PALUBA
March 29, 2024, 11:32:20 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Donirajte Palubu
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11   Go Down
  Print  
Author Topic: ЈРМ - мање познати детаљи  (Read 50688 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« on: September 18, 2016, 04:28:29 am »

Читајући овај форум може се видети да се већина сећа само лепих ствари које су им се десиле током службе у ЈРМ, а да ружних или није било или их је било мало и нису вредне помена. Људи су склони да улепшају своје успомене из периода када су били млади, а и ја то радим, па ћу са вама поделити своја сећања на период у којем сам био у саставу ЈРМ.

Нека сећања су лепа, нека нису, али не жалим се на исход. Све што сам прошао у ЈРМ се показало као изузетно поучно искуство у једном спознајном смислу које је само малобројнима било доступно. Све што се десило је била животна школа у правом смислу те речи, и то специјалистички курс животне школе који се касније у смутним временима показао као изузетно вредна способност и један посебан квалитет. Оно што ни данас не знам је како се то десило, како су коцкице пале, случајно или их је неко окренуо на ту страну.

Неко ће се можда препознати, неко ће се можда сетити, неко ће можда негодовати а већина неће веровати. Али шта је ту је.

Да кренем од почетка.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #1 on: September 18, 2016, 04:30:12 am »

Да. Би то баш у ово доба године, дан тамо или овамо. Добијем позив да се јавим у ВП 1159 Пула на одслужење редовног војног рока.

Иначе, баш те године сам провео скоро три месеца у Пули, па ми је бар то одговарало као околност. На железничкој станици у Београду сретнем школског друга са којим сам седео у клупи, који као и ја иде у исту ВП. Обојица смо добили исти род војске, морнарицу. Воз Београд-Пула у 18:04. Око 9 ујутро смо стигли у Пулу. Видим морнаре у униформама каки боје са белим упртачима, али како сам у обавези да се јавим тог календарског дана, без обзира на време, одлучим да прво одемо до једне посластичарнице, а затим и на ручак, у једну пицерију у близини Арене. Морнарица је могла да сачека за толико, а и није зец да побегне. Око четири поподне нам досади шетање по Пули и одемо у ту ВП 1159.

На улазу, дочек, дамо позиве, преглед торби, а десетару који је прегледао моју торбу западну за око две књиге које сам понео. Прочитавши наслове, десетар се већма обрадовао, и каже ми да ако останем у Ројцу, да му се обавезно јавим у 4. батаљон, другу чету, рече и како се зове, па ће некако да ме пребаци у његов вод. Рече да је из Загреба. Књиге које су привукле пажњу су биле из области стратегије и тактике шаха и теорија нестандардних завршница. Показа ми где да идем, а и после је увек био неко да упути на коју страну, шта и како. На зиду великим словима исписана адреса. Шишање, купање, лекарски преглед, облачење униформе и распоред у јединицу. Неки иду около и продају катанце. Ту се раздвојисмо, мој школски друг и ја, и он оде у тај 4. батаљон, а мене послаше даље, односно у 3. батаљон. Можда је овај из Загреба и рекао нешто неком, али би како би, није био прецизан, али је бар добио једног из исте клупе.

Отегне се то чекање, јер схватим да 3. батаљон није у тој касарни "Карло Ројц" већ на Музилу, и да се касарна зове "Сергеј Машера". Баш ми се није допао Ројц. У том малом унутрашњем дворишту Сунце не греје. Знао сам где је шта у Пули, шта је Музил, и то ми је и одговарало, отворен простор, шума и ваздух. Аутобус нас је одвезао да капије, а одатле пешке у 3. батаљон. Трећа чета трећег батаљона.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #2 on: September 18, 2016, 04:32:53 am »

Прво ме ставе у 1. вод треће чете, али нема кревета, а већ је било касно, па ми дају неку ћебад уместо душека, да спавам на поду спаваонице. Таман ја све лепо направио и спремио се да логорујем, кад ли се појави онижи официр који својом појавом унесе благи ужас међу десетаре тихим питањем зашто ја спавам на поду и благом сугестијом једном десетару да у случају да нема кревета слободно може да ми уступи свој кревет, а да тај десетар спава на поду. Експресно ме пребацују у други вод. Ту сам заноћио, али сам одмах по буђењу пребачен у 3. вод. Опет селидба, у суседну спаваоницу, али се до ручка и ја некако скућих, једино немам јастук. И ту се опет помену, "ако овај пита, па тражи да види, а нема јастука" и нађоше ми и јастук. Видим ја да је тај онижи официр приличан ауторитет, ем тихо говори, ем га слушају и кад није ту.

Задужим још један комплет униформи, тако да у том моменту имам чак шест, две СДБ, две ТПБ, две беле, четири капе и триста чуда још. Као за изложбу. Добијем половне чизме што се показало као изузетно добро, већ мекане, препознатљиве, час посла их изгланцам и исполирам да буквално целе сијају. Као да сам их сам бирао.

