PALUBA
April 17, 2024, 06:23:28 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno - Pravilnik foruma PALUBAinfo
 
   Home   Help Login Register  
Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 [2] 3 4   Go Down
  Print  
Author Topic: Генерали и адмирали Војске Краљевине Југославије  (Read 24007 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #15 on: November 05, 2017, 09:53:36 am »

11. Милан Туцаковић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милан Т. Туцаковић, армијски генерал.

Генерал Туцаковић рођен је у Крагујевцу 26. маја 1871. године у старој и врло угледној шумадијској породици. Син је Тодора Туцаковића, дугогодишњег народног посланика и председника Народне скупштине. У своме родном месту завршио је пуну гимназију а затим је августа 1888. године, ступио у Војну академију са 21 класом. После три године постао је коњички потпоручник. Унапређен је за капетана крајем 1897. год. а 1906. преведен је у генералштабну струку, у којој је 1913. постао пуковник. За генерала је унапређен 1918. године, за армијског генерала 1923. год. а у пензију је стављен  6. јуна 1925.

Као млади коњички официр био је водник у коњици и Краљевој гарди, а од 1897. до 1899. године, налазио се на Вишој школи Војне академије. Завршивши Вишу школу, био је три године командир ескадрона у Краљевој гарди, а затим се до 1905. припремао за генералштабну струку. Године 1905. и 1906. заузимао је положај помоћника команданта коњичког пука, а касније – помоћника и начелника штаба Тимочке дивизијске области. Год. 1907. постао је шеф унутрашњег одељења Главног генералштаба. У циљу усавршавања провео је дуже време у француској пешадији, у 131 Орлеанском пуку. 1908. и 1909. године учествовао је у комисији Министарства војног за израду војних закона. Од 1909 до 1912. командовао је Осамнестим пешадијским пуком
У рату 1912. и 1913. Милан Туцаковић је био начелник штаба Дринске дивизијске области и начелник штаба коњичке дивизије. У Светском рату,  до маја 1914. године, заузимао је положај начелника штаба коњичке дивизије а затим је, до новембра исте год. командовао другом коњичком бригадом. Крајем те године заступао је команданта ојачане Моравске дивизије првог позива. Скоро целе 1915. године командант је јужно-моравских трупа. Касније, на Солунском фронту, командовао Вардарском и Југословенском дивизијом.
По завршетку рата био је делегат Врховне команде и Владе у Софији, командант Вардарске и Савске дивизије, помоћник начелника Главног генералштаба и командант Четврте армијске области, на коме је положају и пензионисан. После пензионисања живео је у потпуној повучености, без икакве имовине. Умро је у Београду 26. децембра 1936. године.

Генерал Туцаковић цењен је као официр високих способности и спреме. Савршено је говорио више језика. У данима борби за Ослобођење и Уједињење највише времена провео је у оперативној војсци, као одличан командант, коме су храброст и примерно вршење службе донели висока ратна одликовања. И у миру, веома тактичан, спреман и образован, стекао је заслужена признања. Међу нашим официрима претставља један редак случај, јер је трипут одликован Карађорђевом звездом са мачевима, Једну од њих добио је на самом положају, када му је регент Александар прикачио орден са својих прса.  Тако исто носио је и ове ордене: Белог орла другог и трећег реда с мачевима, исти орден четвртог и петог реда; Југословенску круну другог реда; Орден Светог Саве првог реда. Од страних одличја имао је француску Легију части, енглеска, грчка и пољска одликовања.


* генерал Милан Туцаковић.jpg (274.33 KB, 1064x1432 - viewed 111 times.)
Logged
Žika
mornar
*
Offline Offline

Posts: 7


« Reply #16 on: November 05, 2017, 04:13:26 pm »

Допуна за сина генерала Станојловића. Ђорђе Р. Станојловић био је генералштабни мајор и погинуо је, заједно са својом супругом, 16. априла 1941. у паду авиона при прелету за Грчку. Са њим у авиону налазио се и историчар Владимир Ћоровић.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #17 on: November 09, 2017, 06:17:39 pm »

12. Никола Цоловић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Никола Ст. Цоловић, коњички бригадни генерал.

