PALUBA
April 17, 2024, 06:59:26 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Čitajte na Palubi roman "Centar" u nastavcima, autora srpskog podoficira i našeg administratora Kuzme
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 [12]   Go Down
  Print  
Author Topic: Династија Обреновић  (Read 107681 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #165 on: February 27, 2023, 01:02:15 pm »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* Велимир Михаило Теодоровић.jpg (75.97 KB, 295x551 - viewed 2 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #166 on: December 10, 2023, 11:14:49 am »

Милош Јевремов Обреновић


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Родио се у Шапцу 13. новембра 1829. године. Отац му је био Јеврем, најмлађи брат кнеза Милоша а мати Томанија, најстарија ћерка војводе из првог устанка, Анте Богићевића. Браћу Јована и Јеврема кнез Милош је био послао у рудничку - шабачку нахију, као заступнике. Иако никад није било племство у Србији, за време Милошеве владе постојала је нека врста народног племства, такозваног 'господарства'. Господар је био књаз, господари су били његова браћа, па и све српске војводе из првог и другог устанка. Истина, то се господарство за војводе гаси смрћу, - једино је остала до светоандрејске скупштине за Вучића, Симића, Петронијевића и неке друге.
У једној од првих господарских кућа, одрастао је и Милош Јевремов. До своје дванаесте године, као какво аристократско дете на западу, живео је уз учитеље, професоре и гувернанту. 1842. године преузима кнез Милош његов даљи одгој и шаље га у пажевски корпус у Петроград. Но, Милош се не задржава дуго у Петрограду. Са пропратним писмом, кнез Милош га 1844. године, из Румуније шаље пруском краљу Фридриху Виљему, да га овај прими у кадетски пажевски корпус. С њим је било још неколико младих Срба. У оно доба, па све до 1860, у Немачкој нико није могао бити официр ако није племић. 1848. године, као потпоручника хусароке регименте, видимо младог Милоша у неколико двобоја са немачким кнежевима, где се он одликује. У једној дебати међу официрима, гроф Инценплиц избацио је један погрдан израз за Србију и њене грађане. Генерал Јован Белимарковић, у то доба млад потпоручник, сав блед од узбуђења, издвојио се од младог кнеза, пришао грофу Инценплицу, тражећи да се извини.
- Гроф Инценплиц не даје извињење. Ако сте племић мени раван, стојим вам на расположењу.
- Врло добро, - одобравали су пријатељи грофа Инценплица.
- И ја велим, господо: врло добро, - одврати млади Милош Обреновић, - што више противника, већа је част. Са грофићем Инценплицом ја сам свршио; преносим његов рачун на вас, јер он мени није раван. Ја сам синовац Књаза, великог и славног, који је мишицом својом заљуљао турску царевику, од које се до недавно Европа тресла. Синовац сам Књаза који је варварске победиоце ваших царева и витезова небројено пута победио, који је свом народу слободу извојевао. Чекам да ми нађете племића мени равна, те да оружјем исправимо погрешку вашег грофа Инценплица.
Из овог случаја, који описује историчар Маленић, види се какав је био млади Милош. Време од револуције 1848. године до 1849, млађи Милош је провео код стрица кнеза Милоша, на његовом добру у Румунији. Путујући истовремено са братом - кнезом Михаилом у Француску, Енглеску и Италију, 1859. године враћа се у свој пук у Пруској. После годнну дана, кнез Милош моли пруског краља да му врати синовца. Краљ Фридрих Виљем му даде да задржи чин гардијског поручника у Пруској, а чин капетана доживотно, на страни. Дошавши у Румунију, Милош затече тамо родитеље, кнеза Милоша и Михаила. Неколико месеци Милош је са Михаилом обилазио имања, па тако одоше и до имања у Маџарској. У то доба бејаху у жалости због смрти средњег брата - господар Јована, који је умро 22. јануара 1850. године у Сремским Карловцима. Румунски владајући кнез Штрибеј био је велики пријатељ кнеза Милоша. Чим је дошао млади Милош Јевремов, Штрибеј га постави за ађутанта капетана на своме двору. 1852. године Милош се заљуби у ћерку румунског бојара Ласкора Катарџије - Марију, најлепшу жену оног доба. Милошеви родитељи, па ни сам стари кнез, не знађаху ништа о овој великој љубави, док се Милош не повери мајци. Томанија то рече кнезу.
- Не бојарку, снахо! викну стари кнез и диже се љутито. - Зар да ми унесрећи кућу? Одмах да га водиш код Перке (најстарије ћерке Милошеве) - Зар не видите шта ради и онај Михаило?! Он опет граби у Пешту.
После неколико дана, баш кад је кнез био добро расположен, пријавише му посету кнегиње Кантакузен, једне од најбогатијих фамилија у Румунији, а у одличним пријатељским везама са старим кнезом. Кнез изиђе да дочека високу гошћу и изненади се лепотом девојке која је била у њеној пратњи. Мало после, за време разговора, та девојка одједном паде на колена пред кнезом. Чистим руским језиком она му рече:
- Ви кнеже шаљете Милоша у Срем да тражи девојку. Он неће ићи, јер сам ја његова вереница. Ми се волимо и узећемо се.
Кнез Милош се забезекнуо:
- Лаже он тебе. Неће он тебе, он воли неку бојарку!
- Не лаже, господару, та бојарка сам ја.
- Чиниш волико, кћери, па чија си ти?
- Ја сам кћи вашег пријатеља Ласкара Катарџије.
На дан свадбе кнез се радовао као дете. 1853. године из овог брака роди се кћи Томанија, која после три месеца премину, а 10. августа 1854. године роди се у Јашу доцнији Краљ Милан Обреновић.


