a taj korak i jeste bio neustavan.

Nedelju dana kasnije, ukrajinski tenkovi su se kotrljali prema Marijupolju. Tako je, dakle, osam godina pre ruske operacije, u Ukrajini buknuo građanski rat i odneo više od 10.000 života. Moja poruka s tim u vezi je da u područjima koje sada okupiraju ruski vojnici u Donbasu žive pretežno Rusi, od kojih je većina protiv vlade u Kijevu, pošto njena antiruska politika ide dotle da zabranjuje ruski jezik i kulturu. To ne opravdava rusku invaziju, ali je objašnjava”, zaključuje austrijski publicista.

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #158 on: March 03, 2023, 10:15:29 am »

The Spectator: Svetski poredak se menja u korist Rusije

Sve više zemalja širom sveta se suprotstavlja zapadnom diktatu, dok Moskva jača saradnju sa državama Afrike, Azije i Latinske Amerike

Diplomatska misija Rusije za izgradnju veza i usavršavanje narativa tokom protekle decenije se isplatila, piše britanski „Spektejtor“ i dodaje da osnovna zapadna koalicija može da ostane čvrsta, ali da nije uspela da pridobije mnoge zemlje da izaberu stranu u rusko-ukrajinskom sukobu.

U martu prošle godine, skoro polovina afričkih zemalja (25 od 54) je ostala uzdržana ili nije glasala za osudu, kako se navodi, ruske invazije u Ujedinjenim nacijama, ukazuje istoričar Piter Frankopan sa Univerziteta Oksford i napominje da je njihovo odbijanje da stanu na stranu Ukrajine posledica ruskih diplomatskih napora da poboljša odnose sa zemljama u razvoju.

Pre godinu dana, južnoafrička ministarka spoljnih poslova Naledi Mandor pozivala je Rusiju da se povuče iz Ukrajine. Međutim, nakon posete šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova, Pandor je navela da neće ponoviti tu izjavu jer bi tako ispala „infantilna“. Ona je, potom, pohvalila rastući ekonomski bilateralni odnos Pretorije i Moskve, a dve zemlje su zajedničkim vojnim vežbama obeležile godišnjicu početka ukrajinskog rata.

Istovremeno, i države Severne Afrike su pomogle Rusiji da ublaži efekat zapadnih sankcija, pa su tako Maroko, Tunis, Alžir i Egipat u protekloj godini uvozili ruski dizel i druga rafinisana ulja.

Profesor sa Oksforda piše da predsednik Rusije namerno neguje savezništvo sa nacijama koje su žrtve zapadnog imperijalizma i postavlja Moskvu na njegovo čelo.

„Zapad želi da vidi Rusiju kao koloniju. Oni ne žele ravnopravnu saradnju. Hoće da nas opljačkaju“, poručio je Vladimir Putin u septembru.

Frankopan ističe da poruka ruskog predsednika dobro prolazi i u velikom delu Azije, gde je više od trećine zemalja odbilo da osudi Rusiju pred Ujedinjenim nacijama. Pored toga, u Centralnoj i Južnoj Americi se nastavlja talas antizapadnog i antikapitalističkog raspoloženja.

„Nismo prihvatili zapadni pogled na sukob. Na globalnom jugu ima malo onih koji to žele“, rekao je nedavno bivši ambasador Indije u Rusiji Venkateš Varma. Reč je o zemlji koja je, zajedno sa Kinom i Južnoafričkom Republikom, uzdržala od još jedne rezolucije Ujedinjenih nacija kojom se od Rusije zahteva da se povuče iz Ukrajine.

Od 193 člana UN, 141 je glasao za, 32 su bila uzdržana, a protiv su glasali Rusija, Belorusija, Eritreja, Mali, Severna Koreja, Nikaragva i Sirija.

Veliki deo sveta se poistovećuje sa politikom Vladimira Putina

„Ideja da su SAD i njeni saveznici izvor globalne nestabilnosti je na snazi. Neuspesi u Avganistanu i ideja da se ukrajinski rat dogodio zbog širenja NATO-a pojačali su simpatije za ideju da se Putin jednostavno Zapadu“, navodi Frankopan u autorskom tekstu za „Spektejtor“.

On piše da je predsednik Rusije „majstor u podstićanju antiameričkog sentimenta“ i ukazuje da je Putin u prošlonedeljnom obraćanju pomenuo vojne intervencije Zapada u Jugoslaviji, Iraku, Libiji i Siriji. To pokazuje da je ponašanje Zapada besramno i dvolično i da oni nikada neće moći da operu tu sramotu, poručio je ruski predsednik.

„Više od 150 milijardi dolara je izdvojeno kako bi se Kijevu pomoglo i kako bi ga naoružali, dok su najsiromašnije zemlje sveta primile samo 60 milijardi evra pomoći. Šta nam sve to govori o borbi protiv siromaštva, održivom razvoju i zaštitu životne sredine?“, upitao je Putin.

On je čak, piše Frankopan, istakao da je rasna diskriminacija na visokom nivou, a u govoru pre šest meseci, Putin je naveo da je rusofobija koja se javlja širom sveta, „ništa drugo do rasizam“.

Profesor sa Oksforda ocenjuje da Rusija na taj način koristi zapadnu krilaticu, a istovremeno se predstavlja kao vodeći glas onoga što Moskva naziva „međunarodna većina“.

„Tokom dugih vekova kolonijalizma, diktata i hegemonije, Zapad je navikao da mu je sve dozvoljeno i navikao je da pljuje po celom svetu“, rekao je Putin prošle nedelje, podseća Frankopan.

On dodaje da se veliki deo sveta poistovećuje i sa Putinovim „društvenim konzervativizmom“ koji podrazumeva kritiku istopolnih brakova, stav da su diskusije o pravima LGBT zajednice „dokaz izopačenosti i dekadencije Zapada“.

Dodaje da je „kulturna propaganda“ Moskve podržana realpolitikom i trgovinom naftom, gasom, metalima i žitaricama koje koristi kao „diplomatski mamac“.

Zapad je remetilački faktor za Peking i Moskvu

Zatim je tu Kina, piše istoričar, koja je prošle nedelje pozvala na mirovne pregovore, a samo nekoliko dana kasnije ugostila Putinovog saveznika, predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka.

Odnosi Rusije i Kine uvek će biti komplikovani, ali invazija na Ukrajinu i odgovor Zapada stvorili su ogromne mogućnosti za saradnju dve zemlje, napominje Frankopan i ukazuje da je Peking, primera radi, kupovao rekordne količine jeftine ruske nafte i gasa.

Ono što ih ujedinjuje je zajednički naglasak na važnosti stabilnosti i širenja ideje da je Zapad taj koji je remetilački faktor, napominje Frankopan i navodi da zvaničnom Pekingu odgovara ruski narativ, između ostalog, zbog njenog pristupa Tajvanu.

Tokom prošlonedeljne posete Moskvi, visoki diplomata Vang Ji govorio je o „novim granicama“ u odnosima Kine i Rusije i pozvao na zajednički otpor pritiscima međunarodne zajednice.
Frankopan piše da su i posledice pandemije, na neki način, uticale na Rusiju i Kinu čije je „vakcinalna diplomatija“ ojačala njihov ugled, posebno u Africi i Latinskoj Americi.

Prošle godine, istraživanje zemalja ASEAN-a u jugoistočnoj Aziji pokazalo je da je pozitivan stav o EU imalo 2,6 odsto ispitanika, u poređenju sa 60 odsto onih koji su se pozitivno izjasnili o Kini.

Rat u Ukrajini – najveći transfer bogatstva u istoriji

Komentarišući situaciju u Ukrajini, istoričar navodi da su se Ukrajinci zapanjujuće dobro borili, ali da su pretrpeli ogromne gubitke. Uprkos pomoći Zapada, navodi on, naredne nedelje, meseci, pa čak i godine ne izgledaju dobro za kijevske vlasti i ukazuje na neuspehe ukrajinske vojske u Bahmutu.

Istovremeno, čini se da je ruska ekonomija dovoljno jaka da nastavi sukob, a MMF joj predviđa rast od 0,3 odsto ove godine. Frankopan navodi da su ratovi iscrpljivanja skupi i teško ih je voditi, a vremenom, to preokreće ravnotežu u korist onoga koji može duže da trpi, a to je u ovom slučaju Rusija.

Za to vreme, u Evropi je okretanje od ruskih energenata dovelo do rasta inflacije, koja je i dalje visoka. U takvoj situaciji ima velikih dobitnika, piše profesor Frankopan i navodi pet naftnih giganata – BP, „Šel“, „Ekson“, „Ševron“ i „Total enerdžis“, koji su prošle godine prijavili ukupan profit od 200 milijardi dolara.

Zapanjujuće prihode su imale i države OPEK-a koje su prošle godine zaradile 850 milijardi dolara, ali rast cena tečnog prirodnog gasa (LNG) doveo je do toga da su se zemlje poput Pakistana i Bangladeša suočile sa nestancima struje, što je utrlo put društvenim nemirima i političkoj nestabilnosti, kao i povećanju globalnog osećaja ogorčenosti prema Zapadu.

Najgrublje rečeno, ukrajinski rat predstavlja trenutak jednog od najvećih transfera bogatstva u istoriji, sa državama bogatim energentima koje su ubirale ogromne novčane bonuse koji su, zauzvrat, dodatno ubrzali promenu svetskog poretka, zaključuje Piter Frankopan.

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #159 on: March 07, 2023, 06:33:49 pm »

Aleksandar Dugin: Zapadni saveznici Kijeva spremni da upotrebe nuklearno oružje ukoliko situacija za njih postane kritična

Mislim da je većina čovečanstva na neki način na našoj strani. Ne otvoreno, ne u potpunosti, ali će svi videti pozitivne rezultate ukoliko svet bude multipolaran, izjavio je ruski filozof u ekskluzivnom intervjuu za RT

Ruski filozof i pisac Aleksandar Dugin govorio je u ekskluzivnom intervjuu za RT o trenutnom stanju sukoba u Ukrajini, stavu Rusije i Zapada prema tekućem sukobu, nastanku multipolarnog sveta koji zavisi od pobede Rusije, ali i ubistvu njegove ćerke i novinarke Darje Dugine.

Dugin poručuje da je Rusija u sukobu sa nastojanjem zapadne liberalne civilizacije da se nametne kao jedina moguća. Podseća da je Zapad stvorio veštački nacistički raj kako bi ga uništio. Smatra i da su zapadni saveznici Kijeva spremni da upotrebe nuklearno oružje ukoliko situacija za njih postane kritična.

Zamolila bih Vas za evaluaciju trenutnog stanja kada je u pitanju Specijalna vojna operacija. Prošlo je godinu dana; gde se sada nalazimo, kako se razvijaju stvari?

Mislim da je Specijalna vojna operacija sada nešto poput velikog, stvarnog rata; rata u punom obimu. Počelo je kao Specijalna vojna operacija, ali ne možemo da poreknemo da je postalo rat.

Ovaj rat, ovaj konflikt ima različite slojeve. Mislim da na prvom sloju imamo rastući sukob civilizacija – baš kao što je to (politikolog) Semjuel Hangtinton prethodno opisao.  Vidimo koliko su nekompatibilne te civilizacije – sa jedne je ruska, hrišćanska, pravoslavna, koja je mnogo tradicionalnija, koja ima sklonosti ka društvenoj pravdi, i koja se zasniva na snu o veličanstvenosti Rusije. Sa druge je moderna, zapadna, globalna, liberalna demokratija koja se pravi da je jedini vid društvene, političke i ekonomske organizacije.

