Toplički ustanak

[JASON]

Фото: Музеј Топлице.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Војвода Коста Пећанац прича о слому Топличког устанка 13. марта 1917.


Последња битка.
По старом календару 28. фебруара, 13. марта по новом, 1917. године била је последња битка на Гребцу. Она је имала тај значај што су се сви четнички одреди окупили заједно да даду последњи отпор на једном малом делу слободног земљишта. Тај отпор био је судбоносан за целу Топлицу и Јабланицу. Војиновић и ја рачунали смо да ће сва снага непријатељева поћи од Ниша ка Мрамору, зато се ту и сконцентрисала најјача снага устаника под мојом командом. Намеравали смо да на Мраморском Вису дадемо одсудну битку за одбрану долине Топлице. Овај се кланац протезао од Пусте Реке, где су Бугари страдали 1915. године, па затим на Лесковцу, дохватајући долину Јабланице и бранећи је.

Бугарски потпоручник у редовима устаника.
Пред вече 27. фебруара, Бугари су извршили три напада на Мраморско Брдо, и покушали прелаз на леву страну Мораве, али су били одбијени, тако да су се морали повући са свом артиљеријом да бране Ниш. Истог вечера добио сам извештај од команданта рибарског одсека Новице Вељовића, да Бугари и Аустријанци, са великом артиљеријом, коњицом и пешадијом, наступају правац Рибарска Бања-Гребац, и да његов одсек мора напустити Рибарску Бању због великог дејства артиљерије. Послао сам му наређење да све трупе повуче до Гребца, што пре где ћу и ја тамо стићи, и да ћу на Гребцу узети команду свих одсека у своје руке. Видећи да је ово манервисање непријатеља долином Топлице опасно по народни устанак, издао сам наређење свима четовођама да мању снагу оставе на положајима, а све остало упуте форсираним маршом у правцу Гребца.
Исте ноћи кренем се са Мрамора у село Азбрешницу, где сам остао до зоре. У 9 часова изишао сам на положај Гребац, где сам затекао све чете, а међу њима и бугарског потпоручника Ђурђикова, који се четницима предао са 4 митраљеза и прешао на нашу страну, пошто је био велики русофил и што га је његов отац васпитао у духу свесловенства, а са ондашњим стањем у Бугарској није се слагао.

Пет рана потпоручника Ђурђикова.
Тога дана почела је очајна битна, пуна ватре и крви, То је била последња борба, јер сам се решио да из ње дође или слобода или пропаст устанка. Била ми је пред очима смрт или победа.
Тога дана смо Гребац четири пута освајали и губили, јер је непријатељ имао 12 топова, велики број митраљеза и мноштво војника, док смо ми имали свега она четири митраљеза којима је руковао сам Ђурђиков и са којима је непријатељу нанео велике губитке. Појава тих митраљеза изненадила је аустро-мађарску и бугарску војску. Али, непријатељ је био у великој надмоћности. Устаника је било у овој борби 2500.
У 5 и по часова по подне, по врло великом снегу који је непрестано падао била је растурена непријатељска војска. У тој борби и ако је била очајничка ми смо имали врло мало жртава. У њој је добио пет рана потпоручник Ђурђиков. Његово рањавање било је морални пораз за устанике, јер нико међу устаницима није знао да рукује митраљезима. Рањени потпоручник Ђурђиков је молио да га убијемо и да га не остављамо да падне непријатељу у руке. Ми смо га са собом носили. Велика љубав према њему није нам допуштала да га дотучемо. Завоја није било да би му се указала ма каква помоћ. Његове физичке муке биле су велике. Ипак смо га некако спасли. (наставиће се)

[dzumba]

Занимљив ми је овај податак о бугарском потпоручнику Ђурђикову. Има ли га негде на списку учесника Топличког устанка? Или одликованих?

[JASON]

Осим у Мемоарима војводе Косте Пећанца име овог бугарског потпоручника нигде се не помиње. Међутим, и војвода, с неколико речи, кратко и непотпуно, говори о њему, тако да је извесно да никада нећемо дознати, - ко је био потпоручник Ђурђиков.