* Милош Јевремов Обреновић.jpg (37.9 KB, 343x449 - viewed 60 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #167 on: December 11, 2023, 11:31:18 am »

Милош Јевремов Обреновић био је сталан дипломатски курир кнежев. Уједно, он је био надзорник свих кнежевнх имања. Како кнез  Михаило није имао порода, то је у прво време имао намеру да за свога наследника узме принца Петра Карађорђевића. Изгледа, међутим, да је околина кнежева, Гарашанин и Мариновић, нарочито, утицала да за наследника одреди Милана, сина Милошевог.
После Светоандрејске скупштине, јануара 1859. године, тражио је Милош да пође са стрицем, али кнез то одби, док се не устоличи. Разлог због кога кнез Милош, јануара 1859, не поведе собом Милоша у Србију је у томе што се замерио депутацији. Ови су постављали неке услове, и стари кнез, обрадован позивом у Србију, хтеде да их прихвати. Но, Милош, како је био присутан, наљућено викку:
- Постављате услове као нож под грло! Кога ви претстављате?
Депутација се нађе у чуду. Када је млади Милош изишао, чланови захтеваху да он не долази у Србију, тим пре што је као и његов отац Јеврем, кога нису никако трпели. Нешто доцније већ начет тешком болешћу, Милош дође по позиву кнеза Михаила у Београд.
Целе 1859. и 1860. године, Милош је привезан уз болеснички кревет. Туберкулоза га је постепено уништавала. Кнез Михаило много је волео свога брата од стрица и тешко му је падала његова болест. Сви његови напори да спасе Милоша остали су безуспешни.
Стари кнез, такође тешко болестан, лежаше у топчидерском конаку. С њим заједно и Милош, у истом конаку, проживљаваше последње дане. 14. септембра 1860. угаси се живот кнеза Милоша, у дубокој старости од 82 године. Четрдесет дана после тога, млади Милош, отац Краља Милана, премину на рукама кнеза Михаила, у својој тридесет првој години. Било је то на Арханђеловдан 1860. године. Сахрањен је у манастиру Раковици.
Пред смрт је био огорчен на жену Марију, која му је убрзала смрт разним непријатностима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #168 on: December 11, 2023, 11:46:28 am »

