Субота, 05.03.2022.
Јелена Стевановић
Где су границе руско-кинеског пријатељстваНајмногољуднија земља на свету балансира између тога да покаже да разуме Русију и тога да не сме да угрози економске везе са САД и ЕУ, са којима има далеко већу трговинску размену него с РусијомДа ли је Џозеф Бајден гурнуо Русију у кинески загрљај и могу ли Москва и Пекинг да одрже „брак из рачуна”, питање је које се наметнуло након што је почео рат у Украјини, драматично погоршавајући односе између Запада и Кремља.
Помно се прати свака реакција Пекинга и тумачи да ли је на помолу руско-кинеска „алијанса” која би уздрмала трансатлантску доминацију светом. Владимир Путин и Си Ђинпинг су након последњег сусрета саопштили да „нема граница” руско-кинеском пријатељству. Због тога Бајденовој влади стижу упозорења да је дозволила да се Путин и Си исувише зближе и да ће Америка, у неизбежном ривалству с Кином, имати много тежи посао ако Пекинг и Москва буду на истој страни. Ипак, украјинска криза је показала да и поред Путинових и Сијевих великих речи, заједнички анимозитет према Америци није довољан да би се створила руско-кинеска коалиција.
Руско признање Доњецка и Луганска и напад на Украјину ставили су Кину у незавидну, готово немогућу ситуацију. Пекинг не може и да подржи Москву и да остане веран међународном праву, при чему је Кина деценијама истицала да територијални интегритет и суверенитет ставља испред свега другог. Си је позвао Америку да „напусти хладноратовски менталитет”, поновивши и руски захтев да НАТО не треба да се више шири. Ипак, Кина није признала отцепљене проруске области нити је подржала руску агресију у Украјини. Кинеско Министарство спољних послова изражавало се о руском нападу на Украјину као о „операцији” и „тренутној ситуацији”, док је кинески државни лист на енглеском „Глобал тајмс” оценио да је Вашингтон крив за рат у Украјини. С друге стране, Си је поновио кинески став да се морају поштовати интегритет и суверенитет држава, па се Кина, кад се у СБ УН гласало поводом рата у Украјини, није сврстала ни уз Русију ни уз Запад, већ је била уздржана. Пекинг никад није признао ни Крим као део Русије.
Најмногољуднија земља на свету балансира између тога да покаже да разуме Русију и тога да не сме да угрози економске везе са САД и ЕУ, с којима има далеко већу трговинску размену него с Русијом. Украјина је чак била земља од које су Кинези куповали оружје и коју су имали у виду као важну тачку у свом пројекту „Појас и пут”. „Њујорк тајмс” оцењује да ће Си бацити појас за спасавање Путину ако се под тим подразумевају кредити и куповина руског гаса, али да Пекинг неће помоћи Москви да заобиђе западне финансијске и банкарске санкције да Кина не би довела у питање сопствено пословање на Западу.
Русија и Кина убрзано су развијале односе откако се Москва прошли пут „посвађала” са Западом. Већ 2014, кад је ушла на Крим и испровоцирала западне санкције, Русија је покушавала да у Кини пронађе алтернативу за Запад и да тамо потражује зајмове и инвестиције и продаје гас. Прошле године трговинска размена између ове две земље досегла је 147 милијарди долара, док је 2015. била 68 милијарди долара. Путин и Си срели су се 37 пута. Кина купује руско оружје и била је највећи купац руског гаса и нафте 2020. године. Недавно су две земље договориле да изграде нови гасовод, кроз који ће у Кину стизати још више руског гаса.
Западни медији преносе да је кинеско јавно мњење углавном наклоњено Русији, али да има и другачијих тонова. На друштвеној мрежи „Сина веибо”, већином се коментарише да је шеф Кремља „Путин Велики” и „највећи стратег 21. века”, али и подсећа да су СССР и Кина били у лошим односима и да су чак имали и територијални спор шездесетих година прошлог века.
Добит коју Кина ових дана има од рата у Украјини је да се Америка поново бави Европом уместо Азијом, али то није нешто на шта ће у Пекингу моћи још дуго да рачунају. Као што је био случај и владом Доналда Трампа, и садашња америчка администрација не крије да јој је Кина највећа брига и да се увелико спрема за ривалство с Пекингом. Отуд и стиже питање појединих америчких аналитичара шта је требало Вашингтону да пред неизбежни „окршај” с Кином одбије од себе Русију и приближи је америчком изазивачу. Критичари истичу да је Америка погрешила кад је због Украјине, која није витални амерички интерес, покварила односе с Русијом и, гурајући Москву ка Пекингу, ојачала Кину. Бројни медији, од „Вашингтон поста” до „Гардијана”, приметили су да је баш прошлог месеца било 50 година откако је амерички председник Ричард Никсон путовао у Кину и успео да одвоји Кину и Русију (тадашњи СССР), док садашња америчка администрација ради супротно.
Према другачијим ставовима, које износе амерички институт „Брукингс” и европски тинк-тенк Европски савет за међународне односе, прича о руско-кинеском партнерству је пренаглашена. Русија и Кина нису „природни савезници” и никад, чак ни због заједничког непријатеља – Америке, не могу имати ништа налик партнерству између САД и ЕУ и Северноатлантског савеза.
Русија има десет пута мање становника и десет пута мањи бруто друштвени производ од Кине. Москва би у том партнерству била „млађи партнер”, а данас је незамисливо да би Русија, која је и ратом у Украјини хтела да покаже да је велесила, пристала на потчињен статус. Кинези су и досад диктирали услове сарадње, због чега на Западу истичу да је „кинеска љубав скупа”, а Русија је већ морала да Пекингу одобри нижу цену гаса него, на пример, Немачкој.
Кад се узме у обзир и преосетљивост великих сила на сопствену безбедност, Русија не може да буде сасвим мирна ни због дуге границе с Кином. Две земље често имају супротстављене интересе, од тога да Русија продаје оружје кинеском ривалу Индији до тога да Москва узима да је постсовјетски простор у Азији њена интересна зона, а Пекинг на истом простору жели нови пут свиле и своју доминацију.
Izvor:
www.politika.rs