После неколико дана, би и заклетва, мислим да је већ почео октобар.

Уобичајене активности, како се намешта кревет, слаже одећа, на и у шкафету ("Чија ова лива?"), како ово, како оно, оружје, маска, атомски, авиони, једном речју пешадијска обука.

Неизбежна тема у војсци је храна. Увек има оних који не воле ово, неће оно, па зашто баш то и тако даље. Једино што је мени мало сметало била је она горка паштета и недефинисани црвени чорбуљак који се, срећом, ретко појављивао. Додуше, знао сам да се не може живети на пасуљу и да су кувари радили тачно по правилу, кад, шта, како и колико. Морам рећи да ми је та исхрана заиста одговарала и да сам после месец дана био баш задовољан формом, и да сам по мојој процени прешао из велтер категорије у полувелтер. Истовремено сам приметио да су они који су се бавили неким спортом доживели сличну промену, а да су остали и даље били мало дежмекасти.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #3 on: September 18, 2016, 04:35:57 am »

Тај наш трећи вод би некако необичан. 42 морнара, од тога 4 поморца (били су старији од нас по две или три године), 5 ватерполиста, неколико веслача, рукометаш, два кикбоксера, од тога један јуниорски првак државе у велтер категорији, неколико каратиста, неколико ронилаца, једриличара и оно што је мени било јако необично, подоста непливача. То баш и нисам очекивао, а и нисам баш ни схватао како је то могуће. Истина је да сам ту, у морнарици, научио много тога што ми претходно и није падало на памет.

Командир чете беше, тада поручник фрегате Радомир Дошљак, командир (мислим другог вода) поручник Зоран Срботњак, командир првог вода старији водник прве класе Ељвер Рача. Сазнам и да је онижи официр који је престравио десетаре и решио проблем мањка кревета за десет секунди, поручник бојног брода Трпе Стефановски, иначе на лошем гласу међу десетарима јер их стално улови кад нешто забрљају. Сазнам и да Трпе свира саксофон те претпоставих да воли џез. Командант батаљона беше капетан корвете Брајковић, и њега сам видео једном, на бојевом гађању на Валдебеку, тако да о њему баш ништа не могу рећи. Имали смо и безбедњака, поручника бојног брода, али сам заборавио како се зове, мислим да је нешто на М, али заиста нисам сигуран. Много времена је прошло, а неке детаље сам заборавио још крајем прошлога века. Био је ту и капетан фрегате, беше Радовић ако ме сећање не вара.

Поручника Срботњака памтим по томе што је једног понедељка дошао пред строј са великим женским наочарима за сунце којима је покушавао заклонити модрицу и подлив на левом оку. Изгледа да је "подлетео" под неки десни кроше, где и како непознато. Колико сам сазнао није више међу живима. Како кажу, о покојнику све најлепше, али и он је био коректан. Једино што је на маршевима "запињао" мало више па смо га тешко пратили. Радомир Дошљак је наставио каријеру и колико знам догурао је до високе позиције у ВЦГ, Ељвер Рача је сада хотелијер, власник хотела "Галија", у близини Арене у Пули. Трпе Стефановски је у Херцег Новом, у пензији и задржао је ведрину. Да стави беретку да се не види седа коса изгледао би исто као тада на Музилу. Неко остари као ципела, а неко као злато и мрамор.

За официре са којима сам долазио у контакт током боравка на Музилу могу рећи да су добри људи и да су свој посао радили како треба. Колико је то тада било могуће. Мислим да је најтежи посао имао безбедњак.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #4 on: September 18, 2016, 04:37:06 am »

Било је топло те јесени, није било кише, и скоро свако поподне сам спавао у шумици испод малог платоа треће чете. Нормално, приметио сам краве. Велики број говеда, малих, великих, оваквих онаквих. У сећању ми је остало да су те краве имале пик на канте испод степеништа, али и једна необична и надреална сцена. Наиме, испод треће чете се налазио пољски клозет који смо најчешће и користили, а испред је била постављена чесма да се могу опрати руке. Једне прилике, излазим из тог клозета и видим краву која прилази. Повучем се корак назад у отвор врата и посматрам шта се дешава. И не верујем својим очима. Крава прилази чесми, некако "загризе" крстасту славину док не потече вода, и пије воду. Не могу ни да изађем напоље јер се та крава попречила, а не могу се начудити томе шта је крава урадила. Закључујем да су неке краве паметније од неких морнара из моје чете. Никоме не помињем шта сам видео да не мисле да сам негде нашао какву ракију.

