Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије

[JASON]

Будући да извесне околности не допуштају сваком заинтересованом читаоцу да дође до књиге са истим називом у којој су објављене биографије 501 генерала и адмирала ВКЈ, верујем, да за ову тему има места и разлога и да ће наићи на предусретљивост и позитиван став чланова Палубе. Осим тога, тако бисмо добили својеврсну  галерију, јер, sit venia verbo, ни један биографски речник, па ни поменутa књига уваженог историчара М. Б., није без непотпуности, нарочито у погледу фотографија, али др. података и догађаја из живота, који се не могу подвести под  биографске одреднице.

[brodarski]

Površno sam prolistao knjigu. Zanimljiva je, nađe se za svakog ponešto. Slike su trebale biti puno bolje, s obzirom da je svaki od njih imao službenu fotografiju.

[JASON]

1. Милорад Петровић  

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милорад В. Петровић - Лорд, арм. ђенерал, последњи ђенерал Југословенске краљевске војске.
(Сумраковац код Зајечара, срез бољевачки, 18. април 1882. - Београд, 12. јун 1981.)
Питомац 32. 'челичне' класе Ниже и 17. кл. Више школе ВА.
Завршио ђенералштабну припрему 1912. године.

Унапређен у чин: 2. авг. 1901. потпоручник, 29. јун 1905. поручник, 1. јануар 1910. капетан II класе, 1912. капетан I класе, 1913. мајор, 1915. потпуковник, 1920. пуковник, 28. јун 1928. бригадни ђенерал, 17. децембар 1932. дивизијски ђенерал, 1. децембар 1938. армијски ђенерал.

Одликовања. Орден Карађорђеве звезде IV степена, Орден белог орла са мачевима IV и V реда, Орден Југословенске круне II и III степена, Орден белог орла са мачевима IV степена, Орден Светог Саве II, III и IV степена, Златна медаља за храброст и бројне медаље и споменице. Седам страних одликовања.

На дужностима.
- 18. август 1901. (по потреби службе) водник XV  пешадијског пука 'Стевана Синђелића', у Зајечару.
- 4. октобар 1908. (по потреби службе) командир 2. чете 3. батаљона у IV  пешадијског пука 'Стевана Немање', у Ужицу.
- 5. март 1909. (по молби) командир 3. чете 1. батаљона VIII пешадијског пука 'Књаза Александра', у Пожаревцу.
- 22. октобра 1910. командир 4. чете 3. батаљона XVIII  пеш. пука 'Краљевића Ђорђа', у Београду.
- За време балканских ратова био је у служби у Врховној команди као официр за ђенералштабне послове. На том положају остао до краја рата. 1913 г. био је командант Скопске железничке станице. Год. 1914. за време бомбардовања Београда постављен је за команданта београдске железничке станице, а потом  је премештен у Оперативно одељење Врховне команде. Доцније је на служби у штабу Прве армије, а 1915.  је постављен за помоћника начелника штаба Тимочке дивизије другог позива. Од децембра 1915. године до фебруара 1916. године био је командант српских трупа у Валони, а потом помоћник начелника штаба Тимочке дивизије. Године 1917, постављен за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата био је начелник Штаба Дринске дивизије. Године 1917, постављен је за помоћника главног интенданта а 1918. године па до краја рата за начелника Штаба Дринске дивизије. Након завршетка рата учествовао је у борбама за ослобађање Корушке 1919. године.  
- 4. мај 1920. начелник ђенералштаба Савске дивизијске области у Загребу.
- 6. новембар 1920. начелник штаба Треће Армијске Области у Скопљу.
- 24. новембар 1921. шеф Оперативног отсека Оперативног одељења Главног генералштаба. (Током овог службовања истовремено је предавао Тактику на Вишој школи Војне Академије од 23. јануара 1922. до 20. октобра 1923. године. )
- 17. септембар 1923. командант IX пешадијскoг пука у Пожаревцу.
- 3. март 1924.  начелник Ђенералштабног Одељења Министарства Војске и Морнарице (и уредник Службеног војног листа).
- 16. септембар 1930. командант Тимочке дивизијске области у Зајечару.
- 20. април 1932.  помоћник Министра Војске и Морнарице у Б.
- 4. децембар 1937. командант Прве армијске области у Новом Саду.
- 12. септембра 1940. командант града Београда.