Пуковник Протогеров, у своме извештају Врховној команди о битци на Гребцу, каже да се 'на планини Јастрепцу, западно од друма Вукања – Прокупље, отпор четника појачавао, и то у правцу села Џигољ и кота 1111, 1255, где је оперисало више од 500 четника са једним митраљезом'.

[JASON]

Опште повлачење почиње
После страшне борбе и кише од топовских и пушчаних зрна наредио сам опште повлачење и издао наређење да се нигде фронтална борба не прима, него да се приступи герилском ратовању, сваки за себе. Издао сам наређење пок. Војиновићу који је био код Јанкове Клисуре да је брани и да непријатеља одбије како год зна, пошто је она врло подесна за четничко ратовање. Војиновић је бранио пуна два дана Јанкову Клисуру и наносио велике губитке непријатељу јер је терен био врло згодан. Али кад су непријатељи продрли са бока повукао се са својим четама и прешао у Копаоник, у блажевску општину на положају званом Плоча и ту задао непријатељу један страшан удар какав се још није десио за време овог народног устанка. Ова битка код Плоче решена је у корист устаника, но Аустријанци, како су располагали једном дизијом, успели су да Војиновићу заузму друге главне положаје и он је био принуђен да растури чете и да отпочне герилско четовање по моме првом наређењу.

Наређење за предају Прокупља
Између 28. фебруара и 1. марта по старом календару вратио сам се у Прокупље и тамо сам ноћио са једним коњичким одељењем и својим штабом. Исте ноћи позвао сам грађане, прваке вароши Прокупља, у општину и саопштио им да сутра морају предати вдрош непријатељу пошто је устанак сломљен осудном битком на Гребцу.
Наредио сам им да бугарски чиновници и официри изађу са њима заједно и предаду варош Бугарима и да сву кривицу баце на мене. Веровао сам у официре и чиновнике, да ће са грађанством поступати лепо, пошто сам за време њиховог робовања, са њима лепо опходио и рачунао сам да ће имати утицај на своје када поново заузму Прокупље.
Пред зору 1. марта наредио сам да коњица још за мрака изађе ван вароши ка Данчевићевом млину. Исто сам наређење издао и посади која је у вароши одржавала ред. Лично свог ађутанта Милана Дрљевића, сада адвокатсног приправника у Прокупљу, са неколико коњаника упутио сам га покојном и славном Војиновићу са наређењима шта треба даље да ради и за извештај шта је тамо радио.

Напуштање Прокупља
У моме животу и раду најкритичнији дан, поред многих других незгода, био је 1. март 1917. године када сам напуштао Прокупље, јер сам мислио да свако спава и да ме нико неће видети када ћу напустити варош. Непријатељска артиљерија је већ дејствовала на Прокупље. Становништво је било будно, стрепило, бојало се и спремало се да бежи. Пред мој полазак из Прокупља изашле су да ме испрате три девојчице, међу којима сам познао Божицу, ћерку економа Терзића. Оне су ишле за мном са сузним очима. Враћао сам их кући, али оне нису хтеле да се врате и пратиле су ме до места где су ме штаб и коњица очекивали ван вароши. Ту сам их оставио да плачу а ми смо појахали коње и у трку пошли ка Белој Води код куће мога ађутанта Милачића. То је била последња слободна зона народног устанка.
Бол свију нас био је неизмеран, очајање и разочарење раскидали су нас. Полазећи из Беле Воде за Доњу Топоницу, среза прокупачког наишли смо на 200 деце из среза добричког, које су родитељи упутили у планину да се спасу пошто им је претила велика опасност од покоља. Деца су ишла за Прокупље и између њих неки ме познадоше и узвикнуше: 'Живео војвода Пећанац, наш ослободиоц!'
Мој бол је био на врхунцу. Тада су ми наврле сузе у очи и ја их нисам могао да сакријем. У томе моменту пришао ми је један мали Банаћанин из села Александровца, који је децу предводио, руковао се са мном и рекао ми да су из вароши и села побегли због покоља који ће неминовно наступити. Дао сам му 2000 лева и наредио сам му да одмах са децом иде у Прокупље и да децу размести по кућама, јер им је тамо сигурније. Рекао сам им у шуму нипошто да не иду. И доцније сам сазнао да су деца спасена сваког покоља.  (наставиће се)