Сећам се залазака Сунца, када Сунце "додирне" море на кратко делује да је део нестао, а онда се проспе црвена светлост по површини и златним облацима да бакарну боју. Сећам се како смо дремали на куполи бункера поред великог платоа и Јастребова (а можда и Г-2) који су увежбавали напад на земаљску мету. Скачемо и машемо им капама, а задњи авион у налету маше крилима. Сећам се и једног Орла који је пратио линију обале а ми смо са ограде платоа изнад малог амфитеатра могли да видимо горњу површину крила авиона. Колико људи може да каже да је стајало на трави и посматрало Орао Ј-22 у лету испод себе на растојању од пар стотина метара?

Са мном, у трећем воду је био и један момак из Београда, по свим карактеристикама, вештинама и знањима сличан мени. Он беше уписао индустријску енергетику, ја електронику, на истом факултету. Сличних је било подоста у тој трећој чети. Нас двојица смо играли шах, а партија је знала да потраје и по неколико дана. Играли смо на слепо, у строју, у реду за ручак, било где, а већина је мислила да се фолирамо. Биле су то добре партије, а на крају обуке резултат је био 3:2 у моју корист. Кад смо имали времена, бавили смо оним мојим књигама, а кад нисмо, играли смо шах. На слепо.

Да, рекао би неко да је све било како треба. А ипак није.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #5 on: September 18, 2016, 04:38:08 am »

Било је оних који су симулирали све и свашта не би ли се скинули, а њихово симулирање се обично обијало о главу целом воду. Био је један момак из Београда, једриличар, и тај је сваку ноћ "телефонирао", причао са својом девојком у сну, те ово те оно. Онда, један дан, дође му нешто, и шаком разбије стакло и исече се. Пошаљу га код лекара, па код психијатра, и после пар дана добије дијагнозу и одлагање на годину дана. Можда је он мислио да је урадио нешто паметно, мудро и лукаво, али сам мишљења да је себи направио медвеђу услугу. Иначе, срео сам га после неколико месеци, у Шибенику, ишао је на неку регату. За то је био способан.

ЈРМ је била политички коректна и по данашњим стандардима јер је у другом воду треће чете обитавао морнар Марио, а морнари из тог вода су добро пазили да им не испадне сапун на купању јер приликом купања морнар Марио није ни могао да сакрије своје очигледно узбуђење и одушевљење. То њихово заједничко купање је била одлична лекција из ПОИВ-а јер је практично демонстрирала суштину братства и јединства и социјалистичког самоуправног система. Марио није био симулант и баш је хтео да остане ту где јесте. Мислим да је био из Макарске. Једном су, шале ради, десетари дали њему да командује четом. Како је заустио прву команду "МИРНО" , нико није могао да остане усправан јер је цела чета почела да се смеје. Као хоћеш да будеш озбиљан, али чим један "прокине" смех се шири као лавина.

Туче су биле честе, а ја никако нисам могао да закључим шта су били поводи за то. Можда их није ни било. Тако су нам ти, неки, пребили једног момка из Загреба када се увече враћао из кантине, а тај баш био нормалан и миран момак и ни са ким се није свађао. Искочили из жбуња и упљескали га. Било је и ових кавгаџија који су се између себе доказивали, шта ли су радили ђаво би га знао. Деловало ми је да постоје неке групице које су међусобно супротстављене и тајно се обрачунавају, јер су неки повремено имали подливе и отоке.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #6 on: September 18, 2016, 04:41:17 am »

Све то је било мање више безазлено у поређењу са једном очигледном чињеницом. Више од 50% морнара су били шиптари. Затворена хомогена група код које постоји колективни его. То је било само годину или две дана после догађаја у Параћину, сад се не сећам тачно кад се то десило. И било их је таман толико да нам свима загорчавају живот.

Једне прилике, деси се нека рокада у редоследу постројавања за ручак. Ништа нарочито, али пар њих почне да мрнџа нешто, па се ту то мрнџање прошири даље и пола чете неће на ручак. Сад, видим о чему се ради, али ни ја а ни остали не стајемо у строј јер постоји могућност да се развије општа туча, пошто су целу гужву започели неки Шаља, мислим из Пећи, и његов пајташ који је личио на неандерталца и говорио само шиптарски. Безбедњак се само створио, као да је никао ту између нас, и благим речима, полако, решио тај непостојећи проблем око ручка док је онај главни проблем остао да тиња.

Да ли то би крајем октобра, нисам сад сигуран, задеси нас надреална ситуација. Сви се они скупили у парку, шумици испод малог платоа, па даље низ стазу ка кантини, и то не само из нашег батаљона већ и из осталих који су били на Музилу. И сви певају исту песму, а то траје скоро сат времена. Стојимо на балкону изнад степеништа и ништа нам није јасно. Срби, Хрвати, Словенци и тако редом и листом не схватамо шта се десило. Видимо безбедњака како све посматра кроз прозор своје канцеларије.