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
3анимљиво је колико је старом кнезу Милош било по вољи мушко потомство. Кад се Милошу Јевремовом родио син, први унук кнеза Милоша, овај дарује сиротињи Букурешта 100 дуката, Цркви Светог Михаила 50 дуката цесарских и житељима својих добара на сваку кућу по 5 дуката. Исто тако плати све дугове Милошеве, око 500 дуката. Кнез Милош, као глава породице, крстио је доцнијег Краља Милана изговоривши ове речи:
- Имао сам премила брата Милана; имао сам узданицу сина Милана; ево ми Бог даде и унука: име му је Милан. Он ће бити кнезу унук и син и брат.
Милош Јевремов у то доба беше озбиљан кандидат влашких бољара за заједничког владајућег кнеза Румуније и Молдавије. Дописивао се са многим државницима. Савременици тврде да је био израдио и план о заузећу Ниша. Тај план је употребио његов син краљ Милан са пуковником Ивановићем.
Покојни Ива Вуковић-Мркша у својим белешкама каже: Руски цар Никола, за време кримске војне, пређе са војском реку Прут код Скуљана. У његовој пратњи је био и Милош, као крилни ађутант. Он остаде код цара од 3. јула до 2. септембра 1853. године, када му цар поклони два црна ата и златау дувањару са дијамантима. Уједно му даде поклоне за старог кнеза и Михаила. Милош је тад одликован орденом Белог орла. Он је био спона између старог кнеза и Русије.
Млади Милош Јевремов лично је оставио Вуковићу-Мркши и једну истиниту епизоду кнеза Милоша.
У Хамбургу 1848, скупило се много немачких владалаца и принчева, француских легитимиста и орлеанаца, енглеских лордова, руских кнежева и читаве чете грофова и барона. У једној сали, где је била банка за играње, бацане су велике своте новаца. Једном приликом уђе и кнез Милош, чувен по богатству. Гледајући једно време како се добијају и губе новци, он зажели и сам да учествује у игри. Ставио је на рулет један сребрни талир и изгубио. Кад је банкар скупио гомиле златног новца, он нађе и онај талир. Са потцењивањем баци сребрњак на под.
- Ђубре припада метлару - рече.
Кад објаснише Кнезу ове речи, он се промени од љутине. Прогура се до банкара. Кад је овај објавио да се могу улози положити, кнез извади велики кожни новчаник из кога је верило читаво богатство и повика:
- За све!
Свет се повуче. Банкар, блед и узбуђен, преброја 3000 наполеона у злату. У највећој тишини паде карта. И банкар изгуби три хиљаде наполеона. Један од пратилаца кнежевих приђе да узме добијени новац, а Кнез на њега дрекну.
- Не, несрећниче, не прљај руке!
Кнез зграби сто и преврну сав новац на под.
- Одвојте оном 'ђубретару' колико му је доста за конопац, а остало носите православној цркви.
Још истог дана кнез је оставио за увек Хамбург и Висбаден. Ова се анегдота налази у збирци старих записа покојног Михаила Барловца.

У нашој историји девенаестог века изгледа да је Милош Јевремов Обреновић остао заборављен. Истина, он није активно учествовао у животу Србије, јер и сама краткоћа живота није му дала прилике да се истакне. Он је био један од првих старешина из 1859. године кад је после једне тромесечне мисије узео учешћа у образовању и преуређењу официрског кора. Кнез Михаило, под очевим потписом, унапређује га за 'полковника-кавалира'. Стари кнез и кнез Михаило имали су намеру да пруже могућности Милошу да покаже своје знање и искуство стечено у Немачкој, као и његову природну умешност. - Драгослав Р. Петровић, 'Правда', 12.523/1939.


* кућа Господар Јеврема у Шапцу.jpg (28.78 KB, 281x197 - viewed 45 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #169 on: December 15, 2023, 10:28:19 am »