Taj liberalni globalizam je druga civilizacija. Ta globalistička zapadna civilizacija se, nakon pada Sovjetskog Saveza, pretvarala da je jedina moguća civilizacija.

Glavna Fukujamina ideja (Frensis Fukujama, američki društveni analitičar) jeste da je nakon pada Sovjetskog Saveza došao kraj istorije. A kraj istorije znači da zapadni, postmoderni, liberalni globalni poredak treba da se nametne svakome, da bude univerzalno prihvaćen i da se smatra jedinstvenim sistemom vrednosti, pravila itd.

Rusija je sada u sukobu sa tim nastojanjem zapadne moderne globalne liberalne civilizacije da se nametne kao jedina moguća. Rusija insistira: „Ne, vi niste u pravu. Mi smo druga civilizacija, ne delimo vaše vrednosti, odbijamo univerzalnost vaših pravila i mi ćemo uspostaviti multipolarni sistem sa Rusijom kao nezavisnim polom, koji je u potpunosti oslobođen vašeg uticaja.“

Šta to govori o moralnom kompasu Zapada? Stalno svetu propovedaju o demokratiji, ljudskim pravima, a ovde praktično podržavaju neonaciste. Kako to pravdaju pred građanima?

Prvo su pokušavali da sakriju to. Nismo mogli da nađemo nikakav trag o tom velikom rastućem pokretu nacifikacije ukrajinskih umova. To je bila stvarnost, ali Zapad je to snažno poricao. Kada se Bernar Anri Levi, inače jedan od glavnih branilaca liberalne demokratije na svetskom nivou, sastajao sa ukrajinskim nacistima i govorio da oni nisu nacisti iako imaju svastike na nadlakticama – pokušali su da sakriju tu činjenicu.

Ali odakle takve protivrečnosti; gde su tu moralne norme? Zapad misli ovako: „Mi sada ne možemo na drugi način da stvorimo veštački nacionalizam u Ukrajini i podstaknemo ih da se bore sa Rusijom.“ Oni nisu spremni da se bore za liberalne vrednosti. Za savremene Ukrajince one ništa ne znače. Možda za neku gradsku kijevsku populaciju, ali uopšteno, liberalne vrednosti ne mogu biti glavni cilj koji treba braniti za takvo tradicionalno društvo. Bilo im je potrebno nešto drugo.

A najradikalnija forma jeste nacionalizam, odnosno ukrajinski rusofobični fašizam – i globalistički liberali to koriste. Na njihovoj teritoriji strogo je zabranjen svaki nagoveštaj patriotizma, uništavaju svaki tip nacionalizma i patriotizma. U Ukrajini čine da on cveta.

Mislim da računaju da ga iskoriste. Ne verujem da zaista veruju u ukrajinsku pobedu. Ukrajina će nestati tokom ovog konflikta i neće biti nacista.

Stvorili su sve to kao što su stvorili i iskoristili ISIS, Islamsku državu, islamski fundamentalizam. Iako ne deli vrednosti radikalnog Islama, Zapad je cinično iskoristio Al Kaidu i radikalni Islam da napadne prosovjetske, socijalističke i antikapitalističke režime u islamskom svetu.

Nešto poput toga sada imamo u Ukrajini. Stvorili su veštački nacistički raj kako bi ga uništili.

Džordž Fridman koji predvodi geopolitičku obaveštajnu platformu „Stratfor“, govori da nema sumnje da će Rusija biti poražena i da će se raspasti na republike. Zašto bi njima značilo da Rusija bude podeljena na manje republike?

Mislim da je to skroz logično, jer, ako Rusija ostane ujedinjena, nezavisna i suverena, i kada Rusija postane nezavisnija nakon pobede u Ukrajini, svetom više neće upravljati Zapad. Nezavisna Rusija sa rastom patriotske svesti tokom Putinovog vremena je prava prepreka za stvaranje globalističkog sveta pod kontrolom Zapada.

Ako Zapad nastavi da naoružava Kijev, a Rusija, normalno, ne posustaje, koji je izlaz?

Mislim da, za početak, u ovoj situaciji mirovni pregovori nisu mogući ni za jednu stranu. Još nismo oslobodili sve teritorije naših sunarodnika, a pre tog potpunog oslobođenja ne možemo da započnemo mirovne pregovore pod svojim uslovima. Kijev, videvši naše oklevanje i razumevajući razlike između slike nepobedive Rusije i našeg stvarnog stanja, takođe misli da je moguća promena balansa.

Uz tako veliku vojnu, političku, obaveštajnu, strukturalnu pomoć sa Zapada, Kijev pretpostavlja da može da promeni balans i zauzme ono što smatra teritorijama Ukrajine, uključujući i Krim.

U toj situaciji niko ne započinje mirovne pregovore. A Zapadu je u interesu da nastavi da potpiruje konflikt. Oni vide ruske gubitke i mogu da daju još oružja Ukrajini kako bi to produžili. Niko nije u poziciji da započne pregovore.

Mislim da je izjava da je jedna strana spremna za pregovore u trenutnoj situaciji samo fraza. Niko nije spreman da pregovara. Mirovni pregovori mogu da počnu nakon nekih većih promena. Kada prestane stajanje u mestu, kada balans prevagne na ovu ili na onu stranu, nakon toga će pregovori biti mogući.

Da li će Zapad ikada prihvatiti bilo koji scenario u kom Rusija pobeđuje na bilo koji način? Oni čak, kao što ste rekli, predstavljaju Rusiju kao neprijatelja, pošto im je to potrebno.

Mislim da je jedini materijalni resurs koji mogu da koriste kako bi nas sprečili  korišćenje nuklearnog oružja. Oni bi mogli da ga iskoriste kada situacija za njih postane kritična.

Ali, da puste Rusiju da ponovo uspostavi kontrolu nad teritorijama koje su vekovima već bile pod ruskim uticajem, a da se to ne protumači kao da Rusija stvara neku egzistencijalnu pretnju i izazov za Zapad – to nije konačna situacija.

Oni neće biti u obavezi da se bore za Ukrajinu, zato što ne gube ništa ako izgube Ukrajinu.

Vidimo da Rusija uspostavlja savezništva sa drugim državama, istražuje Globalni Jug i Afriku kao kontinent, ima postojana partnerstva sa mnogim afričkim državama. Kako gledate na ta nova prijateljstva?

Kao prvo, mislim da je većina čovečanstva na neki način na našoj strani. Ne otvoreno, ne u potpunosti, ali će svi imati koristi ukoliko svet bude multipolaran. Pobeda Rusije u Ukrajini automatski znači multipolarnost. Multipolarnost za nas automatski znači postizanje geopolitičkog suvereniteta – ali i za Kinu koja je već treća strana. Mi ćemo odmah nakon naše pobede imati tri sile, tri već oformljena pola.

Indija, je četvrti, gotovo oformljeni pol, zato što je Indija velika civilizacija na velikom prostoru. Velika država sa velikom populacijom i velikim potencijalom i ekonomijom. Ne mora nužno biti na strani Kine ili Zapada, ali multipolarnost odmah otvara mnoge mogućnosti za saveze raspoređivanje ravnoteže snaga na regionalnom nivou.

Islamski svet – svi muslimani koji žive u multipolarnom svetu bi mogli da počnu ozbiljno da brane svoj religijski identitet. I to je nemoguće pod globalnom dominacijom LGBT+, tehnološkog, tehnocentričnog i tehnokratskog Zapada. Zapadna hegemonija je nekompatibilna sa islamom. Islam bi, nakon naše pobode, konačno postao pravi igrač na globalnom nivou.

Isto važi i za Latinsku Ameriku i Afriku. Ali ne mislim da bi oni ozbiljno mogli da nam pomognu u međuvremenu, odnosno pre nego što pobedimo.

Mi bi trebalo samostalno da pobedimo, i samo tako što ćemo se oslanjati na sopstvenu moć, a drugi će biti na našoj strani. U ovom ratu borimo se i za tu podršku drugih.

Da li mislite da će SAD ili Zapad ikada dozvoliti postojanje multipolarnog sveta ili će se samo u početku praviti da dozvoljavaju?

U teoriji, Zapad je pripremljen za alternativu nastavku globalizacije i unipolarnosti i kraju istorije. Postoji struja njihovih stručnjaka za međunarodne odnose koja već razmatra taj neizbežni razvoj promene globalne arhitekture.

Sa druge strane, imali smo pravi primer prihvatanja multipolarnosti kada je u pitanju bivši predsednik SAD Donald Tramp. On nije imao ništa protiv multipolarnosti i bio je radikalno protiv globalizma i globalne liberalne agende Bajdena i demokrata. Polovina SAD je već spremna da prihvati multipolarni poredak, zato što lako i jasno možete da zamislite veličinu Zapada i SAD, properitet Zapada, nastavak njihove kulture i tehnološkog razvoja zajedno sa ostalim polovima.

Bjukenan je rekao: „Amerika je osvojila svet, ali je izgubila sebe“. Tu frazu bismo mogli da postavimo drugačije. Amerika bi sada mogla da povrati sebe, i ostavi svet na miru.

Naravno, ne mogu a da ne pomenem tragičnu smrt vaše ćerke. Pobeda je, u ovom slučaju, pretpostavljam, i lično pitanje?

Znate, ne želim osvetu. Za mene osveta neće značiti pobedu. Ne mogu da krivim neprijatelja, zato što je to neprijatelj. Teško je prihvatiti ubistvo nevine ćerke, devojke koja nije učestvovala u vojnom sukobu, koja ga nije finansirala, koja nije učestvovala u propagandi. Ona je samo izrazila sopstvenu viziju.

Osećam to kao nepravdu. Ali, ja ne želim osvetu. Razumem da u ovom ratu ubijamo jedni druge. Mi smo isti ljudi. Mi smo Rusi. Oni ubijaju naše ćerke i sinove, i gubimo prijatelje. Ali i oni imaju svoje gubitke, i ne mogu da mislim da bi, primera radi, ubijanje velikog broja neprijatelja moglo da nadomesti moj gubitak. To čini bol još većim, rekao bih. Ali mislim da je pobeda druga stvar.

Pobeda je za mene lična stvar ne zbog Darje, nego zbog mojih ljudi. Zato što sam deo pobede, deo sam svog naroda. Ja, moja porodica, moja ćerka i moj sin i moji unuci i moja žena.. svi mi smo deo ruskog naroda, i ne možemo da razdvojimo nas, naše sudbine, našu misiju od naših ljudi.

Ne možemo da kažemo da je ovo lično, a ono kolektivno – za nas je to isto. I to je moj život, on je potpuno u službi mog naroda i moje civilizacije i moje kulture, moje države. Mi Rusi duboko verujemo da imamo specijalnu misiju koju treba da ostvarimo u istoriji.

Sada, kako ja to razumem, veoma smo se približili tom ključnom i kritičnom trenutku. Možda zbog toga bol nije toliko visok, toliko dubok i nepodnošljiv. Zato što smo jako blizu završnog momenta naše istorije kada se pretpostavlja da ćemo postići veliku duhovnu stvar.

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #160 on: March 09, 2023, 03:03:45 pm »

Svet koji je došao: Sve odluke donosi šačica ljudi o kojima malo znamo i koji nikada nisu izabrani na funkcije

U Americi imamo problem oligarha, i to je mnogo veći od oligarhskog problema sa kojim se Putin suočio, kada je postao predsednik 2000-te. Ceo Zapad je sada u rukama milijarderskih elita, koje drže medije, politički establišment, i sve naše važne institucije.