(Почетком Априлског рата постављен за команданта Прве групе армија и на том положају је заробљен од усташа 10. априла 1941. године. Заједно са 21 генералом одведен у заробљеништво, у Немачки логор Офлаг VI Б. 28. септембра исте године пребачен у Нирнберг да би 1942. године био пребачен у Оснабрик. 22. јуна 1945. године, одазвао се позиву Југословенске војне мисије и затражио је репатријацију у Југославију. Априла 1946. године дао је изјаву о учешћу у Априлском рату, па је након тога добио генералску пензију.)

Породичне прилике. Отац  Ватко, мајка Јовица;  од 1922. ожењен  Јованком, ћерком поч. Симе Стојанчевића, бившег касационог судије из Панчева; деца: Милица, Мирјана и Бранислав.

Извор:
Време, 4. децембар 1937.
Службени војни лист, 1901 – 1940.

[JASON]

2. Александар Стојановић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Биографија арм. генерала г. Александра Стојановића (1885 - 1944.)

Генерал Стојановић рођен је 1885. године у Београду и после свршених 6 разреда гимназије у Београду и Крагујевцу ступио је 1901. године у 34 класу Ниже школе Војне академије коју је после четворогодишњег течаја завршио 1905. године, када је био унапређен у чин артиљеријског потпоручника.
Свршивши прву годину Више школе Војне академије, изабран је за државног питомца и упућен на више војне студије у Париз у Вишу ратну школу L'École supérieure de guerre. Kao први наш официр на овој највишој француској школи, поручник Стојановић завршио је студије пред први Балкански рат. Командант био му је Фердинанд Фош (француски генерал и маршал из Првог светског рата), а професори г. Филип Петен, Дебне и други.
У Балканским ратовима учествовао је као официр за генералштабне послове у штабу I армије под командом престолонаследника Александра, и извршио укрцавање у Солунском пристаништу свих наших трупа упућених морем за Скадарску експедицију, а потом искрцао ове трупе и друге које су избиле преко Албаније на Јадранско море, па се после обустављања опсаде Скадра враћале преко Солуна у земљу.
У Светском рату капетан Стојановић командује батеријом у Дунавским артиљеријском пуку, и пошто је био теже рањен, служио је најпре као помоћник начелника штаба Дунавске дивизије првог позива, а потом је од стране Врховне команде одређен да приликом повлачења кроз Албанију однесе план одступања главнокомандујућем француских трупа у Солуну, генералу Морису Сарају.
При пробоју Солунског фронта био је начелник штаба Охридског одреда на левом крилу савезничког распореда, где је одред извршио пробој фронта на западној обали Охридског језера, а потом је одред дејствовао низ Дрим преко Дебра, да најзад кроз средњу Албанију освоји Тирану.
После рата служио је у Осијеку, као начелник штаба дивизије, а по свршеној припреми у Главном генералштабу и преводу у генералштабну струку 1921. године, одређен је за начелника штаба у Љубљану, а доцније у Приштину. Одатле је био упућен да командује 21. 'Чехословачким' пуком у Скопљу. Потом је био помоћник начелника штаба III армије на служби у оперативном одељењу Главног генералштаба, а 1927. године постављен је за војног изасланика у Румунији, а потом у Пољској.
Произведен је у чин бригадног генерала 1929. године, када је дошао на дужност начелника штаба I aрмијске области, одакле је после једногодишњег командовања дивизијом у Крагујевцу, одређен за инспектора земаљске одбране, а потом за првог помоћника министра војске и морнарице, на коме је положају остао три године, све до наименовања ка команданта Коњице 11. децембра  1940.

У Недићевој влади био је најпре начелник Одељења за ратне заробљенике, а касније начелник Врховног војног одељења  које је водило рачуна о  организацији, распореду и употреби оружаних одреда Српске владе генерала Недића.
Стрељан је (заједно са ћерком) од стране комуниста новембра 1944. године, један од 105, чија су имена објављена у Политици oд 27. новембра.