Никола Цоловић рођен је године 1874. августа 28. у Зајечару, где је завршо 7 разреда гимназије, а потом Нижу (26 класу) и Вишу школу Војне академије у Београду. У чин инжињеријског потпоручника произведен је 2. августа 1896. године, а две год. касније преведен је у коњицу. У чин мајора унапређен је 28. јуна 1909. а у чин генерала 23. септембра 1923. године.
У своме командовању у коњици  генерал Цоловић видно се истицао још за време мира. Његов ескадрон у обуци био је увек први. У решавању тактичких задатака његово мишљење и решење сматрало се за одлично. У изради нових коњичких егзерцирних правила, био je један од највреднијих чланова комисије чији је председник био генерал Лаза Лазаревић. Али, способност и спрема генерала Цоловића као коњичког официра и команданта показала се у току ратова 1912. до 1918. у којима је учествовао као командант коњичког пука и коњичке бригаде, од првог до последњег дана без и једног дана осуства или боловања.

Рат противу Турака 1912. г. затекао је Цоловића у чину мајора и као команданта Дунавског коњичког пука. За време Кумановске битке 10. и 11. октобра (по ст. к.) његов пук имао је видног учешћа у борбама Дунавске дивизије првог позива; првог дана на десном а другог на левом крилу. Кад су Турци одбијени, он гони непријатеља, долази први на Овче Поље и осваја варошицу Св. Никола. У овом брзом гоњењу мајор Цоловић је са својим пуком заробио велики број Турских војника, а код села Орашца 12 октобра цео артиљеријски пук Битољске редифске дивизије са 24 пољска топа.
По паду Овчег Поља и заузећу Штипа и Велеса када је Прва армија окренула на запад преко Вардара и пошла на Прилеп и Битољ, мајор Цоловић добио је у Штипу 20. октобра задатак да са својим коњичким пуком избије на јужни излаз Демир-капијског теснаца и да га одржи до доласка наше пешадије, а потом да извиђа патролама у правцу Солуна.
Пошто је Демир капија била поседнута једним турским батаљоном мајор Цоловић je, после трочасовне борбе и једним вештим маневром, овладао целим теснацом – око 25 км. а по излазу на јужни крај, одсудним нападом разбио је цео батаљон заробивши преко 200 турских војника, па и самог турског команданта. Даље гоњење и извиђање са целим пуком Цоловић врши по својој иницијативи низ Вардар преко Дорјана и Ђевђелије где заробљава један турски батаљон и осваја вароши Дорјан и Ђевђелију. У даљем наступању низ Вардар стиже пред Солун који је био поседнут са три турске дивизије. Истог дана 26. октобра, пред Солун стижу и Грци преко Топшина са 4 дивизије и својом флотом.
После капитулације Турске солунске војске, мајор Цоловић улази са српском војском у Солун; потом са својим пуком брзим маршевима враћа се за 4 дана, стиже своју Дунавску дивизију пред саму Битољску битку 2. новембра увече и узима учешћа у борбама за освајање Битоља и гоњењу Турака делом ка Лерину, делом ка Охриду до Елбасана.
Овај подвиг подвиг мајора Цоловића у пробијању и извиђању непријатеља на простору: Штип – Демир Капија – Солун, узео је за јединствен пример у својој Тактици немачки генерал фон Балк.

Рат са Бугарима 1913. г. вођен је одсудно на Брегалници и Злетовској реци. Мајор Цоловић са својим пуком био је одређен у резерву на Страцину. Извештен да на Злетовској реци још није стигла Моравска дивизија другог позива а да Бугари надиру, јурнуо је са својим коњичким пуком по личној иницијативи и ухватио се у коштац са целом Бугарском другом здруженом бригадом 4 преславске дивизије. Борба је вођена целог дана 17. јуна на подножју Плавице планине. Дунавски коњички пук претрпео је огромне губитке, изгубио је 5 официра и преко 120 коњаника погинулих и рањених, али Бугари нису успели да дођу до положаја на Плавици планини.

За време побуне и навале Арнаута 1913. године у наше новоослобођене крајеве, мајор Цоловић, као ново одређен командант 3 коњичког пука прима команду у Скопљу и истог часа полази за Гостивар и Дебар. Улази затим у састав комбиноване Подримске дивизије а пред Дебром разбија и гони непријатеља до Везировог Моста и даље преко Дрима. У борби са Арнаутима Цоловић преотима наша 4 брдска топа и ослобађа у Дебру наших 234 заробљених војника, неискусних регрута, који су нечијим нехатом послани на албанску границу. 