Poslednjih godina, videli smo kako ovi oligarsi proširuju svoj uticaj sa tržišta, finansija i trgovine, na politiku, socijalna pitanja, pa čak i javno zdravlje. Uticaj koji je ova grupa imala, na ove druge oblasti interesovanja, bio je zapanjujući.

Elite establišmenta i njihovi mediji, ne samo da su stajali iza „Rusijagejta“, Trampovog impičmenta, nereda „BLM-a“ i fijaska od 6. januara, već su imali i udela u „Covid“ histeriji, i nizu represivnih mera, koje su uvedene u ime javnog zdravlja.

Ono što bismo želeli da znamo, je u kojoj meri je ova grupa aktivno uključena u oblikovanje drugih događaja, koji imaju za cilj transformaciju Američke republike u autoritarniji sistem?

Drugim rečima, da li su obavezne inekcije, prisilna zatvaranja, agresivna cenzura koju sprovodi vlada, sumnjivi predsednički izbori, paljenje prehrambenih postrojenja, iskakanje vozova iz šina, napadi na električnu mrežu, nemiri „BLM-Antifa“, „drag queen“ predstave za školsku decu i manijakalni fokus na rodna pitanja, samo su nasumični incidenti koji se spontano dešavaju, tokom perioda velikih društvenih promena, ili su oni, u stvari dokaz, potajno orkestrirane operacije, koju su vodili agenti država, koja nastupa u ime svojih elitnih dobrotvora?

Već znamo da su „FBI“, „DOJ“ i obaveštajne agencije, bili direktno uključeni u „Rusijagejt“ – što je bio prikriveni napad na aktuelnog predsednika Sjedinjenih Država. Dakle, nije pitanje „da li” su ove agencije aktivno uključene u druga dela izdaje, već u kojoj meri ta dela utiču na živote običnih Amerikanca, našu politiku i državu?

Međutim, pre nego što odgovorimo na to pitanje, obratite pažnju na citat, iz nedavnog intervjua pukovnika Douglasa MacGregora: „Čitao sam dokument, čiji je autor Džordž Soroš pre više od 10 godina, u kojem govori posebno o ovom sveopštem ratu, koji će na kraju doći protiv Rusije, gde je rekao, da je ona „poslednja nacionalistička država, koja počiva na pravoslavnim hrišćanima, i ruskim identitetom u svojoj srži, a to se mora ukloniti“.

Mislim, da ljudi koji su nadležni na zapadu, i ljudi koji su zaduženi u Vašingtonu, misle da su uspešno uništili identitet evropskih i američkih naroda, da nemamo osećaj za sebe, da su naše granice nebranjene, da ne predstavljamo otpor nadolazećim migrantima iz sveta u razvoju, i da se naši zakoni ne računaju.

Dakle, rekao bih, da je to tačna procena onoga što smo radili. Mislim da je to velika pobeda Džordža Soroša i globalista, antinacionalista, onih koji žele otvorene granice, ono što oni zovu „Otvoreno društvo“ jer na kraju ostanete bez ičega, amorfna masa ljudi koja se bori da preživi, koja je svedena na najniži nivo egzistencije…

Ovo nije mala stvar. To je vrsta razmišljanja koja je toliko destruktivna i toliko zla, po mom mišljenju, da je to ono sa čim se zaista bavimo u našim zemljama, i mislim da Putin to prepoznaje (Douglas Macgregor – Ogromna ofanziva, You Tube, 11:20 minut).“

Razlog, zbog kog sam prepisao ovaj komentar od MacGregora, je taj, što sumira percepcije velikog broja ljudi, koji stvari vide na isti način. Izražava mržnju koju globalistički milijarderi gaje prema hrišćanima i patriotama, koje vide kao prepreke njihovom cilju, jedinstvene svetske vlade bez granica.

MacGregor razmatra ovaj fenomen u odnosu na Rusiju, koju Soroš vidi kao „poslednju nacionalističku državu, koja počiva na temeljima ortodoksne hrišćanske kulture, sa ruskim identitetom u svojoj srži“.

Isto pravilo bi se moglo primeniti i na demonstrante 6. januara, zar ne? Nije li to pravi razlog zašto su demonstranti zatvoreni.

Uostalom, svi znaju da nije bilo „pobune“ niti je bilo „belih supremacista“. Demonstranti su zatvoreni, jer su nacionalisti (patriote) koji su prirodni neprijatelji globalista. Citat MacGregora to prikazuje crno-belo. Elite ne veruju da se nacionalisti mogu ubediti propagandom. Moraju se iskoreniti kroz zatvaranje ili nešto još gore. Nije li to osnovna poruka 6. januara?

Druga osnovna poruka od 6. januara je, da običnim ljudima više nije dozvoljeno da osporavaju autoritet ljudi na vlasti. Opet, politički legitimitet u SAD je uvek bio određen izborima. Ono što 6. januar ukazuje, jeste da legitimitet više nije bitan. Ono što je važno je moć, a osoba koja može da vas uhapsi zbog dovođenja u pitanje njegovog autoriteta, ima svu moć koja mu je potrebna.

Pogledajte ovaj odlomak iz posta političkog analitičara Kurta Nimmoa na „Substack-u“:

„Klaus Švab, učenik ratnog zločinca Henrija Kisindžera, mentor je sociopatama gladnih moći i narcisoidnosti. „Veliko resetovanje“ WEF-a (World Economic Forum) je osmišljeno, da pretvori svet u osiromašeni društveni koncentracioni logor, gde siromašni kmetovi „ništa ne poseduju“ i to će ih, na pravi orvelovski način, osloboditi…

Izazivam ljude da istraže „Globalnu inicijativu“ za redizajn WEF-a. Prema Transnacionalnom institutu u Holandiji, ova „inicijativa“ predlaže prelazak sa međuvladinog odlučivanja na sistem upravljanja sa više zainteresovanih strana. Drugim rečima, prikriveno, oni marginalizuju priznati model gde mi glasamo u vladama, koje zatim pregovaraju o sporazumima koje potom ratifikuju naši izabrani predstavnici, sa modelom gde samoizabrana grupa „zainteresovanih strana“ donosi odluke u naše ime.

Drugim rečima, velike transnacionalne korporativne „zainteresovane strane“ će odlučivati gde živite, šta jedete (insekti i korov), kako ćete se razmnožavati (ili ne razmnožavati; deca proizvode emisije ugljenika) i šta možete „iznajmiti“ od njih, ili ne smete da iznajmljujete ako se žalite na neizabrani globalistički „ekonomski“ kartel, koji dovodi čovečanstvo u kmetstvo, svetsko siromaštvo i depopulaciju.” („WEF poziva na uništenje američke srednje klase“, Kurt Nimmo o geopolitici)

Ono što Nimo kaže, je da su ove milijarderske elite sada toliko moćne, da mogu otvoreno da kažu, da će „preći sa donošenja odluka među vladama“ (tj. – predstavnička vlada) na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana“. ” Ako se ne varam, to je prilično nedvosmislena deklaracija o novom obliku nadnacionalne vlasti, u kojoj samo milijarderi imaju pravo glasa o politici koja se sprovodi.

Međutim, nije li to već način na koji stvari funkcionišu? O bilo kom broju tema, od ESG-a, preko digitalnih valuta, pasoša za vakcine, AI-a, i 15-minutnih gradova, do transhumanizma, i rata sa Rusijom- sve odluke donosi šačica ljudi, o kojima znamo vrlo malo.

To nas vraća na naše prvobitno pitanje- Koliko su ovih čudnih događaja (poslednjih godina) osmislili i sproveli agenti duboke države, kako bi unapredili elitistički plan?

Svi ovi događaji mogu imati za cilj generisanje straha, neizvesnosti, anksioznosti, otuđenja, pa čak i terora. Da li su obaveštajne agencije ranije pokretale takve destabilizujuće operacije?

Zaista, jesu, mnogo puta. Evo izvoda iz članka, koji će vam pomoći da vidite kuda idem sa ovim. To je iz dela u „The Saker-u“ pod nazivom „Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“. Pogledajte, da li primećujete bilo kakve sličnosti, sa načinom na koji se stvari odvijaju u Americi, poslednjih nekoliko godina:

Ives Guerin-Serac- velemajstor „Black Ops“ iza operacije „Gladio“… napisao je osnovnu obuku i propagandne priručnike, koji se mogu opisati kao „Gladio borbeni red“.

Guerin-Serac je bio ratni heroj, agent provokator, ubica, bombaš, obaveštajac, mesijanski katolik i intelektualni velemajstor iza „Strategije napetosti“, suštinske za uspeh operacije „Gladio“.

„Naše uverenje je, da bi prva faza političkog delovanja trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uspostavljanju haosa u svim strukturama režima… Po našem mišljenju, prvi korak koji treba da učinimo, jeste da uništimo strukturu demokratske države, pod izgovorom komunističkih i prosovjetskih aktivnosti… Štaviše, imamo ljude koji su se infiltrirali u ove grupe.”

Guerin-Serac nastavlja:

„Dva oblika terorizma mogu da izazovu takvu situaciju [slom države]- slepi terorizam (nediskriminatorno vršenje masakra koji izazivaju veliki broj žrtava) i selektivni terorizam (eliminisanje izabranih osoba)…

Ovo uništenje države mora se izvršiti pod okriljem „komunističkih aktivnosti.“ Nakon toga moramo intervenisati u srcu vojske, sudske vlasti i crkve, da bismo uticali na narodno mišljenje, predložili rešenje i jasno pokazujući slabost postojećeg pravnog aparata. Narodno mišljenje mora biti polarizovano na način, da se predstavljamo kao jedini instrument koji može da spase naciju.“

Anarhično nasumično nasilje, trebalo je da bude rešenje za stvaranje takvog stanja nestabilnosti, koje bi omogućilo potpuno novi sistem, globalni autoritarni poredak.

Iv Geren-Serak, koji je bio otvoreni fašista, neće biti prvi koji je koristio taktiku „lažne zastave“, koja je korišćena da opravda strogu policijsku i vojnu kontrolu od strane države… („Operacija Gladio: NATO-ov tajni rat za međunarodni fašizam“, The Saker)

„Ponavljam, prva faza političkog delovanja bi trebalo da bude stvaranje uslova, koji pogoduju uvođenju haosa u sve strukture režima… Ovo uništavanje države mora da se izvrši pod okriljem (komunističkih) aktivnosti… Narodno mišljenje mora biti polarizovano, na način da se predstavljamo kao jedini instrument, koji može da spase naciju.“

Drugim rečima, cilj operacije je potpuno poremetiti sve društvene odnose i interakciju, negovati osećaj neizvesnosti, polarizacije i terora, pronaći grupu koja može biti žrtveno jagnje za široki društveni kolaps, a zatim se predstaviti (elite) kao najbolji izbor za zavođenje reda.

Da li se ovo dešava?

Vrlo je moguće. Sve bi to moglo da bude deo velike strategije koja ima za cilj da se „sve izbriše sa papira”, kako bi se „prešlo sa donošenja odluka među vladama”, na sistem „upravljanja sa više zainteresovanih strana”.

To bi moglo objasniti, zašto je došlo do tako opakog i dugotrajnog napada na našu istoriju, kulturu, tradiciju, verska uverenja, spomenike, heroje i osnivače. Naš idealizam žele da zamene osećanjem stida, poniženja i krivice.

Oni žele da izbrišu našu prošlost, naše kolektivne vrednosti, naše nasleđe, našu posvećenost ličnoj slobodi, i samu ideju Amerike. Žele da sve sravne sa zemljom i da počnu ispočetka. To je njihov osnovni plan igre.