Милош Јевремов Обреновић
Отац краља Милана Обреновића IV родио се 13. новембра 1829. године у Шапцу, од оца Јеврема Обреновића најмлађег брата кнеза Милоша, и мајке Томаније, ћерке чувеног лозничког вође Анте Богићевића. То дете беше први мушки род у кнежеве браће, те је на крштењу добио име стричево. До своје једанаесте године мали је Милош растао и школовао се у родитељској кући, најпре у Шапцу, па потом у Београду. О школском одмору одлазио је у Пожаревац својој браћи од стричова, кнежевићима Милану и Михаилу, синовима кнеза Милоша.
Године 1839. отишао је у Русију на даље школовање, где је кнез Милош већ раније послао 30 свршених питомаца Гвардијске школе, да се школују о његовом трошку. С обзиром на здравље остао је у Одеси, место да оде у Санкт Петербург, где је, по царевом одобрењу, требао да ступи у Пажевски корпус, а треће године пређе у Кијев. Кад је сазнао за одлазак Обреновића из Србије (1842), подозревајући да је свему томе допринео и руски цар, више није хтео остати у Русији. Преко Јаша је дошао у Букурешт, где је становао код своје сестре Анке Константиновић, мајке Александра Константиновића, пуковника (чија је ћерка Наталија била удата за црногорског кнежевића Мирка) и Катарине Богићевић (која је имала сина из првог брака са Милив. Блазнавцем - Војислава Блазнавца, пуковника). Неко време становао је и код свога зета Јована Германа, банкара, за кога је била удата његова сестра Савка, умрла још 1837. у Београду.
Одатле је (маја 1843) отишао у Нови Сад, и ту је у кући стрица Јована нашао све у жалости за тек умрлом кнегињом Љубицом. Из Новог Сада оде у Пешту родитељима, где затече већ тешко болесну сестру Јелку (удату за Константина Хадију), која је још те јесени умрла, такође у туђини.
У Пешти је марљиво учио све до 1845. године, када га је, као спремна за универзитет, кнез Милош позвао у Беч, да ту, под његовим надзором, настави више школовање. Године 1847. тек што је млади Милош положио семестралне испите, кнез Милош, који је предвиђао крупне догађаје, науми да свог синовца спасе из те опасне средине, те се реши да га пошaље у Берлин, у ратну школу. Као синовцу кнеза Милоша био му је слободан приступ у официрску касину, где су иначе могли долазили само племићи, који су тада једино и могли бити официри у пруској војсци. По његовом захтеву у ову касину могли су долазити и његови српски другови, међу којима је био и Ранко Алимпић.
У Берлину је својим одличним напредовањем у школи и витешким понашањем брзо стекао поштовање и симпатије своје околине. Био је на гласу јахач, одличан у мачевању, а нарочито у борењу копљем. У касини је још у почетку имао сукоб са једним племићем, који се беше ружно изразио о Србима, уз повлађивање осталих немачких другова. Млади Милош је свима очитао добру лекцију, да њему дотични племић, од кога беше пала увреда, није раван, него да му се нађе други какав племић, који је њему, као синовцу кнеза Милоша, раван, па да се оружјем реше ко има право. Председник ове касине, хусарски пуковник принц Фридрих Карл, најмлађи брат краљев, изравнао је лепим начином овај сукоб. Принц се спријатељио са Милошем, и често га је звао својој кући, а кад је већ после неколико месеца положио прве испите са сјајним успехом и достигао своје другове, краљ га је одликовао позивом на свечани дворски пријем (Grand-Cour).
Те исте године дошао је у Берлин руски цар Никола I, па је са својим шураком, - краљем Фридрихом Вилхелмом IV - посетио и ратну школу. Том приликом, разговарао је и са младим Обреновићем, рекавши му, да јави кнезу Милошу да га је видео и позвао га да посети Петербург. Цар га је и пољубио у образ. Цео овај призор описан је у Vossische Zeitung-у броју од 18. 12. 1847.
Од тога дана Милошева се важност знатно повећала. На Бадње Вече био је гост на дворској забави. Том приликом је представљен краљици Елизабети (Лудовика од Баварске), из чије је руке примио божићни дар, као и сви остали. Краљ је то вече свог најмлађег брата нарочито даривао - верио га је са принцезом Анхалт.
У дому ових племенитих супружника био је млади Обреновић за све време, док се бавио у Берлину, не као гост, него као прави члан породице.
Јован Ристић је причао, да је у Берлину, 1878. године (за време конгреса), био у посети и код принца Фридриха Карла, тада већ прослављеног немачког генерал-фелдмаршала и војсковође, који му је доста лепих и интересантних ствари испричао о своме пријатељу Милошу Јевр. Обреновићу, како је између осталога, одвајао од својих уста, да помогне другоме. Сећајући се тога, он - принц – који није био богат, поклонио је официрској сирочади своју дотацију од пола милијона талира, којом га је даривао немачки народ после свршеног рата с Француском.