Генерал Стојановић био је носилац ордена Карађорђеве звезде са мачевима, и разних др. наших и страних ратних и мирнодопских одликовања. Писао је историјске чланке у 'Ратнику' и израдио студију о Кумановској битци на словеначком језику (дијалекту). Последњих година пред Други светски рат предавао је код генералштабних приправника предмет 'Спрема државе за рат'.

Напомена: Део биографије генерала А. Стојановића објављен је у листу Време од 1. јануара 1941. г.

[JASON]

3. Љубомир Дабић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Љубомир А. Дабић, судски дивизијски ђенерал (1874 - 1930).

Генерал Љубомир А. Дабић рођен је 1874. г. у селу Кули, среза пожаревачког, од оца Александра Дабића, земљорадника. У месту рођења свршио је основну школу, у Пожаревцу гимназију са матуром, а у Београду правни факултет Велике школе. После је отишао у Париз, и ту свршио лисанса права.
Кад се 1898. године вратио из Париза у земљу одмах је ступио у војску као судски поручник. Три године раније, за време школовања у Великој школи, одслужио је рок у Другом коњичком пуку 'Цара Душана' у Београду, и положио испит за рез. коњичког потпоручника.
Генерал Дабић био је на свим положајима које може заузимати судски официр. У Балканском рату као судски потпуковник био је референт судства у штабу III армије. На овај исти положај дошао је и у почетку Светског рата; потом је био заменик а и стални судија Великог војног суда и војни државни тужилац Војног суда за официре у Београду. После рата био је неколико месеци на служби код нашег војног делегата у Софији.
Поред свог редовног положаја ген. Дабић био је и професор Више школе Војне академије где је предавао Дисциплинске уредбе и Међународно ратно право, као и професор за војно судство у Нижој школи Војне академије. Више од десет година био је члан сталног правног одбора при Министарству финансија, затим потпредседник испитне комисије за чин судског мајора, а потом и председник испитне комисије за чин административног мајора судске струке. Пензионисан је по својој молби и преведен у резерву 11. априла 1930. године.
Генерал Дабић био је познат као војно-правни писац и осим Објашњења Војног казненог закона штампаног 1922. године, он је објавио читав низ чланака у Архиву за правне науке, Браничу, Гласу права, Ратнику и другим часописима. Сем тога, бавио се књижевношћу и преводилаштвом (превео је Ростановог Сирана од Бержерака).
За своје заслуге у војсци за време ратова и за време мира био је одликован орденом Св. Саве другог, трећег, четвртог и петог реда, Карађорђевом звездом петог реда, медаљом за војничке врлине и златном медаљом за ревносну службу, као и француским ратним крстом.
Ген. Дабић умро је после тешког боловања 6. маја 1930. год. у санаторијуму 'Врачар' у Београду. За собом је оставио супругу Милеву, ћерку пок. Василија Милића, војног проте из Београда, ћерку ученицу гимназије, и три сина од којих је један г. Александар студент медицине у Монпељеу, други г. Страшимир, чиновник Официрске задруге у Котору а најмлађи г. Славољуб, капетан судске струке са службом у Београду.

(У пролеће 1917. године у Солуну је одржан познати судски процес против групе најистакнутијих вођа Црне руке. Јавни тужилац у процесу био је потпуковник Љубомир Дабић. На губилишту, Дабић је прочитао пресуду Апису, Вуловићу и Малобабићу. У својим написима у Београдском дневнику (број 78 из 1919. године) Крста Цицварић наводи да је Дабиће после извршене казне над припадноцима Црне руке изјавио, 'да су га црнорукци више од 10 година гонили, да се заклео да ће им се осветити и крви напити, да је најзад дочекао да им се крви напије и да само жали што није дочекао да и остали из Црне руке дођу на колац...'
На месту извршења смртне казне, Апис је рекао Дабићу: 'Видиш ли, Љубо, шта ја доживех, а веруј ми да сам невин.' Кад му је Дабић на то одговорио да му може бити утеха да је по закону крив и да је његова смрт потребна отаџбини, Апис је казао: 'Молим те, реци мојим пријатељима, да не жалим што ћу пасти од српске пушке, јер је то за добро Велике Србије...')