Uništavanje države, vrši se iza naizgled nasumičnih događaja koji šire haos, pogoršavaju političke podele, povećavaju incidente javnog haosa, i otvaraju put za nasilno restrukturiranje vlasti.

Ne mogu da izgrade novi svetski poredak dok se stari ne uništi.

Mike Whitney (The Unz Review)

Izvor
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #161 on: March 15, 2023, 04:57:41 pm »

Читуља старој глобализацији

Глобализацију данас више дефинишу разлике него окупљања, док се свет обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Глобализација је на самрти. Један од најслављенијих пројеката света начет је 2008. финансијском и 2015. мигрантском кризом, уздрман доласком Доналда Трампа 2016. и пандемијом 2020, а лако би могао да буде докрајчен ратом у Украјини 2022.

Подижу се нове политичке гвоздене завесе, ланци трговине пуцају, солидарност је уништена у налету ковида 19, а прекида се и сарадња у истраживању свемира.

Глобализацију данас више дефинишу разлике него слагања и окупљања. Свет се обликује у архипелаге расцепканог капитала, моћи и идеја.

Сви кључни постулати глобализације – трговина, финансије, технологија, енергија, закони, образовање, путовања, здравство и наука – претворени су у оружја нових форми ратовања. Снага замишљена као фактор обједињавања постала је оруђе деструкције.

Трговина се своди на супротстављање Кини. Финансије су у служби банкарских санкција. Технологија је кључна за сајбер ратовање. Енергија је претворена у полигон сучељених савезништава око гасовода док је нафта стратешко оружје. Закони добијају екстратериторијалне димензије. Образовање и путовања се ограничавају визним рестрикцијама. Здравство и наука су у функцији нуђења политичких модела.

То је оно што је остало од пројекта који је био мантра постхладноратовске ере и садржавао елементе дељења заједничке судбине. Замишљен је као заокрет од међународног система заснованог на сувереним националним државама и њиховим идентитетима ка свету који треба да надилази различите културе и цивилизације.

Глобализација је рођена са првобитном идејом стварања јединственог глобалног тржишта, слободне трговине и несметаног кретања капитала, људи и рада.

Обећавала је јединствен фронт против заједничких изазова као што су климатске промене, епидемије и сви проблеми које појединачне државе нису могле да решавају саме. Оптимисти су говорили да ће обједињавање различитих система вредности, етнија и вера отворити пут ка светском миру.

Трећа технолошка револуција, заснована на дигитализацији, компјутерима, мобилним телефонима и таблетима, требало је да послужи као ефикасна алатка остваривања амбициозног пројекта. ИТ платформе замишљене су да доприносе промоцији „глобалне културе”. Мултинационалне компаније су се селиле светом.

Последња ера глобализације изгледа да је при крају, пише Рагхурам Раџан у часопису „Форин аферс”, тексту који ме је инспирисао.

Под насловом „Јеванђеље деглобализације”, бивши гувернер индијске банке прати бројке које показују да се обим глобалног извоза робе и услуга смањује од времена велике финансијске кризе 2008. и да су, по подацима Светске банке, директне стране инвестиције као проценат глобалног бруто производа са 6,3 процента пале на скромних 1,3 одсто 2020.

Две највеће светске економије, америчка и кинеска, период здравог ривалства замениле су непријатељством трудећи се да максимално смање међусобну зависност. Глобализација је упала у озбиљне проблеме.

Америка и Кина нису једине. Раџан подсећа да се од 2008. пет пута увећао број разних протекционистичких мера које су гушиле идеје либерализације. Трамп је протекционистичким слоганом „Америка прво” директно ударио на вредности глобализације уграђене у темеље политике САД претходних деценија.

Мултинационалне компанија су, вођене потрагом за профитом, откриле нова тржишта. Док су потврђивале супремацију богатства, сурово су обарале цену рада.

Миграциона криза 2015. је породила многе антиимиграционе снаге које су негација слободе кретања, једне од премиса глобализације. Градиле су се нове баријере које су и Британију навеле да изађе из Европске уније, симбола интеграција и међузависности.

Пандемија је у најбруталнијој форми у првим недељама на површину избацила не само егоизам око заштитних маски и респиратора, већ и разоткрила ривалства у трци ко ће први произвести вакцину. Све је било сушта супротност принципима глобализације чији су велики домети – туризам, путовања и глобални ланац снабдевања – озбиљно рањени.

У годинама после пада Берлинског зида и распада СССР-а, превиђало се да ће глобализација западне демократије и економије капитализма значајно отежати нове ратове. Грешка. Геополитичке тензије настављају да обликују глобални поредак.

Руска агресија на Украјину могла би да буде последњи ексер у ковчег. Западне санкције не само да повлаче капитал, већ су Русију избациле из међународног банкарског система. Казнене мере довеле су у питање читав концепт глобализације.

Покидане су ретке преостале карике у ланцу индустријске, економске и трговинске сарадње на светском нивоу. Енергетско и прехрамбено тржиште запало је у кризу. Поремећена је производња чипова, кључ савремене технологије. Суочен са опасностима од раста социјалних тензија, свако се за себе бори против инфлације и последица пораста трошкова живота.

Слом глобализације и рат на истоку Европе активирали су нове поделе и охрабрили конфликте на разним деловима света. Велике силе све више иду сопственим путем: Америка, Русија, Кина, Индија. Европљани траже сопствену нишу.

После кризе 2008, Г20 одлучила је да једна банка 20 најиндустријализованијих држава заједнички ради на отклањању последица. Данас Г20 не предузима готово ништа да би одговорила на изазове криза изазваних ратом у Украјини.

Није то било тако давно када је 16 држава, међу њима пре свега Америка и Русија, заједничким напором допринело производњи и лансирању прве међународне свемирске станице која би учесницима пројекта омогућила истраживања.

Станица је требало да буде активна до 2024, ако не и дуже, али у околностима дубоке поларизације изазване ратом, Русија је одлучила да се повуче и изгради сопствену станицу. Исте планове има и Кина.

Глобализацију замењују регионализми чија тржишта почивају на географској блискости и везама историје. То је нови феномен у успону по Европи, Северној Америци, Азији и Блиском истоку.

Наредних годину-две донеће још стагнације, ограниченог раста и увећавајућих трошкова живота. Шоковима који прете требало би се супротставити заједнички.

Велика тројка – САД, Кина и ЕУ – је на овогодишњем Давосу представила своје визије будуће глобалне трговине, али није случајно слоган окупљања био „Сарадња у фрагментисаном свету”. Упркос свим апелима на колективну акцију и сарадњу, више делује као читуља старој глобализацији.

Тиранија финансијског сектора је друштва довела на ивицу колапса, економско здање се урушава, а идеолошки вео који је скривао право лице глобализације је отргнут. Тражи се нека нова алтернатива.

Izvor
Logged
dzumba
Stručni saradnik - specijalne jedinice
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 21 281


« Reply #162 on: March 15, 2023, 07:43:18 pm »

Quote
Глобализација је на самрти.

Све зависи како се тумачи овај појам. Ако се он посматра са становишта повезивања међу народима и људима уз свестрани интерес и корист, као основа ка напретку људског друштва, онда је она у застоју. Ако се овај појам схвата као наметање воље најјачих држава и моћника у циљу владања другима, садашња ситуација указује на покушај прерасподеле моћи између тих моћника и да више нема и неће бити само једне доминантне силе.
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #163 on: March 17, 2023, 07:10:17 pm »

B.P: možda će nekome biti previše da čita (ovo je tek prvi od tri dela intervjua), ali verujte, isplati se. Ako želite da znate u kakvom svetu živite. Ako vam je svejedno, samo jurite zaradu - nemojte se truditi, nije za vas.

Андреј Иљич Фурсов – Ко су непријатељи човечанства и како они против њега ратују (1. део)

„Печат“ је у изузетној, без сумње привилегованој, прилици да у неколико наставака објави промишљања А. И. Фурсова, једног од водећих руских и светских филозофа историје, чија свестрана, у специјалном разговору за наш лист предочена, критичка анализа садашњег судбоносног тренутка планетарне историје открива и појашњава узроке, карактер и механизме епохалног „хода света у престројавању“

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Девет година је прошло од када сам први пут разговарала са историчарем, директором Института за системске стратешке студије Андрејем Иљичем, тада он није био познат код нас, а данас се његове анализе будно прате и са уважавањем се цитирају његови ставови. У традицији великих руских филозофа историје и истраживача друштвено-политичких теорија, а пред преломним тренутком светске историје, његова анализа је још дубља и обухватнија, стога смо покушали да се у разговору крећемо у ширим оквирима и дођемо до уобличене слике света који се престројава.

Шта је, по вашем мишљењу, било најважније у 2022. години?

Централни догађај 2022. године је Специјална војна операција (СВО) оружаних снага Руске Федерације против укронацистичког режима. СВО је потпуно променила светски геополитички и, шире, геоисторијски светски поредак. Повукла је коначну црту испод преломне ере која је почела 1989/91. рушењем СССР-а. Колективни запад наступа на страни кијевске укрохунте. И ако у односу на укронацистички режим Руска Федерација води СВО, онда са Колективним западом немамо операцију, већ рат – хибридни рат, који се, како је рекао министар спољних послова РФ Лавров, већ претворио у готово прави, истински рат. А „зелени“ министар спољних послова Немачке Аналена Бербок отворено каже да Европа води прави рат с Русијом. Поново смо суочени са Колективним западом, као 1812. и 1941. године. Опет су против нас не само Немци већ и Французи, Италијани, Пољаци, Чеси, Финци, Румуни и други. Али за разлику од 1812. и 1941, када су нам Англосаксонци формално били савезници, мада су иза леђа оштрили нож, данас су они наши отворени и главни непријатељи. И опет су наш једини пријатељ – Срби.

Рат у Украјини, подстакнут Западом, има више циљева. Заједнички западни циљ је максимално слабљење Русије; уништавање у току ратних дејстава максималног броја Словена, посебно младих људи, способних да имају децу; успостављање у Руској Федерацији апсолутно прозападне, чак и више марионетске власти од оне Јељцинове; присвајање руских ресурса; трансформација Руске Федерације у непријатеља Кине, а њене територије по потреби у театар војних операција против Кине. У исто време, САД решавају проблем уништења економије ЕУ, претварајући Европу у полупериферију светске економије. Велика Британија настоји да створи сопствену макрозону у посткапиталистичком свету, на рачун источне Европе, Закавказја и дела централне Азије.

Русија и даље стоји на путу плановима ултраглобалиста, ових истовремено наследника нацизма и троцкизма, у њиховом стварању Светског рајха. Значајно је да је сва антистаљинистичка пропаганда и данас и раније била заснована на комбинацији онога што су Гебелс и Троцки писали о Стаљину; ништа ново о Стаљину, ма шта нацистичка и троцкистичка пропаганда лансирала, није смишљено.
Други по важности догађај 2022. године био је 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КПК) у октобру. За разлику од 20. конгреса КПСС (1956) на коме је победила екипа Н. С. Хрушчова и почело постепено разбијање социјализма, на 20. конгресу КПК претрпели су пораз „комсомолци“ – потенцијални ревизионисти, присталице либералног курса и помирења са САД. Победила је фракција Си Ђинпинга.