Други пут, не знам како и зашто, вероватно је нека прослава била, појаве се неке девојке у нашој трећој чети, а чета је била постројена на малом платоу, (ваљда да идемо на вечеру) тако да смо ми у ствари видели само њихову косу по којој се могло закључити да се ради о девојкама. То је ипак било довољно да поменутих 50 и кусур процената чете дигне галаму, почне да добацује којешта и томе слично, па је ст. вод. Рача веома енергично реаговао. Истина је да су били различити од свих нас осталих.

Замолио бих неког од старијих и упућених да ми објасни ту статистичку аномалију. Ако хоће да објасни, хоће, ако неће, ништа и није. Очигледно је да су их све гурали и слали у морнарицу.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #7 on: September 18, 2016, 04:47:23 am »

И тако је то ишло, дан по дан, сваки сличан претходном, а опет мало различит да не буде досадно.

Приликом пожарства, десетар, из Кутине, објашњава ми у пола гласа да никако не смем да заспим и да пазим пушке, а и да гледам да ми увек нека буде при руци. Ово прво је било сасвим нормално, али ово друго је већ изазвало одређени немир. Почињем да примећујем да се приликом одређивања пожарних чешће бирају неалбанци. После неколико дана, опет добијем пожарство, а десетари, сва тројица, мало мало па вирну у ходник. Млађи водник Филиповић из Загреба ми у пролазу, у пола гласа, каже да пазим на пушке. Ништа ми није јасно али ништа ми се и не допада ситуација. Размишљам да би било најпаметније све то закључати у сошкама, али нема оних шипки. Шта ћу, пазим на пушке, али више ослушкујем да нема неко у ходнику који води ка другом и трећем воду. И стално идем уз сошку.

Што се тиче српско-хрватских сукоба, не што нису били ни на помолу, већ нису били ни на крај памети. Бар нама. На крају крајева, ипак смо били дечурлија у униформама и још увек нисмо били потпуно одрасли.


Пред крај обуке ме задеси малер и разболим се. Вукао сам то на ногама неколико дана, док једно јутро нисам могао да устанем. На "УСТАЈ ВОЈСКО" тело не слуша. Била је субота, те нема лекара, те нема ово, те нема оно. Шта ћеш, нема, нема. Доносили су ми чај, десетари ћебад и којекакве капсуле, али без резултата. Долазио је и Дошљак да види шта је са мном, а можда је то био и Рача. Два или три дана сам провео у том кревету, сећам се да ми је десетар донео неку коњску таблету после које сам успео да станем на ноге. Требало је да одем у стационар, али је то било вече пред прекоманду, тако да сам ја одабрао да идем у прекоманду претпостављајући да и тамо има лекара ако ме та грозница опет поткачи.

И тако сам тог 8. децембра раздужио другу класу униформе и укрцао се на "Галеб". У висини Шибеника смо прешли на ДТМ, дувала је бура па је било мало труцкаво у потпалубљу. Осећај је био исти као вожња у приколици камиона. Искрцали се у Шибенику а онда су нас пребацили аутобусом до јединице у коју смо прекомандовани.

Ту сам ја и изашао из морнарице и угазио у ... нешто друго.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #8 on: September 18, 2016, 04:50:35 am »

Аутобус нас вози кроз неки пуст предео, нигде ни једне сијалице, около нека шума, камење, кржљаво жбуње. Мрак је и не види се ништа. Никако ми се не допада што нас одвозе од касарни и бродова. Поред возача седи официр, поручник бојног брода, има МТ знак, значи капетан прве класе, и човек ћути. Самом својом појавом одаје да се и њему нешто не допада а некако му ни та униформа не стоји. Стаде аутобус, а у светлости фарова видех неки зид од наслаганог камена на којем је по врху постављена лабава и зарђала бодљикава жица, капију са које се огулила фарба и бетонски лук у којем је пролаз за пешаке, мала капија. Први иде тај капетан, ја за њим, и улазимо у ту мусаву помрчину.

Уместо касарне, или каквог објекта, видим неку кућерину на спрат која на свим прозорима има решетке. Испред нас шпалир, неке креатуре у морнарским мајицама, неки носе ролке, неки блузе, сви одрпани, машу метлама и кантама и арлаучу. Официр се само згури и пође кроз тај шпалир, а ја опет за њим. Од запрепашћења нисам ни обратио пажњу на шпалир, већ ми је само пало на памет какав је ово официр, а онда каква је ово банда кад не поздравља официра,који не реагује на то осим што се брже боље склања. Прво што сам приметио је прљавштина. Свуда. Идемо уз степенице и улазимо у неку већу просторију у којој су табла, телевизор, радио, а ту већ седи један поручник. Седнемо са оним транспортним торбама видно изненађени, ћутимо и гледамо у ову двојицу. Чекамо да нешто проговоре.