[JASON]

4. Игњат Кирхнер

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Игњат Н. Кирхнер, инжињерско-технички бригадни ђенерал.

По наређењу Врховне команде Српске војске од 4. августа 1914. године, комитске чете Србије  формиране су у два одреда: Банатски, којим је командовао војвода Танасије Донић, који је имао да брани десну обалу Дунава, и Сремски, којим је командовао Игњат Кирхнер, који је упућен на Аду Циганлију. У биткама које су наступиле, име команданта Сремског добровољачког одреда, Игњата Кирхнера, остало је записано у историји Београда, као име команданта велике личне храбрости и неустрашивости. Његов Одред починио је чуда од јунаштва, борећи се са много надмоћнијим непријатељем, а сам командант два пута је рањен.
Ко је био Игњат Кирхнер, који у то доба 1914. године, није знао ни да говори (добро) српски?
Родио се у Малом Бечкереку, селу близу Темишвара, у Румунији, 30. маја 1877. године. Родитељи су му били Срби, али је он носио презиме свог очуха Немца који га је усвојио. Завршио је Војну академију у Бечу и као поручник (Leutnant) аустро-угарске војске седам година службовао у Винковцима.
У лето 1914. год. напустио је аустроугарску војску и прешао у Краљевину Србију. Причало се да је препливао Саву и донео вест о томе да се аустро-угарска влада спрема да објави рат Србији без обзира на одговор на јулски ултиматум. По другој причи, пребегао је срећно из војске царско-краљевске, пошто је претходно убио надређеног официра, који је увредљиво говорио о Србима.
У почетку Великог рата Кирхнер је ратовао као редов-четник. Био је крупан као џин и увек је са одврнутим бомбама јуришао десетину метара испред свих четника. Униформа српског војника стајала му је очајно – баш као правоме Шваби. Шајкача натучена на главу, без дотеривања својственог нашим војницима - кицошима, корпоран и чакшире изгужвани још у магацину. Српски је знао врло мало, а све што је говорио, изговарао је погрешно. Са својих петнаестак четника, којико је његова чета бројала у то доба, крстарио је стално по непријатељском терену. У акцији заузимања аустријске карауле, на левој обали Саве, рањен у десну ногу.
30. јула 1915. указом престолонаследника Александра (у име краља Петра I) примљен у Нашу војску са чином рез. пешадијског поручника.
У току одбране Београда, у јесен 1915. био је поново рањен. Сремски  добровољачки одред, којим је командовао, без мало је цео изгинуо. Били су то дечаци и момчићи разних годишта, из Срема и Баната, али и из Београда и унутрашњости, који су дошли у Београд желећи да се прикључе српској војсци. Kако су били премлади прикључили су се добровољцима. Кирхнер је све те дечаке из милоште звао 'једно мангупарија', безмерно их је волео и њима се поносио. Главне Кирхнерове врлине биле су храброст и доброта. Оне су га довеле до чина официра и команданта одреда. Строг али правичан, стекао је оданост и љубав 'моје луди'.
Кирхнер је лечен Нишкој окружној болници (соба број 5.), а затим је са осталим рањеницима пребачен на Крф. За све то време о њему се са пуно пожртвовања бринула добровољна болничарка Босиљка Чајкановић.
Са Крфа, Кирхнер је упућен на лечење у Тулуз. Тамо су му ране залечене, али је од последица рањавања остао инвалид. У Француској је завршио Електротехнички факултет, па је после рата у Војсци Краљевине СХС и Југославије обављао дужности у инжињерско-техничком одељењу Министарства Војске и Морнарице. У активну службу, са чином капетана I класе, преведен је 22. августа 1922. Напредовао је до чина бригадног ђенерала (1. април 1939.). Неко време био је председник Удружења београдских браниоца 1914-1915. На свој захтев, пензионисан је 28. септембра 1940. год. Год. 1941. одбио је понуду Немаца да учествује у окупационој влади генерала Милана Недића. Нажалост, погинуо је на Крвави Васкрс 17. априла 1944. од Британо-америчког бомбардовања.
Породичне прилике: Оженио се својом болничарком из ратних дана Босом Чајкановић (фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Имали су троје деце.