Између осталих догађаја:
– састанак Билдерберг клуба (јун, Вашингтон);
– закон о смањењу инфлације, који је у августу потписао Џ. Бајден – удар на европску економију;
– конгрес поглавара светских и традиционалних религија у Абу Дабију (септембар);
– веома чудна апостолска посета Франциска I Астани (октобар) баш кад је тамо Си Ђинпинг свратио на један дан пре самита ШОС у Самарканду;
– „вежбе“ Центра здравствене безбедности Универзитета Џонс Хопкинс, СЗО и Фондације Била и Мелинде Гејтс под називом „Катастрофалне инфекције“ (октобар, Брисел) – радило се о новој страшној пандемији која ће првенствено погодити децу и младе; након што је Гејтс у октобру 2019. извео вежбу Event 201 за борбу против вируса корона, неколико месеци касније је проглашена „пандемија“;
– састанак Трилатералне комисије (новембар, Токио);
– састанак на Г20 Балију (новембар);
– климатски форум COP27 (новембар, Синај);
– светски конгрес масонских ложа (децембар, Јерусалим).

Догађајима године такође сматрам два документа: затворени документ корпорације РАНД, који је припремила за америчке обавештајне агенције, под насловом „Слабљење Немачке, спасавање САД“ (јануар), и „Митови и лажни концепти у расправама о Русији. Како они утичу на политику Запада и шта се може учинити“, који је припремио Краљевски институт за међународне послове Велике Британије (то је – Четам хаус) – центар концептуалног управљања Англосфере.

Наравно, немогуће је све ове догађаје и документе обухватити у једном интервјуу, тим пре што ће бити потребно говорити и о трендовима који се с њима повезују. Дакле, као прво, извесна селекција је неизбежна. И друго, говорићемо не толико о догађајима из 2022. године, колико о глобалним трендовима развоја.

Од чега ћемо почети?

Желим да почнем наш разговор, као његов пролог, цитирајући историчара Дејвида Бејкера. Он је 2. јануара 2020. године, чак и пре короне, написао: „Човечанство 2020-их има један задатак – само да преживи. Ево неких предвиђања: стагнирајуће реалне плате, пад животног стандарда ниже и средње класе, повећање неједнакости у богатству, све више немира и устанака, наставак политичке поларизације, велики број елита које се такмиче за ограничене позиције на власти, кооптација елита од стране радикалних покрета. Захваљујући глобализацији, то ће се десити не само у једној земљи већ у већини земаља света. Видећемо и геополитичко реструктурирање, поделу света на нове савезе и блокове. Такође постоји могућност ’окидач догађаја’ – шока, као што је еколошка криза, који ће изазвати екстремно насиље. И много је мање вероватно да ћемо видети технолошки искорак на нивоу индустријске револуције, који може да ублажи притисак 2020-их и преокрене поменуте трендове.
„… Раније су такве ’фазе депресије’ обично убијале у просеку 20% светске популације. Данас, на глобалном нивоу, то би значило смрт од 1,6 до 1,7 милијарди људи. Али свет је сада постао цивилизованији и можемо избећи такве жртве.“

Неки наговештај оптимизма?

Последњу фразу, узимајући у обзир оно што је Бејкер рекао горе, сматрам уступком минималном оптимизму, како се сасвим не би изазивао страх. У принципу, прогноза је сасвим адекватна, а видимо да се умногоме и остварује. Свет се заиста мења, њега врте, извијају из зглобова – и Русију заједно с њим. Русија мења свет, додуше у мањој мери него што он мења њу. То је разумљиво: целина у већој мери одређује елемент него што елемент одређује целину.

Стога има смисла пре свега погледати трендове у развоју савременог света. Да подсетим: у време Стаљина извештаји на конгресима Комунистичке партије почињали су карактеристикама и оценом међународне ситуације, а онда је ишла унутрашња проблематика. У доба Хрушчова–Брежњева редослед се променио. Разлог је јасан: за Стаљина је СССР био, пре свега, алтернатива светском капиталистичком систему, системски антикапитализам. Његови „смењивачи“, посебно након што је од почетка 1960-их година врхунска номенклатура почела да се интегрише у светски капиталистички систем као једна од држава, иако суперсила, све више посматрају СССР као државу – чланицу јединственог света у којем мирно коегзистирају политичке јединице с различитим друштвено-економским системима. Све се завршило горбачевизмом и јељцинизмом, хрушчовизмом и брежњевизмом – огранцима на путу урушавања системског антикапитализма и трансформације биполарног света у униполарни. Немогуће је разумети шта се догодило без и ван ширег глобалног контекста. Истовремено, тај шири контекст захтева теоријску анализу у којој се, штавише, ствари називају правим именом.

Рушење СССР-а уз каснију пљачку земаља бившег социјалистичког блока, пре свега Руске Федерације, омогућило је да се одложи светска двогрба (1988. и 1993–94) криза, прогнозирана још 1982. од стране америчких (М. Гел-Ман, Р. Колинс, Б. Бонер ) и совјетских (П. Кузњецов, В. Крилов) аналитичара – криза која је претила да оконча капитализам као систем. Али само да се одложи. Додатних 17 година капитализму подариле су Руска Федерација и НР Кина, које су подржале бледеће језгро капитал-система јефтиним сировинама и јефтином радном снагом (захваљујући овој другој, свет је био затрпан јефтиним кинеским смећем).

Али криза је свеједно наступила?

Да, 2008. је дошла привремено одложена криза – другачије није могло. Ево шта је о томе написао Џереми Грантам, легендарни суоснивач инвестиционе фирме ГМО (Бостон, САД): „Криза из 2008. презаситила је западне економије масом новца подржаног ничим осим обећањима о универзалној срећи и просперитету у будућности, моделом који се може назвати помахниталом штампарском пресом.“ Резултат: сав (а ово је разлика од кризе 1930-их) необезбеђени новац отишао је право на берзе. Током 1930-их акције су зависиле од продаје и финансијског учинка компанија. Сада – само од лепих презентација. То је прво. И друго, капитализам у свом ранијем облику је коначно мртав.

Године 2008. пукао је највећи финансијски балон у историји; надуван је на штету реалне („физичке“) економије језгра кап-система, а Руској Федерацији и Кини је поверен задатак да надокнаде ову штету јефтиноћом сировина и радне снаге. И то је обезбедило, тачније, гарантовало владајућим групама две земље њихов положај у „облачним годинама“ развоја светске привреде на прелазу из 20. у 21. век. Међутим, обештећење је било делимично и привремено, а 2008. је више није било довољно. Слажем се са онима који сматрају да је покушај да се системска криза закамуфлира проблемима другоразредних хипотека и недостатком ликвидности пропао. Овоме ћу додати да не треба говорити само о системској кризи – она је почела на прелазу из 1970-их у осамдесете, већ о њеној терминалној фази.
Светска владајућа класа – то су прави „господари историје“, како их је назвао још Б. Дизраели, њихови високи чиновници (председници, премијери наводно суверених држава Запада, који се пред нашим очима претворио у Постзапад), њихове „фабрике мисли“ (think thanks) јасно су схватиле ову чињеницу и реаговале су најбоље што су могле.

Али пре него што говоримо о њиховој реакцији и плановима, потребно је бар накратко да се задржимо на саставу, структури и организацији светске елите, с једне стране, и пирамидалне (вертикално интегрисане, како би рекао изузетни совјетски економиста Ј. В. Јаременко) структуре сектора светске економије.

То је крајње важно и интересантно питање.

Горњи „спрат“ светске привреде, који представљају технички најнапреднији и најперспективнији (бар са данашње тачке гледишта) сектори, заузимају тзв. егзисти (од енгл. access – приступ). То је „Биг тех“, његови оператери контролишу нематеријалне факторе производње који су централни за материјалну производњу уопште. То је контрола над великим подацима, друштвеним мрежама (и, последично, над друштвеним понашањем), токовима информација; другим речима, над средствима и структурама управљања као средствима за производњу новог постиндустријског и посткапиталистичког поретка. Овде треба поменути и Гугл и Мету (призната у РФ као екстремистичка организација) и још много тога.

Следећи „спрат“ су фондови за управљање капиталом. Формално, то су финансијске структуре, али су, као прво, добиле самосталан и посебан значај; друго, они у вези са овим (повратна информација такође функционише) обављају функције моћи – као и егзисти. Реч је о десет највећих организација на свету које управљају капиталом. Они управљају гигантским фондовима – 41,6 трилиона долара. У осам фондова главни акционари су Black Rock и Vanguard; следећа линија су State Street Corporation и ФМР. Како кажу специјалисти, у читавој историји постојања новца (и моћи) они нису били концентрисани у тако малобројним рукама.

Трећи „спрат“ су финансијалисти, управо тако, а не финансијери. Сваки финансијалиста је финансијер, али није сваки финансијер финансијалиста. Ако финансијер, који опслужује сфере производње и промета, остварује профит и од једног и од другог, укључујући и реалну економију, онда је финансијалиста неко ко зарађује новац из ваздуха. Осамдесете године прошлог века обележила је победа финансијског капитала над индустријским, тј. обнављање стања које је постојало током целог 19. века; 1990-их се догодила мутација: финансијски капитал се претворио у финансијализам и почео да умире као капитал. Истовремено, обогатио је своје персонификаторе у невиђеним размерама. Већ на самом почетку 1990-их то је изазвало бум на Волстриту, што је довело до појаве нових буржуја на Менхетну. Споља је то личило на друго издање Великог Гетсбија, само што је период процвата за садашње „вукове са Волстрита“, по свему судећи, краћи.

Четврти „спрат“ Е. С. Ларина (код ње је он, додуше, трећи) дефинисала је као оно што је Зб. Бжежински назвао технотроником: корпорације војноиндустријског комплекса, хемијску индустрију, енергетику. Данас то више није најнапреднији сектор привреде, али и даље гравитира ка врху. Пети „спрат“ је индустрија, сектор који је Америку учинио великом 1930-их и 1980-их и који је Трамп обећао да ће оживети – заједно са Америком. Још нижи је „спрат“ пољопривреде, који се углавном не односи на фармерским газдинствима, већ на ГМО типа агрохолдинга и корпорација, какав је Монсанто.
Посебно место заузима „Биг фарма“. Формално, овај „блок“ се односи на технотронику. Међутим, улога коју су ултраглобалисти доделили епидемијама и принудној вакцинацији у стварању новог светског поретка (НСП) и тоталној контроли над људима, доводи „Биг фарму“ на највише спратове, „прикључујући“ је на прва три.

То је хијерархијска структура сектора („спратова“) светске економије, али то није структура светске, тј. наднационалне елите, коју често називају „глобалном елитом“.

А шта је глобална елита?

Неки верују да глобалну елиту чине само наднационалне структуре светске координације и управљања попут Билдерберг клуба или, у најгорем случају, скоро почивших, али некад активних, Римског клуба и Трилатералне комисије. Додају ту још и наводно свемоћне Ротшилде и Рокфелере. Што се њих тиче, уз све своје богатство и моћ, они нису свемоћни; ове породице, које су се већ претвориле у хетерархије, само су елемент, додуше веома важан и намерно демонстративан, рекао бих, за витрине, много сложеније целине. Па, наднационалне структуре глобалне координације и управљања, уз сав свој значај, нису толико субјекти (у најбољем случају субјекти другог нивоа), већ инструменти, платформе – locus standi и field of employment. Они могу да доносе одређене одлуке, али основа тих одлука су претходно постигнути договори (или сукоби) између главних група светске елите, у њеном окружењу.

