ЈРМ - мање познати детаљи

[vodnik policije]

Minerska?

[kilezr]

jovokraken za moderatora

Postoji sitna caka, moraš sam napisati test za pristupnicu i onda odgovoriti na pitanja u njoj.
Većina ne prođe, zayeban test.

poz.

  Kako se ranije dolazilo do zvanja- dužnosti moderatora? Sada je potrebno trideset i nešto postova , jedna tema.

[jovokraken]

Минерска је у сваком погледу била мимо правила службе.

Ево дан данас не знам да ли је то била чета, вод или буљук. Ово задње ми делује највероватније.

Имали смо ћату, висине око метар и по у чизмама број 36, са надимком Борац. Из Сомбора. Преко њега сам добијао књиге из библиотеке, а њему је одговарало то што ја брзо читам те је стално имао нека посла у цивилизованом делу ЈРМ. Није имао канцеларију већ неку оставу у којој је било свега и свачега, а ту је и спавао.

Једне ноћи сам ја био ПДО. Седим поред телефона и читам. Ћата ми набавио "Одисеја 2010" од Артура Кларка и већ сам био на пола дежурства кад из канцеларије/собе излете ДОФ у гаћама, са исуканим пиштољем у десној руци. Помиње оца, мајку, сестру, глаголе разне, протутњи поред мене,  излети на балкон и отвори ватру и врати се на спавање. 

Минерска је такође имала своју фауну, баш као и Музил, али на Минерској је обитавала огромна популација мачака. А би фебруар месец. Ми нисмо ни обраћали пажњу на мачке, али они који се нису навикли су били иритирани разним мачјим удварањима и расправама.

И тако, ДОФ пословично растера мачке са, да кажемо, посла, и направи узбуну, онако у гаћама. Пуцњава, у ноћи, на стражи може да значи само то да је стражар нападнут и нормално читава стража, а и онај ко није био на стражи, истрчи напоље свако на своју страну.

Минерска је била пуна експлозива, ако нешто прасне ни Карл Луис не би успео да побегне па је реакција била сасвим природна.

Сиђем и ја доле, да им на време кажем да се ДОФ весели на мачјој свадби али је потрајало док се све смирило. Ноћ, конфузија, неки су у мраку, наоружани и са бојевом муницијом, двојица су отрчала на Шкаре пре него што сам ја сишао.

Сад, и то је имало цену, та пуцњава, тако да је тог ДОФ-а увек пратило једно сложно "мрњаууууу" кад год се појави.

Као што рекох, правило службе је остало у каналу Светог Анте, негде на завоју код Виле и до Минерске није досезало, а поменуто није било вредно да се води као догађај.

Остало је само "мрњауууу".

[jovokraken]

"Сећам се као да је јуче било..."

Много смо волели наше заставнике на Паниковцу. Вероватно су и они имали децу наших година.

Од њих сам научио шта је то беванда и зашто се вино тако пије. Заједно смо коментарисали наслове у новинама, шалили се између себе, али смо посао радили како треба. И они, и ми. Једино нисам научио да возим торпедо у рикверц, увек ме онај зглоб између карете и колица торпеда некако превари.

Сећам се, купи зачо видео рекордер, али упутство на енглеском. Лука, свега има. Петљао се он с тим и одустао. Донесе то све заједно у поткоп да му преведем. Направио сам целу документацију, тако да је из прве прикључио уређај, а после је без проблема преко видеа мењао канале, премотавао, пуштао филмове и тако даље.

Поред старе монтаже је постојао један простор испред поткопа који је увек био у хладу, а ту је била и чесма. Имали смо проблема док нисмо успели да направимо роштиљ (граделе) јер нам је недостајало жице, али смо се некако снашли.

Трпезарац је остатке хране бацао у море, на радост галебова, али и риба, како смо то касније закључили.

Испостави се да је веома лако пецати морске рибе, на хлеб, па смо суботом и недељом јели рибу са роштиља. Ако има вина, има, ако нема, и не мора. То је значило да су било какви цивилни пецароши током недеље били крајње непожељни.

По елаборату, ако нам се приближи какав чамац, стражар је имао на располагању своја плућа и довикивао је "одбиј чамац" што је резултирало разним простотама које су стизале из тог чамца и никако није утицало на чамац.

Након прављења градела, у пракси се та ставка елабората променила, тако да је чамцу стављано до знања да ће имати проблема са стражом, и то одмах, а не са морнарицом, и да ће бити касно док морнарица стигне на лице места. После извесног времена, пецароши су сасвим одустали.

Имали смо ми и потпуно функционалну кухињу, шпорете, шерпе, лонце и поклопце, али је са граделама у хладовини било много боље. У кухињи смо правили палачинке. Занимљиво је да нико од нас није пио кафу.

Паниковац је функционисао по правилима, а ово је спадало у рекреативне активности.

[jovokraken]

Да. Било је то некако у ово доба године, дан тамо или овамо. Прођите кроз своја сећања и године па ћете знати на шта мислим.

Смрти нема. Да ли сте то знали?  Верујем да нисте.