У Велики рат 1914-1918. Цоловић је ушао као потпуковник и командант 3 коњичког пука. Истиче се у Мачви још од првог дана рата. Његов дочек, код Скакалишта на подножју Цера, Прве бригаде 21 ландверске дивизије са три батерије, и удар у чело, био је тако силовит, да је цела бригада из наступног марша прешла у бегство назад ка Дрини. У гоњењу ове бригаде 3 коњички пук отишао је 3. и 4. августа  чак до села Прњавора на Дрини. Враћајући се са 320 заробљених непријатељских војника и 4 пољска топа, ка селу Бојићу у састав своје коњичке дивизије, потпуковник Цоловић био је код с. Липолиста нападнут једновремено са више страна – опкољен непријатељском пешадијом и коњицом. Само великом дрскошћу и неустрашивошћу, потпуковник Цоловић је око поноћи 4-5 августа провео свој пук кроз непријатељске редове без опаљене пушке и зором дошао у састав своје дивизије код с. Бојића. За овај подвиг у Мачви Цоловић је предложен и постављен за команданта Прве коњичке бригаде.
(наставак следи)


* генерал Никола Цоловић.jpg (73.69 KB, 400x518 - viewed 196 times.)
Logged
Dreadnought
Počasni global moderator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Posts: 69 456



« Reply #18 on: November 13, 2017, 04:11:12 pm »

8. Војислав Томић

Војислав Н. Томић, армијски генерал.

Произведен је за армијског генерала 17. децембра 1930.

После Светског рата постаје 1. априла 1919. год. помоћник команданта IV жандармериске бригаде. Мења неколико важних положаја. Септембра 1923. постаје командант целокупне жандармерије, а 1929 командант Београда.

Извршио је самоубиство 10. новембра 1937. године.
Породичне прилике: супруга Ружа и двоје деце.


Vizit karta armijskog generala Vojislava N. Tomića, na dužnosti komandanta Beograda.

Njome je čestitao nastupajući Božić i novu 1935. godinu nepoznatom primaocu.


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]


* arm. general Vojislav N. Tomić (1).jpg (555.65 KB, 2462x1400 - viewed 91 times.)

* arm. general Vojislav N. Tomić (2).jpg (638.45 KB, 2462x1392 - viewed 96 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #19 on: November 14, 2017, 01:04:06 pm »