Е то се не може заборавити.

"Другови морнари, извините..." остатак и не чујем баш најбоље, окренула ми се та учионица око главе, али ми полако постаје јасно о чему се ради. Поручник се такође извињава и вајка како нема дисциплине, али да ће се ситуација поправити. Капетан нас саветује о стратегији, да будемо монолитни и сложни, а поручник се бави тактиком, вели, кад нападну једног да се сви одмах умешамо. И одоше. Уопште се не поставља питање да ли ће доћи до туче, то је већ сасвим сигурно, већ је питање када ће доћи до туче.

Наиђе заставник прве класе, један заиста добар човек, и каже да оставимо торбе и да одемо да вечерамо. И даље траје дрека и лупњава по тој кућерини, излазимо испред и улазимо у неку шупицу која је назидана на зид те куће. Опет прљавштина. Све је прљаво и масно. Стојећи једем неке хладне макароне јер ми се гади да било шта додирнем. Под је прекривен неком клизавом смесом воде, блата и масноће. Ови галаме на заставника, а овај одговара да је он матор човек и тапше пиштољ у футроли. Ту сазнамо да јединица има и водника, али да је водник тренутно у војном затвору у Задру и да ће доћи тек крајем месеца фебруара. Касније сазнамо да је водник инсистирао на поштовању правила службе, дошао у сукоб са, не знам како да их назовем, и завршио на суду. Поразна чињеница.

Узесмо торбе које је чувао дежурни официр (!) као да је неки гардеробер, и одосмо у ту, спаваоницу. Нема светла, под је нека мешавина блата, пикаваца, трулих дасака, комада линолеума и ко зна какве нечисти. Осећа се мокраћа. Прозори постоје, али само као рамови, а стакла су местимично распоређена. Свуда су нагурани стари душеци у прозоре, али ветар и даље дува кроз ту просторију. Хладно је. Покушавам да некако наместим кревет, како било, постељине нема. И онда, док стојим у тој гадости и том мраку, обасјавају ме светла кроз решетке. Леп бели брод, осветљен, на палуби има људи, полако пролази поред ове црне рупе. На прамцу пише "Ваљево". Као да ми је намигнуо, или се мени тако учинило. Било како било, за мене је "Ваљево" био најлепши брод у Средоземљу.  Године које су долазиле су донела и разна мора и разне бродове, чак и јахте које су дуже од фрегата, али ниједна није изазвала било какву емотивну реакцију код мене.

Моја очекивања о спавању је разбио један шлем који је долетео кроз врата и ударио ме у леђа. Кад мораш да прогуташ жабу, најбоље је да то одмах урадиш. Узмем онај шлем, изађем из те спаваонице у ходник у ком нема никог. Испред мене врата на којима пише "КАНТИНА" а испод је неко невешто нацртао мртвачку главу и укрштене кости. Уђем унутра, а жамор престаде. Сад они нешто чекају, али изгледа да сам ја последњи кога су очекивали. Видим, пије се пиво а присутни имају по 25-26 година. По броју празних флаша, рекло би се да га има доста. Наручим пиво и кажем кантињеру да и осталима да по пиво. Пијем оно пиво, онако болестан и стварно ми није ни до чега. Чух како се зове кантињер, па му кажем да га је поздравио тај и тај, одатле и одатле, а да цех дода у мањак који је направио и који никако неће ни платити. Кантина се ори од смеха, а видим да напрежу своје мозгове да схвате ситуацију. Обрадова се кантињер мало, видим није ни њему јасно, пита понешто. Попих оно пиво на једвите јаде и одем на спавање. Те ноћи ништа више није улетело кроз врата.

Тад ми је било јасно где се налазим и о чему се ради. Стража, туче, бура, смрзавање, мине, бомбе, повреде, прљавштина и болести. Горе од затвора.

Пита ме један шта је било, каква је ово јединица. "Подружница групе ТНТ." рекох кратко.

То је била ВП 3128 Минерска.

Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #9 on: September 18, 2016, 04:52:48 am »

Следећег дана се мало упознамо са околином. Ми смо били у управној згради, а мало даље је била рампа и ту су почињала складишта. По дану и није изгледала толико гадно, али је то био варљив утисак. Правило службе је ефективно било суспендовано, односно није било правила осим закона јачег и правила безобразнијег. Ништа није било обавезно, бријање кад се мора, облачење како се коме навије, круг пун ђубрета, и то нико није примећивао, никоме није било важно и никаквих последица није било. Одемо малом баркасом на Кулине да задужимо другу класу униформи, мало погледамо околину залива из баркасе која прћка по каналу а мотор се повремено гаси. Гледам да не пропушта негде воду, већ ми је свега преко главе.