[MOTORISTA]

Оженио се својом болничарком из ратних дана Босом Чајкановић (фотографија И. Кирхнера у дну носи посвету: Мојој Босиљки). Имали су троје деце.

Sestrom profesora Veselina Čajkanovića?

[JASON]

У познијим годинама: Боса Чајкановић, сестра проф. Веселина Чајкановића.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Год. 1940. г-ђа Боса поклонила је Градском музеју у Београду вредне предмете који су за време рата служили њој и г. Кирхнеру. Поклон се састојао од једне лимене војничке чаше, једног војничког прибора за јело, неколико аматерских фотографија, војничке пиштаљке, једне мале флашице са неколико капи морфијума, једно сиво одело болничарке и један трамболос.

[JASON]

Са свечаности у Војној академији 1. априла 1940. године.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
С лева на десно: командант ваздухопловства армијски генерал г. Милојко Јанковић, министар војске армијски генерал г. Милан Недић, први ађутант Њ. В. Краља дивизијски генерал г. Никола Христић, помоћник Врховног инспектора армијски генерал г. Богољуб Илић, управник Војне академије дивизијски генерал г. Владимир Цукавац.

[JASON]

5. Радисав Станојловић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Радисав Ј. Станојловић, арм. генерал.

Рођен је 14. фебруара 1873. године у селу Вукосавцима, у срезу  јасеничком, округу крагујевачком. Основну школу завршио је у родном месту а шест раз. Гимназије у Крагујевцу. По тадашњим прописима у Србији, после шестог разреда гимназије могло се ступити у Војну академију, што је Радисав и учинио 16. септембра 1892. године (25.класа). Године 1895. 2. августа, постао је инжењерски потпоручник, пошто је академију свршио са одличним успехом. Од педесет другог био је четврти у рангу.

Год. 1898. поручник; 2. авг. 1901. капетан II класе; 29. јуна 1904. капетан I класе; 27. август 1908. мајор; ? потпуковник; 1. октобар 1915.  пуковник; ? бригадни генерал; 21. октобар 1923  дивиз. генерал; 17. децембар 1930. армијски  генерал.

Год. 1900. Станојловић је завршио, исто тако са одличним успехом, и Вишу школу ВА, а 1905. завршио је и припрему за генералштабну струку. После те припреме одређиван је за разне генералштабне послове у штабу дивизије, Министарству војном и Главном генералштабу. Пред рат постао је командант инжењерског батаљона, а у рату био је командант дивизијске инжењерије, затим на служби у арм. штабу, и најзад командант армијске инжењерије и начелник саобраћаја прве армије.
После рата био је командант дивиз. области, начелник одељења за ваздухопловство, председник сталне испитне комисије за чин мајоре, командант ваздухопловства и најзад командант инжењерије.

Армијски генерал Радисав Станојловић био је један од најспремнијих и највише цењених наших официра. Са урођеним најлепшим особинама карактера и ума правог Шумадинца, он је прошао кроз живот светао и чист. Вредан и предан послу (nomen est omen), веома омиљен међу друговима, био је скроз природан, а уз то ретко честит човек. У ратовима се одликовао беспримерним пожртвовањем, најсвеснијим вршењем дужности и никад непомућеном тачношћу. Служио је верно Краљу и Отаџбини. Као инжењерски официр показао је велико стручно знање. Све положаје, које је заузимао, Станојловић је добијао по спреми и заслузи. Служио је увек као примет и оставио најлепше успомене. Неуморан на послу, он је доследно и завршио: умро је на службеном путу у Марибору 27. 8. 1931. године. Иза њега је остало троје деце: синови, Бошко мајор – пилот, Ђорђе, артиљеријски капетан (погинуо у Априлском рату), и ћерка Мила. Супруга Даница,+5. септ. 1930. г.