(Г. Никола Цоловић - наставак)
29 новембра, у завршном периоду Колубарске битке, када се непријатељ у своме повлачењу задржао и утврдио на Мислођинском вису на десној обали Колубаре, потпуковник  Цоловић искористио је густу маглу и поплављену долину Колубаре, и извршио обилазак непријатељског десног крила, појавио се у позадини непријатеља и разбио му и поробио све резерве на тзв. Мислођинском Раскрсу, после кога је пао цео положај и непријатељ се бегством повукао до пред сами Београд, где је гоњен у стопу оставио силан плен.
Год. 1915. за време повлачења наше војске од Дунава до Јадрана, потпотпуковник Цоловић са својом Првом коњичком бригадом у саставу коњичке дивизије борио се долином Мораве до близу Ниша, час на левој час на десној обали њеној.
Најтежа ситуација била је код села Крљева и Трноваче од 7-9 септембра, када је Прва коњичка бригада водила борбу за добитак у времену, да Шумадијска дивизија изврши прелаз на десну обалу реке Јасенице. У овој дводневној борби, коњичка бригада издржала је и одбила четири напада целе немачке 11 баварске пешачке дивизије са њеном страховитом тешком артиљеријом. Разношени су читави водови коњаника и коња, али су положаји одржани до краја. Потпуковник Цоловић показао је и овде са својом бригадом чудо од пожртвовања и храбрости. За све време повлачења од Дунава до Призрена потпуковник Цоловић са својом бригадом био је стално у заштитници наше армије. Он је био стожер операција коњичке дивизије,  јер је друга коњичка бригада имала свега један коњички пук који је најчешће бивао у резерви.
Године 1916. после повлачења преко Албаније на острво Крф, где је извршена реорганизација целе наше војске, Цоловић је остао и даље командант Прве коњичке бригаде. У прво време пешке, а по доласку у Солун Прва коњичка бригада добија коње и у јесењим операцијама према Битољу, била је ојачана и седмим француским шасерским пуком потпуковника Марела. И ако су операције трајале кратко време, до пада Битоља 5. новембра, ипак је коњичка бригада потпуковника Цоливића, као једина јача коњичка јединица на Солунском фронту, имала неколико значајних борби: код села Борешнице; Брода, Биљаника и пред самим Битољем 5. новембра. У свима овим борбама умешност и одлучност потпуковника Цоловића у вођењу коњице, задивила је Французе, како српска коњица лако улази у борбу, како се даноноћно бори раме уз раме са пешадијом и како дуготрајно издржава у ватри.
Године 1817. бригада потпуковника Цоловића била је у саставу коњичке дивизије као једина резерва Врховне команде на Солунском фронту, и како покретне операције нису извођене, то је и бригада за све време остала у резерви код села Ж.
Најзад, године 1918. која је била завршна и најтежа, али и одлучна у победи, потпуковник Цоловић са својом бригадом био је једнако на мучном послу. Још почетком године због одласка Руса и ширења фронта, наша коњичка дивизија морала је да поседне један део фронта у рововима у завоју Црне Реке тзв. Морихову. За поседање овог фронта у дужини од 3 км. образован је био један нарочити одред, комбинован од српских и француских трупа: четири батаљона српске пешадије и коњице са три групе француске пољске брдске артиљерије.
Због тешке ситуације на западном фронту, јер Немци беху пошли на Париз, као и због неповољног стања на Солунском фронту, нарочито код српске војске, која је место да скраћује фронт морала сада да га шири и то на најопаснијем месту, - било је врло тешко наћи погодног команданта за тај део фронта нарочито због самог састава одреда. Војвода Мишић реши то питање избором за команданта Прилепског одреда потпуковника Цоловића. Колико је тада био омиљен потпуковник Цоловић као командант нека послужи чињеница, што су у састав тог одреда ушли и добровољно се као старији потчинили млађем генералштабни пуковник Петар Марковић као начелник штаба одреда и арт. пуковник Младен Богићевић као командант дивизијске артиљерије.
Под најтежим околностима, по снегу и цичи зими формиран је Прилепски одред на подножју Кајмакчалана ноћу између 13. и 14. марта и посео фронт у завоју Црне Реке. Пуних 5 месеци издржао је овај одред јуначки на своме месту не попустивши ни педаљ терена немачко-бугарским трупама, које су даноноћно  нападале и засипале га артиљеријском и пешачком ватром.
Све су трупе повремено се мењале ради одмора и српске и француске, чак је и Прва коњичка бригада била замењена другом, само је остао један једини без смене одред потпуковника Цоловића, јер се у њему много вере имало.
Дошло је најзад време општем нападу и пробоју Солунског фронта у којима је наша коњичка дивизија имала своју нарочиту улогу. И, тако рећи пред сами почетак напада на дан 14. августа 1918. године расформиран је Прилепски одред и замењен француско-грчким трупама на фронту, а потпуковник Цоловић прима команду своје Прве коњичке бригаде у селу Сетини позади нападног фронта.
Пробој Солунског фронта, велика офанзива и гоњење прво Бугарске а потом Немачке војске кроз Србију донеле су Цоловићу као команданту бригаде нову славу. Коњичку дивизију водио је у овој офанзиви генерал Ђока Ђорђевић командант широких погледа и велике енергије. Он је Цоловићу дао још шире поље рада за највеће иницијативе. Налети прве коњичке бригаде 6. и 7. септембра у гоњењу Бугарских трупа пред Кавадаром и садејство са Југословенском дивизијом као и ноћно гоњење Бугара ка Неготину после заузећа Кавадара и избијање на Вардар и освајање Криволака са огромним пленом били су сјајни резултати једно добро вођене коњичке бригаде.
(наставак следи)
Logged
borivoje81
mornar
*
Offline Offline

Posts: 2


« Reply #20 on: October 31, 2018, 01:32:44 pm »

Дивизијски генерал Душан М. Марковић (1879-1935)

Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #21 on: June 02, 2019, 12:11:10 pm »

14. Михаило Љ. Јовановић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Михаило Љ. Јовановић, дивизијски генерал.