Бурне 1848. године млади Милош хтеде отићи из Берлина, а нарочито кад је дознао, да је кнез Михаило сишао у Нови Сад, али му стари кнез поручи: 'Седи где си, да ми се ниси мрднуо. Овамо и ми не знамо куда ћемо'.
Те исте године стари кнез дође у Берлин, па је са својим синовцем посетио многа места по Немачкој. Кнез Милош се реши да иде у Петроград, а синовац оде у Белгију, где је пробавио шест месеци, проучавајући чувене фабрике оружја у Бриселу и Лијежу, јер је жеља старога кнеза била, да му синовац буде војник од главе до пете. Потом је прешао у Енглеску, где је целу зиму провео уз кнеза Михаила. Кад се вратио из Енглеске, задржао се неко време у Француској, па у лето 1849. оде опет у Берлин да доврши школовање у ратној школи, те 6. марта (22. фебруара) 1850. буде произведен у чин официра (тог истог датума, после 32 године, његов син Милан постао је први краљ Србије после Косова).
Млади официр остао је још годину дана у Берлину, а своју официрску службу почео је - затвором, тим омиљеним начином генерал-маршала грофа Врангела, који је тада био главни командант у Берлину, а иначе врло омиљен код војске, која га је из милоште и прозвала 'Папа Врангел'. Војник строг, али праведан. Кад му се јавио по дужности млади официр Обреновић, генерал-фелдмаршал га премери од главе до пете, па правећи се да је пречуо, запита:
- Шта речи ти, синко, да си?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља.
- Шта?
- Потпоручник у 5-ом уланском пуку Њег. Вел. краља, Ваше Превасходство.
- Што се тиче Превасходства, то ти, синко, остави на страну. Превасходне господе има пуно у мога краља, а ја сам генерал-маршал. А ти си необријан, ето, то си ти.
- Господине генерал-фелдмаршале, ја сам у дубокој жалости за мојим стрицем (22. јануара исте године умро је у Сремским Карловцима његов стриц Јован Обреновић, сахрањен код цркве Св. Јована у Новом Саду), а у мом завичају је обичај да се човек не лицка кад је у жалости за својима.
- Е, то је леп обичај, и чим га буде краљ унео у наше прописе носићемо и ми браде, као козаци цара Николе, зета краљевог, а дотле ћемо се бријати. Него ти ћеш, синко, у затвор за 24 сата, јер ти мамузе нисту по пропису. Младом Обреновићу већ пркипе, па се заборави те одговори:
- Господине генерал-фелдмаршале, па и ваше нису по пропису.
- Богме, имаш право, синко, зато ћеш и за мене одлежати 24 часа, и тако ћемо задовољити прописе.
Али први овај сусрет младог Обреновића са чувеним пруским генерал-фелдмаршалом мора да је ипак утицао на 'Папа' Врангела, јер код јесењих маневара Милош је по нарочитом захтеву главнокомандујућег прикомандован као ордонанс-официр маршала Врангела.
По завршеним маневрима провео је неко време при артиљерији, а после је био преко целе зиме у генералштабу. Ипак је умео уграбити времена да посећује и предавање г. др Петермана на универзитету, код кога је стално био на стану, те је лепо напредовао у учењу турског језика.
При крају поклада 1850. године краљ га једном позове у аудијенцију, у којој је млади Обреновић пробавио више од једног часа. Краљ Фридрих се распитивао о приликама у Србији, а поглавито о животу и раду кнеза Милоша. Опраштајући се с Милошем, краљ му је рекао:
- Звао сам вас да се опростим са вама. По жељи кнеза Милоша ви ћете отићи својој породици. Али све док се не будете вратили своме завичају, ја сам рад да вас задржим у мојој војсци. Ставио сам вас данас 'а la suite' при пуку, у комe стe служили, задржавајући вам чин и ранг у војсци. Пре него што одeте, пријавите се министру Мантojфел-у. Намеран сам да пошљем свога преставника у Србију. Кнезу Милошу изјавите моју жељу и жељу мога зета цара Николе, да се што пре врати своме народу.
Млади Милош вратио се на сами велики четвртак 1851. својим родитељима, који су тада живели у Влашкој и баш се спремали да иду у Букурешт кнезу Милошу, да заједно проведу празник. Кад је ступио пред старог Милоша и пољубио га у руку, заузео је одмах војнички став и рекао:
- Бабо, ево ти војника!
У Букурешту је млади Милош уз кнеза Михаила ступио у познанство са свима великодостојницима, страним конзулима и аристократијом. Кнез Милош науми да га ожени и да га тога ради пошaље својој кћери Петрији (удатој за Тошу Бајића, спахију у Банату), која је изабрала за свога брата од стрица Лауру, ћерку Петра Чарнојевића, спахије у Араду (доцније се удала за мађарског спахију Андреја Мочоњија, порумуњеног Цинцарина). Али Милош се беше заволео с другом, Маријом Катарџијевом, бојарском ћерком, што је мајци његовој било познато.