У поједностављеном облику, садашњу глобалну елиту чине четири велика кластера, „квадрата“: 1) монархијске и део аристократских породица Западне и Централне Европе, с британском и холандском монархијом на челу; наравно, ни Виндзори ни представници куће Оранж не могу да се такмиче са заиста старим династијама у личности својих потомака – са Меровинзима, Рјуриковичима, Џингизидама, међутим, како кажу, кад нема рибе, и рак је риба; 2) Ватикан, католички верски (религиозно-војно-обавештајни) редови и с њима блиско повезане аристократије Северне Италије, Јужне Немачке, Шпаније и Шкотске; 3) породице финансијера, банкара и великих индустријалаца у САД и Великој Британији, тј. у Англосфери – англоамерички и америчко-енглески кланови; 4) дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска.

Са појавом у XVI–XVIII веку јединственог светског тржишта, капитализма као светског система и државе (state) као облика његовог уређења, а самим тим и државних граница, за четири кластера су биле потребне, пре свега, затворене платформе за координацију интереса и регулисање сукоба на наднационалном нивоу; друго, алати за спровођење њихових по дефиницији наднационалних интереса. И платформе и инструменти, по дефиницији, требало је да буду наднационални и затворени, нешто као конспиро-структуре. Ово никако није теорија завере, ово је криптополит – економија капитализма. Главне етапе у развоју капитализма као система и формирања северноатлантске владајуће класе су истовремено и фазе у формирању нових затворених наднационалних структура (масонерија, илуминати, друштво Родса-Милнера, Siècle, Cercle, Клуб острва, Клуб Билдерберг).

Представници сва четири кластера светске елите у овом или оном облику, директно или индиректно, јавно или тајно, присутни су у већини наднационалних структура, у ХХ веку – у скоро свим. Конкретан пример: и Ротшилди и Рокфелери су били присутни и у Римском клубу и у Трилатералној комисији, не говорим о представницима дијаспоре. У садашњем „Савету за инклузивни капитализам“ са Ватиканом; Ватикан, Ротшилди, фондације, корпорације, тј. „од свега по двоје“ из разних кластера. Наднационалне структуре чешће изражавају и заступају интересе одређеног светског паралелограма сила него што их формулишу, што, наравно, не искључује њихову активност у одређеној ситуацији. Аналогно, иако не у једнаким размерама, четири кластера глобалиста присутна су на свим „спратовима“ глобалне вертикално интегрисане економије.

Али постоје и отворене наднационалне структуре?

Наравно. У критичној ситуацији ХХ века, када је војнополитичка динамика капитализма почела да доминира над ускоекономском, светском елитом, поред затворених, биле су потребне и отворене наднационалне структуре – Лига народа, УН, Европска унија итд. са својим наднационалним и све више паразитским у ери финансизма бирократијама, као и полузатвореним – Римски клуб, Трилатерална комисија. Актуелна системска криза капитал-система у његовој терминалној фази постала је неочекивани преокрет у историји и односима између државних и затворених наднационалних структура.

У чему је њена суштина?

Пошто капитализам, исцрпивши своје историјске могућности, престаје да гарантује моћ, статус и профит светској елити, а финансијализам се у својим последицама показао као краткорочни и злоћудни „мехур“, светска елита је убрзала постепену демонтажу система започету од средине 1970-их. Разуларени финансијализам („новац из ваздуха“) и пљачка зоне бившег социјалистичког логора, пре свега Руске Федерације, допринели су управо постепеном и за већину споља не баш уочљивом карактеру демонтаже. У исто време, глобални врхови су схватили да ни пљачка ни надувавање „мехура“ не могу трајати вечно: dat nihil fortuna mancipio (латински: „судбина не даје ништа заувек“), те стога капитализам мора да се промени у нови систем, у Нови светски поредак.

Шта мислите, како њега види светска елита?

Какав, у принципу, може и треба да буде овај систем (у интересу глобалних лидера, наравно и са њихове тачке гледишта) постало је јасно на прелазу из XX у XXI век. Пошто су одлучујући фактори производње у материјалној производњи постали нематеријални – информациони („духовни“), друштвени (друштвене мреже), управо њихово присвајање постаје главно, управо они постају главни предмет присвајања, формирајући нови систем производних односа, конституишући његове особине. Како је Маркс нагласио, објект присвајања одређује субјект присвајања, тј. владајући слој (класа). У капитализму, главни предмет присвајања је материјализовани рад, за који радник размењује своју радну снагу, тј. способност за рад. У ствари, капитал је материјализовани рад, који се у процесу радне експлоатације остварује као вредност која се сама повећава.

Дакле, нови врхови у настајању су власници нематеријалних фактора производње као главних, примарних; међутим, у њиховим рукама, као секундарни фактор остаје материјално власништво над њима. Главне материјалне факторе производње у ранијим системима, по правилу, власници новог система задржавају као секундарне, бар у његовој раној фази: робовласништво у феудализму под приматом земљишне својине, земљишно власништво буржоазије као власништво капитала у капитализму. Али на дну новог, посткапиталистичког система, да би они постали адекватан елемент новог система производних односа, спреман објекат за нове облике експлоатације и депривације, у власништву не треба да постоје никакви фактори производње, било материјални или нематеријални. Проблем је, међутим, што у савременом свету, пре свега у језгру система капитала, постоји прилично велики слој – средњи (средња класа, мали и средњи бизнис), који се понаша као власник материјалних фактора производње. А његов укупан удео у светском богатству није баш мали, има се од чега профитирати.

Било би занимљиво упознати се с бројевима.

Обично се светско богатство посматра на два начина: у целини, као збир активе и пасиве (односно пре свега дугова) и само као актива. Светско богатство у целини се процењује на 418,3 трилиона; 45,6% је у власништву 1,1% (56 милиона). То су они који имају више од милион. Милијардера – 2.150 људи. Они поседују чак колико 4,6 милијарди људи (60% становништва). На ових 0,0038% долази 63 трилиона богатства – трећина свега што је у власништву богатих 56 милиона људи.
Следећа група: они који имају од 100 хиљада до милион долара – средњи слој. То је 11,1% (583 милиона), они поседују 39,1% светског богатства.
Следећа група: од 10 до 100 хиљада. Њих је 32,8% (1,7 милијарди људи) 13,7% богатства.
Следећа група: од 0 до 10 хиљада – 55% (2,9 милијарди) 1,3% богатства.
Ако изузмемо овај последњи слој – од њих нема шта да се узме, онда испада да 43,9% становништва (2,283 милијарде) поседује 52,8% светског богатства, нешто мање од 1,1% (тј. 56 милиона). (Подаци по материјалима из изузетне књиге из 2022: А. В. Лежава „На пути к Новой Швабии“.)
Информације за размишљање: у Русији је слика следећа: 1% становништва поседује 70% имовине (просек у свету – 40%; Африка – 44%; Јапан – 17%). Руски буржуј је 2014. сустигао Саудијце у куповини најскупљих јахти на свету. Аналогија: Фаберже је добио максималан број поруџбина у Русији 1916–1917 – празник у време куге.

На основу ових прорачуна, битка за посткапиталистичку будућност је окршај 56 милиона људи са 2.283 милиона, при чему први планирају да друге лише имовине.

Ако уклонимо обавезе и оставимо активе, слика изгледа овако. Најчешћи број је 90 трилиона долара, при чему 1% поседује 35 трилиона, 12–15% поседује 40 трилиона, а преосталих 15 трилиона долара поседује 85% становништва. Задатак првих 1% је експропријација 12–15%. Истовремено, постоји жестока борба унутар првих 1%, где је јаз између првих 0,1% и осталих 0,9% нарастао чак и више него између 1% и 12–15%, респективно. Средњи слој, „једнопроцентни“, у сваком случају је осуђен на експропријацију и уништење. Ова глобална прерасподела својине је неопходан услов за настанак/стварање новог система, НСП. Како ће се то урадити, друго је питање.

При томе се мора имати на уму да је само присуство масовног средњег слоја у језгру кап-система у последњој трећини XIX – првој трећини XXI века јединствена појава, која нема аналога у другим друштвеним системима. То је због пљачке колонија, нееквивалентне размене језгра и периферије и научнотехнолошког напретка-пробоја језгра од краја XIX до средине ХХ века и у принципу краткорочно. Средњи слој је нуспроизвод развоја индустријског капитализма, израслина коју ће господари новог система одсећи као (за њих) бескорисну. Таласи „посткапиталистичког напретка“ ускоро ће се затворити изнад средњег слоја Постзапада, потенцијално стварајући могућност експлозије. Како је приметио социолог Барингтон Мур, велике револуције се не рађају из тријумфалног крика класа у успону, већ из предсмртних јаука класе над којом ће се таласи напретка затворити (напретка – за оне који узлазе; наравно, за одлазеће је то регресија, ентропија). Дакле, теоретски, „грожђе“ гнева сазрева на Постзападу, али ово је теоретски; да би „кластери“ сазрели до стандарда, треба да радимо, поготово што је то у нашем интересу.

А у интересима којих конкретно група је прелаз у НСП?

Ако говоримо о „спратовима“ вертикално интегрисане привреде, онда су то, наравно, представници прва три и делимично четвртог „спрата“. И, наравно, „Биг фарме“ и гмошника (од речи ГМО). Теже је питање са кластерима светског врха. Овде су, очигледно, могуће различите комбинације; најбизарније: да, Коровјев је у праву: „Како се чудно мешају карте“ (М. Булгаков). Једно је јасно: првих 50–300 породица, чак и у новом хладном свету, вероватно ће на овај или онај начин задржати своје позиције. Као што је речено у једном од детективских романа Агате Кристи, „Свет постаје тежак за живот, а то важи за све осим за јаке“. Задатак светске елите је да драстично смањи број јаких. Дефинитивно, у првим редовима градитеља НСП је већина англоамеричких кланова у савезу с Ватиканом; ударна снага је Демократска партија Сједињених Држава. На њене високе чиновнике је стављена опклада у организовању преласка у НСП.

По свему судећи, управо рачунајући на њих је и разрађен 16-годишњи план за прелазак у НСП, тј. у посткапитализам. Шеснаестогодишњи, јер се претпостављало да је осам година – председник Обама, још осам година – Хилари Клинтон. Израђени су одређени планови и транзиционе мере.

Какве?

Најпре, стварање две наднационалне прекоокеанске заједнице – Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства и Транспацифичког партнерства. Одлучујућу улогу у оба требало је да имају транснационалне корпорације (ТНК), банке и фондови (као што су Black Rock и Vanguard). У односу на све ове форме, које у различитим уделима контролишу „господари историје“ (подсећам, четири кластера: монархоаристократске породице, Ватикан, заједно са верским редовима и делом католичке аристократије Европе, банкари и три дијаспоре – јеврејска, јерменска и либанска), државе и државне бирократије делују као функционално тело, као инструмент другог нивоа; инструмент првог нивоа су наднационалне структуре светске координације и управљања као што су Cercle, Siècle, Клуб острва, Билдерберг клуб итд.

Карактеристично је да је повеља Транспацифичке заједнице, која је требало да регулише односе ТНК са државама, припремљена по моделу односа између Британске источноиндијске компаније (БОИК) и индијских кнежевина, само су уместо кнежевине сада државе, а на месту БОИК-а – ТНК. Није случајно да су идеални, из угла ултраглобалиста, облици организације посткапиталистичког „ново-нормалног“ света, његове базне јединице и његове макрозоне структуре попут БОИК-а, наравно, ажуриране и доведене на ниво мегакорпорација, које треба да прогутају, апсорбују државе и присвоје њихове репресивне функције.