Рођен је у Београду 22. јануара 1877. године. По завршеном шестом разреду гимназије ступио је 10. октобра 1893. године, у Нижу школу Војне академије, са двадесет шестом класом. За артиљериjског потпоручника унапређен је 14. августа 1896. године, за поручника 1899. године, за капетана друге класе 1903, за капетана прве класе 1905, за мајора 1908, за потпуковника 1913, за пуковника 1915, за генерала 1923.
Вишу школу војне академије завршио је са осмом класом. У августу 1905. преведен  је из артиљеријске у генералштабну струку. До 1898. био је водник у пољској артиљерији, а 1900, по свршеној Вишој школи, водник у Артиљериској подофицирској школи. 1901. командовао је пољском батеријом, а затим је до 1903. године био приправник за генералштабну струку. Две године је провео на усавршавању у Француској. После тога заузимао је положај ађутанта начелника Главног генералштаба. Командовао је затим четом у пешадији и био на служби у генералштабу Моравске дивизијске области. 1909. и 1910. мајор Мих. Јовановић налазио се на челу генералштаба Тимочке дивизијске области. Са тог положаја постављен је за Краљевог ађутанта. Тада је почела и његова наставничка делатност у Војној академији. Предавао је историју ратне вештине и тактику.
1913. године био је начелник генералштаба Дунавске дивизије и шеф генералштабног одсека у Министарству војном. После ослобођења заузимао је две године положај начелника Опште војног одељења у Министарству. Био је војни изасланик у Италији, до средине новембра 1921. године. Командовао је две године Савском дивизијском облашћу,  са кога је положаја постављен за помоћника начелника Главног генералштаба. У априлу 1927. године постављен је за војног изасланика у Паризу, a крајем те године одређан је на дужност војног изасланика у Лондону. Пензионисан је 11. априла 1929. године.
У рату 1912 – 1913. године налазио се на служби у штабу Прве армије, за генералштабне послове. У Светском рату заузимао је до средине августа 1914. године положај шефа Генералштабног одељења Министарства војног, а касније је заузимао положаје: помоћника начелника штаба Прве армије, начелника генералштаба Шумадијске дивизије првог позива, у Опште војном одељењу Министарства војног, начелника штаба Треће армије, у Оперативном одељењу Врховне команде, шефа Обавештајног одсека Oперативног одељења Врховне команде, начелника штаба Друге армије.
Био је носилац великог броја наших и страних одликовања. Имао је Орден Карађорђеве звезде трећег степена са мачевима и две Карађорђеве звезде четвртог реда (једна са мачевима). Исто тако четири ордена Белог орла, од којих су два, трећег и четвртог степена, била са мачевима. Поред ових одликовања и ленте ордена Светог Саве, био је одликован и другим нашим орденима, медаљама и споменицама. Од страних одликовања имао је енглески Орден за изванредне заслуге, Орден Св. Михаила и Ђорђа, француски Орден Легије части, грчка одликовања Светог Спаситеља и Грчке круне, италијански Орден Св. Мауриција и Лазара.
Генерал Михајло Јовановић бавио се и војном књижевношћу. Његове војне студије објављиване су у Ратнику. Умро је у Београду 23. марта 1939. године
Породичне прилике. Био је ожењен Даницом, кћерком Владислава Павловића, инжењера Министарства народне привреде; кћерка Марија, удата за коњ. капетана I кл. Николу Н. Милићевића († 10. јануар 1927.).

Извор: Правда, 25. март 1939.


* Михаило Љ. Јовановић.jpg (61.8 KB, 246x382 - viewed 38 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #22 on: June 10, 2019, 08:06:51 am »

15. Драгош Ђелошевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Драгош М. Ђелошевић, инжењерски бригадни ђенерал
(Књажевац, 29. октобар 1884. – Београд, 6. март 1935.)
Питомац 34. класе Ниже и 23. кл. Више школе ВА.
Унапређен у чин: 27. август 1905. пешадијски потпоручник, 22. децембaр 1909. инжењерски поручник, 1914. капетан II класе, 14. јануар 1915. капетан I класе, 16. октобар 1918. мајор, 1923. потпуковник, 1928. пуковник, 8. децембар 1934. бригадни ђенерал.