Једнога дана дође кнезу у посету поспођа А. Кантакузена, млада жена отменог бојара, у чију је кућу кнез често одлазио. С њом је дошла и њена пријатељица Марија Катарџијева, врло лепа и интелигентна девојка, која се староме на први поглед допала. Она одмах клече пред старога кнеза, пољуби га у руку и замоли руским језиком:
- Ваша светлост хоће да шаље свога синовца Милоша у Немачку, да тамо нађе себи девојку. Ја сам се верила с Милошем и он ми се заклео, да ме никад оставити неће. Благословите кнеже, да би и вас Бог благословио и на овом и на оном свету.
Староме кнезу допаде се и смелост и смеран говор лепе молитељке, која му се представи као синовица његовог пријатеља Ласкара, код кога је сад у гостима. (Ласкар Катарџија, племић, бојар и вођа конзервативне странке у Румунији; год. 1859. био и кандидован за избор кнеза.) Кнез Милош није дуго тврдио пазар:
- Тако је ваљда божја воља. Пољуби руку, девојко и да си благословена. Поздрави стрица, да ћемо сутра доћи у прошевину.
Тако се оженио отац краља Милана. Свадба његова беше велики догађај у Букурешту.
Године 1852. кнез Милош је требао да иде у јужну Русију на маневре руске војске, на које га је позвао руски цар, али једно због слабости, а друго и да се не замери ком другом, стари кнез не оде лично, него је место себе послао свога синовца Милоша, 'јер то и јесте за војника'.
У јужној Русији и на Криму провео је тада млади Милош два месеца. Године 1852. роди се Милошу ћерка Томанија (која је пред Божић 1853. године умрла), а 1854. син Милан, доцнији први краљ Србије после Косова, коме је крштени кум био стари кнез.
- Имао сам - рекао је тада кнез Милош - брата и сина Милана. Ево ми Бог даде и унука. Нека му је име Милан. Он ће ми бити унук, син и брат.
Да је ко тада могао рећи старом Милошу, да ће то дете, што држи у рукамај бити краљ!
После Кримског рата јавља се у Влашкој и Молдавској јака струја за сједињење и зближење са осталим балканским, хришћанским народима. Млади Милош је био свом душом уз тај покрет. Тако исто и стари кнез - само не отворено. Млади Милош је ради тога посла био у преписци са Цариградом, Варном, Рушчуком, Трновом, Видином, Београдом, Пештом, Бечом, Турином, што се види из писама, која сачувао Иван Вуковић-Мркша, некадашњи благодјејанац Јеврема Обреновића и српски државни чиновник. А душа је свега тога био кнез Михаило, који се већ беше оженио (јула 1853.) у Бечу графицом Јулијом Хуњади - од старог историјског колена Сибињанин Јанка. У овоме је послу из Србије узимао видна учешћа у Илија Гарашанин, који је лично, под својим потписом, писао Милошу Јевремову.
Вође народне странке у Влашкој имале су намеру, да Милоша Јевремова кандидују за кнеза, ако се бојари не би сложили око заједничког кандидата у обе кнежевине. Али већ дође и 1858. година, када је народна скупштина у Београду једногласно решила да стари кнез поново заузме престо у Србији.
- Снахо, само ја и ти; моја Љубица, моја браћа не дочекаше - узвикнуо је стари Милош, гледајући уз себе удовицу и сина, исте године умрлог му брата Јеврема.
А Милошу рече:
- Спремај се, сине; ти ћеш самном у Србију.
Али ова жеља старога не испуни се. Млађи Милош чинио се и сувишe слободоуман тадањим Србима из Србије, и он je мораo још неко време остати у Влашкој.
- За мене је ово смрт, ја то не могу преживети. Ја Србију више видети нећу - јадао се млађи Милош, кад је испратио кнеза и српску депутацију.
Од тешке туге паде у постељу. Годину дана је тако венуо.
Кад је стари кнез доспео да се исправи погрешка, Милош Јевремов је чисто полетео у Србију и стигао је у Београд сутрадан по Сретењу 1860. године. Одушевљено је одмах прионуо на посао, за који се спремао. Српска коњица, српска артиљерија, војна опрема - то му беше једина брига. Не помагаху ту ни родбинске молбе и преклињања, ни лекарски савети и наређења.
Те године ишао је стари кнез у Бању Алексиначку, па је и њега повео са собом не би ли се окрепио. Али све је било узаман. Кнез се вратио из Бање јако оронула здравља, и више се није мицао из топчидерског конака. Кнез Михаило је долазио с Милошем у Топчидер све до саме смрти старога кнеза, који умре 14. септембра 1860. Смрт старога кнеза кога је Милош Јевремов обожавао, силно је утицала и на његову тешку бољку. Како је о смрти старога кнеза легао у постељу, више се није дизао. Снага му је брзо опадала.
Умро је 8. новембра исте године на рукама свога брата кнеза Михаила, а сахрањен у храму манастира Раковице.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #170 on: January 12, 2024, 01:44:16 pm »