Како вели Трпе, ми смо душа а тело је само возило. И даље рони и лови рибу.

А опет, доказано је да смрти нема, и то још пре скоро сто година.  И то је корисно знати јер и разлог за страх престаје да постоји. Ово нема везе са религијама јер њих има много а само једна истина.

А ипак, човек је крхка посуда. И никада не заврши све своје послове на овом свету.

Тада, те године нисам знао за научни доказ, али сам то знао из нечег што ми се десило пар година раније.

Дан је био као и сваки други. Хладно, прљаво, свађе, би и туча током вечере тако да баш ништа није било у прихватљивим оквирима чак и за ту гадост од Минерске. Наравно, прође и тај дан. Размишљао сам где да нађем још једно ћебе и да ли би било какве користи ако бих се покрио пластичном врећом коју сам видео у једној радионици. Спавам у чизмама као да сам у рову. Гледам како пролази "Ваљево" и полако склопих очи.

Не знам колико сам спавао. У једном тренутку, да тако кажем, пошто то нема везе са оним како обично доживљавамо време, видим кревет, душеке у прозорима, решетке и некако без тежине, без напора, почнем да се крећем и издижем изнад те каљуге.  Прођем кроз решетке јер ме оне не могу задржати и лебдим изнад воде, а затим изнад канала и море остаје далеко испод мене док улазим у неки облак и идем све више и више.

Одједном, стојим испред неког прозора, и гледам у просторију у којој је много столова. Стојим у тој магли а други крај тог простора не видим јер некако и он нестаје у истој магли која ме обавија. Нешто ме погура напред и грудима прођем кроз тај прозор као да не постоји и уђем у ту просторију.

За сваким столом седи по један човек. Сам. Прилазим једном столу и седам и видим познато лице. Обрадујем се јер нисам више сам али не знам ко је коме дошао у посету. Покушавам да разговарам али одговора нема. Само тишина. Питам без одговора. Гледам познату кошуљу и еполете. Питам опет и нешто ме вуче назад из те магле.

Скочио сам као мачка из кревета и пробудио овог момка са Брача. Пита ме шта је, а ја му тражим цигару иако не пушим. Ћутим.

Ујутру одем баркасом до града, нисам никога ништа ни питао нити је мене ко шта питао. Одмах дођем до поште, пар телефонских разговора и сазнам шта се десило у међувремену.

Човек је крхка посуда.

Вратим се пешке на Минерску преко Заблаћа, нисам могао да чекам баркасу.

Уђем код капетана и тражим ОПП. Кажем шта је, он каже да не може, али ја не одустајем. Ништа мене не интересује, ништа нећу да чујем. То траје сатима. Постоји упорност која је последица избора и упорност која је последица немања избора. Ова друга је бескомпромисна и потпуна. Одоше они, дође дежурни официр. Ја се не мрдам с места, треба ми само неко да потпише дозволу, печат могу и сам. То траје сатима. Не знају да ја не могу да одустанем. Сутра дођоше официри, а ја сам још ту, на истом месту где сам стао јуче. Рекох да ћу ја сам да одем. И стварно бих то и урадио. Ако баш ништа није исправно око мене и за мене, ни њихови чинови нису исправни. Прете ми затвором, кажем да затвор има прозоре и да је боље тамо. То траје сатима. Око подне потписаше дозволу. ОПП дванаест дана.

Човек је крхка посуда.

Минерска је била калионица челика а слабији материјал је попуштао.

[jovokraken]

Било је зимско време, негде око тих новогодишњих празника. Изађем у град, прошетам мало по тврђави, одем до поште и у оближњи ресторан, погледам шта има у књижарама, опет мало прошетам и увече сачекам баркасу на молу и кренем назад.

Нисам ни обраћао пажњу ко управља баркасом и колико их има. Након уласка у канал, после Виле, мотор баркасе се угаси. Седим у крменом делу и из мрака их посматрам, али и не придајем неку посебну важност томе јер ми је већ било познато да та баркаса има проблеме са мотором.

Један долази до мене, и онако сав важан и битан, упозорава ме да ником ништа не причам иначе ће бити проблема и уноси ми се у лице. Баш се намешта за аперкат, а на Минерској је то већ ситуација у којој се даље не расправља али размишљам и да не морам да будем у свакој чорби мирођија. Рекох му да сам са Минерске и да се не брине ништа, мада да он то и није баш схватио. А нисам ни ја одмах схватио о чему се ради.

А ови и не покушавају да поново покрену мотор, запалили неку цигарчину и пуше. Додају се том цигаром, кашљу, кркљају, смрди као да су запалили стару чарапу. Смеју се као ненормални, вриште, тумарају по баркаси. Били су нормални кад сам се укрцао а нису ништа пили. Овај брбљиви опет нешто прети, а ја подвлачим ноге под клупу, спремам се да га треснем ако ми се опет унесе у лице и да их све положим по тим даскама.