Тог истог дана, увече, настао је прави хаос, цела та кућерина је одјекивала и изгледала као бојиште. Дежурни официр је потезао пиштољ и на крају се закључао у канцеларију, телефон је био разбијен тако да није могао никога да позове, ако је и било поломљеног инвентара нико није обраћао пажњу на то јер је све било већ за расход. На крају је ДОФ, иначе је дошао са Дубоке, решио да се умеша и ипак искористио 7,65 који је носио као аргумент. Срећна околност беше што је дежурни официр припадао КоВ-у а не РМ, а код њих се правило службе поштовало. И све се то дешава у објекту који има стратешку важност у ВПС-у. Те ноћи сам добио и ном-де-гер, надимак који ме је пратио до краја боравка у ... томе.

Следећи јутро, збор, капетан нешто прича, поручник помало додаје, заставник видно љут али и срећан јер нема тежих последица, и на крају се завршава саветом да боље циљамо кад вршимо малу нужду. То је био тужан строј за погледати јер у њему није било нити једног створа (то нису били морнари) који изгледа како треба. Прљави и одрпани, више се нисмо разликовали од остатка те гадне јединице. Никакав безбедњак није дошао, нико нас ништа није питао, ништа се није десило, никога није занимало шта се ту дешава. Шта да се каже, држали смо се тог капетановог савета, и то са обе руке.

Углавном, ствари су се некако смириле после те ноћи. Али је и даље било прљаво на неки неизлечив начин.

Ми смо, у само пар дана, потпуно изгубили поверење које смо имали у Ратну Морнарицу као институцију. Неко се бавио тиме да створи то поверење ни из чега, од нуле, и на крају успео у томе а ми смо са Музила изашли као потпуно нормални и исправни морнари. Убацили су нас у потпуни, прави хаос, у услове које нисмо ни могли да замислимо. Па ваљда су и у затворима имали застакљене прозоре а ми смо спавали на промаји и јели у правом свињцу. То смо доживели као својеврсну и подмуклу издају. То што се ништа није урадило да се ситуација доведе у ред (колики је то био напор за ЈРМ? Недељу или две недеље? Месец дана?) је указивало на потпуну незаинтересованост. Једна од последица била је губитак сваког поштовања према официрима и једино је постојала форма, једна фарса која је била наметнута законима. Ништа више од тога.

Несхватљиво, а ипак истинито, увек је имало пива иако је кантина била у дебелом минусу. Једно пиво на Минерској је било превише, а не пуне гајбе и флаше векије испод њих. Одакле је то стизало и зашто? Како су то правдали без пара? И то у такав објекат где су свакодневно они који ту бораве наоружани и имају бојеву муницију. Уместо ПС-а нека затворска правила, елаборат страже је постојао али се ништа није ни радило по том елаборату. Минерска је била друго лице ЈРМ, нешто што је указивало на много веће недостатке.

Заиста вас не кривим ако ми не верујете, чак бих се и чудио да ми верујете. Нисам ни ја веровао да је то икако могуће. Али потребно је да сви знају да је постојала та црна рупа много мрачнија од "црне флоте". Сасвим је могуће да је било још црних рупа за које нико није знао или га није било брига, али ниједна није могла бити ни близу Минерске. Да, такве ствари никако нису могле у новине.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #10 on: September 18, 2016, 04:54:06 am »

Колико је то место било изоловано и одбачено, схватио сам када сам покушао да пијем воду са чесме. Вода је била препуна хлора и имала је гадан укус. Објекат није имао воду, а залихе воде су биле у једној цистерни у коју је по потреби трпезарац убацивао таблете хлора. То, "по потреби" је блага реч јер је трпезарац био мало паметнији од прасета, па је убацивао хлор кад мисли да треба. Воду је повремено достављао ПТ-71. Храна, каква год да је била, је и могла да прође, али блатњава и масна трпезарија никако. Паста за обућу није ни постојала, па се чишћењем чизама нисмо ни бавили осим кад се упадне у неко блато, а уместо пасте смо користили маст која се употребљавала за сидрени механизам мине. Спаваоницу је било немогуће очистити, осим ако би ископали све до бетона (ако га је било испод). И тако даље. Пробали смо нешто да урадимо сами, али то никако није ишло. Грејања није било осим пар пећи на дрва у официрским канцеларијама на спрату, али смо зато имали првокласну вентилацију, посебно кад почне бура. Југо није био нека сметња. С друге стране, ишло се на стражу или по радионицама и складиштима. Ту сам нашао и мину из 1912. године, још увек је имала читљив натпис на немачком и двоглавог орла. Прави ветеран, преживела ратове и надживела, а вала и сахранила све власнике. Шта ли је било са том мином на крају Минерске? Радо бих је нашао, откупио и поклонио неком одређеном музеју.