[JASON]

Данчевићев млин, на изласку из Прокупља у правцу Куршумлије.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Пробијање кроз бугарске редове
2. марта био сам у кући свога четовође Ратка Шмигића, опробаног четника још пре свих ратова. Како сам добио извештај да се све устаничке чете повлаче пред непријатељем и да ће бити притешњене код старе границе од 1912. године, издао сам наредбу да се полако пробијају позади непријатеља у малим одељењима, како би избегли опасност и склонили се, јер је непријатељ наступао на целоме фронту. И сви који су ме поспушали прошли су без жртава, а други код старе границе претрпели су велике губитке од Арнаута и Бугара. Ја лично отишао сам у планину Соколовицу, где је случајно наишао мој ађутант Дрљевић које се враћао од Војиновића и дао ми извештај о борбама и победама на сектору Војиновићеву, као и новац пошто се благајна налазила у његовом, Војиновићевом штабу.
Ујутру 3. марта успео сам да се пребацим непријатељу иза леђа без икаквих губитака. И тога дана пала је Куршумлија поново у непријатељске руке. Срећом њу су заузели Аустријанци преко Јанкове Клисуре са фронта Војиновићевог, те није било оног покоља како су га Бугари замишљали да изведу, пошто су Куршумлији нарочито желели да се освете, јер је у њој устанак букнуо и што сам у њој и ја тада живео. Што Аустријанци нису према тамошњем становништву тада вршили готово никакав терор има се захвалити г-ђи Јелени Јевђенија Манделбаума апотекара из Београда, сада апотекарског потпуковника, која је говорила немачки и која је успела да главног команданта аустро-угарске војске убеди да народ за устанак није ништа крив, већ Бугари због свога незапамћеног терора над њим, што су Аустријанци и примили. Са падом Куршумлије пала је понова у непријатељске руке последња слободна зона народног устанка.