Као друго, потреба за превазилажењем кризе 2008–2009. и преласком на НСП поставила је средњорочни (у садашњим условима 5–7 година) задатак светском владајућем слоју да успостави директну контролу Постзапада над јефтиним сировинама Руске Федерације и јефтином радном снагом НР Кине. То је значило потпуну десуверенизацију чак и ових великих држава и учинило је непотребним постојање прозападних државних бирократија, било у облику „контролора“ или чак „управника“. Требало је да их замени нови нараштај, васпитан на Постзападу, у структурама као што је трупа „Младих глобалних лидера“. Овај нараштај је сјајно приказан у роману „Нови лопов“ Јурија Козлова.

Генерална проба Постзапада за брисање гумицом историје прозападних, али више непотребних владајућих група – vixerunt, било је „арапско пролеће“. Светска елита, тачније, њене околонаучне слуге, укључујући и њен компрадорски сегмент у Руској Федерацији, покушале су да „арапско пролеће“ представе као искључиво унутрашњи процес арапских земаља, „борбу маса за демократију“. Међутим, током протеклих десет година на самом Постзападу појавило се доста студија чији су аутори не само убедљиво показали улогу спољног фактора, пре свега специјалних служби и невладиних организација Постзапада у „арапском пролећу“, него и разоткрили тумачење медија (или боље речено, СМРАД-а: средства масовне рекламе, агитације и дезинформације) као спонтаних локалних покрета за демократију.

„Арапско пролеће“, укључујући и Гадафијеву судбину, постало је лекција за „добре момке“, они су нешто исправно схватили као „црни траг“ и реаговали. До овог тренутка, „у рејону“ 2010. године у Руској Федерацији се завршила борба пет група, која је трајала од самог почетка 1990-их, за место под новим сунцем, ко ће кога одсећи од будућности и у којој мери. Реч је о „есвееровцима“ у савезу са ино-трговцима, чекистима, официрима МВД, војницима и криминалцима. Борба је завршена победом чекиста, који су се у овом процесу веома компромитовали, а поражени „цврчци“ су стављени (не у лошем смислу те речи) на свој „штап“. Све се средило. Чинило би се, живи и радуј се, али не: „Све би било добро, али нешто није добро… као да нешто звецка, или нешто куцка… али ветар мирише или на дим од пожара, или на барут од експлозије“ (А. Гајдар). Ветар је дошао са арапског Истока. И постало је јасно да неће бити мирног живота и да је немогуће веровати људима који су обећали Гадафију живот, али су сами радосно организовали његову смрт. С тим у вези, повратком В. В. Путина, активно смо се умешали у „игре на далеким обалама“ – у Сирији, а онда се 2014. догодио Крим – освојен бод у изгубљеној утакмици за Украјину: Руска Федерација је за неколико недеља, ако не и дана, спречила искрцавање Американаца на полуострво. Е, онда је сукоб ескалирао. Међутим, стиче се утисак да су до самог краја, све до јесени 2021. године, руски лидери рачунали на смањење степена конфронтације. Испоставило се другачије – и опет се мора радити проактивно.

Превео Желидраг Никчевић

Izvor


* Fursov-1.jpg (56.96 KB, 660x330 - viewed 0 times.)
Logged
Boro Prodanic
Global moderator u penziji
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 13 045


« Reply #164 on: March 17, 2023, 07:23:08 pm »

Андреј Иљич Фурсов – Ко су непријатељи човечанства: планови господара историје (2.део)

Запад је погрешио у рачуници?

Невероватно је колико су врхови Постзапада били глупи у својој бахатости и арогантни у својој глупости. На крају крајева, они су до те мере сатерали у угао најпрозападнији режим у руској историји да му није преостало ништа друго него да почне активно да се опире, и да у том у отпору, додуше недоследно, осврћући се око себе, правећи корак напред – два корака назад, пређе, можда неочекивано за себе, тачку без повратка и нађе се у стање опкољене тврђаве. Али још током сиријског сукоба Х. Кисинџер је упозоравао да Америка може да победи Русију у Сирији (погрешио је), али би у овом случају, највероватније, изгубила све што је у самој Русији постигла за 20 година (тако се и десило, али не поводом Сирије). Истина, сада је променио своју позицију – у јастреба.

Одређени део руководства НР Кине такође је исправно схватио курс Постзапада, почели су процеси који су довели до заоштравања кинеско-америчких односа, до „тајванског инцидента“, до курса Си Ђинпинга за трећи мандат и раста напетости између његове групе и „комсомолаца“; шлаг на торти је кад на ХХ конгресу КП Кине „под белим ручицама“ изводе на ходник вођу „комсомолаца“, присталицу мирног курса према Тајвану и помирења са САД Ху Ђинтаоа. Кини прети да се нађе у ситуацији опкољене тврђаве – попут Руске Федерације.

Међутим, две тврђаве, чак и опседнуте, јесу сила, поготово ако се има у виду да су то две нуклеарне државе. Задатак је да се институционализује овај статус опседнуте тврђаве и да се опседне (у оба смисла те речи) онај који опседа – Постзапад.

С почетком терминалне фазе системске кризе, светска елита је потписала пресуду суверенитету Руске Федерације и НР Кине и њиховим владајућим слојевима у садашњем облику, и оне су одлучиле да пруже отпор. Међутим, главна невоља за ултраглобалисте дошла је одакле нису очекивали, из њихове јазбине: Трамп је постао „црни лабуд“. Он наравно није националиста каквим би неки желели да га виде. Трамп је традиционални глобалиста који сматра да држава треба да се фокусира на Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге структуре сличног наднационалног типа, али се мора сачувати. А с њом и индустрија, запослена радничка класа, средњи слој. Ипак, пошто није био националиста, Трамп је морао снажно да савије „ултраглобалистички штап“ у супротном смеру да би покушао да га исправи. С тим у вези, можда је његов главни резултат поткопавање до темеља, али без „затим“, неопозиво, две трансокеанске формације – „два кита“, на којима се градио план еволутивног, постепеног преласка на посткапитализам.

И шта после тога?

С тим у вези, у условима привременог притиска, ултраглобалисти су имали само један пут до Новог светског поретка – брз или, ако хоћете, револуционаран. Али за то је било неопходно очистити терен у Сједињеним Државама, вратити Америци статус јазбине ултраглобализма, а то значи збацити Трампа. Што је учињено 2020. државним ударом, чему су помогли ковидом који је погодио економију, покретање БЛМ – покрета црног нацизма – и груби фалсификати током гласања. У Белу кућу су унели дементора (у сваком смислу) Бајдена, ултраглобалисти су могли да тријумфују и интензивирају своје активности како на Постзападу, тако и шире. Међутим, ултраглобалисти су почели да се спремају за офанзиву, наравно, пре 2020. године. Нешто од тога се чуло у Давосу 2017, али главна ствар се догодила 2018. Тада су се десила два важна догађаја: ултраглобалисти су објавили документ „Циљеви за 2030“ и одржали конференцију у Институту за комплексност (Санта Фе, САД).

Понекад морамо да слушамо: зашто треба да знамо шта пишу глобалисти, ми уопште нисмо обавезни да се обазиремо на њих, већ да живимо како нам одговара, као да их нема. Ова тачка гледишта је изненађујућа. Они који се тога придржавају су или, најблаже речено, не баш далековиди људи, или су потенцијални страни агенти. Како то: не знати планове непријатеља? Па хајде да будемо идиоти у грчком смислу речи, тј. људи који живе као да свет око њих не постоји. Али у томе и јесте ствар, што он постоји и што планира да нас уништи. Закопавање главе у песак није најбољи начин да се ово спречи. Поред тога, као што је Гандолф рекао у „Господару прстенова“, „схватајући непријатеља, прожимаш се његовим лукавством“! Укратко, непријатељ се не само мора „знати из виђења“ већ се мора проучавати и анализирати. Није случајно што су стотине структура у Сједињеним Државама проучавале Совјетски Савез, док су код нас Сједињене Државе проучавали – врло мало, и још начичкани проамеричком агентуром утицаја.

Какви су циљеви наведени у документу „Циљеви за 2030“?

У документу је формулисано дванаест циљева за 2030. годину:
1. Укидање приватне и личне својине.
2. Универзални основни доходак за оне који су прихватили „нову нормалност“.
3. Укидање готовине, замена дигиталном валутом.
(Додаћу: дигитална валута није новац већ средство друштвене контроле.)
4. Систем угљоводоничних рејтинга за државе и корпорације.
5. Ригидна друштвена контрола (дронови, препознавање лица).
6. Рационирање утрошене хране, енергије и природних ресурса.
7. Патенти за семенски фонд и ограничење могућности исхране прехрамбеним производима сопствене производње.
8. Готово потпуна ликвидација сточарства. Прелазак највећег дела становништва или на вештачку протеинску храну или на вегетаријанску храну.
(Додаћу: у Холандији, у Харлему, од 2023. забрањено је рекламирање месних прерађевина, јела од меса на јавним местима; даље – више: према извештајима медија, у октобру 2022. у Холандији је донета одлука о насилном откупу 3.000 фарми говеда од њихових власника. Збогом сточарству – и висококвалитетној протеинској храни.)
9. Контрола рађања. (Додаћу: ово је депопулација.)
10. Обавезна (додаћу: принудна) вакцинација.
11. Забрана алтернативних форми лечења.
12. Укидање полних разлика.

Ово последње, наглашавам, није ништа друго до ударац не само породици већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Енгелс је своје дело о цивилизацији насупрот варварству својевремено назвао „Порекло породице, приватне својине и државе“. Имплементација „Циљева…“ претпоставља уништење свега што је створило људску цивилизацију. С тим у вези, гледајући унапред, примећујем: ултраглобалисти теже не само да створе посткапитализам који је њима погодан на глобалном нивоу него, прво, да поново покрену историју у оном облику у коме се развијала од времена „неолитске револуције“, тј. последњих 10–12 хиљада година, и да је усмере ка институционализованом неоварварсту, футуро-архаици; друго, да ставе под контролу (социо)биолошку еволуцију, окрену је уназад и претворе главнину становништва планете у друштвене животиње без квалитета, без идентитета – у људе без својстава, у постљуде. Шваб, Харари и сви ти зли духови, говорећи о крају људске ере и почетку постљудске ере, подсећају ме на брбљање и повике двојице антихероја „Господара прстенова“ – злог мађионичара Сарумана и наказног орка Готмога: „Долази крај људске ере, долази време орка!“ Постљуди швабоида су управо орки, лако их је контролисати подстрекавањем и хушкањем на преостале људе.

Поменули сте конференцију у Санта Феу. Чему је она била посвећена? О њој практично ништа није познато.

То је веома важна конференција. Мислим да је управо њен садржај одредио даља дешавања у свету. Конференција није била тајна, али је била затворена, а медијским структурама је саветовано да на њу не скрећу пажњу и да је не прате у медијима. На срећу, увек постоји прилика да се подигне вео тајне. Осим тога, како су стари рекли, чак и најтања длака баца сенку.

Ако се у документу „Циљеви…“ наводе само циљеви, онда је у дискусијама на конференцији у Институту за комплексност Санта Феа, у чијем су исходишту Р. Тилерсон и неколико специјалних структура, првенствено АНБ, формулисана стратегија, средство за њихово постизање. Конференцији, под шифрованим називом „Ризици рањивог света“, присуствовали су корпоративни руководиоци, политичари и високи обавештајци. Након што је саслушано и размотрено шест извештаја (општи; економија и индустрија; претња стабилности и поретку од вештачке интелигенције; клима; енергетика; демографија), почела је расправа о главним могућим и пожељним сценаријима развоја човечанства – наравно, у интересу горњих 0,1% светске елите којима учесници и служе.