Био је један од ретких инжењеријских официра који је почев од 1912. год. па до завршетка Првог св. рата учествовао као борац на свим бојиштима: као командир чете и као командант батаљона и пука. Једини је инжењеријски официр који је носио Карађорђеву звезду са мачевима. Поред овог одликовања носио је: орден Белог Орла, Св. Саве, Југословенске круне и три златне медаље за храброст, медаљу за ревносну службу и друга наша и страна одликовања.
У књизи ђенерала Добросава Миленковића  'Улога и рад 19. пешадијског пука првог позива ', његови подвизи упоређени су са подвизима легендарних јунака. У борби на Годомину, Ђелошевић је имао 200 војника и један одред коњице, снабдевених са по четири пушчана метка и бомбама. Са ово мало муниције пуна четири часа он је, са својим војницима, зауставио четврти корпус немачког фелдмаршала Кронвелда, борећи се прса у прса, док му није, после четири сата херојске борбе, стигао у помоћ 19 пешадјски пук, кад је 4 немачки корпус сломљен и пребачен с Годомина преко Дунава код Смедерева. Вративши се после рата у своју отаџбину, поменути немачки фелдмаршал је о операцији његовог корпуса у својој књизи записао, да је херојство српског команданта одлучило битку, признавши, да га је овај херој са 150-200 војника, пуна четири часа задржао на Годомину, а после пребацио преко Дунава.
Ђелошевић се истакао и у борбама које су вођене на Гучеву, по Мачви, око Шапца и Смедерева, на Соколу, Кравици и Добром пољу. У борбама у Мачви читав месец дана није тренуо, прелазећи из борбе у борбу, а у једној од борби успео је да врати у бој растројени батаљон пешадијског пука, да му се стави на чело и сузбије непријатеља. Са истим војницима преко ноћи је утврђивао положаје, да би их сутрадан бранио до последњег даха. Ђенерал Јосиф Костић дивио се његовој издржљивости: 'Драгоше, рекао му је тада, ти чиниш више него што можеш и ја се чудим откуда ти толика енергија.' Генерал Крста Смиљанић, као командант Дринске дивизије, дао је о Ђелошевићу овакву оцену: 'Официр челичног здравља и гвозденог карактера.'
Рано детињство провео је у Лесковцу, а основну школу и гимназију завршио је у Нишу. Прве године службовања провео је у Књажевцу, Зајечару и Нишу, као водник у пешадији и инжењерији. После рата био је командант 4. пионирског батаљона (Карловац), начелник инжењерије Дравске дивизијске области (Љубљана), шеф Грађевинског одсека инжењеријско-техничког одељења Министарства Војске и Морнарице, начелник Наставног одељења Команде инжењерије, командант железничке команде и командант саобраћајне команде. Био је наставник ниже и више школе Војне академије, управник Инжењерске официрске школе и дугогодишњи члан испитне комисије за мајорске испите, и  сарадник свих наших стручних војних листова и часописа. Издао је књигу 'Пољска фортификација у најновијој примени', а остало му је незавршено дело 'Стратегијске фортификација и улога железнице у будућем рату'. Његовим уџбеницима служиле су се многе генерације у нижој и вишој школи Војне академије.
Породичне прилике. Отац Миладин, учитељ, мајка Лепосава. Према подацима објављеним у 'Сл. Војном Листу' Ђелошевићу је одобрена женидба коначно три пута.  3. 10. 1910. године, са госпођицом Маром, ћерком г-ђе Агне, удове почив. Ђорђа Смиљковића, бившег трговца из Лесковца; 1. јуна 1923. године са госпођом Милицом удовом Симић из Стапара; 16. маја 1928. године, са г-цом Софијом, ћерком Љубице и Ђуре Владисављевића, трговца из Вршца. У браку са Софијом  имао је кћи Мирославу и сина Милана.
Инжењерски бригадни ћенерал Ђелошевић М. Драгош, умро 6. марта 1935.  године у железничком вагону на путу Београд-Земун.


* Драгош Ђелошевић.jpg (234.42 KB, 594x808 - viewed 36 times.)
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #23 on: December 13, 2021, 10:40:14 am »

16. Коста Адамовић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Коста Адамовић,генералштабни бригадни генерал.
(Јагодина, 18. јул 1886 – Београд, 1955.)