Јунаци са Грбавче
Устанак је трајао од 14. фебруара до 3. марта и у том времену имали смо у својим рукама: Куршумлију са срезом косаничким, Прокупље са срезовима прокупачким и добричким, Лебане са лебанским срезом, Јабланицу са јабланичким срезом и један део пољаничког среза (сва три среза су из врањског округа), затим имали смо даље половину среза копаоничког са Блажевом до реке Расине, Рибарску Бању са једним делом расинског среза са леве стране реке Расине до Ђуниса, где је пресечена главна пруга Београд-Ниш, јер су мост на Морави и остали објекти бачени у ваздух, па затим пресечено са непријатељем срез заппањски округа нишког. Соко Бању и околину села Грбавче, сврљишког среза. Овим се јунацима из Грбавче дивим јер су се сами дигли на устанак без ичијег наређења са леве стране Мораве и из њиховог села погинуло је 84 човека. Сва су та места 17 дана била под мојом командом. У народу је владало весеље и раздраганост. Свако је журио устаничним одредима и све што је било снажно да пушку носи било је под мојом командом. Али под навалом огромног мноштва непријатељске војске која је била куд и камо боље снабдевена муницијом и осталим потребама и поред све своје велике воље и пожртвованости ми смо морали одступити и предати им у руке поново сва ова места.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Поход на Бугарску
После устанка главне снаге нису уништене, јер је на броју било још 4800 бораца у шуми. Од овог броја организовао сам једно одељење од 1000 пешака и сто коњаника на Ђурђев дан 23. априла 1917. године. Њима сам рекао да идемо на фронт, међутим ишли смо на Ћустендил Бању, на стару бугарску територију, где се налазила бугарска Врховна Команда са слабом посадом. Као надзорна власт над бугарском Врховном Командом био је један баварски принц са једним немачким генералом.
Ту сам учинио једну грешку коју морам да признам, зато што сам напао станицу у Ристовцу и порушио мостове на главној прузи Врање-Скопље. Ту сам имао борбу са Бугарима и Немцима. Погинуло је 50 Бугара и већи број Немаца. Овде смо изгубили 72 устаника од којих 30 Руса, јер су били напити. То је прва моја грешка.
Друга грешка била је у непознавању географске карте и место да одем у Ћустендил Бању, на границу Бугарске и Турске од 1912. године, ја се упутим лево ка Босиљграду, којег смо заузели 3. маја 1917. године. Заузео сам Босиљград и запалио га са врло малим губитцима. Десет дана остао сам на старој територији Бугарске. За мој поход на Ћустендил Бању нисам никоме говорио међу четницима.
Док смо се налазили у Босиљграду Немци, Аустријанци и Бугари сконцентрисали су сву своју снагу за одбрану пруге и нису ме могли гонити. Зато сам несметано седео 9 дана у Босиљграду. За Бугарску је заузеће Босиљграда био већи удар него и устанак, нарочито су страховали када сам заробљене рањенике пуштао као и неке бугарске чиновнике, информишући се пре пуштања од њих за пут према Софији. То је улевало запрепашћење и страх у водећим бугарским круговима.
Босиљград сам напустио својевољно, јер ми он није ни био циљ, већ Ћустендил Бања, због бугарске Врховне Команде, али до које нисам дошао као што рекох због недовољног познавања географске карте. Из Босиљграда преко Бесне Кобиле, Јелашнице, Сурдулице, Владичиног Хана, дошао сам до села Лукова где сам имао борбу са Бугарима и у њој изгубио 12 четника. У овој је борби рањена и Стојанка четник, звана каплар Стојан и која се сада налази у Земуну. Продрли смо затим у Топлички округ. (наставиће се)

[JASON]

На путу за Црну Гору
После овога остао сам у Топлици до 26. октобра 1917. године. Тога дана прешао сам из Топлице на крушевачку територију, која је била под Аустријанцима, у село Ломницу. Ту сам остао све до 1. марта 1918. године. Тога дана вратио сам се понова у Топлицу где сам остао до 15. августа. Увек је уз мене било по неколико људи из мога штаба, који су ишли и обилазили по шумама и селима појадине четничке војводе и групе четника и о њима ме обавештавали. Налазили смо се под оружјем али никакву акцију нисмо предузимали.
После свега овога одлучио сам се да идем у Црну Гору и 15. августа прешао сам у Санџак и ту се задржао у Косовском Колашину, где ме је и пробој Солунског Фронта затекао. Кад сам чуо за наступање наше војске са Солунског Фронта заузео сам свој родни крај и у коме сам заробио 12.000 непријатељских војника са генералом Саркотићем. Међу заробљеницима било је много Хрвата из Загреба, Дубровника и Сплита.

Протогеров организује покоље
Народ у Топлици је устанак најсрдачније поздравио и примио. То се види из броја четника који су нам се придруживали. Али када је Протогеров преузео команду над крајевима окупираним од Бугара у октобру 1917. године и настанио се у Нишу, он је сматрао за потребно да пошаље своје чете у крајеве где је букнуо устанак да изврши општи покољ и стрељање свег оног што им је дошло до руке без обзира на пол и узраст. И кад се узме број погинулих у устанку, било да су они били борци или само грађанство, број свих других мучки поубијаних и покланих три пута је већи.
За пример нека вам служи ово: у селу Мачковцу 3 километра од Куршумлије, где је прва пушка пукла за време устанка, стрељано је невино 43 лица, међу њима и две рођене сестре, девојке које нису имале никаквог удела у устанку. По жртвама долази затим село Дедињце 8 километара од Куршумлије. У њему је стрељано и поубијано све што се нашло само за то што је у њему живела моја родбина. Још један пут вам велим да су жртве тада биле врло велике само због крволоштва садистичког Протогерова.