Мимо свега, било је ту још нешто чудно. Нешто лоше се ту десило, у прошлости, и то је остало присутно на том месту. Шта, када и како, не знам, али ја знам да јесте.И остало је ту, да чучи и чека.

Да ли је у ЈНА/ЈРМ постојало неко ограничење у погледу броја недеља или дана страже за војника/морнара? Сећа ли се неко? Ту једну недељу у саставу страже звали смо једноставно стража, а до краја војног рока сви смо имали преко двадесет стража и поремећај ритма спавања. Двојица су нам пропала на стражи, један је добио срчану астму и скинули су га, а други је закачио неки проблем са простатом па су и њега после прегледа у ВБЦ Сплит скинули и послали кући. Један је имао 19 а други 20 година. Дошао нам неки капетан бојног брода у обилазак, па сазнао за ово и чуди се, а ми се гледамо и мислимо ко ли је следећи за одлазак у ВБЦ Сплит и скидање пре времена. И сви они тако пролазе као и ветар кроз ту руину у којој смо ми боравили, односно пролазе и не примећују је. И сви се диче објектом од стратешке важности, праве планове, узимају у обзир у анализама и тако даље. Празна прича. Да су бар стакла за прозоре обезбедили. Како би ви назвали такво понашање?
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #11 on: September 18, 2016, 04:55:15 am »

Највише смо мрзели ДТМ-це, посебно ако се појави више од једног. Између себе смо их звали дереглије јер су нам деловали склепано и набацано. Знали смо колико мина стаје на палубу према типу који се утовара па смо одмах знали и до када ћемо се бавити минама. На обали су биле и инсталације, на местима где би пристајали ДТМ-ци, били су кранови намењени за бочно укрцавање мина. Ако сте видели слике Минерске из скоријег периода знате о чему причам. То је и тада било зарђало, пропало и неупотребљиво а чуди ме да то још стоји ту. Ко зна да ли су икада тим крановима утоварали мине? Уместо тога, неко је направио металне мостове са точковима које би поставили између дока и крме ДТМ-ца а затим фиксирали клиновима и преко њих прегуравали мине на палубу. Ми смо знали колико су ти мостови тешки и били смо јако пажљиви у руковању свим тешким стварима. Једне ноћи, опет би та вежбовна узбуна, и рекоше нам да ће доћи три брода, али да ће ту бити и неких резервиста и да пазимо да не покраду којешта. Ко шта ради, ја пазим на лопове, џаба ти то море и та морнарица кад краду све што није заковано ексерима. Опет највећа пажња око пушака, али и око алата, сајли, апарата за гашење пожара и тако даље. Први брод бацио конопе, прихватили вез, а ми гурамо онај мост у положај да га закачимо на крму. Ноћ је и мрак је. Минерска је увек била мрачна. На крми неколико морнара, чекају да прихвате мост. У том мраку, на броду, неки официр тера те момке да што брже осигурају мост. Жури му се, као да је на тркама, или се гребе за чин. Крупан, галамџија, псује, баш прави звучни притисак, као да је у току напад из ваздуха. Изгледа да су на крми били неки млађи морнари, и један никако да убаци клин и осигура мост, а овај из мрака навалио да се убрза. И видим како тај момак покушава да другом руком опипа куда треба да провуче челични клин и у том моменту мост упада у лежиште и кида му прсте на тој руци. Прекида се вежба, одоше бродови, а ми стојимо и ћутимо. Ма да, прст тамо, прст овамо, није греда.

Једино што ми је мало поправљало расположење су биле АИМ М-70 и М-82 и то због уграђене електронике, сензора за откривање поља брода, и томе слично, јер су била ближе мом времену. Некако су ми указивале да је боравак у тој рупи само привремен и краткотрајан. Међутим, њих је било мало у поређењу са старим минама. Није ми било јасно зашто нико није додао мало електронике у те шупље лопте којих је било на хиљаде и претворио мине које има у много ефикасније и поузданије средство. Нервирала ме та читава тромост, окошталост, једна посебна врста лењости која прелази у глупост. Када сам видео Рокан мине аутоматски сам дошао до закључка да имам посла са ленчугама које паразитирају док примају плату и шепуре се на прославама. Додуше, било је и иновација, један паметњаковић је пробушио рупу у радном столу да има где да држи шафцигер.