Кнез Милош и Хаџи Мелентије Стефановић


Манастир Рача, украј Дрине, био је дуго година запуштен. У времену првог устанка био је старешина овога манастира чувени Хаџи Мелентије. Он је у устанку играо видну улогу. Био је врло речит. Његова се реч слушала и поштовала.
Још пре Карађорђева устанка (1794), Хаџи Мелентије је ишао у Јерусалим, да се поклони Христовом гробу. Пре повратка свратио је у Цариград и од султана добио дозволу да може оправити манастир Рачу. И он је оправио манастир 1795. године. Али 1813. г. морао је и Хаџи Мелентије пребећи у Аустрију. Настанио се био у манастиру Фенеку. Мемишага, гаваз Видајић паше, допадне манастиру Рачи, запали га и посече два калуђера, Исаију и Игњатија.
Кад се Србија ослободила Турака, Хаџи Мелентије се врати у Рачу и затекне манастир у згаришту; само су камени зидови стрчали. После неког времена Хаџи Мелентије оде у Босну, у село Црвицу, на тајни састанак са Видајић пашом, кога је јетко корео што је био тако бездушан и наредио да се запали манастир. Видајић му се правдао, да то није учинио, нити би такво што икад урадио, јер је и он Србин. Том приликом Видајић паша дао је Хаџи Мелентију пуне бисаге сребрних новаца, да оправи манастир.
Кад се почео манастир Рача оправљати, Кнез Милош је ослободио село Рачу свих државних терета и упутио сељаке тога села да помогну оправити манастир. Он је о томе издао ово

Објавленије
Вједомо творимо свакому, коме надлежнит знати, да опредјелавам и манастиру Рачи, у Соколској нахији, село Рачу, да онога житељи буду у свакому случају на послуги реченому манастиру, како у поправљању манастира, тако и другим потребама, гдје буду позвани Господином архимандритом Аџи Мелентијем, до времена и провидјенија далшега за таку његову службу манастиру Рачи, коју ће показати. Ослобождавам иј од вилајетске обичне порезе, да немају давати кнезу ништа, но вмјесто обичне сваке службе народње и порезе, само имају у помоћ у подизању манастира Раче давати.
Дато у Београду
16. Августа 1818. год.
Милош Обреновић, верјовни Србскиј Књаз.

Хаџи Мелентије био је и војвода сокоски. Чувао је тај крај од босанских Турака и одржавао везу са устаницима у Шумадији. Од њега су стрепиле и дахије. За њега, у почетку 1804. године, Фочић Мохмед ага, вели:

Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Аџи-Мелентија,
Кој' је иш’о преко мора сињег,
Те је влашку ћабу полазио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана,
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи;
Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!

Хаџи Мелентије је био јако заузет за ствар свога народа и сав предан борби за ослобођење. Год. 1810. ишао је у Русију са Миланом Обреновићем и Михаилом Грујићем, да моли за војну помоћ Србији. Тада је у Русији добио златан крст на зланом ланцу и велики брилијантски прстен. Због овога прстена дошао је у сукоб са кнезом Милошем, који је тражио, да му Хаџи Мелентије да овај прстен, пошто га он, као духовник, не може носити. Али Хаџи Мелентије није га дао. Услед тога дошла је омраза између њих.
Кад је марта 1824. г. умро Хаџи Мелентије, овај је прстен предао кнезу Милошу архимандрит манастира Раче, Мојсеј.
Logged
Pages:  1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 [12]   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.03 seconds with 23 queries.