[JASON]

Смрт војводе Косте Војиновића
Много са писало о славном војводи Војиновићу-Косовцу, али још није све речено о њему. Коста је био млад, храбар, јуначан и одважан човек. Његова одважност ишла је толико далеко да је у појединим часовима могла да буде на штету устанка, али он је ипак срећно свршавао све своје борбе. Поред свих ових личних особина Војиновић је био и учен човек. Међу свима нама једини је он познавао одлично географску карту. И да је он био са мном не бих отишао у Босиљград него бих стигао у Ћустендил Бању и успео бих да заробим бугарску Врховну Команду.
О Војиновићевој погибији се мало објавило. Кад сам наредио герилско ратовање он је са својим одељењима држао ибарско-копаонички одсек и стално био у додиру са мојим одељењима. Како је 1918. године у јануару месецу била велика зима то је из шуме сишао у село Гргуре у једну воденицу са својим пратиоцима да узме хлеба и да се мало огреје. Имао је обичај да никад на носи разервну хрену. Ту у воденици видели су га неки сељаци из села Почерађе и о томе обавестили бугарску команду која је одмах послала велика потерна одељења са митраљазима у ноћи између 3. и 4. јануара и они су опколили и напали на воденицу. После очајне борбе Бугари су успепи да митраљезима и бомбама разруше воденицу и под тим рушевинама нађено је тело покојног Војиновића и његових пратилаца. Извршан је преглед његовог леша и утврђен његов идентитет. Утврђено је да је био рањен у ногу и у гпаву.
Рану на нози имао је још раније, а рану на глави сматрам да је сам себи задао убивши се када више није могао да одоли навали. Његов леш пренет је у Куршумлију и ту ја био изложен неколико дана. Затим је био враћен у Гргуре где је и сахрањеи на гргурском гробљу.
Прибележио: Рад. Станисављевић (1929)

[JASON]

Државна церемонија, поводом обележавања 106 годишњице од избијања Топличког устанка.
Прокупље, Трг палих бораца,  недеља 26. фебруар 2023.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Церемонију је, испред Владе Републике Србије и њеног Одбора за неговање традиције ослободилачких ратова Србије, предводио државни секретар за рад, борачка и социјалана питања Зоран Антић. Обележавању овог историјског датума, присуствовали су и помоћник министра одбране Синиша Радовић, државни секретар у Министарству одбране Немања Старовић и државни секретар у Министартсву културе и информисања Миодраг Ивановић. Војску Србије представљао је генерал мајор Слађан Стаменковић и командант 3. бригаде Копнене војске пуковник Драган Антић.
Делегација Владе је полагањем венаца одала почаст погинулим јунацима, а њима су се придружиле и делегације Града Прокупља, Топличког округа, Полицијске управе Прокупље, Војске Србије у Прокупљу и бројна борачка удружењa, која негују традицију ослободилачких ратова Србије.
Пре самог почетка церемоније, испред споменика Топличким јунацима, свештенство цркве Светог Прокопија, одржало је парастос палим јунацима у Топличком устанку. Потом су се присутнима обратили Зоран Антић, државни секретар за рад, борачка и социјалана питања и Мирослав Антовић, заменик градоначалника Прокупља. У културном делу програма учествовао је хор цркве Светог Прокопија, прокупачки песник Срђан Живковић и глумац Иван Стојановић.

[dzumba]

Колико ја видим на овој слици мало је ту, осим званичника, грађана.

[JASON]

Колико ја видим на овој слици мало је ту, осим званичника, грађана.

Иако је догађај био плакатима и прокупачким медијима месецима најављиван, (релативно) мали број грађана присуствовао је и државној церемонији, на којој је премијерка Ана Б. својом беседом открила споменик 'Гвозденом пуку' 2018. г.
Нешто се нама (Прокупчанима) догодило, да смо овакви какви јесмо. Шта човек да каже на све ово? Ништа! Нек остане без одговора. Да л'?

[Kuzma®]

Није много више било ни на државној церемонији у Лазаревцу прошле године поводом годишњице Колубарске битке. Имам утисак да је било више аустроугарских униформи од грађана чији су преци