Разлог због којег ово пишем није да представим целу морнарицу у неком лошем светлу већ да укажем на појаву за коју сте сви знали, свакодневно је виђали, ћутали а била је свепрожимајућа и свуда присутна у већој или мањој мери. Опортунизам, елитизам без покрића и огромна бирократија која је омогућавала постојање те нефункционалне институције. Зашто кажем нефункционалне? Зато што није функционисала осим за параде и прославе а стратешки је била депласирана и нефлексибилна према променама. Велики десанти су много пре тога постали део историје а потенцијални непријатељ није морао ни да исплови да би нас напао крстарећим ракетама. Исто тако сам сигуран да је већина била поштена, али и да ништа посебно нису могли да ураде са тим поштењем осим да служе за подсмех и поткусуривање кад нико не гледа јер су против себе имали монструозну бирократију која је и била генератор негативне селекције.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #12 on: September 18, 2016, 04:57:29 am »

Мандалина, читаш ли ти ово? Ти си тада био у Дивуљама. Можда се сећаш Караман Ивана из Сплита? Или је Цоко био из Каштела? Е па и Цоко је заглавио на Минерској у јулу месецу, само не хтеде да ми каже шта се десило.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #13 on: September 18, 2016, 04:58:57 am »

Пред крај зиме останемо без још једног момка, наводно нека упала зглобова. Прво га послали у стационар, у "Анте Јонић", а онда у ВБЦ Сплит, па кућна нега јер је изгледа било нешто горе и није се више ни вратио. Нису ни оне тешке стражарске бунде могле да помогну ноћу на Шкарама кад почне да дува. Добро нас је коштала стража док смо чували ту погану Минерску.
Logged
jovokraken
desetar
*
Offline Offline

Posts: 132


« Reply #14 on: September 18, 2016, 05:00:44 am »

Дан по дан. Тако се функционисало.

На Паниковцу смо само давали стражу, на смену, а онда се деси промена и одреде стални састав на Паниковцу. Изгледа да су бирали све оне које су сматрали за извор потенцијалних проблема, па пребацише и мене. Простим посматрањем закључим да су на Паниковац пребачени само они који имају чланове породице у иностранству. Добијемо и неколико нових морнара из децембарске класе те нас је било укупно 20. И потпуно нову зграду. Нов паркет, нова врата, нова трпезарија са кухињом, потпуно ново купатило, све сија и све је чисто и бело. И мирише. И стварно смо пазили да то одржавамо у затеченом стању. Био је ту и терен за мали фудбал, кош, лопте, терен за балоте и тако даље. Били смо са подофицирима до два, после тога само ми морнари. А Паниковац смо стварно чували. Минерску смо ретко помињали и потискивали смо сећања на ту рупчагу. И опет се у пар дана десила трансформација, и иако препуштени сами себи, почели смо да се враћамо у оно што је требало да будемо од почетка.

Неке "навике" које су донете са Минерске се нису тако лако "предавале", а то се посебно односило на јунску класу. Био је ту неки старији водник прве класе Акшамов, један добар човечуљак, никад никоме није направио проблем. Јунци (ја сам их звао говеда) му некако украду шапку док је био у обиласку и окаче на олук изнад стражаре, а мердевине сакрију. Нашао сам касније мердевине бачене преко жице ван круга. То није било у реду, све и да није био подофицир. Видим како овај скакуће да дохвати шапку, али би то било тешко и за неког кошаркашког центра. Кажем децембарцима да скину шапку и врате је тамо где и припада. Један дугајлија подигне на "лоповску" другог момка који тако дохвати шапку. То се никако није допало јунцима, па је након што је старији водник отишао на Дубоку избила и жестока свађа.  Пошто је командир страже изустио нешто што не треба, одмах је изгубио могућност комуникације заједно са ваздухом који сам му истерао из плућа. Кад се повратио, хтео је још нешто да каже али сам му благим гестом сугерисао да не проговара.

Колико је Минерска припадала добу Првог Светског рата, толико је стање на Паниковцу било ближе модерним временима. Једино што је подсећало да смо иста војна пошта су били зарђали и неупотребљиви кранови и једно складиште за радио бове и колико смо закључили разнолики сличан отпад јер у том складишту ништа није било исправно. Сав тај лом је био одређен за поправку, рекоше у Словенији, али нико није ни долазио ни питао за то па је складиште остало запечаћено до даљнег.

Добили смо и официра, капетана, родом из Сплита. Момак на месту, непуних 30 година. Ведар, енергичан, кад треба нешто да се ради око уређења круга, ту је стварно са нама и стварно ради са нама, и ништа му није тешко или мрско. Искрено, био је и много јачи од нас, па је био и огромна помоћ. Из круга смо избацили сво ђубре и наслаге којечега из, чини ми се, претходних деценија, отресли се разног жбуња, грања, кривих дрва, отпада који је неко марљиво гурао и бацао ту, насули земљу на камен око зграде, посејали траву, посадили цвеће (а и заливали смо све то) да створимо окружење достојно човека. Чак смо и стабла окречили, окружили камењем које смо такође офарбали у бело. Да све то лепше изгледа. Добили смо и нова СМБ радна одела да не прљамо униформе.
Logged
Pages:  [1] 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.038 seconds with 22 queries.