Прва два сценарија – револуционарни (човечанство решава актуелне акутне проблеме и прави квалитативни продор у будућност) и оптимални (човечанство једноставно решава хитне проблеме без икаквог продора) – већина учесника је одбацила као мало вероватно да ће бити спроведена. Разлог је низак ниво интелектуалног и вољног нивоа светске административне елите, с једне стране, и добро храњени конформизам, безиницијативност и ускогрудост највећег дела становништва, с друге. Трећи сценарио – катастрофу – сматрало је највероватнијим 55 одсто учесника. Највеће интересовање изазвао је четврти сценарио – 25% је гласало за пожељност његове примене. Он се зове „антрополошка транзиција“.

Реч је о стварању друштва чији се врхови и дна разликују као две биолошке врсте. Виши слојеви, који стално мењају органе, живе 120–140 година у еколошки чистим зонама („енклавама“), укључујући плутајуће градове, једу висококвалитетну природну протеинску храну и држе ниже класе и ресурсе под потпуном контролом. Нижи слојеви живе 40–60 година, физички су слаби, суштински необразовани, живе у еколошки загађеним подручјима, уроњени у „интерактивну“, тј. виртуелну реалност; Ст. Лем, у „Суми технологије“, то је назвао фантоматиком. У ствари, имамо двокастно друштво у духу елоија и морлока из „Машине времена“ Х. Велса, без икаквог наговештаја средњег слоја („класе“), који би први требало да иде „под нож“ експропријације током антрополошке транзиције у Нови светски поредак.

Изгледа као антиутопија.

Тачно. Садашњи светски лидери, ултраглобалисти, желе да створе антиутопијски свет, чинећи га реалношћу за 90% преосталог човечанства.

Преосталог?

Да, јер они планирају да смање светско становништво или на две милијарде људи (минимални програм) или пола милијарде (максимални програм). Али поставља се питање: како започети процес антрополошке транзиције? Још 2010. идеолог мондијализма Жак Атали је у једном интервјуу искрено изјавио да би пандемија могла постати подстицај за Нови свет. Слична размишљања о оваквом „трансформативном догађају“ изнели су и Доналд Рамсфелд док је био амерички секретар за одбрану, и људи из Рокфелерове фондације. И ево, у октобру 2019. године, Фондација Била и Мелинде Гејтс спроводи вежбу „Event 201“ („Догађај 201“). На вежбама се разрађују мере за борбу против пандемије вируса корона. А 2020. она долази! Наручили – добили! Тачније, овако: најпре медији вриште о порасту оболелих, а 11. марта 2020. шеф СЗО Тедрос Аданом Гебрејсус, Етиопљанин са репутацијом корупционаша и троцкиста, Гејтсов миљеник, изјављује: „Дошли смо до закључка да се болест може сматрати пандемијом.“ Касније ће Гебрејсус нагласити да СЗО није прогласила пандемију већ је само изразила претпоставку. У исто време, међутим, сећамо се да су све владе, са изузетком белоруске и шведске, салутирале и пожуриле да спроводе мере које су далеко изнад потребних. Почело је коронобесије – изазвана психичка епидемија комбинована са социјално репресивним и мерама депривације. Директно по Мишелу Фукоу – „надгледај и кажњавај“ (survéiller et punir).

Само нешто више од три месеца након објаве пандемије објављена је књига ултраглобалисте, организатора Светског економског форума у ​​Давосу Клауса Шваба, коју је написао заједно са Жаном Малеретом, „Ковид-19: Велико ресетовање“ (COVID-19: The Great Reset). Реч ресет погрешно преводе као „поновно покретање“; поновно покретање је рестарт; ресетовање је анулирање, одбацивање. И заиста, оно о чему Шваб и Малер говоре јесте ресетовање, анулирање претходне историје.

Постоје они који Шваба сматрају изузетно утицајним човеком, малтене чланом светске владе. Шта мислите тим поводом?

Па, као прво, светске владе нема и не може бити. Постоји на десетине економски моћних кланова, уједињених у кластере и мреже, који истовремено имају различите, најчешће неподударне интересе. Затворене наднационалне структуре су управо оно што је потребно за разјашњење и усаглашавање интереса, решавање конфликтних ситуација итд. Овим платформама је потребан модератор или, ако су ове платформе сталне, нешто као главни конобари који представљају газде и артикулишу њихову позицију.

Што се тиче статуса ликова попут Шваба, ситуација је следећа. Постоје господари светске игре; они управљају играчима, који су прилично независни, али само у оквиру правила која су израдили господари; а постоје и фигуре којима играчи повлаче потезе. Ову типологију је предложио Бернд фон Витенбург у књизи „Шах планете Земље“, а Олег Маркејев ју је активно користио у једном од својих романа.

У неким случајевима, додаћу на своју руку, домаћини могу фигуру која је постала велика пренети у категорију играча. Шваб је почео као штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, да би временом делимично постао играч – у границама које су му одредили његови господари (у његовом случају то су Рокфелери). Што се конкретно Шваба тиче, последњих година он све више личи на кловна који улази у оптицај. Па ипак, примају га председници и премијери, држи поздравне говоре (на пример, на самиту на Балију у новембру). Принуђени су да прихвате, јер разумеју: он је фигура, померају га играчи по вољи господара, а ови не снисходе председницима и премијерима, комуницирају преко чиновника попут Шваба, којима понекад чак може бити дозвољено да играју улогу играча.
Задатак „швабова“ је да организују догађаје у интересу господара, да повлаче потезе које прописују играчи, замењујући их по потреби, и да делују као „глава која говори“: да дају изјаве, пишу књиге и чланке; тачније, да их потписују. Мислим да сам Шваб једва да нешто пише, није случајно што су последње књиге писане у коауторству. Књиге су слабе, са одређеним бројем логичких противречности и неслагања. Међутим, ова дела треба пажљиво читати и анализирати. Прво, они сасвим искрено фиксирају циљеве и планове светске елите („гâзда“) и акције за њихово спровођење (ниво „играча“). И као друго, кроз ове текстове пробијају се страхови ових људи (ако се могу назвати људима у строгом смислу те речи).

Какве су основне тезе и закључци књиге?

За почетак, Шваб признаје да ковид уопште није егзистенцијална претња – не може се поредити ни са „црном смрћу“ из XIV века ни са „шпањолицом“ 1918–1919, али је упркос томе веома важна, јер омогућава драматично убрзавање процеса који су већ у току у XXI веку и треба да уведу људе у свет „нове нормалности“. Ти процеси су: развој „зелене економије“ (читај: деиндустријализација под изговором климатских промена које је наводно изазвао човек); курс смањења потрошње (наравно, ово се не односи на светску елиту и Шваба лично); дигитализација (читај: дигитална друштвена контрола) и роботизација; продубљивање родне равноправности; борба за ЛГБТ права, апсорпција државе(а) од стране корпорација.

Иако се чини да Шваб понавља речи о неизбежности постковид света „нове нормалности“, он наводи и опасности због којих је више него забринут: а) отпор маса; б) одлагање процеса – а све треба да се уради за кратко време (друштвени блицкриг); ц) излазак из „пројекта“ једне од три највеће земље – САД, Руске Федерације, НР Кине – то неће дозволити имплементацију плана на глобалном нивоу.
Хвалећи НСП на сва звона, Шваб одмах каже да ће ковид повећати неједнакост – социјалну, економску, политичку, психолошку, у приступу медицинским услугама. Роботизација ће погоршати положај радника, смањиће се друштвено-економски простор малих и средњих предузећа, а истовремено и држава: швабовски свет је свет свемоћи корпорација.

А у исто време, свет значајно погоршаног квалитета живота највећег дела становништва. У суштини, обердавосијанац се враћа неомалтузијанском концепту „нултог раста“ Римског клуба у новој верзији: degrowth („нераст“, ​​„антираст“, ​​„обрнути раст“); са ентузијазмом се придружује манифесту, који је у мају 2020. потписало 1.100 стручњака – присталица курса за „једнакост у смањењу квалитета привреде“. Задатак је, сматрају, стварање економије смањеног квалитета (downscaling economy). Шваб пише да ће нас таква економија „одвести у будућност у којој ћемо моћи да живимо боље, задовољавајући се мањим“.

Али то значи кардиналну промену принципа економског развоја савременог друштва.
Чини се да се окретање од привредног раста (growth) ка нерасту (degrowth) претвара у мејнстрим. Магазин „Економист“ (12. 11. 2022) у чланку „Како се Запад одљубио од економског раста“ (How the West Fellout of Love with Economic Growth) извештава да су земље ОЕЦД-а сада отприлике упола мање фокусиране на економски раст него што су биле 1980-их. О томе сведочи пројекат Manifesto, чији програмери прикупљају информације о манифестима политичких партија у земљама ОЕЦД-а.
Наклоност политичких партија у корист раста била је јака 1960-их, опала је 1970-их, порасла на ниво близу 1960-их у 1980-им, а затим је почела да опада, и то нагло до 2021. године. Расположење против раста било је ниско у периоду 1960–1980, а затим почело нагло да расте, достигавши врхунац до 2021. године. Партијски манифести, реторика и расположења одражавају став владајућих група, које су, као што видимо, одлучиле да што више успоре привредни раст. Средство и оправдање у исто време јесте „зелена агенда“. И то упркос чињеници да многе мере за развој „зелене економије“, на пример, изградња ветроелектрана, не само да не решавају проблеме снабдевања енергијом већ уништавају природу – шуме.

Може ли пример?

Дана 21. јануара 2020. објављен је званичан одговор Владе Шкотске (број документа: FOI/19/02646, датум пријема: 26. 11. 2019, датум одговора: 16. 1. 2020) на захтев о количини стабала посечених за изградњу ветроелектрана на копну у Шкотској и области коју заузима ово дрвеће. У званичном одговору се наводи да је од 2000. године посечено дрвеће на површини од 6.994 ха. Укупан број посечених стабала до јануара 2020. је 13,9 милиона. А колико је посечено у Европи у целини? Али присталице „зелене агенде“ љубазно кажу да шуме морају бити посечене ако желимо да сачувамо планету и живот на њој. А европски парламентарци се под овим изговором спремају да забране увоз кафе, чоколаде и папира – ако њихови произвођачи не документују да дрвеће није посечено. Вратимо се, међутим, Швабовим рецептима, које је он, у име својих господара, спреман да препише човечанству.

Као пример живота на најнижем нивоу, Шваб наводи Патагонију – сурови крај сиромашне земље Аргентине. „Патагонизација“ је судбина периферије и полупериферије већине света (у ствари, добиће се хаитизација и сомализација). За мањи део – „јапанизација“ (модел Јапана у оном облику у коме он постоји после страшног економског удара с краја 1990-их). И једно и друго је назадовање, деградација.

А шта Шваб пише о капитализму, о судбини тог система?

Шваб се капитализмом бави на веома оригиналан начин, правдајући курс да се средњи слој лиши власништва над материјалним факторима производње (читај: курс за уништавање средњег слоја, тј. малих и средњих предузећа) потребом да се створи највиши облик капитализма који служи свим људима – стејкхолдерима. У ствари, стејкхолдерски капитализам није само капитализам већ средство за уништавање капитализма, при томе не у интересу радног народа, како су о томе сањали Маркс и комунисти, већ у интересу уске шачице милијардера. Акционар стејкхолдер се разликује од акционара деоничара (shareholder) по томе што не поседује имовину, он је учесник, лице заинтересовано за функционисање овог бизниса; „споредни учесник у огромном комерцијалном пројекту“.

Izvor
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 [11] 12 13   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.055 seconds with 23 queries.