Завршио шест разреда гимназије у Крагујевцу. Ступио у 36 кл. Ниже школе Војне академије 1. октобра 1903. г. и завршио је као трећи у рангу 1907. год. Слушалац Више школе Војне академије од 1911-1912 и 1920-21. У чин инжињереског потпоручника произведен 27. августа 1907, поручника, 5 маја 1911, капетана II класе 6. априла 1913, капетана I кл. 6. априла 1915, мајора 20. априла. 1919, потпуковника 30. априла, 1923, пуковника 17. децембра 1927, и бригадног генерала 3. априла 1935. год. Као инжињерски поручник и капетан II класе, био је ађутант железничке команде од 17. септембра 1912. до 20. јуна 1913. год. Од 20. јуна 1913. до 1. августа исте године командир 10 чете пиониреког полубатаљона Дунавске дивизије II позива, као капетан II класе, и на том је положају остао и као капетан I класе, све до реорганизације наше војске на Крфу. Од реорганизације до 1. октобра 1916. г. био је командир 1 чете дунавcког пионирског полубатаљона као инж. кап. I кл. Од 1. октобра 1916. г. до демобилизације 1920, био је командант I пионирcког батаљона, као инжињерски мајор. 5. Маја 1920. постављен је за команданта I техничког батаљона железничке команде. Од 1. децембра 1920. до 1. децембра 1921. био је на Вишој школи Војне академије. 1921. приправник за генералштабну cлужбу у Главном генералштабу. Од 6. марта 1923. до 10. новембра 1925. на служби у Гекералштабном одељењу Министарства војске и морнарице. Од 1925-1928. био је начелник штаба команде Дравске дивизиске области. 1928. постављен је за шефа оперативног одсека Генералштабног одељења Министарства војске и морнарице а, 1931. за команданта 56 пешад. пука, 15. јула 1932. постављен је за шефа I отcека I одељења, на ком положају је остао до 31. јануара 1933, када је постављен за вршиоца дужности начелника штаба у инспекцији Земаљске одбране. Налазио се на положају начелника Генералштабног одељења Министарства. војске и морнарице. Учествовао је у ратовима од 1912. до ослобођења где је показао видне вoничке способности као инжињерски орицир. Одликован је: Сребрном медаљом за ревносну службу, Златном медаљом за храброст, Медаљом за војничке врлине, Белим орлом са мачевима V реда (2 пута), орденом св. Саве IV и III реда, орденом белгиске Круне официрског реда, Полониа Реститута официрског и командирског реда, орденом Белог лава III степена и Румунском круном III степена.


* Коста Адамовић.jpg (142.95 KB, 446x708 - viewed 1 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #24 on: February 11, 2022, 08:23:26 pm »

15. Драгош Ђелошевић

 Једини је инжењеријски официр који је носио Карађорђеву звезду са мачевима.

Милош Божановић, командант Дунавске дивизије првог позива у Првом балканском рату је такође инжењеријски официр који је одликован Карађорђевом звездом. Сигуран сам да их има још.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #25 on: August 02, 2022, 01:53:58 pm »

17. Миливоје Николајевић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Миливоје Николајевић рођен је 21. јула 1861. године у Београду. По свршетку целе гимназије у Бг., ступио је у Војну академију 1. септембра 1880. г. За коњичког потпоручника произведен је 2. августа 1885., за капетана 2. августа 1893., а као мајор преведен је у ђенералштабну струку. Пензионисан је 1908. а 1912. је реактивиран и произведен за пуковника. Дивизијски генерал постао је 21. октобра 1923. Поново је пензионисам 13. фебруара 1924. г. У години 1886. био је ордонанс официр Њ. В. Краља; 1887. до 1888. био је државни питомац на Ратној академији у Бечу, а 1889. до 1892. године водник у коњици. 1892. до 1894. био је командир ескадрона у коњици. Тада је узео видног учешћа у догађајима од 1. априла 1893. године.
Као приправник за ђенералштабну струку провео је од 1894. до 1896. Шеф отсека и начелник одељења у Главном ђенералштабу био је од 1896. до 1900. године. Ађутант Њ. В. Краља био је 1900. а 1903. маршал Двора. Од 1918. до 1919. био је војни изасланик у Белгији. Управник Војне академије био је од 20. јула 1921. до 13. фебруара 1924. године. Заузимао је положај професора Војне академије 1889., када је предавао коњичка правила и од 1893. до 1900., када је предавао географију, стратегију и статистику.
У рату 1885. до 1886. био је ордонанс официр Дунавске дивизије и Нишавске војске. У рату 1912. био је командант десне колоне Ибарске војске, здружене бригаде и командант главнине Ибарске војске. У рату 1913. био је до 30. априла заступник команданта Шумадијске дивизије. У рату 1914. и 1918. био је војни изасланик у Лондону.
Поред многих чланака и расправа поглавито из области војне географије, оригиналних и превода (са француског, немачког, руског и бугарског) штампаних већином у 'Ратнику', написао је и штампао Новија географска картографска књижевност Балканског Полуострва, О задатку војне географије и методама њеног научавања итд. Од превода засебно је штампано дело Константима Фотијадиса, Пробој немачко-бугарског фронта (превод с француског).
Умро је у Београду 19. јануара 1936. године.