У каналу смо, плутамо. Размишљам да ли сам баш такав баксуз да све мени мора да се деси. Покушавам да се сетим где сам наишао на израз "брод лудака", кад ли ови почеше да се скидају голи и поскакаше у воду. Почињем да псујем јер сам на крају схватио да су нечим дрогирани, и да су такви скочили у хладну воду. Не знам ништа о струјама у каналу и ослушкујем где је који у мраку. Море је црно ноћу и не видим ништа. И даље псујем и бројим гласове који допиру из воде.

И док сам ја размишљао шта ја могу да урадим у тој ситуацији појави се светлост у каналу. "Ваљево". Баш ми је драг тај брод. Ишао је назад у Шибеник и својим светлима потерао те морске пацове назад у баркасу. Онако гологузи покренуше мотор, усплахирени, ужурбани а ја нисам могао да се не смејем.

Нисам никоме ништа ни помињао, а није имало ни разлога кад смо и сами имали довољно лудака на Минерској.

[torpedo011]

Олешени од вутре...

[Boro Prodanic]

@Jovokraken, svaka čast na priči!

Oficire i podoficire iz Pule koje pominješ redom znam, sa nekima sam radio, sa Trpetom polagao ispit za majora, neki su mi i danas prijatelji (od živih), vrlo verno si ih opisao. U to vreme sam radio kao referent MT i TSl na DTM i nekim drugim lađama, u Puli, na ostrvu Katarina. Ti DTM koje si mrzeo bili su iz šibenske jedinice, ne moji iz pulske.

Verujem ti bez rezerve, ali teško mgu da zamislim Minersku... a u to doba već sam bio 10 godina u JRM. Na torpednom čamcu, na Brionima - na Podgorki pa u jedinici DTM i DJČ. Svuda red i rad, disciplina, doduše na TČ i ne baš, i ja sam tamo kao dežurni oficir dva puta mora da vadim pištolj iz futrole, jednom i repetirao. Ali ovi užasi Minerske... Bože, kao kaznionica iz koje je pobegao Papijon!

Veruj mi, a nadam se da će se još neko od kolega javiti, Minerska ni blizu nije bila slika JRM, pre bih rekao da je bila neka vrsta anti - slike.

[jovokraken]

Боро, и ми смо могли да видимо разлику и управо је то било оно што је код нас и изазивало револт.

Минерска је била опасно место на сваки начин. Било је чак и неке "слободне" муниције по џеповима, додуше само неколико метака, не више. Колико је било ножева никог није ни занимало. Најближе поређење је онај брод уклетих, "Летећи холанђанин".

Због тога смо тако и чували Паниковац, иако смо били сами.

[jovokraken]

Нађох ја и овог мог другара са Брача, прогурао је кроз те године.

[brodarski]

Stražarsko osiguranje koje stalno daje stražu bez smjene. Nije mi to baš razumljivo. Logičan bi bio ritam smjene straže. Ovako, jedan vod daje stražu beskonačno. U Minerskoj bi s prijavnicom morala biti 3-4 stražarska mjesta.  Na straži bi bilo angažirano do 27 ljudi sa zapovjednikom i razvodnicima. Ljudi moji, nakon sedam dana bez smjene, straža u takvom sastavu ne bi imala svrhe. Ne bi mogli niti sebe čuvati.

[jovokraken]

Имали смо три стражарска места, Шкаре, "двојку" од рампе до краја дока, и "тројку" између  и иза магацина, али се сматрало да је то код магацина 22. Три смене, по три морнара, командир страже и два разводника, укупно 12 а не 27.

Са Минерске је упућивана стража на Паниковац, два стражарска места, командир и разводници, укупно 8 морнара.

Ћата, керовође, трпезарци, кантињер, пепејац. Било је можда још неко сметало.

Осталих десетак морнара је било у радионицама али се није знало да ли је горе бити на стражи или у складиштима.

Мине су тешке, а гурали смо их од складишта до радионица и назад по неким челичним плочама. Масне, мокре, час посла излете ноге а мина је ношена инерцијом. Најопаснија у том погледу је била АИМ М-70. Двојица гурају мину а точкови нису ни планирани да прелазе ту "километражу" па запну, заглаве се и почну да заносе мину, а онда гледаш како да је задржиш да не падне у море.

После месец дана на Минерској моје чизме су биле исечене, избушене па су и оне пропуштале ветар и кишу баш као и спаваоница.

[brodarski]

Jasno mi je. O organizaciji straže dalo bi se još diskutirati ali nema potrebe. Jasan mi je i ustroj Minerske, tj. jedinice u njoj. Vod u mirnodopskom stanju koji narasta na četu u ratu. Popunjava se rezervistima mehaničarima iz TO.

[jovokraken]

Да, тако нешто. И када утовари сва средства спаја се са морнаричком пешадијом из Кончара.

[Boro Prodanic]

Ne shvatam kako takvo stanje nije izašlo "na videlo"... U jedinicama u kojima sam ja radio sve starešine Minerske bi završile u Nišu, u vojnom zatvoru. A Boga mi i njihovi pretpostavljeni.

Ili, kako nikad nisu došli u posetu roditelji mornara pa reagovali, žalili se kako i gde im deca žive, išli u Komandu VPS Šibenik...