* Миливоје Ј. Николајевић.jpg (197.44 KB, 537x736 - viewed 2 times.)
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #26 on: August 02, 2022, 02:31:40 pm »

Ima li negde Stepinog zeta Jovice Jovicica, komandanta 7. puka 1. poziva tokom veceg dela 1. svetskog rata? O njemu ima vrlo malo dostupnih podataka i tek 1-2 fotografije na internetu.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 130



« Reply #27 on: August 02, 2022, 04:57:03 pm »

Ima li negde Stepinog zeta Jovice Jovicica, komandanta 7. puka 1. poziva tokom veceg dela 1. svetskog rata? O njemu ima vrlo malo dostupnih podataka i tek 1-2 fotografije na internetu.
18. Јовица Jовичић

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јовица Јовичић, дивизиски ђенерал (4/7 1877, Велереч Таковски, Руднички округ). По свршетку 6 разреда гимназије у Крагујевцу, ступио је у Војну Академију 1/9 1894. За инжињерског потпоручника произведен је 28/8 1897, за пешадиског капетана 29/6 1907, за пуковника 1/10 1915, за дивизиског ђенерала 20/1 1925. Пенсионисан је 20/8 1925. До 1898 био је водник пионирског батаљона, 1898 до 1900 био је на вишој школи Војне Академије, до 1904 командир чете у пешадији, жандармерији и класни старешина у Војној Академији, 1904 - 1906 био је на припреми за ђенералштабну струку, до 1909 командир чете у пешадији, до 1912 био је командант батаљона, у пешадији, ордонанс официр и ађутант Њ. В. Краља, 1913 био је помоћник команданта пука (7), 1920 командант пуковске окружне команде (Пожешке), 1921 - 1923 командант пешадиске бригаде (Шумадиске), 1923 - 1924 на служби и шеф наставног отсека у пешадиској инспекцији, 23/12 1924 - 30/3 1925 вршилац дужности команданта дивизиске области (Зетске).
У рату 1912/13 био је официр за ђенералштабне послове, помоћник и вршилац дужности начелника ђенералштаба дивизије (Дунавске), у арнаутској побуни 1913 командант пука и одреда. У рату 1914 - 1918 био је командант пешадиског пука, и тешко је рањен. 1918 - 1920 био је начелник ђенералштаба дивизиске области.   

Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка 
Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1925.

пс. Стављен у пензију, са преводом у резерву и правом ношења униформе 30. марта 1925. године.  † 1949.

Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #28 on: August 02, 2022, 09:21:51 pm »

Hvala lepo, ne znam zasto su izostavili da je bio komandant 7. puka od 17.07.1914. pa sve tamo negde do ranjavanja koje je bilo negde 1916. ali nisam jos uspeo da pronadjem tacan podatak.
Pisem knjigu o 7. puku i zanimljivo je koliko ima takvih rupa u podacima, kao da neko nesto namerno pokusava da sakrije.
Logged
Kuzma®
Počasni administrator
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 10 544



« Reply #29 on: August 03, 2022, 07:15:01 am »

Hvala lepo, ne znam zasto su izostavili da je bio komandant 7. puka od 17.07.1914. pa sve tamo negde do ranjavanja koje je bilo negde 1916. ali nisam jos uspeo da pronadjem tacan podatak.
Pisem knjigu o 7. puku i zanimljivo je koliko ima takvih rupa u podacima, kao da neko nesto namerno pokusava da sakrije.

Sad vidim da je ovo pomenuto u poslednjoj recenici na koju, iskreno govoreci nisam ni obratio paznju. Medjutim ui dalje upada u oko ;injenica da je prethodno navedno da je bio zamenik komandanta 7.puka ali u tom nizu nije navedno i da je kasnije i sam bio komandant, vec u novom pasusu i bez navodjenja kog puka.
Logged
Pages:  1 [2] 3 4   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.047 seconds with 22 queries.